Ideja
Ukoliko ste tražili pojam iz grčke mitologije, vidite članak Ideja (mitologija).
Ideja (starogrčki ἱδέα idéa - lik, oblik, forma[1]) u filozofiji obično se smatra umnom predstavom neke stvari.
Po Platonu, ideje su temelj stvarnosti, praslike stvari pomoću kojih je Demijurg stvorio svet. Problem univerzalija je rasprava vođena u srednjovekovnoj filozofiji oko toga da li ideje, odnosno opšti pojmovi, realno postoje. Filozofski pravac koji ideju smatra osnovom svega naziva se idealizam.
U nauci, ideja može da predstavlja osnovnu zamisao o izgledu i funkcionisanju nekog predmeta, uređaja ili mašine. Da bismo lakše realizovali ideju, korisno je uraditi šematski prikaz. U svakodnevnog govoru, kao sinonim se rabi reč zamisao.
Etymology
Reč ideja dolazi od starogrčkog ἰδέα idea "forma, oblik, vid", od korena ἰ
U filozofiji
Platon
Ideje su za Platona nepromenljivi, realno postojeći entiteti. One su modeli prema kojima su stvorene stvari i njihovim saznanjem saznaje se suština stvari.
Odnos ideja i stvari, Platon je pokušao da približi kroz alegoriju poznatu kao Mit o pećini. U njemu opisuje ljude privezane u pećini tako da uvek gledaju u njenu unutrašnjost. Iza njih je vatra, a ispred nje promiču razne stvari. Ljudi su u stanju da vide samo senke tih stvari na zidu ispred sebe. Međutim, ako se neko od njih oslobodi i izađe iz pećine video bi stvari u svetlu sunca, što bi potpuno promenilo njegovu sliku sveta. Senke na zidu više za njega ne bi bile prave stvari. Za Platona, ova priča o izlasku iz pećine govori o mogućem usponu čoveka od sveta čula do sveta ideja.
Ideje se ne mogu saznati čulima, pošto su nevidljive, no su shvatljive samo umu. Platon smatra da kada otkrivamo svrhe koje otkrivaju suštinu predmeta, odnosno zašto je dobro da predmet bude baš onakav jeste, mi koristimo isključivo um. Predmeti mogu biti dani preko iskustva, ali njihove svrhe su poznate samo umu. Rekonstruisati taj božiji plan koji povezuje stvari je zadatak filozofije, a stvari, koje su se ponegde pokvarile i ispale iz božanskog plana treba popraviti u skladu sa njim. Najviša ideja koja određuje taj plan je ideja dobra i ona obuhvata sve ostale. Ispod nje su ideje istine, znanja, lepote, pravde, vrline; ispod ovih su ideje matematičkih oblika, a najniže ideje su o materijalnim stvarima.
Aristotel
Aristotel kritikuje Platonovu teoriju ideja sa više stanovišta. Prvo, on kaže da je to udvostručavanje stvarnosti. Aristotel dodaje da, ako već pominjemo sličnost između ideje čoveka i pojedinačog čoveka, neophodna je i pretpostavka „trećeg čoveka“ što bi omogućilo objašnjavanje ove sličnosti. Dalje, Aristotelu se čini nemogućim da stvar i bivstvo postoje razdvojeno; stoga, kako mogu ideje, budući bivstva stvarima, bivati odvojeno od njih?[2]
Srednji vek
Za Avgustina, ideje su arhetipske forme u božanskom umu:
Ideje su arhetipske forme ili stalne i nepromenljive suštine stvari, koje same nisu stvorene, nego su, egzistirajuće večno i bez promene, sadržane u božanskom umu.[3]
– Avgustin
Za Amalriha od Bene, bog je forma svih formi.[4]
Prema Bonaventuri, ako ne bi postojale božanske ideje, odnosno ako bog ne bi imao saznanje o sebi i onome što može učiniti, ne bi moglo biti stvaranja, pošto stvaranje podrazumeva tvorčevo saznanje i volju.[5]
Toma Akvinski tvrdi da moraju postojati ideje u božanskom duhu, jer bog stvara "ne slučajno, nego razumno", prema određenoj egzemplarnoj formi koju je zamislio u svom duhu.[6]
Novi vek
Mi opažamo neprestani tok ideja; neke su ponovo izazvane, druge se menjaju ili potpuno iščezavaju. Postoji znači neki uzrok tih ideja, od koga one zavise, koji ih proizvodi i menja. [...] Prema tome, mora postojati neka supstancija; ali pokazano je da ne postoji nikakva telesna ili materijalna supstancija: preostaje, dakle, da je uzrok ideja jedna netelesna aktivna supstancija ili duh.[7]
Prema Berkliju, postojanje jedne ideje sastoji se u tome da je opažena. On smatra očiglenim primerom preterivanja u apstrahovanju kad smatramo da su čulni objekti jedno, a opaženi objekti drugo.[8] Po njemu, duh je ono što opaža i proizvodi ideje, a sam ne može biti opažen.[7]
Po Kantu ideja je praslika upotrebe razuma, transcendentan pojam koji prekoračuje granicu saznanja.
Hegel ideji daje atribut jedinog realnog bića. Po njemu ona je pojam, realitet pojma i jedinstvo jednog i drugog, ona je večno proizvođenje.
Po Šopenhaueru ideja je svaki određen i čvrst stepen objektivizacije volje, ona je stvar po sebi koja je tuđa mnoštvu, njeni se stupnjevi prema svim pojedinim stvarima odnose kao njihovi večni oblici ili njihovi obrasci.
Vidi još
Izvori
- ↑ 1,0 1,1 „Definition of idea in English”. Oxford English Dictionary. Oxford University Press. 2014. Arhivirano iz originala na datum 2016-07-14. Pristupljeno 2020-07-29.
- ↑ Aristotel, Metafizika (str. 38), Zagreb, 2001.
- ↑ Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 66), Beograd, 1989.
- ↑ Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 186), Beograd, 1989.
- ↑ Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 267), Beograd, 1989.
- ↑ Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 357), Beograd, 1989.
- ↑ 7,0 7,1 Džordž Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja (str. 53), Beograd, 1977.
- ↑ Džordž Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja (str. 36 – 47), Beograd, 1977.