Prokleti smo i bačeni na strašna dna besmisla i nesnalaženja, krvoločno kidani i razdirani, ispolinski iznutra napinjani i razapinjani stihijskom silom ljudske istorije nemilosno, nesamilosno gonjeni napred preko mrtvih, dalje od samih sebe, u budućnost! Napred sinovi stvoritelji; novo, dublje, lepše, jače izgradite svoje svetove nego što su očevi učinili, hrabro, ne žaleći se, kroz smeh, kroz bedu, preko mora slina i preko bara bljutavosti što su pred vama, napred prema suvom, na zračne i sjajne, neokaljane obale vaše, savršenije, bolje, bestijalnije, dublje, više čovečanske, nebeskom carstvu bliže! Pobedničkom i svemoćničkom voljom osloboditi se treba svoje sapetosti, ispraviti, ojačati od svoga grča; slomiti i samleti mizerne bolove nemoćničkih trzanja, čvrste poluge treba saviti u svoje kosti, osvežavnim severom isprati svoje meso, novim snom oblagoroditi smoždenu dušu, blistavu, jarku novu zvezdu – treba je hteti i kad se pretvaramo u blato greha ili u gnoj volje za nemoć, treba je tražiti! – novu vodilju, blagu zvezdu treba naći u svom duhu, u najdaljim timorinama, najprozračnijim, na rubu obzorja svesti, na granici sebe i neba; i treba se novoj zvezdi posvetiti novim spasenim, spasononsnim idealom, okrilatiti se i iznova se zaleteti u nedohvatnost. Kada promukne urlik i prođe volja biti nesrećan, treba zapevati iz celog grla, svim srcem; znači da je kraj u svojoj volji i spasenju; zar se zbilja sve završava pesmama? Ko bi znao, ali tako je, jer nam treba. Istine nisu prave ili krive nego dobre i zle; a ima jedno mesto na kom nikako nije moguće iskupiti sve dvonošce, i uzaludno je, beskorisno, zlo, upropašćavati se, bivati slabiji, rastuživati se, od samilosti bivati nesrećan zbog toga. To je mesto: treba. To je mesto na kom se nalazi i snalazi duša, tu se dele sve istine i razrešavaju sve zagonetke. Možda je pomalo rđavo što niko nikoga ne može dovesti na to mesto, nikoga uputiti; sam se dolazi do njega. A čudesno je, nikada dokučivo, da može doći do tog sveizlečnog izvora jedino onaj ko nađe put u sebi, kome je blaga zvezda htela spas; a koje je blaga zvezda, to ne zna niko; a u čemu je spas, svi tražimo ne našavši ili nalazeći (…)
… Demokratija je ponegde osvojila državu; treba da osvoji i duh, uzapćen u riznicama teoretičara koje hrani i koji su bezdušni za nju; treba demokratizovati nauku, treba vulgarizovati filozofiju, umetnost popularizovati, religiju prevesti iz sujevjerja u verovanje u boga. I protiv saveta Geteovog o strogom delanju specifičnih terena duha, treba zamesti haotičnu nebulozu primordijalne snage i bivstvenog spajanja svega sa svim i neraspoznavanje ničega ni od čega. Plastiku treba vajati, pejzaž slikati, a ne pripovedati ga, muziku pevati iz punog srca a ne sricati je i mucati je, i filozofija treba da je sistem, nauka egzaktnost; samo je nama nužna filozofija koja peva u svom sistemu, nauka koja nam hoće dobro, plastika koja je simfonija, portret koji je roman; i treba nam muzika velika koja je odsvirana religija, i poezija koja je metafizika, i ples koji je filozofska teza, i gluma koja je socijalna revolucija. Čovečna umetnost nam je potrebna, lepota koja govori o čovečanstvu, i kratko treba da nam se govori, i uvek sve treba da nam se kaže: anticipaciju čovečanstva budućeg mi hoćemo u maštanju današnjeg, san dalekog i velikog, prožimanje svega sa svim, dodirivanje svega sa svim. Jer je duša sveobuhvatnost i pravda svega, ljubav za sve; jer će ljudstvo, koje sanjamo, biti pravda svega i ljubav za sve i sveobuhvatnost, haos veći od svakog reda, zakon zamršeniji od svakog haosa. Mi hoćemo humanizaciju nauke i filozofije, i tehnike i religije, i društva i života, mi hoćemo oduhovljenje materijalnog i prevođenje duha u dušu; carstvo dušino hoćemo da je u nama, jer je carstvo božje u njoj. Sa razlozima, osim sa uzrocima svojim, dosadašnja filozofija je bila odveć filozofija, nauka odveć nauka, religija odveć crkva, društvo odveć sistem socijalnih klasa, država odveć žandarmerija i finansija; književnost je bila premalo muzika, slikarstvo premalo književnost, plastika premalo religija, muzika premalo metafizika: jer je umetnost bila premalo umetnost, govor morala dušinog kroz intuitivni izraz; jer je duhovna i tehnička funkcija čovekova bila odviše duhovna i tehnička a sasvim premalo integralna: koja izražava sve, koja hoće sve, koja ima vezu sa svim, koja je od značaja za sve drugo. Vreme je da se zameša haos i da se otključaju isključivosti i spoje nespojivosti dosadašnje; da se na čovečnoj vrednosti, njegovom pravom biću, zasnuje život za čoveka.
Dimitrije Mitrinović (1888 – 1953), rođen u Donjem Poplatu, kod Stoca, gimnaziju je učio u Mostaru, studirao filozofiju u Zagrebu, Beogradu, Beču, Minhenu, Tibingenu. U početku Prvog svjetskog rata otišao je iz Švajcarske u London, i ostao u Engleskoj do kraja života.
Branko Milanović, Bosanskohercegovačka književna hrestomatija, Sarajevo: Zavod za izdavanje udžbenika, 1971. (str. 89- 90)
