Relja Novaković

Gde se nalazila Srbija od VII do XII veka

Zaključak i rezime monografije

Izvor: Novaković, Relja. Gde se nalazila Srbija od VII do XII veka. Narodna knjiga i Istorijski institut, Beograd, 1981.

• Zaključak
• Rezime

Zaključak

Kao što se, nadamo se, moglo zapaziti, problem prvobitne Srbije, odnosno njenog geografskog jezgra na Balkanskom poluostrvu, neobično je složen. U to smo se najbolje mogli uveriti prateći mišljenja jednog broja istraživača koji su, da ponovimo, svi do jednog, raspravljajući o najranijoj Srbiji, imali pred sobom uvek iste izvore, iste podatke. Pa ipak, njihovi su zaključci do te mere različiti da gotovo jedva da možemo naći dva istraživača koji su o Srbiji, Bosni, primorskim srpskim oblastima, Duklji (Zeti) i Raškoj imali isto mišljenje. To je i razumljivo, jer, po svoj prilici, znači da niko od njih nije bio zadovoljan onim što je u nauci pre bilo postignuto, pa su želeli da svojim razmišljanjima, koliko je moguće bolje, razjasne mnoge nejasne pojave i stanja. Na žalost, ma koliko da je tim naporima mnogo učinjeno na rasvetljavanju najranije istorije Srba i Srbije, moramo reći da neke, po našem mišljenju, bitne stvari nisu sasvim rešene. Pa i napor koji je u ovoj knjizi učinjen treba shvatiti samo kao jedan u nizu pokušaja da se ukazivanjem na neke dosad nezapažene probleme olakša budući rad na istraživanju najranije istorije Srba na Balkanu, pri čemu valja podvući da, po svoj prilici, ni ovom prilikom nisu ni izdaleka uočeni svi problemi, niti su rešeni oni o kojima je u ovoj knjizi bilo reči. Naravno, ima predloga za rešenja drugačija od onih koja su dotadašnji istraživači doveli, ali je pisac svestan da time nije mnogo izmenio odnos problema i znanja u korist ovih drugih. Ako i ima novih zapažanja, pa tu i tamo i novih rešenja, ona se, zasad, samo uključuju u niz postojećih i postaju predmet interesovanja svih onih koji će nastaviti traganje za istinom, a to je dug i težak posao. Što se tiče pitanja o kojima je u ovoj knjizi bilo najviše reči, o njima bi se na ovom mestu moglo ponovo reći sledeće:

U pogledu prvobitnog geografskog jezgra Srbije, odnosno srpske države, ostajemo i dalje u priličnoj meri u neizvesnosti. Ta neizvesnost potiče još od naših osnovnih izvora, od zasad nepoznatog sastavljača tridesetog poglavlja DAI i od samog Porfirogenita. Reč je o primorskim oblastima i o spomenu Srbije ("sadašnje" i "pokrštene"). Dok car-pisac za stanovnike primorskih oblasti, i to Paganije, Zahumlja, Travunije sa Konavljem, kaže da su poreklom Srbi od onih Srba koji su u Dalmaciju došli, navodno, za vreme cara Iraklija, sastavljač 30. glave DAI, opisujući geografske položaje tih istih oblasti, uključujući i Duklju, kao i Hrvatsku, kaže samo da se graniče sa Srbijom. O poreklu njihovih stanovnika ovaj nepoznati pisac ne kaže ništa. Upadljivo je da ni Porfirogenit ne kaže kojeg su porekla bili stanovnici Duklje. Naše verovanje da je on u glavi 32, govoreći o Srbima, slučajno ispustio da kaže da su i stanovnici Duklje poreklom Srbi, znatno koleba činjenica da car ni u poglavlju 35, posvećenom Dukljanima i zemlji u kojoj sada obitavaju, ne kaže izričito da su poreklom Srbi, već samo veli: "Avari su porobili i ovu zemlju i ona je ostala pusta, i za cara Iraklija ponovo je naseljena, kao i Hrvatska, Srbija, zemlja Zahumljana, Travunija i Konavlje." Dakle, ni podatak sastavljača glave 30. ni Porfirogenitov opis ne pružaju dovoljno osnove za pouzdan zaključak o poreklu najstarijih slovenskih stanovnika Duklje. To što se nešto kasnije o Dukljanima govori kao o Srbima, a o Duklji kao o delu Srbije zasad nam ne daje za pravo da to stanje prenosimo i na VII vek. Otuda bismo radije rekli da o problemu najstarijeg slovenskog stanovništva Duklje valja još uvek svestrano i podrobno razmisliti.

Ne stojimo mnogo bolje ni sa Srbijom mada su, na izgled, podaci o njoj i raznovrsniji i jasniji. Kao što smo videli, sastavljač 30. glave DAI tvrdi nam da je u njegovo vreme Srbija pogranična zemlja počev od zaleđa Duklje do istočnog graničnog pojasa tadašnje Hrvatske. Po tom piscu, mi ne znamo o Srbiji ništa više. Upravo, znamo još da je pored Hrvatske i spomenutih primorskih zemalja bila granična zemlja i sa tadašnjom Bugarskom. Podatak o graničenju sa Bugarskom dobro nam je došao, međutim treba utvrditi dokle se u to vreme prostirala Bugarska prema zapadu, a to nije jednostavno. Teškoću u pogledu geografskog položaja rane Srbije ne olakšava nam ni sam car svojim pomenima "sadašnje Srbije" i "pokrštene Srbije". Sa dosta verovatnoće možemo smatrati da je reč o jednoj Srbiji i sa isto toliko verovatnoće možemo smatrati da je ta njegova Srbija ona ista koju pisac glave 30. vidi kao zemlju koja se graniči sa Hrvatskom, primorskim oblastima i Bugarskom. Ali to je sve jako malo da bismo mogli nešto smelije da govorimo o njenom obimu. Već je rečeno da to ne možemo i pored činjenice da nam je car naveo i šest naseljenih gradova u "pokrštenoj Srbiji", i to čak i poimenično. Podatak je nesumnjivo dragocen, ali smo zasad nemoćni da bilo o kojem od tih gradova tvrdimo nešto pouzdano. Sve je još uvek u okviru smelijih ili manje smelih pretpostavki. Pa ipak, kao da zasad možemo smatrati dosta verovatnim da i Srbiju pisca 30. poglavlja, kao i onu carevu (ako ona dva pojma svedemo na jedan), valja tražiti na prostoru od istočnih granica tadašnje Hrvatske do zapadnih granica tadašnje Bugarske, ali, naravno, ne u celoj širini tih granica. Da dodamo da nam carev pomen "sadašnje Srbije" nekako pruža osnovu da pomišljamo i na neku raniju Srbiju i čini nam se da tu raniju, ako je postojala, ne bismo imali gde na drugom mestu da potražimo osim u nekim od spomenutih primorskih oblasti, No, dok prema Primorju možemo makar približno da označimo granični pojas rane Srbije, kao i njen odnos prema Hrvatskoj, mnogo je teže odlučiti se za granični pojas prema tadašnjoj Bugarskoj, ali nam i taj podatak, ma koliko neodređen, pruža nadu da će biti od pomoći kad se pažljivije prouči prostiranje Bugarske toga vremena. Kao što je ranije već istaknuto, velika neizvesnost u pogledu geografskog prostranstva rane Srbije vlada u odnosu na njeno pružanje prema unutrašnjosti. Na tom pravcu raspolažemo podatkom o Bosni, ali taj podatak umesto da nam pomogne kao da nam čini još veću smetnju.

Kao što znamo, car je Bosnu spomenuo na kraju poglavlja 32. u kojem je izložio kratku istoriju Srbije od njenog početka do sredine H veka. Pošto je na završetku tog svog izlaganja poimenično naveo i šest nastanjenih gradova u "pokrštenoj Srbiji" dodao je "i u oblasti Bosne Kotor i Desnik". Kako je poznato, iz ovog spomena Bosne, na ovom mestu, nastao je veliki problem oko toga šta je bila i gde se nalazila Bosna u carevo vreme? Da li njen spomen u poglavlju o Srbiji mora da znači, kako neki misle, da je Bosna tog vremena bila u sklopu Srbije i da je uopšte od svog početka bila sastavni deo Srbije? Pristalice mišljenja da Bosnu onog vremena treba smatrati sastavnim delom Srbije obično se, između ostalog, pozivaju na Ajnharda, ali možda još više na vizantijskog pisca Jovana Kinama, koji je, opisujući jedan vizantijsko-srpsko-ugarski sukob 1150. godine, na reci Tari, na jednom mestu spomenuvši reku Drinu dodao "koja izvire negde odozgo i odvaja Bosnu od ostale Srbije. Bosna nije potčinjena arhižupanu Srba nego narod u njoj ima poseban način života i upravljanja". Da dodamo da su neki "poseban način života" preveli sa "posebne običaje". Upoređujući spomen ona dva naseljena grada "u oblasti Bosne" sa ovim Kinamovim opisom na prvi pogled se čini da su zaista u pravu oni koji Bosnu Porfirogenitova vremena smatraju sastavnim delom Srbije, ali se nama čini da ne mora da je tako. Pre svega, smeta nam Porfirogenitov postupak. Zašto je on, pitamo se, uopšte i spomenuo posebno dva grada u oblasti Bosne ako je ta oblast u njegovo vreme smatrana sasvim ravnopravnom sa ostalim oblastima iz kojih se tada sastojala "pokrštena Srbija" ("sadašnja Srbija") i u kojoj car nalazi šest naseljenih gradova Da je oblast Bosne od starine pripadala Srbiji čini nam se da nikakav razlog ne bi mogao da spreči cara da i nju podvede pod pojam "pokrštene Srbije" i ne spominjući njeno posebno geografsko ime. Pozivanje na Kinama kao na argumenat za Bosnu u sklopu Srbije Porfirogenitova vremena čini nam se da nema opravdanja. Pre svega, od Porfirogenitovog spomena Bosne do navedenog Kinamovog opisa prošlo je više od dva veka i mi za to vreme veoma malo znamo i o Srbiji, a o Bosni još manje. Ako je Bosna u međuvremenu od H do XII veka, i bila izvesno vreme u sastavu srpske države, to ne mora da znači da je bila u njenom sklopu i u H veku ili još ranije. Možda Kinam konstatuje samo jedno stanje, odnosno neku promenu bližu svom vremenu ako smo uopšte i sigurni u smisao onog dela rečenice gde se kaže "i odvaja Bosnu od ostale Srbije"? No, kod Kinama nas još više zbunjuje ono mesto na kojem stoji da narod u Bosni ima "poseban način života" ("posebne običaje") pa čak i "upravljanja". Šta to može da znači? Ako je narod u Bosni još od početka bio u sklopu Srbije, pa čak, kako neki misle, i istog porekla kao i Srbi, otkuda u tom narodu već do XII veka poseban način života i poseban način upravljanja? Ne sumnjamo u to da je Kinam znao šta piše, ali ako je tako, kako da objasnimo ovu razliku? Ne navodi li nas ona na pomisao da je i Porfirogenit s razlogom spomenuo Bosnu kao posebnu oblast sa dva naseljena grada. Možda će biti u pravu oni koji misle da je car o Bosni znao vrlo malo, pa je iz tih razloga u poglavlju o Srbiji uzgred spomenuo da postoji i oblast Bosna sa dva naseljena grada. Naravno, ovo tumačenje, ma koliko zanimljivo, ne može da nas zadovolji. Radije bismo rekli da smo u pogledu najranije Bosne još uvek u velikoj neizvesnosti. Možda će neko reći da se "posebni način života i upravljanja" odnosi na postojanje bogumilstva u Bosni, ali ni to ne bi moglo biti rešenje, jer je bogumilstvo bilo u to vreme rašireno i van Bosne. Setimo se samo Nemanjinih mera za istrebljenje bogumilstva u Srbiji, odnosno u svojoj državi. Rešenje o Bosni ne nalazimo ni kod Popa Dukljanina. Istina je da on Bosnu zajedno sa Raškom spominje kao sastavni deo Srbije (Surbije), ali mi ne znamo na koje se vreme to stanje odnosi, ako ga uopšte i možemo prihvatiti. Treba se samo setiti kako Dukljanin opisuje svoju Surbiju pripisujući joj prostor od neodređene Borove planine na zapadu do Drine i od Drine do Laba i Lapije na istoku, pa da se nađemo u neizvesnosti o kakvoj i kadašnjoj Srbiji govori ne pružajući nam nikakve podatke ni prema Primorju ni prema severu.

No, u ovom našem razmišljanju o prvobitnom geografskom prostoru i Srbije i Bosne ne treba da zaboravimo na Časlava. On nam je u ovom slučaju glavna ličnost, jer Srbija čiji prostor u H veku tražimo u stvari je Srbija Časlavljeva vremena. Istoriju te Srbije i Porfirogenit izlaže opisujući je od njenog početka do svoga vremena, pa i kad navodi šest naseljenih gradova u "pokrštenoj Srbiji" trebalo bi da je reč o toj istoj Srbiji u kojoj je poslednji vladar koga car spominje bio Časlav. Na žalost, mada uopšte uzeto znamo o kojoj je Srbiji reč, ko je njome u dato vreme upravljao i koliko je naseljenih gradova imala, pa znamo čak i nazive tih gradova, opet smo u nemogućnosti da nešto određenije kažemo o njenom prostoru. Ako uzmemo u obzir činjenicu da je car istovremeno, dok je opisivao istoriju Srbije, spominjao i primorske gradove i da je u isto vreme kad i u Srbiji i u tim oblastima naveo i broj i nazive naseljenih gradova, po logici stvari izlazi da u to vreme, tj. u doba Časlava, u Srbiju ne treba ubrajati nijednu od primorskih oblasti od Duklje do istočnih granica Hrvatske, već je treba tražiti negde drugde. Ali ako u sastavu Časlavljeve Srbije nije bila nijedna od primorskih oblasti, pitamo se da li je bila Bosna? Sudeći po Porfirogenitovom kazivanju, koji, opisujući događaje u Srbiji, ni jednom reči ne spominje Bosnu, rekli bismo da ni Bosna nije bila u sastavu tadašnje Srbije, čijeg vladara, Časlava, car prikazuje kao čoveka koji je svoju zemlju samo obnovno i u njoj se učvrstio, ali, dodaje, uz pomoć vizantijskog cara. U stvari, problem obima Srbije u doba Časlava rešava se saznanjem o prostoru Srbije u vreme prethodnog vladara ili prethodnih vladara, jer je bugarski car Simeon napao i privremeno pokorio tu Srbiju, a Časlav je opet samo tu Srbiju obnovio i u njoj se učvrstio. Znači, ako Bosna nije bila u sastavu Srbije pre Časlava nije bila ni u njegovo vreme, jer on, sudeći po carevom kazivanju, nije ni stigao da proširi granice Srbije. Pristalice velike Srbije Časlavljeva vremena obično se pozivaju na Dukljanina, koji govori o ugarsko-srpskom sukobu i porazu Mađara, navodno, u Drinskoj županiji, po svoj prilici, kod Cvilina, nedaleko od Foče, i to uzimaju kao neki dokaz da je Časlav vladao i Bosnom, jer je ugarski vojskovođa najpre pljačkao i zauzeo Bosnu, pa je tek posle toga prodro duboko na jug. Ali to nije nikakav dokaz niti da je Bosna pre Časlava bila u sastavu Srbije niti da je Časlav zauzeo Bosnu pobedom nad Ugarima u Drinskoj županiji, jer, ako je verovati Dukljaninu, Časlav je goneći Ugre s jugta prema severu izgubio život negde na Savi, pa nije ni imao vremena da zauzme Bosnu. Prema tome, problem ostaje na istom, treba ispitati kome je pripadala Bosna u drugoj polovini IX veka i u H veku sve do Časlava. Ako bi se moglo dokazati da je Bosna tada bila u sastavu Srbije, onda bi se moglo smatrati da je Časlav, obnavljajući Srbiju obnovio istovremeno i Bosnu i kao vladar se učvrstio i u jednoj i u drugoj. Ako ovo ne možemo da dokažemo, ostajemo tamo gde smo i bili: na pitanju dva naseljena grada u oblasti Bosne. Zašto se ta dva grada izdvojeno spominju od onih šest u "pokrštenoj Srbiji"? Sve drugo su samo pretpostavke bez iole jasnijih argumenata. Pokušaj da se Ajnhardovi Srbi, među koje je 822. godine pobegao Ljudevit, vežu za Bosnu i time potkrepi pretpostavka da je Bosna bila tada naseljena Srbima, pa da je zato sasvim moguće da je i u H veku bila u sastavu Srbije, smatramo sasvim bespredmetnim. Ljudevitovo bekstvo među Srbe ne može se nikako odnositi na Bosnu bez obzira na to da li je i koliko Srba bilo u to vreme u njoj.

Ali za problem prvobitne Srbije, kao što znamo, tesno se, pored Bosne, povezuje i problem Raške. Štaviše, mnogi pojam Raške toliko dovode u vezu sa Srbijom da gotovo nepokolebljivo tvrde da je to jedan pojam samo sa dva imena, da jezgro prvobitne Srbije i ne treba drugde tražiti osim u Raškoj. Čitavu istoriju Srbije koju je Porfirogenit opisao oni pripisuju Raškoj i pomoću nje tumače i njenu politiku i teritorijalni razvoj. Međutim, da problem Srbije i Raške nije tako jednostavan, ali da je neobično važan, nadamo se da se moglo uočiti u toku raspravljanja i o izvorima i o istoriografiji. No, osećajući, valjda, da nema nikakvih čvršćih dokaza da su Srbija i Raška jedno isto, ne mogući pri tom da ne poštuju podatke Porfirogenitove i sastavljača 30. glave DAI, kao i Dukljaninove opise, zastupnici ove teorije zapadali su vrlo često u teškoće koje su bile, sa tog stanovišta, u osnovi nerešive. Naime, želeći da nekako usklade podatke iz raznih izvora, da povežu što tešnje spomene Srbije, Bosne i Raške, ne bi li se stvorila slika jedinstva tih oblasta još u najranije vreme, oni su često, možda i nehotice, sva tri pojma u geografskom pogledu proširivali više nego što su to izvorni podaci i dozvoljavali. Takav je slučaj osobito bio sa Raškom. Budući da je po značaju smatrana centralnom oblašću, njen su prostor proširivali i daleko preko Lima, pa čak i Drine, jer se nisu mogli pomiriti s pomišlju da bi Raška, kao Srbija, sa značajem koji joj je pripisivan, mogla biti ograničena na prostoru jedne manje ili veće župe ili oblasti. Međutim, takvi prostorni skokovi mogli su izazvati i izazivali su velike nedoumice i zablude u tumačenju pojedinih zbivanja i stanja iz rane istorije Srbije, a pre svega u odnosu na ulogu pojedinih oblasti u procesu nastanka i razvoja ovih ili onih zbivanja i stanja. Naš je utisak da je Raška bez ikakvog razloga prerano izjednačena sa pojmom Srbije i da su joj bez osnove pripisivana stanja i događaji u prirodu pre XI, a možda i pre H veka. Zablude oko Raške nastale su, po svoj prilici, na osnovu Dukljaninovog kazivanja, mada, videli smo, ni Dukljanin u suštini ne daje nikakav jači povod da Raškoj pripišemo veću ulogu nego što je imala, a pogotovo da joj pridaćemo veći značaj i za raniji period. Da je Raška imala svoju istoriju i da je u određeno vreme bila značajna za razvoj Srbije i srpske države, to je neosporno. Na žalost, mi o njenoj ranoj istoriji ne znamo ništa sve do IX veka, sve do jednog srpsko-bugarskog sukoba i Porfirogenitovog podatka "i sprovedoše ga čitavog do granice, do Rasa", što je zanimljivo, ali nam ne govori mnogo. Ni posle toga o Rasu ili Raškoj iz Porfirogenitovog kazivanja ne znamo ništa, znači sve do polovine H veka, mada on, kao što znamo, piše najstariju istoriju Srbije. On sigurno s razlogom tu Srbiju, čiju istoriju izlaže, ne naziva Raškom. On, videli smo, i za naseljene gradove ne kaže da se nalaze u Raškoj već u Srbiji. Zabuna je, očigledno, stvorena tumačenjem Dukljaninovog podatka o Srbiji (Surbiji) sastavljenoj iz Bosne i Raške. Pošto Porfirogenit za čitava četiri veka Rašku i ne spominje kao pozornicu događaja izloženih u njegovoj istoriji Srbije, istraživačima je Dukljaninov spomen Raške, kao sastavnog dela Srbije, dobrodošao da umesto nedovoljno jasnog carevog opisa geografskog položaja Srbije prihvate Dukljaninovu Surbiju kao Srbiju, jer su imali, kako se činilo, i tri jasna orijentira: Borovu planinu, Drinu i Lab, odnosno Lapiju. Kako se do kraja XII veka, kada se smatra da je Dukljanin živeo, mnogo šta o Srbiji znalo više nego u ranijem periodu, to je lako ova Dukljaninova slika preneta u ranije vreme, pri čemu je Raška zadržana kao glavna pozornica i izvor događaja, s tim što je, budući da je bila, kako je tumačena, sastavni deo Srbije, nazivana čas Raškom čas Srbijom. Kad je takvo rešenje prihvaćeno, gotovo da niko i nije pravio pitanje šta je bilo sa onom Srbijom sa kojom su se graničile primorske oblasti prema "planinskim stranama" ili sa onom Srbijom koja se čak kod Cetine i Livna sučeljavala sa tadašnjom Hrvatskom, a to je, pogledamo li samo kartu, bilo veoma daleko od Raške, čiji pravi prostor nije u stvari niko ni pokušao da utvrdi, mada je bilo više tumačenja. Da je u ovim dilemama oko Srbije i Raške bilo malo više pažnje, verovatno bi bilo zapaženo do su to dva pojma, različita po geografskom položaju i obimu, po poreklu i po svojoj ulozi u sklopu istorije Srbije i srpskog naroda. Kako nam se čini, na ovu su razliku upozoravali još naši stari sastavljači rodoslova i letopisa. Beležeći razna zbivanja iz istorije Srbije, oni kao pozornicu događaja spominju uglavnom Srbiju i Rašku, pri čemu, kako nam se čini, jasno razlikuju jednu od druge, pa čak i kad Rašku uključuju u pojam Srbije kao da je jasno da je smatraju samo njenim sastavnim delom. Glavni nosilac pojma Srbije nije bila Raška. Štaviše, iz nekih vesti naziremo čak da je Raška bila omanja oblast, što je baš onako kako smo zaključili i iz Vasilijevih povelja iz početka XI veka, gde je Raška prikazana kao eparhija omanjeg područja. Evo i nekih primera iz kasnijih izvora. Kad sastavljači rodoslova i letopisa govore o dolasku Nemanjinom u Ras, u crkvu Svetog Petra i Pavla, na ponovno krštenje, svi kažu da je ta crkva "po srede Rasa" (rodoslovi Zagrepski, Pajsijev i Vrhobreznički) ili "in meditulio Rasciae" (letopis Brankovićev), što svakako ne bi rekli da je Raška bila neka velika oblast. Inače, i u drugim slučajevima kad sastavljači rodoslova i letopisa spominju Rašku, oseća se da misle na posebnu zemlju, čak i onda kad je očigledno reč o Raškoj kao oblasti srpske države: "u 24-toj godini svoga vladanja primi Nemanja vlast u zemlji srpskoj koja se zove Ras" (letopis Hilandarski). Sličan podatak nalazimo i u Berkovićevom i Ostojićevom letopisu. Značenje posebne oblasti, koja je mogla biti u sklopu Srbije, ali je sačuvala svoju osobenost, čiji su koreni morali biti veoma duboki, oseća se i u ovim rečima: "prođe u otečestvo raško, u crkvu svetih apostola Petra i Pavla" (letopis Sečenički). "I otud [iz Zahumlja] podiže se Nemanja i priđe u otečestvo raško, u crkvu svetih apostola Petra i Pavla..." (letopisi Verkovićev i Ostojićev). Dolazak u raško otečestvo spominje i rodoslov Pejatovićev. Budući da Raška nije bila rodna zemlja ni Nemanjina ni njegovog oca, verovatno da u ovim slučajevima "otečestvo raško" ima značenje "raška zemlja", na šta, po svoj prilici, ukazuje i jedna beleška Ruvarčevog II letopisa: "i plemena raškoga gospodstva". Najzad, šta su sastavljači naših starijih rukopisa podrazumevali pod Raškom najbolje se može videti iz ranije izvedene beleške Ruvarčevog rodoslova: "Rodom ot Rasije, iže ninja glagoljet se Starij Vlah, ot vesi Štitkova." Iz već spomenutog popisa baština na mukati Stari Vlah vidi se da je i 1708. godine selo Štitkovo pripadalo kadiluku Stari Vlah. S obzirom na činjenicu da je početkom XVIII v. navedena mukata obuhvatala kadiluke Novi Pazar i Stari Vlah, a da je kadiluk Novi Pazar obuhvatao nahije Ras, Jeleč, Vrač, Ostatiju i Senicu (Sjenicu), čini nam se da je sasvim jasno da je sastavljač rodoslova (XVI vek) s pravom rekao da je Raška isto što i Stari Vlah, a pošto smo njegov obim približno utvrdili, dobili smo istovremeno, nadamo se, i geografsku sliku Raške. Sad nam je, rekli bismo razumljivije zašto Stefan Prvovenčani kad dodeljuje posede manastiru Žiči uz Tolsto brdo dodaje "s Raškim Delom". Tolsto brdo je svakako isto što i današnje Debelo brdo jugozapadno od varošice Raške i njegove su zapadne padine pripadale verovatno Raškoj, odnosno kasnijoj nahiji Ras Novopazarskog kadiluka, što se najbolje potvrđuje činjenicom da su se sa južne i zapadne strane Tolstog brda nalazila sela Milatoviće, Nosoljin, Belo Polje i Sebimilje, koja su pripadala nahiji Ras, dok su severna i istočna strana Tolstog brda bile van kadiluka Novi Pazar, odnosno nahije Ras, pa prema tome i van srednjovekovne Raške. Kad se uz ovo setimo povelje Vasilija II iz 1020. godine, u kojoj je Ras prikazan kao očigledno manja eparhija, postajemo još uvereniji da je Raška ranog perioda bila oblast koja su najverovatnije zahvatala prostor koji je pod turskom upravom bio izdeljen ia kadiluke Novopazarski i Starovlaški. Ako sad taj verovatni geografski položaj Raške uporedimo sa ostalim područjima na kojima se prostirala srpska država u rano vreme biće nam, nadamo se, jasno da Rašku iz tog vremena ne možemo nikako izjednačavati sa Srbijom. Ona je u svoje vreme mogla jedino biti uključena u srpsku državu i mogla se naći u prilici da naziv Srbije vremenom obuhvati i nju, ali ne i da zameni pojam Srbije, mada ima slučajeva da se pod pojmom Raške podrazumeva Srbija. Ti su slučajevi, međutim, iz kasnijeg vremena. Kad pratimo rodoslovne i letopisačke beleške za pojedine događaje iz HII i XIII veka, osobito kad su u pitanju titule vladara, u svima se spominju gotovo jedino Srbi i Srbija. Nemanja je uvek "gospodin Srbljem" ili "Magnus zupan totius Serviae, Maritimae, Diokliae, Dalmatie, Travuniae et Zachulmiae", a Sava je "prvi arhiepiskop Srbljem" i on dobija pravo "da mitropolite i episkope va zemli Srbscej postavljaet". Čitajući brojne beleške naših rodoslova i letopisa, stičemo utisak da su veoma dobro znali kad će koji naziv upotrebiti. Ras i Rašku spominju samo u slučajevima kad je zaista reč o nečem što se odnosi izuzetno na to područje; inače i Rašku i sve ostale krajeve nazivaju Srbijom ili srpskom zemljom rukovodeći se očigledno pojmovima koji su od starine označavali Srbiju i srpsku zemlju. Ti pojmovi ni u kom slučaju nisu nastali u Raškoj već van nje i to jedino na području zapadno i jugozapadno.

Da ponovimo, taj prostor treba tražiti za najstariji period ili u primorskim srpskim oblastima ili, što je možda verovatnije, na teritoriji koja se nalazila izmeću primorskih oblasti, Hrvatske, Bosne, Raške i zaleđa Duklje. Vrlo verovatno da je najveći deo te rane Srbije bio obuhvaćen Dukljaninovim Podgorjem. Po svojoj prilici, toj Srbiji je pripadala i Drinska županija i prema istoku granica te Srbije dopirala je do Lima u čijem se porečju mogao nalaziti granični pojas prema Raškoj i možda još i prema nekim daljnjim područjima kojima ne znamo stara imena, a kada nisu pripadala Raškoj. Pretpostavljamo da u tu ranu Srbiju valja uključiti i Hvosno zajedno sa dolinom Belog Drima. Možda je do H veka prostor rane Srbije bio i nešto manji, ali je u toku prva četiri veka pojam Srbije mogao biti proširen na označeni prostor. U tom razdoblju tekao je proces kojim se pojam Srbije učvrstio i stekao uslove da se postepeno širi sve dalje obuhvatajući i područja na kojima nije moralo živeti srpsko stanovništvo. U tom ranom periodu, kad su u zapadnom delu Balkanskog poluostrva vremenom stekle ugled Hrvatska i Srbija, a istočnije od Srbije vlast držale Vizantija i Bugarska, nije čudo što se u očima vizantijskih i drugih hroničara u vezi sa zbivanjima između Vizantije, Bugarske i slovenskog sveta zapadnije od njih spominju gotovo jedino Srbi i Srbija. Druge oblasti, izuzev primorskih krajeva, Hrvatske i donekle Bosne, nisu stekle ni ime ni ugled u toj meri da bi ih strani pisci posebno spominjali, pogotovo ako su još vrlo rano bile manje ili više uključene u zbivanja čiji su koreni poticali iz Srbije. Možda zbog toga zapadamo ponekad u nedoumicu kad kod vizantijskih pisaca nailazimo na spomene Srba i Srbije i tamo gde ih inače u to vreme ne bismo tražili. Vizantincima su Srbi prilično rano postali glavni protivnici na dosta širokom geografskom prostoru, pogotovo kad je rana bugarska država bila potisnuta istočno od centralnog pojasa Morava — Vardar. Za Vizantiju nije moralo biti mnogo važno ko je sve tu i tamo živeo; za nju je bilo značajno da se za svoje interese morala sve češće boriti sa Srbijom i Srbima, koji su, prodirući sa zapada prema istoku, iz decenije u deceniju sve uspešnije potiskivali vizantijski uticaj i vlast. Tako se pojam Srbije geografski širio i učvršćivao i vizantijski pisci, kad govore o sukobima i ratovima Vizantije sa Srbima, imenom Srbije najčešće nazivaju sve one oblasti koje nisu direktno bile pod vizantijskim uticajem ili na kojima se nisu nalazili vizantijski vojni logori. Tako je Vizantija, u stvari, prva, htela ili ne htela, priznavala nove teritorijalne promene pripisujući ih Srbiji i tim putem je Srbija pod tim imenom počela da ulazi u istoriju pre nego što je i sama počela o sebi da govori.

Na žalost, mi ne znamo sasvim pouzdano kako je to teritorijalno širenje Srbije teklo, jer, kao što smo videli, nismo sigurni ni u njeno teritorijalno jezgro, niti možemo hronološki pratiti kad su koje oblasti uključivane u srpsku državu a time i u pojam Srbije. Kad je reč o Srbiji i srpskoj državi, u našoj istoriografiji se ističu uglavnom dva razdoblja u kojima je, kako se misli, došlo do naglog i zamašnog teritorijalnog proširenja države. Jedan je sredinom H veka, u doba Časlava, a druga je za vlade zetskog kralja Bodina, krajem XI i početkom XII veka. Međutim, mada je za vreme Časlava u Srbiji došlo do izvesne stabilizacije, nikakvih dokaza nemamo da je tada srpska država ostvarila i neko veće teritorijalno proširenje. Jedva se usuđujemo da kažemo da je tih godina došlo do prvog uključivanja Raške u sastav srpske države i to pretpostavljamo jedino na osnovu Dukljaninove priče o zbivanjima posle Časlavljevog uspeha u borbi sa Ugarima. Drugih dokaza nema, te bismo morali biti veoma oprezni prikazujući teritorijalni obim Srbije sredinom H veka. Gotovo bismo sa sigurnošću mogli tvrditi da obim Srbije u to vreme nije bio onih razmera kako se to na kartama prikazuje.

Nismo mnogo sigurniji ni u stanje stvoreno, kako se smatra, u Bodinovo vreme.. Pre svega Bodin je bio vladar Dukljanske, odnosno Zetske države, i teritorijalno proširenje njegove države ne možemo nikako smatrati proširenjem Srbije, već proširenjem Zete. Upravo, možda bismo pre mogli reći da je u XI veku, počev još od Vojislava, a zatim i u vreme Mihaila i Bodina, nastalo doba prevlasti Zete, ali ne nad Raškom, kako se u našoj istoriografiji zastupa, već u prvom redu nad Srbijom i primorskim srpskim zemljama, a tek potom i nad Raškom. Iz izvora, u stvari najviše iz Dukljaninovog letopisa, naslućujemo da je u drugoj polovini XI veka u Srbiji i susednim oblastima došlo do težih unutrašnjih razmirica koje su omogućile privremeno jačanje Zete. Njena prevlast je trajala nešto više od pola veka. U ova zbivanja je, kako nam se čini, nešto tešnje bila uključena i Raška, za koju ne znamo sigurno da li je još i za vreme Časlava ili ubrzo posle njegove smrti ušla u sastav Srbije, ili je postojećom državnom organizacijom, zetsko-srpskom, bila jače obuhvaćena tek u vreme Bodina. U svakom slučaju, izgleda da su protivnici zetske prevlasti nad Srbijom i srpskim zemljama u Primorju i Podgorju stvorili u Raškoj osnovu za preuzimanje "stare slave". Nekoliko decenija posle Bodinove smrti (1101. godine) dolazi do unutrašnjih nemira i borbi u kojima Zeta gubi prevlast koju je držala nešto više od pola veka. U tim međusobnim sukobima, u kojima su, kako se čini, učestvovale ove srpske oblasti, kako one u Primorju tako i one u sastavu "pokrštene Srbije", učvršćuje se sve više srpsko-raški savez čiji se centar sve očiglednije premešta sa zapada na istok, iz Podgorja (?) u Rašku. Ova nova situacija nije stvorena, kako se misli, pobedom Raške nad Zetom, već pobedom srpsko-raške sprege nad prevlašću Zete. Kad bismo smatrali, kao što je u istoriografiji uobičajeno, da su tih decenija borbu za prevlast vodile Zeta i Raška i da se ta borba završila pobedom Raške, morali bismo se sve vreme pitati šta je u međuvremenu bilo sa šestovekovnom Srbijom i da li je moguće da je jedna malena Raška, za koju se tek počelo znati u vreme ovih međusobica, potisla u zaborav sve ono što su Srbija i srpska država značile za čitavih šest vekova i za šta u izvorima postoji više dokaza. "Borba Raške i Zete o prevlast" čini nam se da je velika zabluda naše istoriografije, koja je veoma mnogo otežala bolje razumevanje zbivanja i stanja u istoriji Srbije i srpske države do početka XII veka, a pre svega u razdoblju od druge polovine H do sredine XII veka. Otuda nam se čini da je i kartografski prikaz "Bodinove države" neprihvatljiv, osobito u slučajevima kad se njene granice označavaju čvrstim graničnim linijama. Sve do kraja XII veka za čvršće granične linije nemamo nikakvih pouzdanih podataka. Čak nismo sigurni da li smo u pravu kad Bodinovoj državi pripisujemo i sve one oblasti, jer u izvorima za to nema mnogo osnove, a posebno što mi ni tim pojedinačnim oblastima ne znamo sigurne okvire.

Sasvim je druga situacija sa Srbijom od Nemanjina vremena. Zahvaljujući vladarskim poveljama i vladarskim biografima, mi prvi put dolazimo do dosta jasnih podataka o sastavnim delovima srpske države iz kojih, kako nam se čini, saznajemo, u izvesnoj meri, čak i genezu nastanka i razvoja Srbije i srpske države do kraja XII veka. Naravno, ma koliko da su podaci ove vrste u poveljama i biografijama neprocenjive vrednosti ni oni nam, na žalost, ne objašnjavaju sve što bismo želeli da znamo kad je u pitanju geografski prikaz Srbije i srpske države na kraju XII veka. Pa ipak, zahvaljujući ovim podacima mnogo smo smeliji u našem nastojanju da što vernije prikažemo kartografsku sliku srpske države Nemanjina vremena. A evo na osnovu čega. Kao što je poznato, Nemanja u svojoj povelji ovako nabraja svoje uspone kojima je ujedno proširio teritoriju srpske države: " ... i obnovih svoju dedinu i bolje utvrdih božjom pomoću i svojom mudrošću, danom mi od boga. I podigoh propalu svoju dedinu i zadobih od morske zemlje Zetu i s gradovima, a od Arbanas Pilot, i od grčke zemlje Lab s Lipljanom, Glbočicu, Reke, Zagrlatu, Levče, Belicu, Lepenicu." Gotovo u svemu isto kazuje i Nemanjin sin Stefan u svojoj povelji. Nešto je, pak, opširniji Nemanjin najmlađi sin Sava: "I obnovi očevu dedinu i bolje utvrdi božijom pomoću i svojom mudrošću danom mu od Boga. I podiže propalu svoju dedinu i zadobi od pomorske zemlje Zetu i s gradovima, a od Rabna Pilota oba, a od grčke zemlje Patkovo, Hvosno sve, i Podrimlje, Kostrc, Drškovinu, Sitnicu, Lab, Lipljan, Globočicu, Reke, Ušku i Pomoravlje, Zagrlatu, Levče, Belicu."

Kao što vidimo, podaci koje nam ova tri izvora pružaju izvanredni su. Oni su prvi i jedini te vrste, ali ma koliko da izgledaju jasni nameću nam u stvari čitav niz pitanja na koja nije jednostavno odgovoriti. Kad pažljivo pogledamo koje nam sve oblasti nabrajaju Nemanja i njegova dva sina, pada nam u oči da ni jedan od njih ne spominje nekoliko oblasti sa kojima smo se ovim ili onim povodom susretali prateći istoriju Srbije od početka do kraja XII veka i za koje sigurno znamo da su u određenim razdobljima bile ili u sastavu Srbije (srpske države) ili su u razvoju Srbije imale manji ili veći značaj. Te oblasti su Travunija sa Konavljem, Zahumlje, Neretljanska oblast, Podgorje, Drinska županija, Raška, Ibar, Toplica, Rasina i zvane Reke. Istovremeno u navedenim izvorima uočavamo tri bilo područja bilo protivnika od kojih Nemanja oduzima zemlje i pripaja ih svojoj državi. To su Zeta s gradovima, Arbanas (Rabno) i grčke zemlje. Upadljivo je još i to da se te novoosvojene zemlje spominju tek pošto su pisci podvukli da je Nemanja prethodno obnovio svoju i očevu dedinu što, čini nam se, može jedino da znači da tu dedinu (zemlju, otadžbinu) ne treba tražiti ni u jednoj od zemalja nabrojanih kao osvojene, već samo među onima koje nisu ni spomenute, a koje se mogu podeliti u četiri grupe, od kojih bi jednu sačinjavale primorske oblasti, drugu Podgorje, Drinska županija i neki drugi susedni krajevi, treću Raška, a četvrtu Ibar, Toplica, Rasina i zvane Reke. Meću ovim oblastima treba tražiti i Nemanjinu dedinu i dedinu njegovog oca, pa, prema tome, i prostor koji obuhvataju oblasti iz ove četiri grupe valja smatrati Srbijom koju je Nemanja najpre obnovio i sredio i zatim pošao u osvajanja svih onih oblasti nabrojanih u poveljama i žitiju. Naravno, nije svejedno za koju ćemo se od ove četiri grupe opredeliti tražeći obe dedine, i Nemanjinu i njegovog oca. Da problem nije jednostavan, videli smo još prilikom detaljnije analize spomenutih izvora. Dedina Nemanjinog oca i Nemanjina ne moraju se odnositi na isto područje. Kao dedina Nemanjinog oca, po svoj prilici, ne dolaze u obzir Ibar, Toplica, Rasina i zvane Reke a ni Raška, već vrlo verovatno primorske zemlje ili neka od njih, dok bi Nemanjina dedina mogla obuhvatiti Rašku, Ibar, Toplicu, Rasinu i zvane Reke. Ovakva pretpostavka bi više odgovarala i hronologiji zbivanja koju smo uočili prateći izvorne podatke o nastanku i ranom razvoju srpske države. Ovom možemo dodati još neka razmišljanja. Naime, ako uzmemo da je Nemanja rođen 1112/13. godine, a da je njegov otac svoju dedinu nasledio od svoga oca, odnosno od Nemanjinog dede, mogli bismo smatrati da se sve to dešavalo negde u prvoj polovini XI veka, a to je vreme kad Zetska država još uvek nije bila pokorila Rašku, što nam govori da je dedina Nemanjinog oca i dede morala biti negde drugde, najverovatnije na tlu rane Srbije, bilo u Primorju bilo u nekim podgorskim župama. Zeta ne dolazi u obzir iako su se tamo rodili i Nemanjin otac i Nemanja, jer ni Nemanja ni njegovi sinovi ni u kom slučaju ne bi rekli da je najpre podigao svoju ili očevu dedinu, pa onda počeo osvajanje drugih zemalja i to pre svih Zete. Zašto bi imao da je osvaja ako je prethodno tu istu zemlju podigao i obnovio kao svoju i očevu dedinu? Ali kad smo već kod Zete, nije li upadljivo mesto i način na koji se ona spominje i u poveljama i u žitiju? Zar nam ne izgleda da se naše ranije slutnje o specifičnom položaju Zete ovde još jednom potvrđuju? To, videli smo, nekako naslućujemo još od Porfirogenita i sastavljača 30. poglavlja DAI i zato, da ponovimo, ne treba sa Zetom, odnosno sa Dukljom, prenagliti i bez ikakvih dokaza izjednačavati je u svemu sa ostalim zemljama u sklopu rane srpske države. Čini nam se da je i Zeta, kao i Bosna, još od samog početka bila osobena zemlja. Ona je to ostala kroz čitavu svoju istoriju bez obzira na to što se u određenim fazama duže ili kraće nalazila u sklopu srpske države. Zeta nikad nije postala Srbija, uostalom kao ni Bosna. Čini nam se da u našoj istoriografiji ta pojava još uvek nije dovoljno ispitana, a vredi je iz više razloga ispitati, i radi istorije Srbije i radi istorije Zete, odnosno kasnije Crne Gore. Treba podrobno istražiti gde su koreni onoga što je u dugoj zajedničkoj istoriji specifično. Mora postojati neko prihvatljivije objašnjenje od postojećeg. Sa Raškom je opet drugi slučaj. Mada se u istoriju Srbije uključuje dosta kasno, sudeći barem po izvorima kojima raspolažemo, Raška, osim imena, nije uspela da očuva neke svoje posebne karakteristike, već je, naprotiv, dosta brzo postala "tipično" srpska zemlja, pa je čak vremenom počelo da preovlađuje mišljenje da Raška i nije ništa drugo do Srbija, ali nam se čini da bi u ovom slučaju bilo bolje podrobno ispitati poreklo njenog stanovništva, geografski položaj i ulogu i značaj u nastanku i razvoju Srbije i srpske države kao i Zete.

Već je napomenuto da bismo, u želji da nešto vište saznamo o Srbiji, njenoj istoriji i njenom teritorijalnom razvoju, morali mnogo savesnije da proučimo i neka druga područja koja su postepeno zapadala u zavisnost od srpske države i vremenom i sama potpadala pod pojam Srbije. To je utoliko potrebnije što nekim od tih oblasti ne samo da ne znamo pravi geografski položaj i obim, već ni vreme kad su uključene u Srbiju i na koji način. Jedna takva oblast je nesumnjivo i ona koja se nalazi južno od Đetinje, Zapadne Morave i donjeg toka Ibra, što će reći onaj deo koji se nalazio severno od Raške ali van njenog područja, naravno ako je početkom XVIII veka geografski prikaz Starovlaškog i Novopazarskog kadiluka željno odražavao sliku stare Raške, a verujemo da jeste. Mi znamo da su Ibar, Toplica, Rasina i zvane Reke bile zemlje koje je Nemanja dobio od vizantijskog cara još pre nego što je postao veliki župan Srbije, ali nema nigde ni reči o tome kako ,je u sastav Srbije ušao deo Đetinje, donjeg toka Moravice i Zapadne Morave do ušća Ibra. Ako pretpostavimo da pod Ibrom treba podrazumevati onaj deo koji se s leve strane reke pružao od Tolstog (Debelog) brda preko Radočela i Čemerna i zatim se istočnim obroncima Jelice spuštao na Zapadnu Moravu, dok bi se s desne strane ta oblast graničila sa Toplicom i Rasinom na grebenima severnog Kopaonika, Želina, Stolova i Goča, ostao bi nam, kako smo napomenuli, neobjašnjen deo prostora izmeću severnih obronaka Zlatibora i severozapadnih padina Jelice. Ako se možemo pouzdati u pomenuti turski popis iz 1708. godine, po kojem se taj deo nije nalazio u Starovlaškom kadiluku, onda bi nam zasad ostalo nepoznato kojoj je srednjovekovnoj oblasti taj deo pripadao do XII veka i kad se i na koji način našao u sklopu srpske države. Ali nismo u neizvesnosti samo sa tim delom severno od Raške, već i sa onim jugozapadno i jugoistočno. Naime, sudeći po navedenom turskom popisu, Pešter i izvorni deo Ibra nisu ulazili u sastav Raške. Poslednje nahije prema njima bile su Senica (Sjenica) i Jeleč. O ovome valja voditi računa osobito kad o granicama Raške i njenim odnosima razmišljamo na osnovu Dukljaninovih podataka, u prvom redu onih koji se odnose na sukob raškog župana Ljutomira i trebinjskog vladara Bela, koje se desio negde na Limu, a završio se smrću Ljutomirovom na Ibru, o čemu je ranije bilo reči. Desna obala Ibra, kako nam se čini, ne bi trebalo da predstavlja problem, barem onaj deo sve do severnih obronama Čičavice, jer je tamo bilo Hvosno, ali problem je onaj ugao između Rogozne i ušća Sitnice u Ibar. Taj deo je u navedenom turskom popisu van nahija Jeleč i Vrač, poslednjih na jugu i jugoistoku Novopazarskog kadiluka, pa, prema tome, i van Raške. To, međutim, ne bi trebalo da nas čudi. Nema sumnje da je tim delom još od davnih vremena dominirao veličanstveni i za istoriju još uvek tajanstveni Zvečan. Moguće je da je njegova dominacija zahvatala i desnu stranu Ibra oko ušća Sitnice, ali nas ipak pomalo začuđuje što u izvorima ne nalazimo traga nazivu tog područja na kojem je bila velika i moćna tvrđava Zvečan. To ne saznajemo ni iz Aninog kazivanja mada nam opisuje zbivanja baš oko samog Zvečana. Ona doduše opominje i Dalmate i Srbiju, ali nam o užem nazivu oblasti ništa ne kaže. Da li bismo i taj deo smeli da uključimo u oblast Ibar ili bismo mogli da pomišljamo na Sitnicu i Lab — ostaje za razmišljanje.

Sa osvajanjem Sitnice, Laba, Lipljana i ostalih oblasti izmeću Sitnice i Ibra s jedne i Južne Morave s druge strane, a zatim i onih delova između Zapadne i Velike Morave (Levač, Belice i Lepenica) stvaraju se uslovi da se pojam Srbije postepeno proširi do centralnog pojasa koji sačinjavaju Južna Morava — Velika Morava, čime je istovremeno stvorena osnova za jači prodor prema istoku, kao i prema jugu (dolina Vardara) i severu (Sava — Dunav). Kao što je poznato, Nemanja je još pre nego što je postao veliki župan dobio od vizantijskog cara na upravljanje Ibar, Toplicu, Rasinu i zvane Reke, ali te zemlje, kao i Glbočicu (Dubočicu) sve do ovih osvajanja ne možemo u pravom smislu reči ubrajati u pojam Srbije, jer su ih srpski vladari (župan) dobili od vizantijskog cara na upravljanje kao delove vizantijske teritorije. Sa Nemanjinim vojnim uspesima 80-tih godina XII veka i te zemlje, zajedno sa novoosvojenim, ulaze u novu fazu i dosta brzo bivaju u potpunosti uklopljene u strukturu srpske države i pojam Srbije vremenom će obuhvatiti i njih, mada je svaka zadržala i svoje posebno, dotadašnje, ime. Kao što znamo, Nemanjin pokušaj da tih godina prodre i dalje od Južne i Velike Morave, kao i u dolinu Vardara, završio se neuspehom, te se Srbija još nekoliko decenija morala zadovoljiti teritorijalnim proširenjem do linije uglavnom Južna Morava — Velika Morava završno sa Lepenicom. Na severu smo u velikoj neizvesnosti u pogledu područja severno od Đetinje i Zapadne Morave sve do Gledićkih planina. Nismo sigurni ni u to da li je i taj deo do kraja XII veka pripadao Srbiji i ako jeste kojom je prilikom to proširenje ostvareno, jer o tome nema nikakvih podataka. Na zapadu je, po svoj prilici, Srbiji pripadalo područje južno od Bosne, verovatno sve do granice sa Hrvatskom, možda još uvek negde do starog graničnog pojasa Cetina — Imotski — Livno, s tim što je u međuvremenu Rama pripala Bosni. Prema jugozapadu i jugu granica je dolazila do jadranske obale, a pokoravanjem Zete verovatno je dopirala do Drača, sudeći barem po jednom zapisu iz polovine XIV veka u kojem stoji "i Dioklitiju dalje do Drača", što verovatno znači do severne granice Dračke oblasti, s tim što Zeta, mada je ušla u sastav srpske države, nije primila naziv Srbije, već je zadržala svoje ime. Tako je krajem XII veka srpska država postala veoma prostrana zemlja, koja je uključivala i primorske i zagorske oblasti, raznovrsne po svojim prirodnim pogodnostima koje su omogućivale brži razvoj i privredne i političke moći, što će se potvrditi već u XIII veku, samo nekoliko decenija posle Nemanjine smrti.

Završavajući ovu raspravu, pisac se mora pitati, uostalom kao i svi drugi koji se s tim i sličnim problemima bave, šta je od onoga što je u naslovu i predgovoru nagovešteno razrešeno a šta nije. Mada nije njegovo da o tome daje sud, on može makar reći šta mu se čini da je urađeno i da li bi posle ovoga u podnaslovu mesto "Problemi i znanja" moglo da stoji "Znanja i problemi"? Na žalost, čini se da je odnos izmeću znanja i neznanja još uvek takav da se znanjem ne možemo pohvaliti. Kad je reč o istorijsko-geografskim istraživanjima i zaključcima mislimo da je u toku izlaganja postalo jasno koliko su u tom pogledu uopštavanja nepoželjna, pogotovo kad nastojimo da hronologiji zbivanja i stanja pokušavamo da nađemo prava geografska odredišta i prostor. U tom smislu smo još uvek, jednostavno rečeno, u mnogim slučajevima nemoćni. Sve do kraja XII i početka XIII veka, kada se u Srbiji javljaju brojniji i sadržajniji pravni spomenici, pre svega povelje, koje dosta jasno u pogledu zemljišnih poseda određuju šta je čije i kolikih je razmera, svi naši pokušaji da se snađemo svode se uglavnom na smelije ili manje smele pretpostavke koje obično daju samo uopštenu sliku. Štaviše, o nekoj većoj preciznosti ne možemo govoriti ni od pojave većeg broja pisanih dokumenata, jer opisi u njima nisu uvek jasni, a osim toga je orijentisanje otežano i činjenicom da su mnogi nazivi, koji bi nam inače dosta olakšala snalaženje, tokom vekova izmenjeni ili su prosto iščezli. To nam veoma mnogo smeta u našem pokušaju da pomoću spiska sela i njihovih atara nekako jasnije uočimo veličinu župe, oblast ili nekog šireg prostora. U ovom smislu naši pokušaji se najčešće svode na uopštavanje ili na približnu procenu obima. Ako, međutim, takvih slučajeva ima više, kao što u stvari i jeste, onda se lako nađemo u prilici da stvaramo iskrivljenu geografsku sliku pri čemu se neizbežno pojavljuju tzv. "prazni prostori", za koje ne znamo kad su nastali, koliko su tačno iznosili ni kome su u određeno vreme pripadali.

Ali kad smo već kod geografske osnove kao pozornice istorijskih zbivanja moramo reći da postoji niz pojedinosti koje nam onemogućavaju pravilno sagledavanje stvari. Naime, nastojeći da u procesu nastajanja i razvoja istorijskih događaja održavamo kontinuitet, jer nam događaji samo tako mogu biti jasni, zaboravljamo da taj kontinuitet moramo neprekidno da pratimo i na tlu koje nas interesuje, jer bez toga naš trud često ostaje uzaludan. Možda su za ovo najbolji primer nebrojene gradine razasute na čitavom prostoru za koji vezujemo nastanak i razvoj Srbije i srpske srednjovekovne države. Njih ima na desetine, a prema onom što na raznim kartama zapažamo mogli bismo reći da ih ima i na stotine. Niko dosad u našoj istoriografiji nije ni pokušao da sazna koliko ih tačno ima, niti da prikaže geografsku sredinu u kojoj se nalaze, a kamoli da pokuša da ustanovi njihovu starost, međusobni geografski odnos i pripadnost određenom razdoblju. Prosto je neshvatljivo koliko je ovaj problem zapostavljen i jednostavno isključen iz istorije. Tih gradina ima začuđujućih razmera, oblika i položaja, ali to ipak kao da nije privukao našu pažnju. Baš kao da nikad nisu ni postojale. Istražujući istoriju pojedinih naroda i krajeva nebrojeno puta prolazimo pored njih i ne pitajući se zašto se ti sada nemi svedoci prošlosti nalaza baš tu, kad su nastali, ko ih je izgradio, za koju svrhu, kakvu su ulogu odigrali u toku svog postojanja i kojom prilikom su prestali da žive. Najčešće se i ne setimo da se pitamo da li bismo možda pomoću položaja nekih od njih mogli da odredimo geografski položaj i obim ove ili one oblasti za kojom tragamo, jer nas na nju upućuju važnija ili manje važna zbivanja. Isključujući ove objekte iz istorije, zaboravljamo da time gubimo vezu sa razdobljem koje je prethodilo onom koje nas neposrednije interesuje, čime stvaramo prazne prostore koje nemamo čime da popunimo, jer smo ionako u oskudici sa iole sadržajnijim izvorima. Mi u ovakvim slučajevima postupamo kao kad bi neko kroz pet stotina ili hiljadu godina proučavao istoriju našeg vremena i prostora i jednostavno zanemario desetine ili stotine gradova ili na sela, privrednih, političkih ili kulturnih centara bez kojih se potpunija istorija ne može ni zamisliti. Neko će možda reći da poređenje nije najsrećnije, ali nam se čini da neće biti u pravu, jer sve valja posmatrati u odgovarajućim vremenskim okvirima i razmerama. Ne može se poreći da je svako od tih gradina s razlogom podignuta baš na tom mestu i istoričar ne može da se ne pita zašto je baš tu podignuta, kad i po čijem naređenju. Istraživač se mora interesovati kakvo je bilo uređenje zemlje u kojoj su te gradine ili neke od njih, nastale, sa kakvim ciljem i koliki je bio obim njihovog dejstva ili moći. S pravom možemo pretpostaviti da je postojanje više gradova ove vrste određivalo i pojavu više manjih ili većih oblasti, a to može da bude povezano sa oblikom upravljanja i državnog uređenja, kao i sa društvenim odnosima. Ako uz to pretpostavimo da su ti gradovi ili neki od njih pored upravnih i vojnih centara mogli biti i privredna središta, moramo se pitati, posmatrajući njihove položaje, za koje su privredne grane u ono vreme postojali uslovi i kakva je uopšte bila slika bila u vreme koje nas interesuje. Na stranu što bi nam ustanovljenje broja i geografskih položaja ovih gradova veoma mnogo pomoglo da rekonstruišemo i mrežu komunikacija, kako lokalnih tako i širih razmera i značaja. Osim toga, naše interesovanje za ove gradove vezano je i za pitanje koliko je dugo trajalo dejstvo nekih od njih i posle njihove propasti i šta je uopšte bilo sa novim stanovništvom koje je naselilo teritorije tih gradova i ima li slučajeva da su neki od tih objekata postali utočišta i pobedničkim došljacima? A ako je tako, interesuje nas ko su ti stanovnici koji su produžili da žive u zidinama svojih prethodnika? Na žalost, u nastojanju da uhvatimo kakvu-takvu vezu sa prethodnim stanjem, mi se najčešće zadovoljavamo da samo konstatujemo, na primer, šta se desilo sa Dalmacijom i dalmatinskim gradovima prilikom dolaska Slovena, pa i Srba, pri čemu obično spominjemo Salonu, Epidaurus i odmah uz njega nastanak Dubrovnika, navodeći još i neke južno dalmatinske gradove od Kotora do Ulcinja. A šta je bilo u unutrašnjosti gotovo da potpuno izlazi iz kruga našeg interesovanja, a reč je o ogromnom prostoru, prebogatom materijalnim ostacima iz prošlosti. Niti smo dovoljno uporni u proučavanju gradova i svega onoga što je u istoriji neposredno vezano za njih, niti se mnogo pitamo kako su nastale pojedine oblasti, njihov obim, njihovi nazivi i uloga koju su kroz vekove imali.

Mi, doduše, govorimo o dosta ranoj klasnoj strukturi društva i pravima vladara i njihove porodice, ali, osim u retkim slučajevima, ne uspevamo da sagledamo kako se proces jačanja vladarske vlasti odrazio na podelu zemlje na manje ili veće posede, što će kasnije dovesti do teritorijalnog drobljenja zemlje na interesne sfere do te mere da je država na kraju ostala samo kao nominalno obeležje. Ako je, međutim. za nastanak i razvoj jedne države taj proces važan, nas moraju interesovati njegovi koreni, kad su nastali, gde i kojim povodom, i da li smo u stanju da taj proces pratimo i u odnosu na geografske okolnosti. Nije li zanimljivo saznanje da se nekim oblastima, pa čak i manjim župama, kroz vekove sačuvao ne samo naziv već i obim, dok neke znamo samo po imenu, ali nismo u stanju da ni preciznije utvrdimo geografski položaj. I koliko nam se pitanja nameće u vezi sa ovim problemom? Da opet spomenemo još uvek nedovoljno ispitanu Rašku, koja je u ovoj knjizi jedna od glavnih tema. Da nam Stefan Prvovenčani nije ostavio podatak o graničnom položaju Tolskog brda prema Raškoj, a sastavljač rodoslova u XVI zeku zapisao da se Raška zove Stari Vlah, manje bismo bili sigurni u geografske položaje kadiluka Stari Vlah i Ras kako nam ih opisuju turski izvori početkom XVIII veka. Ovako, polazeći od kasnijih ali sadržajnih dokumenata dolazimo do saznanja kolika je sasvim približno bila Raška u ranom srednjem veku. Možda bismo na ovaj način, preko kasnijih turskih izvora, razjasnili i položaje i značaj nekih drugih manjih ili većih područja o kojima ne znamo mnogo, osim što nekima znamo imena. Turski izvori nam donekle objašnjavaju i zašto Pešter i gornji Ibar, kao i područje oko Zvečana, nisu bili u sastavu Raške. Ti su krajevi i u vreme turske uprave bili u sklopu drugih administrativnih jedinica, što će reći da su se možda i Turci umnogome u prvo vreme držali neke upravne i geografske celine kakva je postojala u srednjovekovnoj Srbiji krajem njenog postojanja. Zato bi trebalo što podrobnije proučiti turske popise pojedinih sandžaka, kadiluka i nahija. Sasvim je moguće da će se i u nekim drugim slučajevima doći do zanimljivih saznanja u odnosu na srednjovekovne župe, oblasti, gradove i naselja druge vrste.

Da problema još uvek ima mnogo i da je potrebno i dalje strpljivo raditi na njihovom otklanjanju, nadamo se da će se i čitaoci ove knjige uveriti, pogotovo ako ih pojedina pitanja više zainteresuju. Pisac ove knjige je i započeo ovaj posao sa željom da izazove veće interesovanje za pitanja koja su mu izgledala vrednija pažnje, ali ne samo interesovanje stručnjaka, već i šireg kruga čitalaca. Verovatno da će posebno interesovanje izazvati pitanje Raške. Nije isključeno da se mnogi neće složiti sa ovde iznetim tumačenjima. Ako tako već bude, onda da na kraju povodom Raške dodamo još jednu opasku o kojoj, kako nam se čini, vredi razmisliti. Naime, nije li upadljivo da se za Rašku već u XVI veku kaže da je isto što i Stari Vlah? Koliko je vremena moralo proći da se za taj deo već u XVI veku govorilo da je Stari Vlah, i ko su ti Vlasi čije ime ni slovenski došljaci nisu mogli potisnuti i to mnogo vekova posle svoga dolaska u ove krajeve. Vrlo je verovatno da su i Vlasi već bili na svojim staništima kad su naišle slovenske grupe, koje su možda već vrlo rano taj kraj počele zvati Stari Vlah za razliku od područja u susedstvu koje su naselili slovenski došljaci, čije ime još nismo pouzdano utvrdili. Međutim, karakteristično je da se uz naziv Stari Vlah i to područje i ono južnije od njega naziva Raškom, a stanovnici Rašani. Koliko je poznato, nema starijih izvora koji slovenske stanovnike najranije Raške nazivaju Srbima. To se ime u Raškoj javlja kasnije. Otuda nam se čini da je bilo opravdano što je u ovoj knjizi problemu Raške posvećena posebna pažnja. Ne treba se zadovoljiti onim što dosad znamo o staroj Raškoj, ali se ne treba zanositi ni onim što znamo o prvobitnije Duklji (Zeti) i Bosni. Onaj ko bude proučavao ranu istoriju Srbije i srpske države moraće prethodno dobro da prouči ranu istoriju Duklje( (Zete), Bosne i Raške. Još nismo sigurni da li ćemo više pogrešiti ako ih uključimo u najstariju istoriju Srbije i srpske države ili ako ih, ne uključimo, i kako uopšte da postupimo odmeravajući njihovu ulogu i značaj? Postoji li samo jedno rešenje za sve tri ili svaku od njih treba i ponaosob proučavati i u sklopu uzajamnog delovanja u određenom razdoblju? Verujemo da su dileme i zaključci u ovoj knjizi pokazali da je posao značajan i interesantan, ali i veoma složen, pa i da ga je vredelo na ovaj način pokrenuti.

Rezime

Prateći dosadašnje rezultate istraživanja najstarije istorije Srba, osobito tumačenja u vezi sa nastankom i razvojem prve srpske države, piscu ove knjige se učinilo da o tome postoje u istoriografiji veoma velika razmimoilaženja, što stvara utisak kao da su mnoge pojedinosti iz najranijeg perioda srpske istorije još uvek nejasne. Najviše padaju u oči neslaganja oko geografskog položaja prvobitnog jezgra Srbije i srpske države. Mada su svim istraživačima na raspolaganju stajali uvek isti izvori, tumačenja su bila do te mere različita da je bilo gotovo nemoguće steći jedan jasniji utisak o tome gde je srpska država nastala, kako se i kad pojavio pojam Srbije i kako se on u teritorijalnom pogledu širio. U traganju za prvobitnim geografskim jezgrom Srbije i područjem rane srpske države, uzimani su u obzir različiti prostori, ali je već odavno preovladalo uverenje da početak rane srpske države valja vezati za područje Raške. Upravo, gotovo je redovno pojam Srbije izjednačavan sa pojmom Raške ili pojam Raške sa pojmom Srbije. U prvobitan sastav srpske države uključivana su i područja primorskih srpskih zemalja, kao i Bosne i Duklje, ali su, u nastojanju da se prostor te rane srpske države jasnije reši, u taj sastav ubrajana i neka druga područja, pri čemu su razgraničenja bila veoma neujednačena. Često teritorijalne promene nisu ni hronološki usklađivane, tako da nismo sasvim sigurni kad je koji deo ušao u sastav srpske države, kojim povodom, i kad je iz toga sastava otpao i zašto. To je osobito uočljivo u onim slučajevima kad se uz razvoj srpske države spominju Bosna i Duklja, ali problem nije ništa manji ni kad pokušavamo da zbivanja u srpskoj državi pratimo imajući u vidu primorske oblasti i Rašku, pogotovo kad Rašku smatramo kao centralnu oblast rane srpske države.

Imajući u vidu brojna razmimoilaženja u tumačenju istih događaja i istih stanja u najranijem periodu istorije Srbije, pisac ove knjige stekao je utisak da ima dovoljno osnove da se o tom ranom periodu još uvek razmišlja i raspravlja. U tom cilju je, pristupajući pisanju ove knjige, pošao od svih onih izvora koji su i dosadašnjim istraživačima služili kao najvažnija građa za sastavljanje rane istorije Srbije. Analizi izvora posvetio je prvi deo svoga rukopisa. U drugom delu je izneo mišljenja jednog broja istoričara smatrajući da će na taj način čitaocima najbolje prikazati probleme koji su iskrsavali u toku istraživanja, kao i napore pojedinaca kako da te probleme reše. Pisac misli da će čitaoci na ovaj način najbolje razumeti zašto su brojni problemi i do danas ostali nejasni, mada se o njima raspravlja više vekova.

Podrobno analizirajući izvore, pisac ove knjige stekao je uverenje da u njima ima malo podataka iz kojih bi se moglo nešto pouzdano zaključiti o prvobitnom jezgru srpske države i njenom širenju u toku prvih šest vekova njenog postojanja. Po mišljenju pisca ove knjige, dosta nejasno ostaje i pitanje geografskog položaja i pripadnosti Bosne u toku prva četiri veka njenog postojanja. Slično je i sa Dukljom i primorskim srpskim oblastima. Brižljivo poredeći postojeće podatke, nastojeći istovremeno da ih prati kako u teritorijalnom tako i u hronološkom odnosu, pisac je i pored sve neizvesnosti stekao uverenje da jezgro rane srpske države treba tražiti ili u primorskim srpskim oblastima, pre svega u Travuniji i Zahumlju, ili u Dukljaninovom Podgorju sa okolinom, a nikako u Raškoj. On Rašku smatra posebnom manjom oblašću koja se prvih nekoliko vekova nalazila u vrlo nepovoljnom položaju zbog neposrednog susedstva sa Vizantijom i Bugarskom, te nije ni bila u stanju da se u to vreme razvije u neku vodeću oblast u okviru rane srpske države. Tek kad su ojačale Srbija i Duklja (Zeta), a moć Bugarske i Vizantije u središnom delu Balkanskog poluostrva oslabile, Raška se počinje oporavljati i sve više uključivati u zbivanja u Srbiji i Duklji (Zeti), ali u prvo vreme bez ikakve vodeće uloge. Njen značaj u ovim zbivanjima dolazi do izražaja tek od druge polovine XI veka. S obzirom na težnje srpsko-dukljanske (zetske) države prema moravsko-vardarskoj zoni, razumljivo je što Raška kao granična oblast na ovom pravcu postaje sve značajnija, pa se čak od XII veka u nju prenosi i središte države.

Prateći i neke druge pojave vezane za razvoj rane srpske države, pisac smatra da je dosta upadljivo da se u prvim vekovima postojanja srpske države posebno ističe nekoliko područja koja su i u kasnijoj istoriji Srbije očuvala svoje osobenosti. To su u prvom redu primorske srpske oblasti (Trebinje sa Konavljem, Zahumlje i Neretljanska oblast), Podgorje, Duklja (Zeta), Bosna i Raška. Nekima od njih je teško omeđiti prostor u prvim vekovima njihovog postojanja, osobito Podgorju i Bosni, a donekle i Raškoj, pa je zato dosta neizvesno šta je bilo sa nekim krajevima koji su se nalazili između spomenutih oblasti, kao što su, na primer, gornja i srednja Drina, gornje i srednje Polimlje, Metohija, Pešter i neki drugi. Smatrajući da jezgro najranije srpske države treba tražiti pre svega u primorskim srpskim zemljama (možda zajedno sa Podgorjem), piscu se čini da bez podrobnijeg istraživanja ne bi u to jezgro trebalo uključivati Duklju (Zetu) i Rašku, a, po svoj prilici, ni Bosnu. Njihovo uključivanje u srpsku državu odgovara određenim uslovi ma koji su nastajali tokom vremena, ali je svaka od njih i dalje sačuvala svoje karakteristike, položaj i značaj, te bi vredelo svestrano istražiti šta je to što je Duklju (Zetu), Bosnu i Rašku izdvajalo od ostalih oblasti srednjovekovne srpske države. U kojoj je meri u pitanju geografski činilac, a u kojoj etnički? U svakom slučaju važno je to što Porfirogenit, pišući istoriju najranije Srbije, nikad tu zemlju ne naziva Raškom, što bi se moglo i moralo očekivati da je jezgro prvobitne srpske države bilo na tlu Raške. On tu Srbiju nikad ne naziva ni Bosnom ni Dukljom, pa čak ni imenom neke od primorskih srpskih zemalja, mada tvrdi da su stanovnici primorskih zemalja istog porekla kao oni u "sadašnjoj Srbiji" ("pokrštenoj Srbiji"). Sve to mora imati svoje razloge. Pisac ove knjige već sada smatra da ima izvesnih znakova iz kojih se može naslutiti da prvobitno slovensko stanovništvo Duklje (Zete), Bosne i Raške nije bilo istog porekla kao i slovensko stanovništvo u Porfirogenitovoj "sadašnjoj" odnosno "pokrštenoj Srbiji". Ono je moglo biti veoma srodno, ali ne i identično. Činjenica je da taj najraniji i najmerodavniji izvor o poreklu stanovnika Duklje, Bosne i Raške ne kaže ništa, mada o njima piše četiri veka po doseljenju tih Slovena u te svoje tadašnje zemlje. To šo se u kasnijoj istoriji u ovim oblastima spominju Srbi, ne mora bezuslovno da znači da su njihovi prvobitni slovenski stanovnici istog porekla kao i oni u primorskim srpskim zemljama i u "sadašnjoj Srbiji ("pokrštenoj Srbiji"). Ime Srbije i Srba moglo se proširiti širenjem Srbije kao države. Zbog toga moramo ostati rezervisani sve dok ne saznamo nešto pouzdanije.

U svakom slučaju pisac smatra da neće reći ništa ni novo ni neobično ako istakne da je problem prvobitnog slovenskog stanovništva u najranijoj srpskoj državi mnogo složeniji nego što bi se na prvi pogled reklo i da uopšte pitanju nastanka i razvoja srpske države treba posvetiti mnogo više pažnje nego što je to dosad činjeno. Zato smatra da se ne treba čuditi što je i u ovoj knjizi ostalo dosta neizvesnosti. Doduše, pisac je pokušao da neke pojave i stanja rastumači i reši, ali je svestan da su za jasnija rešenja potrebna i duža i svestranija istraživanja. Da bi se u tome bolje uspelo, piscu se čini da bi bilo neophodno sistematski istražiti materijalne tragove najstarijeg slovenskog sloja na svim područjima koja nas interesuju, s tim što bi se moralo izvršiti poređenje rezultata da bi se utvrdilo u kojoj meri i u čemu ti tragovi ispoljavaju iste ili slične sadržaje i oblike. Nema sumnje da bi naše znanje o prvobitnim slovenskim stanovnicima na tlu rane srpske države bilo svestranije i temeljnije kad bi se, uz to, podrobno proučili svi nazivi reka, potoka, jezera, planina, brda, naselja, pojedinih zelenih površina i dr., i kad bi se ti rezultati pratili i u odnosu na svaku oblast i u celini. Verujemo da bi materijal na ovaj način skupljen i proučen olakšao utvrđivanje srodnosti i razlika među prvobitnim slovenskim stanovnicima prvobitnog jezgra srpske države, ali i onog iz kasnijeg perioda. Taj materijal bi mnogo pomogao da se pouzdanije ustanove i njihove predbalkanske otadžbine. Samo se po sebi razume da bi materijal ove vrste olakšao i utvrđivanje predslovenskog življa na tlu rane srpske države, čije je dejstvo sastavni deo istorije tla na kojem su se u svoje vreme pojavile i slovenske grupacije, među njima i Srbi. To što je posao neobično složen, ne bi trebalo da nas pokoleba. Ne bi, jedino, valjalo ako bismo u razmišljanju šta najpre da preduzmemo previše vremena izgubili. Ne treba, naime, zaboraviti da u naše vreme promene na tlu nastaju mnogo brže. Na primer, obradive površine se neočekivano brzo pretvaraju u naselja i u tom procesu nestaju i mnogi stari nazivi, ali oni iščezavaju i pod dejstvom drugih činilaca, i nije reč samo o obradivim površinama, već i o planinama i rekama, potocima i jezerima i drugim geografskim objektima. Treba samo uporediti karte za poslednjih 150-200 godina, pa se jasno može utvrditi kolike su promene nastale, a stručnjaci dobro znaju sa kakvim se teškoćama bore da utvrde položaje brojnih naselja koja se opominju u srednjovekovnim rukopisima, pa čak i u onim bližim našem vremenu. U velikom broju slučajeva njihovi pokušaji ostaju uzaludni. Ne pomaže nam mnogo ni to što u nekim slučajevima raspolažemo sa izvorima punim dragocenih geografskih i drugih podataka. Činjenica da ti podaci nisu blagovremeno identifikovani, niti su njihove promene registrovane, dovela je do toga da je njihova vrednost svedena samo na materijal koristan za lingvistička istraživanja. Budući da proces izumiranja starih naziva i pojava novih neprekidno traje, potreba za proučavanjem onoga što je sačuvano postaje neodložna. Mada prividno nemi, ti su tragovi deo istorije i ako ih dobro proučim možda će nam mnoge pojave postati jasnije.

// Projekat Rastko / Istorija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]