Земље Круне Светог Стјепана

„Краљевина Угарска (1867–1918)” преусмјерава овдје. За остала значења, в. Краљевина Угарска.

Земље Круне Светог Стјепана Сзент Иствáн Коронáјáнак Орсзáгаи Саставница Аустро-Угарске Монархије Државна заједница Хрватске и Угарске ←     ←   1867. – 1918. ↓ Службени мали грб, 1915. Химна: Царевка Химнусз Локација Земље Круне св. Стјепана (зелено) Главни град Будимпешта Језик/ци мађарски хрватски (у Хрватској) Религија католицизам Влада Парламентарна и уставна монархија Краљ  - 1867. – 1916. Фрањо Јосип I.  - 1916. – 1918. Карло I. Премијер  - 1918. Михáлy Кáролyи (задњи) Хисторија  - Аустро-угарска нагодба 1867.  - Хрватско-угарска нагодба 1868.  - распад Аустро-Угарске 31. листопада 1918.  - укидање Монархије 16. студеног 1918. Површина  - 1910. 325.411 км² (125.642 ми² ) Становништво  - 1910. (процјена) 20.886.487       Густоћа 64,2 /км²  (166,2 /ми² ) Валута форинта (1868.–1892.) круна(1892.–1918.) Претходнице Насљеднице Краљевина Хрватска Краљевина Угарска Држава СХС Мађарска Демократска Република Чехословачка Краљевина Србија Краљевина Румуњска Краљевина Италија

Земље Круне Светог Стјепана (мађ. Сзент Иствáн Коронáјáнак Орсзáгаи) повијесни је назив којим се означавало земље које су персоналном унијом повезане с Угарским Краљевством унутар Хабсбуршке Монархије, односно касније Аустро-Угарске. Овај сложени скуп држава понекад се према средњовјековној терминологији називао и Арцхирегнум Хунгарицум (лат.; сх. Угарско Надкраљевство). Од хрватско-угарске нагодбе 1868. овај териториј постаје државна заједница Краљевине Угарске и Троједне Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације. По Нагодби, темељном (уставном) закону обију земаља ова државна заједница није имала службено име, као ни заставу.

Име

• Мађарски: Сзент Иствáн Коронáјáнак Орсзáгаи - Земље Круне св. Стјепана, Сзент Корона Орсзáгаи - Земље Свете круне, Магyар Корона Орсзáгаи - Земље Мађарске круне или Магyар Сзент Корона Орсзáгаи- Земље Мађарске свете круне;
• Њемачки: Лäндер дер хеилиген унгарисцхен Степханскроне - Земље свете мађарске Стјепанове круне

За Земље Круне св. Стјепана у Аустро-Угарској се неслужбено користио и назив Транслајтанија, будући да су Земље, гледано из Беча, лежале преко, с ону страну (транс) ријеке Леитхе. Аустријска половица Монархије слично се називала Цислајтанијом - с ове (цис) стране Леитхе..

Крунске земље

Наслов "Земље Круне св. Стјепана" био је у упораби у 18. и 19. стољећу, а означавао је онај дио Хабсбуршке Монархије и касније Аустро-Угарске Монархије који је био повезан с Угарским краљевством, за разлику од насљедних хабсбуршких земаља које су припадале и Светом Римском Царству или касније Аустријском Царству. Те су земље биле сама Угарска, Краљевина Хрватска, њој подређена Краљевина Славонија те Велика Кнежевина Трансилванија (Ердељ).

Револуционарне 1848. хрватска влада на челу с Јелачићем раскинула је све односе с Угарском и прогласила цјеловитост Хрватске и Славоније. Мађарски револуционари присвојили су Трансилванију, угарски териториј још од Средњег вијека, матици Угарској. Сломом револуције све постигнуто је поништено. Аустро-угарским договором 1867. Трансилванија је сједињена и легално с Угарском, а хрватско-угарском нагодбом 1868. Краљевина Славонија је спојена с Хрватском. Тако је наслов "земље Круне св. Стјепана" поновно успостављен те је означавао двије земље: Угарско Краљевство и Краљевину Хрватску и Славонију. С друге стране, хрватско-угарска страна није успјела постићи да им се придруже и Далмација, Босна и Херцеговина, Галиција и Лодомерија, које су остале под аустријском управом. Хрватско-угарске власти нису никад признале такво стање ствари, те су ове земље, према закону који је владао у Хрватској и Угарској, припадале тим краљевствима. Како се 1868. Хрватска и Угарска нису успјеле договорити око Ријеке, накнадно је текст нагодбе кривотворен на начин да је Ријека постала издвојено тијело изравно подређено Будимпешти.

Земље у Транслајтанији

Грб	Застава	Земља	Главни град
		Краљевина Угарска	Будимпешта
		Краљевина Хрватска и Славонија	Загреб
		Цорпус сепаратум Ријека	Ријека

Повијест

Уставни и правни оквир

Тзв. анђеоски грб: у смјеру казаљке на сату, грбови Хрватске, Трансилваније, Ријеке, Босне и Херцеговине, Славоније и Далмације, уз мађарски грб у средини.

Гроф Гyула Андрассy, први угарско-хрватски министар-предсједник

Аустро-угарска нагодба из 1867., која је створила Двојну Монархију, дала је мађарској влади више контроле над унутарњим пословима него што је имала још од битке на Мохачком пољу 1526. Међутим, нова влада суочавала се с тешким привредним проблемима и немирима етничких мањина. Хабсбург је поновно постао мађарски краљ, али је Нагодба строго ограничила његове овласти над унутарњим пословима те је угарска влада преузела стварну контролу над Угарском. Влада се састојала од премијера и његовог кабинета које је именовао краљ. Влада и премијер били су одговорни дводомном парламенту изабраном ограниченим бирачким правом. Заједнички аустро-угарски послови били су у оквиру трију заједничких министарстава: вањских послова, обране и финанција. Три заједничка министра одговарала су изасланствима која су представљала аустријску и угарско-хрватску половицу Монархије. Премда је заједничко министарство обране управљало војском, цар је вршио дужност врховног заповједника те је њемачки био службени у постројбама заједничке војске дуго времена. Угарско-хрватска влада контролирала је властито угарско-хрватско домобранство, у склопу којега је постојало и хрватско-славонско домобранство као ознака хрватске посебности. Нагодбом су трговина и монетарна политика, царине, жељезница и неизравно опорезивање признати као заједнички послови о којима ће се расправљати сваких десет година. У склопу аустро-угарске нагодбе Трансилванија (Ердељ са Седмоградском) враћена је Краљевини Угарској, а Војна крајина и тзв. Краљевина Славонија признати су као саставни дијелови Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације.

Уз помоћ Фрање Јосипа I., 1868. Угарска и Хрватска склопиле су сличну нагодбу којојм су ријешиле државно-правна питања у својој половици Монархије. Та половица дефинирана је као "нераскидива и јединствена државна заједница Краљевине Угарске и Троједне Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације." Нагодбом је Троједној Краљевини Хрватској, Славонији и Далмацији признат статус "политичког народа с посебним територијем" те је призната хрватска самобитност те право Хрватске на аутономију у правосуђу, школству, управи, вјерским питањима и унутарњим пословима. Успркос томе, у пракси је хрватска аутономија често била ограничена, а стварна власт и контрола (поготово господарска и финанцијска) прешла је у руке Будимпеште. Хрватског бана, примјерице, бирао је угарски министар-предсједник а именовао краљ. Усто, прије но што би бан однио закон на потпис (санкцију) краљу, морао се најавити код угарског (заправо угарско-хрватског) премијера. Успостављен је и институт тзв. хрватског министра, као члана угарско-хрватске владе без портфеља, који је требао бити веза између краља и Хрватске. Заједнички хрватско-угарски послови укључивали су валутна питања, трговинску политику, пошту и жељезницу. 55% пореза прикупљених на подручју Хрватске одлазило је у Будимпешту. Договорено је да ће се финанцијски дио Нагодбе ревидирати сваких десет година. Хрватски је постао искључиви службени језик на подручју Краљевине Хрватске и Славоније, а хрватски је језик признат и као службени у заједничком сабору и управи.

Хрватско-угарски сабор имао је два дома: заступнички дом (кућу) и дом великаша. Хрватска је у заступнички дом слала 37 заступника, а у дом великаша тројицу. Како није постојао институт заштите виталних интереса или вета, хрватски заступници, који су били у великој мањини, редовно су били прегласавани.

Мађарска хегемонија

Етничке скупине према методологији пописа из 1880.		Размјештај Мађара у Земљама 1890.

Иако су првих година након Нагодбе владали углавном равноправни односи, убрзо је мађарско кршење Нагодбе резултирало великом опозицијом нагодби и мађаризацији. Оружана раковичка буна Еугена Кватерника из 1871. против ње била је најконкретнији примјер противљења. Протузаконито увођење мађарског језика на жељезнице, у војску и управу у Хрватској и Славонији довело је до огорчења народа, које је кулминирало постављањем двојезичних натписа на јавним зградама у Хрватској 1883. Након вала нереда и просвједа министар-предсједник Калман Тисза поставио је Драгутина Кхуен-Хедерварyја за хрватског бана. Услиједило је нових двадесет година мађаризације. Питање протузаконитог присуства мађарског језика на жељезницама било је прворазредно питање за сваку хрватску владу до пада Монархије.

С друге стране Драве, Закон о националностима већ 1868. дефинирао је Краљевину Угарску као "јединствену мађарску нацију" која се састоји од различитих етничких заједница с једнаким правима, осим у језичним питањима. Иако су се други језици осим мађарског могли користити у црквама, школама и локалној управи, мађарски је постао искључиви језик владе, управе и свеучилишта, а права мањина на језик су се суставно кршила агресивном мађаризацијом. Многи Мађари сматрали су мањинска права превеликодушнима, унаточ чињеници да је 1910. свега 54% становника Краљевине Угарске говорило мађарски као материњи језик. Словаци у сјеверној Угарској, Румуњи у Ердељу и Срби у Војводини тражили су више аутономије након доношења закона. Но, влада је одбила све захтјеве те је тиме незадовољство мањина порасло.

Нови курс

Гроф Тисза улази у саборницу с баном Скерлецзом и министром за Хрватску, грофом Пејачевићем, 1914.

Између 1903. и 1905. јача аустријско-мађарски сукоб. 1905. угарска влада хтјела је увести мађарски као заповједни језик у војсци, оспорити положај цара као врховног заповједника те укинути царинску унију између аустријске и своје половице Монархије, што је узроковало знатне потресе. Хрватски заступници, на челу с Николом Томашићем, исправно су процијенили да би то био лош потез, будући да су двије половице Аустро-Угарске биле међуовисне: Аустрија је била претежно индустријска, а Угарска и Хрватска пољопривредне земље. Но, хрватска опорба на челу са Супилом и Трумбићем у аустријско-мађарском сукобу види прилику за Хрватску. Након састанка Анте Трумбића с Ференцом Коссутхом у Пешти у липњу 1905. те Трумбића и Франа Супила с предсједником угарског парламента др. Јустхом у Ријеци у рујну, отворен је пут споразуму. 3. листопада 1905. хрватска опорба донијела је Ријечку резолуцију. У њој хрватски заступници подржавају Мађарску у борби против Аустрије и изражавају наду да ће се уклонити сукоб Хрвата и Мађара. Увјет за сурадњу је уједињење Хрватске и Далмације и увођење уставних слобода у Хрватску, односно рушење мађаронског режима. Но, иако је Независна странка Јустха и Коссутха побиједила на изборима у Угарској те је Сандор Wекерле оформио владу, под пријетњом аустријске стране и цара Фрање Јосипа I. одустали су од захтјева. Доношење Жељезничке прагматике 1907., којом је угарска влада опет увела мађарски као службени на жељезницама у Хрватској, показао је да сурадња с угарском владом не даје резултата. Унаточ томе, све до 1918. хрватско-српска коалиција је водила опортунистичку политику везивања уз Будимпешту.

Крај

29. листопада 1918. Хрватски сабор донио је одлуку о раскидању државно-правних веза с Аустријом и Угарском, чиме је изричај "Земље Круне св. Стјепана" изгубио значење. 16. студеног Угарски сабор је раскинуо Аустро-угарску нагодбу, укинуо монархију и прогласио републику, док се крајем студеног 1918. Трансилванија прикључила Румуњској. Мировним споразумом у Трианону 1920. на највећем дијелу етнички мађарског простора некадашњих Земаља Круне св. Стјепана настала је Краљевина Мађарска.

Повезано

• Круна Светог Стјепана
• Хрватска у персоналној унији с Мађарском
• Хабсбуршке насљедне земље
• Крунске земље
• Земље Чешке круне