Легенда

С Википедије, слободне енциклопедије

За друге употребе, погледајте Легенда (вишезначна одредница).
На овој слици Леди Годива из 1891. године Жила Жозефа Лефевра, аутентична историјска личност је у потпуности уроњена у легенду, представљена у анахроном окружењу високог средњег века.

Легенда је жанр фолклора који се састоји од приче која садржи људске радње које су и приповједачи и слушаоци схватили, или за које су вјеровали, да су се догодиле у људској историји. Приче у овом жанру могу показати људске вриједности и посједовати одређене особине које причи дају вјеродостојност. Легенда, за своје активне и пасивне учеснике, не укључује догађаје који су изван зоне „могућности”, али може укључивати чуда. Легенде се временом могу трансформисати како би постале свјежије, виталније и реалније. Многе легенде дјелују у домену неизвјесности, учесници никад у њих не вјерују у потпуности, али се у њих никада одлучно не сумња.[1] Легенде се понекад разликују од митова по томе што се тичу људи као главних ликова, а не богова, а понекад и по томе што имају неку врсту историјске основе, док митови углавном немају.[2][3]

Браћа Грим су легенду дефинисали као „народно предање историјски утемељено”.[4] Савремену дефиницију легенде предложио је Тимоти Р. Тангерлини 1990. године:[5]

Легенда је, обично, кратка (моно)епизодна, традиционална, врло екотипска[а] историзована прича изведена у разговорном режиму, одражавајући на психолошком нивоу симболичку представу народног вјеровања и колективних искустава и служећи као потврда уобичајених вриједности групе чијој традицији припада.

Етимологија и порекло[уреди | уреди извор]

Холгар Дански, легендарни лик

Легенда је позајмљена реч из старофранцуског која је ушла у употребу око 1340. Старофранцуска именица legende потиче од средњовековне латинске речи легенда.[6] У раној употреби на енглеском језику, ова реч је означавала наратив догађаја. Реч legendary је првобитно била именица (уведена током 1510-их) која значи збирку или корпус легенди.[7][8] Ова реч се променила у legendry, а legendary је постало придевски облик.[7]

До 1613. године, протестанти који говоре енглески почели су да користе ту реч када су желели да имплицирају да је догађај (посебно прича о било ком свецу који није признат у Делима и споменицима Џона Фокса) фиктиван. Тако је легенда добила своје модерне конотације „недокументовано“ и „лажно“, које је разликују од значења хронике.[9]

Године 1866, Јакоб Грим је описао бајку као „поетску, историјску легенду“.[10] Рани научници као што су Карл Верхан,[11] Фридрих Ранке[12] и Вил Ерих Пеукерт[13] следили су Гримов пример фокусирајући се искључиво на књижевни наратив, приступ који је посебно обогаћен након 1960-их,[14] бавећи се питањима перформанса и антрополошким и психолошким увидима који се пружају у разматрању друштвеног контекста легенди. Питања категоризације легенди, у нади да ће се саставити серијал категорија заснованих на садржају у смислу Арне-Томпсоновог индекса народних прича, изазвала су потрагу за широм новом синтезом.

У раном покушају да дефинишу нека основна питања која су оперативна у испитивању народних прича, Фридрих Ранке је 1925. године5[15] окарактерисао народну легенду као „популарни наратив са објективно неистинитим имагинарним садржајем“, одбацивајући став који је касније у великој мери напуштен.[16]

У поређењу са високо структурираном народном бајком, легенда је релативно аморфна, приметио је Хелмут де Бур 1928. године.[17] Наративни садржај легенде је у реалистичком модусу, а не у кривој иронији народне приче;[18] Вилхелм Хајске[19] је приметио сличност мотива у легенди и народној приповетци и закључио да, упркос свом реалистичком начину, легенда није више историјска него народна прича.

У Einleitung in der Geschichtswissenschaft (1928), Ернст Бернхајм је тврдио да је легенда једноставно дуготрајна гласина.[20] Гордон Олпорт приписује постојаност неких гласина постојаном културном стању ума које оне оличавају и капсулирају;[21] тако су „урбане легенде“ одлика гласина.[22] Када је Вилијан Хју Јансен предложио да су легенде које брзо нестају „краткорочне легенде“, а да се оне упорне назову „дугорочне легенде“, разлика између легенде и гласине је практично избрисана, закључио је Тангерлини.[23]

Хришћанска легенда[уреди | уреди извор]

У ужем хришћанском смислу, легенда („ствари за читање [на одређени дан, у цркви]“) су били хагиографски извештаји, често сакупљени у легенди. Пошто су житија светаца често укључена у многе приче о чудима, легенда се, у ширем смислу, односила на сваку причу која је смештена у историјски контекст, али која садржи натприродне, божанске или фантастичне елементе.[24]

Повезани концепти[уреди | уреди извор]

Дивови Мата и Грифоне, слављени на улицама Месине, у Италији, друге недеље августа, према легенди су оснивачи тог сицилијанског града.
Средњовековна легенда о Женевјеви од Брабанта повезала ју је са Триром.

Иполит Делехе је разликовао легенду од мита: „Легенда, с друге стране, нужно има неку историјску или топографску везу. Она упућује имагинарне догађаје на неку стварну личност, или локализује романтичне приче на неком одређеном месту.“[25]

Од тренутка када се легенда препричава као фикција, њени аутентични легендарни квалитети почињу да бледе и повлаче се: у Легенди о Слипи Холоу, Вашингтон Ирвинг је трансформисао локалну легенду долине реке Хадсон у књижевну анегдоту са „готичким” призвуком, које је заправо има тенденцију умањења њеног карактера праве легенде.[26]

Легенда се може преносити усмено, преносити од особе до особе или, у изворном смислу, путем писаног текста. Легенда Ореја или „Златна легенда“ Јакобуса де Вораџина обухвата низ животописа или поучних биографских наратива, везаних за литургијски календар римокатоличке цркве. Они су представљени као житија светаца, али обиље чудесних дешавања и пре свега њихов некритички контекст су карактеристике хагиографије. Легенда је имала за циљ да инспирише импровизоване хомилије и проповеди прикладне свецу тог времена.[27]

Урбана легенда[уреди | уреди извор]

Прича о Белој дами која прогони Јунион гробље је варијанта легенде о аутостоперу који нестаје.
Верује се да Бахај на Пула на Филипинима опседају сви они које је јапанска војска убила и силовала на том имању током Другог светског рата.

Урбане легенде су модерни жанр фолклора који је укорењен у локалној популарној култури, и обично се састоји од измишљених прича које се често приказују као истините, са језивим или хумористичним елементима. Ове легенде се могу користити у забавне сврхе, као и за полуозбиљна објашњења за наизглед мистериозне догађаје, као што су нестанци и чудни предмети.

Термин „урбана легенда“, како га користе фолклористи, појављује се у штампи најмање од 1968. године.[28] Јан Харолд Бранванд, професор енглеског језика на Универзитету Јута, представио је овај термин широј јавности у низу популарних књига објављених почевши од 1981. Бранванд је користио своју збирку легенди, The Vanishing Hitchhiker: American Urban Legends & Their Meanings (1981) да нагласи две ствари: прво, да се легенде и фолклор не јављају искључиво у такозваним примитивним или традиционалним друштвима, и друго, да се проучавањем таквих прича може много научити о урбаној и модерној култури.

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Смјештена у одређено мјесто и вријеме.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Georges, Robert A.; Jones, Michael Owen (1995). Folkloristics: An Introduction (на језику: енглески). Indiana University Press. стр. 7. ISBN 978-0-253-32934-9. Приступљено 19. 1. 2021. 
  2. ^ Baldick, Chris (2015). Legend. The Oxford Dictionary of Literary Terms (4 ed.). Oxford University Press - Oxford Reference Online. ISBN 978-0-19-871544-3. Архивирано из оригинала 2021-04-26. г. Приступљено 2021-04-24. „A story or group of stories handed down through popular oral tradition, usually consisting of an exaggerated or unreliable account of some actually or possibly historical person—often a saint, monarch, or popular hero. Legends are sometimes distinguished from myths in that they concern human beings rather than gods, and sometimes in that they have some sort of historical basis whereas myths do not; but these distinctions are difficult to maintain consistently. The term was originally applied to accounts of saints' lives..” 
  3. ^ Bascom, William Russell (1965). The Forms of Folklore: Prose Narratives. University of California. стр. 4—5, 9. „Myths are often associated with theology and ritual. Their main characters are not usually human beings, but they often have human attributes; they are animals, deities, or culture heroes, whose actions are set in an earlier world, when the earth was different from what it is today, or in another world such as the sky or underworld....Legends are more often secular than sacred, and their principal characters are human. They tell of migrations, wars and victories, deeds of past heroes, chiefs, and kings, and succession in ruling dynasties.” 
  4. ^ Krapf, Norbert (1988). Beneath the Cherry Sapling: Legends from Franconia (на језику: енглески). Fordham Univ Press. стр. 312. ISBN 978-0-8232-1212-5. Приступљено 19. 1. 2021. 
  5. ^ Tangherlini, Timothy R. (1990). „"It Happened Not Too Far from Here...": A Survey of Legend Theory and Characterization”. Western Folklore (на језику: енглески). 49 (4): 371—390. ISSN 0043-373X. doi:10.2307/1499751. Приступљено 19. 1. 2021. 
  6. ^ Oxford English Dictionary, s.v. "legend"
  7. ^ а б Harper, Douglas. „legendary”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 10. 6. 2013. 
  8. ^ „Legendry”. Merriam-Webster Dictionary. 
  9. ^ Patrick Collinson. Elizabethans, "Truth and Legend: The Veracity of John Foxe's Book of Martyrs" 2003:151–77, balances the authentic records and rhetorical presentation of Foxe's Acts and Monuments, itself a mighty force of Protestant legend-making. Sherry L. Reames, The Legenda Aurea: a reexamination of its paradoxical history, 1985, examines the "Renaissance verdict" on the Legenda, and its wider influence in skeptical approaches to Catholic hagiography in general.
  10. ^ Das Märchen ist poetischer, die Sage, historischer, quoted at the commencement of Tangherlini's survey of legend scholarship (Tangherlini 1990:371)
  11. ^ Wehrhan Die Sage (Leipzig) 1908.
  12. ^ Ranke, "Grundfragen der Volkssagen Forshung", in Leander Petzoldt (ed.), Vergleichende Sagenforschung 1971:1–20, noted by Tangherlini 1990.
  13. ^ Peuckert, Sagen (Munich: E Schmidt) 1965.
  14. ^ This was stimulated in part, Tangherlini suggests, by the 1962 congress of the International Society for Folk Narrative Research.
  15. ^ Ranke, "Grundfragen der Volkssagenforschung", Niederdeutsche Zeitschrift für Volkskunde 3 (1925, reprinted 1969)
  16. ^ Charles L. Perdue Jt., reviewing Linda Dégh and Andrew Vászony's essay "The crack on the red goblet or truth and the modern legend" in Richard M. Dorson, ed. Folklore in the Modern World, (The Hague: Mouton 1978), in The Journal of American Folklore 93 No. 369 (July–September 1980:367), remarked on Ranke's definition, criticized in the essay, as a "dead issue". A more recent examination of the balance between oral performance and literal truth at work in legends forms Gillian Bennett's chapter "Legend: Performance and Truth" in Gillian Bennett and Paul Smith, eds. Contemporary Legend (Garland) 1996:17–40.
  17. ^ de Boor, "Märchenforschung", Zeitschrift für Deutschkunde 42 1928:563–81.
  18. ^ Lutz Röhrich, Märchen und Wirklichkeit: Eine volkskundliche Untersuchung (Wiesbaden: Steiner Verlag) 1956:9–26.
  19. ^ Heiske, "Das Märchen ist poetischer, die Sage, historischer: Versuch einer Kritik", Deutschunterricht14 1962:69–75..
  20. ^ Bernheim, Einleitung in der Geschichtswissenschaft(Berlin: de Gruyter) 1928.
  21. ^ Allport, The Psychology of Rumor (New York: Holt, Rinehart) 1947:164.
  22. ^ Bengt af Klintberg, "Folksägner i dag" Fataburen 1976:269–96.
  23. ^ William Hugh Jansen, "Legend: oral tradition in the modern experience", Folklore Today, A Festschrift for Richard M. Dorson (Bloomington: Indiana University Press) 1972:265–72, noted in Tangherlini 1990:375.
  24. ^ Literary or Profane Legends Архивирано 2010-06-11 на сајту Wayback Machine. Catholic Encyclopedia.
  25. ^ Hippolyte Delehaye, The Legends of the Saints: An Introduction to Hagiography (1907) Архивирано 2010-01-10 на сајту Wayback Machine, Chapter I: Preliminary Definitions
  26. ^ Encyclopaedia Britannica (2006). „Fable”. Britannica Concise Encyclopedia. Chicago, Illinois: Encyclopedia Britannica. стр. 652. ISBN 9781593392932. 
  27. ^ Timothy R. Tangherlini, "'It Happened Not Too Far from Here...': A Survey of Legend Theory and Characterization" Western Folklore 49.4 (October 1990:371–390). A condensed survey with extensive bibliography.
  28. ^ Oxford English Dictionary, 2d ed. 1989, entry for "urban legend," citing R. M. Dorson in T. P. Coffin, Our Living Traditions, xiv. 166 (1968). See also William B. Edgerton, The Ghost in Search of Help for a Dying Man, Journal of the Folklore Institute, Vol. 5, No. 1. pp. 31, 38, 41 (1968).

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Легенда&oldid=27677565”