Ухо

Вањско ухо и бубњић.
1. лобања 2. ушни канал, 3. ушна шкољка, 4.бубнаопна, 5. предворје, 6. чекић, 7. наковањ, 8. стремен, 9. полукружни каналић, 10. пужић, 11. слушни нерви, 12. Еустахијева цијев

Ухо је орган који зивотињама служи за детектирање звучних мемова.

Израз се може користити за цијели систем органа који сакупља и преноси информације о звуку (почетак аудиторног система) или само његов вањски дио.

Орган чула слуха и равнотеже је смештен у уху. Чуло слуха и равнотеже су уско повезани не само у морфолошком, већ и у функционалном погледу.

Грађа уха

Ухо се дели на:

1. спољашње/вањско ухо (аурис еxтерна)
2. средње ухо (аурис медиа)
3. унутрашње ухо (аурис интерна)

Спољашње ухо

Спољашње ухо човека

Спољашње ухо, као и средње, служе само за пријем и спровођење звучних таласа до унутрашњег уха. Спољашње ухо се састоји из ушне шкољке и спољашњег ушног канала. На дну овог канала се налази бубна опна, која представља границу између спољашњег и средњег уха, а описује се најчешће спољашњим ухом.

Ушна шкољка

Ушна шкољка је наборан кожно-хрскавични орган, који има облик левка, са ширим доњим делом. Доњи, знатно ужи део шкољке, који је мекан, јер не садржи хрскавицу, назван је режњић ушне шкољке (лобулус аурицулае). Ушна шкољка је постављена на бочној страни лобање, између доњоивичног зглоба и мастоидног наставка.

На ушној шкољци се разликују две стране, спољашња и унутрашња. Спољашња страна ушне шкољке у целости је конкавна и показује многобројна испупчења и удубљења. У свом средишњем делу она је издубљена у пространу и дубоку јаму, која се зове шкољка ушне шкољке (цонцха аурицулае), која води у спољашњи канал. Испред цонцха аурицулае и отвора спољашњег ушног канала налази се троугласто испупчење названо трагус (трагус). Оно је својом базом прирасло за кожу лица, док му је врх окренут уназад и покрива мање или више улазни отвор у спољашњи ушни канал. Испод цонцха аурицулае налази се спољашња страна раније поменутог лобулус аурицулае.

Унутрашња страна ушне шкољке је у целини испупчена, а окренута је медијално и уназад. На овој страни, као и на спољашњој, налазе се разна удубљења и испупчења, која немају неког већег значаја. У састав ушне шкољке спадају: кожа, хрскавица ушне шкољке и делимично везе и мишићи. Кожа ушне шкољке облаже њену хрскавицу, уз коју је нарочито прирасла на спољшњој страни. Кожа носи ситне и ретке длачице, осим на унутрашњој страни трагуса, где се налазе чврсте и дуге длаке, назване ушне длаке или траги (траги). Хрскавица ушне шкољке (цартилаго аурицулае) чини чврсту подлогу читаве ушне шкољке, осим у пределу лобулуса аурицулае, који не садржи хрскавицу. На своме предњем делу хрскавица ушне шкољке се наставља хрскавицом спољашњег ушног канала (цартолаго меатус ацустици), са којом гради целину. Хрскавица ушне шкољке је еластична. Она углавном има иста удубљења и испупчења као и ушна шкољка, само су она јаче изражена.

Спољашњи ушни канал

Спољашњи ушни канал је хрскавичасто-коштани канал, који се пружа од ушне шкољке до средњег уха, од кога је одвојен бубном опном. Он се састоји из два дела: 1) хрскавично-коштаног, који се налази споља, и 2) коштаног, који се налази унутра, у продужетку хрскавично-опнастог дела.

Спољашњи ушни канал има различит правац. Посматран у целости, он је кос ка унапред и унутра, али његова два дела немају исти правац. Хрскавично-опнасти део се пружа навише, уназад и унутра, а коштани део наниже, напред и унутра, тако да оба дела канала заклапају међусобно туп угао отворен наниже и унапред. Стога при стављању ушног левка ради прегледа бубне опне ушну шкољку треба повући уназад и навише, чиме се осовине оба канала постављају у исту раван. Спољашњи део ушног канала је дуг око 25 мм. Спољашњу трећину од тога представља хескавично-опнасти део, у унутрашње две трећине коштани део.

Спољашњи ушни канал, као што је речено, се састоји из два дела. Оба дела су изнутра обложена кожом.

1. Хрскавично-опнасти део, или хрскавични спољашњи ушни канал (меатус ацустицус еxтернус цартилагинеус), представља спољну трећину канала. Предњи и доњи зид овог канала образује хрскавица ушног канала (цартилаго меатус ацустици), а задњи и горњи зид - фиброзна опна. Хрскавично-опнасти део образују два олучића, предње-доњи хрскавичав и задње-горњи опнаст, који су срасли дуж својих ивица.
2. Коштани део спољашњег ушног канала представља унутрашње 2/3 канала. Његов предњи и доњи зид гради парс тyмпаница, а задњи и горњи - парс сqуамоса слепоочне кости. Спољашњи крај овог дела меатуса представља спољашњи ушни отвор (порус ацустицус еxтернус), док се на унутрашњем крају причвршчује бубна опна (мембрана тyмпани). Задњи зид коштаног дела канала је у односу на шупљинама у мастоидном наставку, а предњи и доњи са доњовиличном зглобом.
3. Кожа спољашњег ушног канала садржи лојне жлезде, нарочито око длачица, и посебне крупне знојне жлезде, назване церумиозне жлезде (гландулае церзминосае). Секрет ових жлезда, који је мрке боје, помешан са секретом лојних жлезда и десквармираним ћелијама образује тзв. ушну маст, или церумен.

Бубна опна

Бубна опна је уложена у плитки коштани жлеб на дну спољашњег ушног канала и представља границу између спољашњег и средњег уха. Бубна опна је постављена косо (под углом од 45º) према предњем и доњем зиду спољашњег канала, због чега су ова два зида канала нешто дужа од остала два, тј. од задњед и горњег. С обзиром на састав и затегнутост, бубна опна се дели на следећа два дела:

1. лабави део (парс флаццида), назван још и Схаппнеллова опна, која представља горњи, односно мањи и тањи део опне, и
2. затегнути део (парс тенса) који чини њен доњи, већи и дебљи део.

Бубна опна је кожно-фиброзно-слузокожна мембрана, у виду елипсе, на којиј се разликују две стране, спољашња и унутрашња. Спољашња страна бубне опне, која је покривена кожом и танким слојем церумена, удубљена је у виду плитког левка. Њен најдубљи део, који се налази мало испред и испод средишта бубне опне, назван је пупак бубне опне (умбо мембранае тyмпани). Од њега према горе се пружа беличаста чекићаста пруга (стриа маллеарис), која је проузрокована читавом дршком чекића. На горњем крају стрие маллеарис се налази купасто беличасто чекићасто испупчење (проминентиа маллеарис), које изазива врх спољашњег наставка (процессус латералис) чекића.

Спољашња страна бубне опне је подељена на четири квадранта бубне опне: предње-горњи, задње-горњи, предње-доњи, и задње-доњи. Иза оба горња квадранта смештене су у бубној дупљи слушне кошчице и цхорда тyмпани. Унутрашња страна бубне опне је обложена слузокожом и у целости је испупчена према бубној дупљи. На граници између парс флаццида и парс тенса на унутрашњој страни налази се слузокожни набор бубне врпце (плица цхордае тyмпани), испод кога пролази бубна опна (цхордае тyмпани).

Идући од спољашњег ушног канала ка бубној дупљи, мембрана тyмпани се састоји из следећа три слоја: 1) кожног слоја, 2) сопственог слоја бубне опне и 3) слузокожног слоја.

1. Кожни слој (стратум цутанеум), који облаже спољашњу страну бубне опне, чини веома танка кожа спољашњег ушног канала. Подкожица (епидермис) се одликује врло израженом регенеративном спобобношћу, због чега повреде бубне опне брзо зарастају.
2. Сопствени слој бубне опне (ламина проприа мембранае тyмпани) јесте средњи, фиброзни и једини слој који искључиво припада бубној опни. Он постоји само у затегнутом делу. У фиброуном слоју уткана је фиброзним влакнима дршка чекића (манбурим маллеи), као и његов спољашњи наставак (процессус латералис).
3. Слузокожни слој (туница муцоса), који облаже унутрашњу страну бубне опне, део је слузокоже бубне опне и покрива дршку чекића и бубну врпцу (цхорда тyмпани).

Средње ухо

Средње ухо; десно, одоздо према горе: Еустахијева труба, бубњиште (цавитас тyмпани), стремен, лабиринт, мишић узенгије, наковањ; лево, одозго према доле: мишић затезач бубне опне, чекић, слушни канал, бубна опна

Средње ухо је веома сложен систем шупљина и канала, смештених углавном у слепоочној кости. Средишњи део средњег уха представља бубна дупља (цавитас тyмпаница). Испред бубне дупље се налази Еустахијева слушна труба (туба аудитива), која се пружа ка доњем делу ждрела. Позади бубне дупље се налазе шупљине мастоидном наставку слепоочне кости. У пределу ждрелног отвора слушне тубе (остиум пхарyнгеум тубае) слузокожа се увлачи у трубу, а затим и у шупљине у мастоидном наставку.

Бубна дупља

Бубна дупља је коштано-опнаста шупљина, која представља средишњи део средњг уха. Од спољашњег ушног канала је одвојена већ описаном бубном опном. Има облик биконкавног сочива, али се описује као призма са шест страна. Поред ових зидова, бубној дупљи се описују и слушне кошчице, које су смештене у њеној шупљини.

Зидови бубне дупље ограничавају њену шупљину. Они су:

• спољашњи или опнасти зид (париес мембранацуес)
• унутрашњи или лабиринтни зид (париес лабyринтхицус)
• предњи или каротидни зид (париес царотиус)
• задњи или мастоидни зид (париес мастоидеус)
• горњи или покровни зид (париес тагменталис)
• доњи или југуларни зид (приес југуларис)

Бубна дупља је у топографском и клиничком погледу подељена на три "спрата": горњи, средњи и доњи. Ова подела учињена ја на основу односа бубне дупље са бубном опном. Горњи спрат, или епитимпанични шпаг (рецессус епитyмпаницус) налази се изнад бубне опне, а пружа се навише до бубног крова (тегмен тyмпани). Позади, епитимпанични шпаг је у вези са шупљинама у мастоидном наставку преко улаза у мастоидну пећину (адитус ад антрум). У епитимпаничном шпагу који представља највећи део шупљине бубне дупље, смештени су глава чекића (цапут маллеи) и тело наковња (цорпус инцудис). Слузокожа бубне дупље, прекривајући споменуте делове слушних кошчица и увлачећи се измедју њих, образује у епитимпаничном шпагу пличе или дубље слузокожне шпагове (рецесусе), који представљају подесна места за скупљање гноја у случајевима гнојних обољења у бубној дупљи.

Средњи спрат, или мезотимпанум (месотyмпанум), налази се у нивоу бубне опне, испод епитимпаничног шпага. У средњем спрату, осим главе чекића и тела наковња, смештени су сви остали делови ове две слушне кошчице, као и цела узенгија.

Доњи спрат, или хипотимпанични шпаг (рецессус хyпотyмпаницус), лежи испод бубне опне и представља најнижи део бубне дупље у коме се скупља гној при гнојењу у бубној дупљи. Доњи спрат је одоздо затворен танким југуларним зидом бубне дупље, преко кога је у односу с унутрашњом југуларном веном.

Слушне кошчице

Слушне кошчице леже у бубној дупљи и преносе звучне таласе од бубне опне у унутрашње ухо. Има их три, и то, идући од споља ка унутра: чекић (маллеус), наковањ (инцус), и узенгија (стапес). Слушне кошчице су зглобљене међусобно и то: чекић с наковањем помоћу непокретног зглоба, а наковањ са узенгијом покретним зглобом.

Слушне кошчице пружају се од спољашњег, мембранозног до унутрашњег, лабиринтног зида бубне дупље. Чекић, који је најлатерарнија кошчица, уткан је у фиброзни слој мембране тyмпани, и то својом дршком чекића (манубриум маллеи) и спољашњим наставком (процессус латералис). Узенгија, која је најмедијалнија кошчица, углављена је својом базом узенгије (басис стапедис) у тремни прозор (фенестра вестибули), на лабиринтном зиду бубне дупље.

Чекић је највећа од три слушне кошчице. Његови саставни делови су: 1) глава чекића (цапут маллеи), која представља горњи проширени део кошчице, зглобљен са телом наковања; 2) врат чекића(цоллум маллеи), који лежи испод главе; 3) дршка чекића (манубриум маллеи), која се пружа наниже, а уткана је у фиброзни слој мембране тyмпани; 4) спољашњи наставак (процесус латералис), који је такође уткан у фиброзни слој бубне опне, на чијој спољашњој страни проузрокује чекићно испупчење (проминентиа маллеарис), 5) предњи наставак (процессус антериор), који је знатно дужи од претходног, а углављен је у петротимпаничну пукотину (фиссура петротyмпаница).

Наковањ се налази унутра и иза чекића, а састоји се из: 1) тела наковња (цорпус инцудис), на коме се налази седласта зглобна површина за зглобљавање са главом чекића; 2) дугог крака (црус лонгум), који се пружа управно наниже, паралелно са дршком чекића, а на доњем крају носи зглобну површину за зглобљавање са главом узенгије; 3) кратког крака (црус бреве), који је управљен уназад.

Узенгија је најмања и најмедијалнија слушна кошчица. Њени саставни делови су: 1) глава узенгије (цапут стапедис), која се зглобљава са дугим краком наковња, помоћу правог покретног зглоба; 2) предњи крак (црус антериус), који је раван; 3) задњи крак (црус постериус), који је савијен и дужи од предњег крака; 4) база узенгије (басис стапедис), која је углављена у тремни прозор (фенестра вестибули). Предњи и задњи крак узенгије спајају њену главу са крајевима базе узенгије, ограничавајући отвор узенгије.

Мишићи слушних кошчица јесу следећа два попречнопругаста мишића, који својим рефлекторним и синергичним дејством регулишу пренос звучних таласа са бубне опне, преко слушних кошчица, на унутрашње ухо и штите га од прејаких надражаја.

• Мишић затезач бубне опне (м. тенсор тyмпани) веома је танак, издужен мишић, чија се влакна причвршћују на зидовима истоименог коштаног полуканала (семицаналис м. тенсорис тyмпани) и на хрскавичном делу слушне трубе. Мишић се пружа уназад и прелази у танку тетиву, која се припаја на врату чекића (цоллум маллеи). Затезач бубне опне је инервисан истоименим живцем (н. тенсорис тyмпани), граном мандибуларног живца. Мишић делује на чекић, кога повлачи ка унутра те тако затеже бубну опну. Овим дејством мишић увлачи базу узенгије у тремни прозор.
• Мишић узенгије (м. стапедиус) јесте најмањи попречнопругасти мишић у човека. Мишич је смештен у шупљину пирамидног испупчења (еминентиа пyрамидалис), на мастоидном зиду бубне дупље. Веома танка тетива излази из пирамидног испупчења на његовом врху и, пружена унапред, причвршћује се на глави узенгије. Мишић узенгије је инервисан истоименим живцем (н. стапедиус), бочном граном н. фациалиса. Својим дејством мишић повлачи главу узенгије напоље и назад, а тиме извлачи базу узенгије из тремног прозора. На тај начин он смањује притисак у унутрашњем уху. Мишићи слушних кошчица и њихова сложена функција у потпуности разјашњени.

Еустахијева слушна труба

Слушна труба је коштано-опнасто-хрскавичава цев, која спаја бубну дупљу и носни део ждрела. Слушна труба спроводи ваздух из ждрела у цавитас тyмпаница и служи за изједначавање притиска на спољашњој и унутрашњој страни бубне опне. При патолошким променама које изазивају зачепљење слушне трубе притисак на спољашњој страни бубне опне већи је од притиска на њеној унутрашњој страни, због чега настају сметње у уху. У ствари, зидови хрскавично-опнастог дела слушне трубе приљубљени су један уз други, тако да је труба углавном затворена. Она се отвара и постаје пролазна за ваздух под дејством својих мишића, који ће бити описани на крају овог поглавља.

Слушна труба, која је дуга око 36 мм, пружа се од предњег зида бубне дупље до бочног зида назофарикса, и то косо унапред, унутра и наниже. Она се, слично као и спољашњи ушни канал, састоји из два дела, коштаног и хрскавишавог, тако да се, идући од бубне дупље према ждрелу на слушној труби разликују следећи саставни делови: 1) бубни отвор; 2) коштани део; 3) хрскавичави део и 4) ждрелни отвор.

1. Бубни отвор слушне трубе (остиум тyмпаницум тубае аудитивае) јесте њен задње-спољашњи овални коштани отвор који се налази на предњем, или каротидном зиду бубне дупље.
2. Коштани део слушне трубе (парс оссеа тубае аудитивае), који чини мању задње спољашњу трећину трубе, пружа се од бубног отвора унапред и ка унутра. Овај део трубе образују полуканал слушне трубе (семицаналис тубае аудитивае), издубљен на парс петроса слепоочне кости, и унутрашњи крај парс тyмпаница-ове кости. Парс тyмпаница је прислоњен уз споменути полуканал, тако да га претвара у потпуни коштани канал.
3. Хрскавичави део слушне трубе (парс цартилагинеа тубае аудитивае), који представља њене две предње-унутрашње трећине, наставља правац коштаног дела, пружајући се према назофаринксу. Овај део трубе, који се левкасто проширује идући ка унапред, састоји се из: 1) хрскавице слушне трубе (цартилаго тубае аудитивае), која је у виду олучића конкавног наниже, тако да образује читав унутрашњи и горњи зид трубе, као и горњи део њеног спољашњег зида, и 2) опнасте плочице (ламина мембранацеа), такође олучасте, али са конкавитетом навише, а која чини највећи део спољашњег и цео доњи зид трубе. Према томе, оба дела су олучаста, а спајањем својих ивица образују потпуни хрскавично-опнасти канал. Хрскавичави део слушне трубе причвршћен је везивним ткивом уз доњу страну лобањске базе почевши од бодље клинасте кости (спина оссис схеноидалис) до унутрашњег листа птеригоидног наставка (ламина медиалис процессус птерyгоидели). Спољашњи, углавном опнасти зид трубе, приљубљен је уз хрскавицу слушне трубе, па је труба нормално затворена. На спољашњем зиду припајају се влакна мишића затезача меког непца (м. тенсор вели палатини; в. даље). Овај зид трубе у односу је са стаблом н. мандибулариса, као и са оптичким ганглионом, који лежи у уском простору између овог живца и трубе.
4. Ждрелни отвор слушне трубе (остиум пхарyнгеум тубае аудитивае), који има облик троугла или левка, представља предње-унутрашњи отвор трубе. Овај простор као што нам је познато, лежи на бочном зиду назофарикса, са којим је детаљније описан. Зидови слушне трубе, који ограничавају њену шупљину, обложени су изнутра слузокожом. Она представља продужетак слузокоже ждрела, а наставља се уназад са слузокожом бубне дупље.

Као што је већ речено, слушна труба је при мировању нормално затворена. При покретима гутања слушна труба се отвара под дејством следећа три мишића, који су детаљније описани уз меко непце и ждрело. Мишић затезач меког непца (м. тенсор вели пататини), поред својих коштаних припоја, описаних детаљно уз меко непце, припаја се и на спољашњем зиду хрскавичавог дела слушне трубе. Мишић подизач меког непца (м. леватор вели палатини), осим припоја на доњој страни пирамиде слепоочне кости, припаја се и на задњем крају доњег зида хрскавичавог дела слушне трубе. Својим дејством при гутању, зевању или говору ови мишићи, а нарочито м. тенсор вели палатини, повлаче спољашњли и доњи зид хрскавичавог дела слушне трубе и тиме отварају трубу. Стога м. тенсор вели палатини назван дилататором слушне трубе.

Унутрашње ухо

Изглед унутрашњег уха; на десној страни, одоздо према горе: пуж, утрикулус, цаналис семицирцуларис антериор; с леве стране, одозго према доле: цаналис семицирцуларис постериор, цаналис семицирцуларис латералис, вестибулум, сакулус.

Коштани лабиринт је смештен у сунђерастом ткиву слепоочне пирамиде, унутра и нешто иза бубне дупље, од које је одвојен њеним веома танким унутрашњим, или лабиринтним зидом. Идући од спреда уназад и од унутра ка упоље коштани лабиринт се састоји из: 1) пужа (цоцхеа), 2) трема (вестибулум) и 3) коштаних полукружних канала (цаналес семицирцуларес оссеи). Сва три дела су уствари коштане шупљине које међусобно комуницирају, а чији су зидови дебели 1–2 мм.

Пуж

Пуж је предњи део коштаног лабиринта, који има облик кућице баштенског пужа. Ужи крај, назван врх пужа (цупула цоцхлеае), окренут је напред и доле, према каротидном каналу (цаналис царотицус), док база пужа (басис цоцхлеа) одговара предњем делу дна унутрашњег ушног канала (фундус меатус ацустици интерни). Пуж се састоји из три дела: 1) стожера, 2) спиралног канала пужа и 3) коштане спиралне полчице.

Трем

Трем лежи иза пужа, а испред полукружних канала. У шупљини трема смештени су од опнастог унутрашњег уха: мешиница (уртицулус), кесица (сацулус) и тремни шпаг (цаецум вестибуларе) опнастог пужа. Трем има облик шупље призме са заобљеним угловима и ивицама, те му се описују шест зидова: предњи, задњи, горњи, доњи, спољашњи и унутрашњи.

Коштани полукружни канали

Коштани полукружни канали, којих има три, постављени су у три простора, позади и изнад трема, у чију се шупљину отварају. Названи су: предњи, задњи и хоризонтални полукружни канал. Сваки полукружни канал има облик цилиндричне цеви, савијене у облику потковице, те имају по два морфолошки различита окрајка. Један окрајак је проширен и има изглед ампуте, док је други једноставан, тј. целом дужином истог калибра, те је у виду крака. Коштане ампуле, као и полукружни канали којима припадају, јесу предња, задња и спољашња. Њихови отвори се отварају сваки посебно на одговарајућем зиду трема. Коштани краци се понашају другачије у погледу отварања у шупљину трема. Краци предњег и задњег полукружног канала спајају се међусобно образујући тзв. заједнички коштани крак (црус оцсеум цоммуне), који има заједнички отвор у шупљини трема. Спољашњи полукружни канал, поред своје ампуле, има и неспојен прост коштани крак (црус оссеум симплеx), који се засебно отвара у трему. Због тога се на зидовима трема налази пет отвора поулкружних канала, од којих три припадају ампулама, а само два крацима. То су: предњи полукружни канал (цаналис семицирцуларес антериор), задњи полукружни канал (цаналис семицирцуларес постериор), спољашњи полукружни канал (цаналис семицирцуларес латералис).

Болести

Болести уха су наглухост (слабљење слуха, обично код старијих особа) и глухоћа (потпуни губитак слуха).

Еустахијева цијев је канал који спаја шупљину средњег уха са ждријелом.

Баротраума је физичко оптерећење које нарушава и оштећује структуре у затвореним тјелесним шупљинама испуњенима зраком за вријеме нагле промјене атмосферског притиска.

• Позитивна баротраума - притисак у затвореним шупљинама је повишен.
• Негативна баротраума - притисак у затвореним шупљинама је снижен.

У тјелесним шупљинама, као и у средњем уху постоји одређена количина неотопљеног зрака и она реагује на промјене атмосферског притска. Падањем атмосферског притиска при порасту висине запремина зрака у тјелесној шупљини се повећава.

Промјене у Еустахијевој цијеви изазивају сметње у средњем уху. Баротрауматски поремећај се не јавља када је притисак у уху једнак притиску околине. Ако се Еустахијева цијев отвори притисци се изједначе.

Позитивна баротраума се јавља због поремећености функције цијеви и ако се њено ушће у ждријелу не отвори. Тада се појављује бол и наглухост. Разлика у притиску брзо се изједначава гутањем слине, зијевањем и пропухивањем цијеви. Ако је цијев оштећена и притиск се не изједначи, тј. ушће се не отвара долази до негативне баротрауме - шире се крвне жиле, настају тачкаста крварења, одљепљење слузница, увлачење бубњића уз бол и наглухост.

Конгениталне аномалије вањскога уха

Конгениталне аномалије вањскога уха могу бити повезане с трисомијама појединих кромосома, насљеђем те вирусним упалама и другим штетним дјеловањима тијеком трудноће. Конгениталне аномалије вањскога уха видљиве су већ при рођењу. Оне могу упућивати на фунцкционалне недостатке као што су наглухост (хyпоацусис) и глухоћа (анацусис). Те су аномалије чешће једностране, десностране и у око 60 посто случајева јављају се чешће у дјечака. Конгениталне аномалије вањскога уха су отапостаза или одстојећа ушка, анотија, микротија, макротија, расцјеп или фисура ушке, апендикс ушке, преаурикуларна фистула.

Болести средњег уха

Отогене компликације обично су посљедица кроничних, а рјеђе акутних упала средњег уха. Могу бити егзокранијалне (акутни мастоидитис, лабиринтитис, петрозитис, пареза личнога живца) и ендокранијалне (тромбофлебитис сигмоидног синуса, менингитис, екстрадурални апсцес, субдурални апсцес, апсцес великога мозга, апсцес малога мозга).

Еустахијева туба је канал који спаја шупљину средњег уха са ждријелом.

Физичко оптерећење које нарушава и оштећује структуре у затвореним тјелесним шупљинама испуњенима зраком за вријеме нагле промјене атмосферског тлака, називамо баротраума. Позитивна баротраума - тлак у затвореним шупљинама је повишен. Негативна баротраума - тлак у затвореним шупљинама је снижен.

У тјелесним шупљинама, као и у средњем уху постоји одређена количина неотопљеног зрака и она реагира на промјене атмосферског тлака. Падањем атмосферског тлака при порасту висине обујам зрака у тјелесној шупљини се повећава.

Промјене у Еустахијевој туби изазивају сметње у средњем уху. Баротрауматски поремећај се не јавља када је тлак у уху једнак тлаку околине. Ако се Еустахијева туба отвори тлакови се изједначе.

Позитивна баротраума развија се због поремећености функције тубе и ако се њено ушће у ждријелу не отвори. Тада се појављује бол и наглухост. Разлика у тлаку брзо се изједначава гутањем слине, зијевањем и пропухивањем тубе. Ако је туба оштећена и тлак се не изједначи, тј. ушће се не отвара долази до негативне баротрауме - шире се крвне жиле, настају точкаста крварења, одљепљење слузница, увлачење бубњића уз бол и наглухост.

Повезано

• Попис костију костура човјека
• Баротраума
• Кисичко ухо
• Аудиологија
• Слушна перцепција

Литература

• Артхур C. Гуyтон Јохн Е. Халл Медицинска физиологија савремена администрација Београд 1999 ИСБН 86-387-0599-9
• Рудолф Пробст Герхард Греверс Хеинрицх Иро 'Халс-Насан-Охрен-Хеилкунде Тхиеме ИСБН 3-13-119032-9
• Герхард Хелдмеиер, Герхард Неуwеилер: Верглеицхенде Тиерпхyсиологие. Банд 1: Неуро- унд Синнеспхyсиологие. Берлин, Хеиделберг, Неw Yорк: Спрингер-Верлаг, 2003, ИСБН 3-540-44283-9
• Јохн Р. Пиерце: Кланг - Мусик мит ден Охрен дер Пхyсик, Спектрум академисцхер Верлаг, Берлин 1999, ИСБН 3-8274-0544-0.
• Уwе Гилле: Охр, Аурис. Ин: Саломон, Ф.-V., Х. Геyер & У. Гилле (Хрсг.): Анатомие фüр дие Тиермедизин. Стуттгарт: Енке Верлаг, 2. ерw. Ауфл. 2008, С. 612–621. ИСБН 978-3-8304-1075-1
• Wернер Мüллер, Степхан Фрингс: Тиер- унд Хуманпхyсиологие. Еине Еинфüхрунг. Хеиделберг, Дордрецхт, Лондон, Неw Yорк: Спрингер-Верлаг, 4. Ауфл. 2009, ИСБН 978-3-642-00462-9

Вањске везе

Потражи значење ријечи Ухо у
W(ј)ечнику, слободном рјечнику.

Ухо на Wикимедијиној остави

• Протеин бехинд хеаринг
• 3Д Еар паге Архивирано 2020-04-05 на Wаyбацк Мацхине-у
• Детаилс оф вариоус еар проблемс Архивирано 2021-04-24 на Wаyбацк Мацхине-у
• Радиологy оф тхе Еар Цанал Архивирано 2014-04-16 на Wаyбацк Мацхине-у фром МедПиx
• „Функционирование уха человека (слух)”. Биофайл. Научно-информационный журнал. Архивирано из оригинала на датум 2012-12-07. Приступљено 2012-12-05.