(Translated by https://www.hiragana.jp/)
Divina Commedia – Википедија / Wikipedija
Wikipedija

Divina Commedia

Божанствена комедија (на италијанском "Цомедиа" или "Цоммедиа"; Бокачо ју је касније преименовао у "Дивина Цоммедиа") је дјело Дантеа Алигијериа које је он почео ц. 1308. године, а завршио 1320. (само годину дана прије своје смрти). Сматра се највећом епском поемом италијанске литературе,[1] као и једним од највећих дијела свјетске литературе.[2] Маштовит приказ загробног живота у њој представник је средњовјековног погледа на свијет који се развио у Западној Цркви до 14. вијека. Потпомогла је успостављање тосканског језика, на којем је написана, као стандардизираног талијанског језика.[3]

Данте држи копију Божанствене комедије поред улаза у пакао, седам тераса планине чистилишта, са сферама раја изнад на Мицхелиновом фреску

На површини, поема описује Дантеова путовања кроз пакао, чистилиште и рај;[4] али на дубљем нивоу она представља, алегоријски, путовање душе према Богу.[5] На дубљем нивоу, Данте искориштава средњовјековну кршћанску теологију и филозофију, нарочито томистичку филозофију и дјело Сумма Тхеологица Томе Аквинског.[6] Због тога се Божанствена комедија некад назива "Сумма у стиху".[7]

Дјело је првобитно носило само кратак назив Цомедìа, а Бокачо јој је касније додао и назив Дивина. Прво штампано издање у којем је у наслову додана ријеч дивина било је издање венецијанског хуманисте Лодовица Долцеа,[8] објављено 1555. године.

Најстарији рукописи уреди

 
Прво штампано издање, 11. април 1472.

Према Удружењу Данте у Италији, ни један Дантеов изворни рукопис није преживио, иако постоје многе копије из 14. и 15. стољећа – више од 825 је наведено на њиховој страници.[9] Прво штампано издање објављено је у Фолигну у Италији, од стране Јоханна Нумеистера и Евангелиста Ангелинија да Тревија 11. априла 1472. године.[10] Од 300 одштампаних копија, преживјело је четрнаест. Изворна штампарска машина изложена је у Ораторио делла Нунзиателла у Фолигну.

Структура и прича уреди

Божанствена комедија састоји се од 14 233 стиха подијељена на три кантика (ит. пл. цантицхе) – Инферно (пакао), Пургаторио (чистилиште) и Парадисо (рај) – од који се сваки састоји од 33 спјева (ит. пл. цанти). Још један спјев, који служи као увод у поему и који се опћенито сматра дијелом првог кантика, доводи укупан број спјевова на 100. Међутим, обично се прихвата да прва два спјева служе као јединствен пролог за читав еп, те да прва два спјева сваког кантика служе као пролози сваког од три кантика.[11][12][13] Према томе, Божанска комедија се састоји из три дијела, Инферно, Пургаторио и Парадисо, који се састоје респективно од 34, 33 и 33 спјева.

Број три заузима истакнуто мјесто у том дјелу, дијелом представљен бројем кантика, као и њиховом дужином. Уз то, употријебљена врста строфе, терза рима, је једанаестерац (строфа од једанаест стихова), при чему стихови чине терцете према метричкој шеми аба, бцб, цдц, дед, ....

Написана у првом лицу, поема прати Дантеово путовање кроз три области загробног живота, почевши на ноћ прије Великог петка и завршивши у сриједу послије Ускрса у прољеће 1300. године. Римски пјесник Вергилије води га кроз пакао и чистилиште; Беатрице, Дантеов женски идеал, води га кроз рај. Беатрице је била фирентинска жена коју је упознао у дјетињству и дивио јој се из даљине у складу са тада популарном традицијом дворске љубави, која је наглашена у Дантеовом ранијем дјелу Ла Вита Нуова.

Структура три области слиједи чест нумеролошки образац од 9 плус 1, чиме се добија 10: 9 кругова пакла, заједно са Луцифером на његовом дну; 9 кругова Планине чистилишта, заједно са Еденом на њезином врху; и 9 небеских тијела раја, заједно са емпирејем, самом суштином Бога. Унутар сваке групе од 9, 7 елемената одговара одређеној моралној шеми, подијељеној на три поткатегорије, док се друга два од нарочитог значаја додају укупној девецти. На примјер, на седам смртних гријеха Католичке Цкрве, од којих се прочишћавају обитаваоци чистилишта, додане су посебне области за касне покајнике и оне које је Црква екскомуницирала. Темељних седам гријеха у чистилишту одговара моралној шеми изопачене љубави, која је подијељена на три групе: претјерана љубав (пожуда, прождрљивост, похлепа), мањкава љубав (љеност) и злонамјерна љубав (гњев, завист, понос).

У борбама Гелфа и Гибелина у централној Италији, Данте је судјеловао на страни Гелфа, који су подржавали папинство умјесто Цара Светог римског царства. Фирентински Гелфи око 1300. су се подијелили на неколико фракција, Бијеле Гелфе и Црне Гелфе. Данте је био припадник Бијелих Гелфа, које је 1302. прогнао градоначелник Цанте де' Габриелли ди Губбио, након што су трупе под вођством Карла Валоиса ушле у град, на захтјев папе Бонифација VIII., који је подржавао Црне Гелфе. Тај егзил, у којем је Данте провео остатак свог живота, имао је утјецаја на многе дијелове Комедије, од пророчанстава о Дантеовом егзилу до Дантеовог виђења политике и вјечног проклетства неких његових противника.

Посљедња ријеч сваког од три кантика је стелле ("звијезде").

Пакао уреди

 
Вергилије спасава Дантеа захваљујући Беатриче.
 
Гравура Густава Дореа која представља призор из Божанствене комедије(1861-1868)
 
 
Дореова илустрација сатане.

Поема почиње тако што се аутор изгубио у мрачној шуми и бива нападнут од алегоријских сила таме и духовне невоље (спјев 1). Њега спасава Вергилије уз помоћ Беатриче (спјев 2), а након тога Данте и Вергилије улазе у пакао (спјев 3).

Вергилије води Дантеа кроз девет кругова пакла. Кругови су концентрични, а сваки од њих представља све веће зло, са врхунцем у центру гдје је сатана. Девет кругова су:

  1. Лимбо - гдје се налазе некрштени, али невини људи.
    Свима који се нађу у паклу Минос одређује круг у коме ће се наћи.
  2. Они који су обузети похлепом (спјев 5)
  3. Прождрљиви (спјев 6)
  4. Лакоми који посједују велико благо и поводљиви који су проћердали велико благо (спјев 7)
  5. Срдити (спјев 8).
    Нижи дијелови пакла су опасани зидом града Дис и окружени ријеком Стикс (спјев 9)
  6. Јеретици (спјев 10-11)
  7. Насилници (спјев 12-17). Они су подијељени у три круга:
    1. Они који су починили насиље против људи и имовине (спјев 12)
    2. Они који су починили насиље над самим собом - самоубице (спјев 13)
    3. Они који су починили насиље против Бога - богохуљење, содомија, лихвари (спјев 14-17)
  8. Лажљивци се налазе у кругу под именом Малеболге (спјев 18-30). Он је подијељен у десет канала:
  9. Издајници (спјев 32-34). Овај круг је подијељен у четири зоне:
    1. Издајници родбине
    2. Издајници политичких колега
    3. Издајници гостију
    4. Издајници доброчинитеља

Чистилиште уреди

Данте и Виргилије су се послије обиласка пакла попели на планину Чистилиште на другој страни свијета (у Дантеово доба се вјеровало да се пакао налази испод Јерусалима). Уводни дијелови књиге описују обалу чистилишта (спјев 1-2) и његове падине, гдје се налазе они који су екскомуницирани, они који се нису покајали и они који су се покајали непосредно прије смрти. Они чекају на свој ред да се попну на планину (спјев 3-6). Напослијетку, ту је и долина у којој су европски владари и врата у чистилиште. (спјев 7-9).

Одатле Вергилије води Дантеа кроз седам тераса чистилишта. Седам смртних гријеха одговара овим терасама, свака тераса за одређени гријех:

  1. понос (спјев 10-12).
  2. завист (спјев 13-15).
  3. бијес (спјев 15-17).
  4. лијеност (спјев 18-19).
  5. шкртост (спјев 19-21).
  6. прождрљивост (спјев 22-24).
  7. похлепа (спјев 25-27).

Успон тераса кулминира на врху гдје се налази Еденски врт (спјев 28-33). Вергилије, као паганин, стални је становник Лимба, првог круга пакла. Из тог разлога он не може да уђе у рај. Беатриче се појављује као други водич (праћена екстравагантном процесијом). Лик Беатриче је направљен по Беатриче Портинари, жени коју је Данте волио и која је умрла 1290. године.

Рај уреди

После почетног успона (спјев 1), Беатриче води Дантеа кроз девет кругова раја. Они су концентрични, слични онима описаним у Аристотеловој и Птоломејевој космологији. Тих девет сфера су:

  1. Мјесец - они који су напустили своје завјете (спјев 2-5).
  2. Меркур - они који су чинили добро из жеље за славом (спјев 5-7).
  3. Венера - они који су чинили добро без љубави (спјев 8-9).
  4. Сунце - душе разумних (спјев 10-14).
  5. Марс - они који су се борили за хришћанство (спјев 14-18).
  6. Јупитер - они који су оличење правде (спјев 18-20).
  7. Сатурн - мислиоци (спјев 21-22).
  8. звијезде - благословени (спјев 22-27). Овдје свети Петар искушава Дантеову вјеру, свети Јаков наду и свети Иван љубав.
  9. Велики покретач - анђели (спјев 27-29).

Одавде се Данте пење у бит изнад физичког постојања по имену Чиста небеса (спјев 30-33). На том мјесту се среће лице у лице са Богом лично и добија разумијевање божанске и људске природе.

 
Сандро Ботичели Карта пакла. 1490.

Данте је Божанску комедију сматрао својим највећим дјелом и највећим дјелом свих времена.

Тематски дијелови уреди

Божанствена комедија може једноставно бити описана као алегорија. Сваки спјев садржи много алтернативних значења. Дантеове алегорије су веома сложене и у објашњењу како читати поему он подвлачи друга значења осим алегоријских, историјска, морална, литерарна и анагогичка.

Структура поеме је такође веома сложена, са математичким и нумеролошким симболима који се протежу кроз дјело. Оно што поему чини величанственом јесу људски квалитети, Дантеова вјешта делинеарност карактера које сусреће у паклу, чистилишту и рају, његово горко жигосање Фиренце и италијанске политике и његова поетска имагинација.

Теорије о утјецају из исламске филозофије уреди

Мигуел Асíн Палациос, шпански учењак и католички свећеник, 1919. је објавио Ла Есцатологíа мусулмана ен ла Дивина Цомедиа (Исламска есхатологија у Божанственој комедији), извјештај о подударању између ране исламске филозофије и Божанствене комедије. Палациос тврди да је Данте извео многе особине и догађаје о будућности из духовних списа Ибн Арабија и Исре и Ми'раџа или ноћног путовања Мухамеда у рај. Оно је описано у Хадису и Китаб ал Мираџу (преведено на латински 1264. или кратко прије тога[14] као Либер Сцалае Мацхомети, "Књига о Мухамедовим љествама") и има значајне сличности са Рајем, као што је на примјер седмострука подјела раја,[15] иако она није јединствена за Китаб ал Мираџ.

Неке "површне сличности"[16] Божанствене комедије са Ресалат Ал-Гхуфран или Посланицом праштања Ал-Ма'аррија такођер су споменути у расправи. Ресалат Ал-Гхуфран описује путовање пјесника у области загробног живота и укључује дијалог са људима у рају и паклу, иако, за разлику од Китаб ал Мираџа, нема много описа тих локација,[17] те је невјеројатно да је Данте ишта посудио из тог дјела.[18][19]

Данте, међутим, јесте живио у Еуропи у којој је дошло до знатног књижевног и филозофског контакта са исламским свијетом, што су подстицали фактори попут авероизма ("Аверроис, цхе'л гран цоменто фео" Цоммедиа, Инферно, IV, 144, што значи "Авероес, који је написао велики коментар") и покровитељства Алфонса X од Кастиље. Од дванаест мудраца с којима се Данте сретне у спјеву X Раја, Тома Аквински и, још више, Сигер од Брабанта били су под јаким утјецајем арапских коментатора о Аристотелу.[20] Средњовјековни кршћански мистицизам такођер је дијелио неоплатонски утјецај Суфиста попут Ибн Арабија. Филозоф Фредерицк Цоплестон 1950. је тврдио да Дантеов третман пун поштовања према Аверои, Ибн Сини и Сигеру од Брабанта указује на његово прознање "знатног дуга" исламској филозофији.[20]

Иако се тај филозофски утјецај генерално признаје, многи учењаци нису задовољни тиме да је Данте био под утјецајем Китаб ал Мираџа. Оријенталиста Францесцо Габриели из 20. вијека изразио је скептицизам у погледу наводних сличности и указао на недостатак доказа о начину на који би се те идеје пренијеле до Дантеа. Унаточ томе, одбацујући вјеројатност неких утјецаја наведених у Палацијевом дјелу,[21] Габриели се сложио да је било "барем могуће, ако не и вјеројатно, да је Данте знао за Либер сцалае и можда посудио одређене слике и концепте исламске есхатологије". Мало прије своје смрти, талијанска филологиња Мариа Цорти истакла је да се тијеком свог боравка на двору Алфонса X Дантеов ментор Брунетто Латини срео са Бонавентуром де Сиеном, тосканцем који је превео Китаб ал Мираџ са арапског на латински. Цорти шпекулира да је Брунетто можда пружио копију тог дјела Дантеу.[22] Ренé Гуéнон, суфијски преобраћеник и изучаватељ Ибн Арабија, у дјелу Езотеризам Дантеа (Тхе Есотерисм оф Данте) одбацио је теорију о том утјецају (директном или индиректном) на Дантеа.[23]

Критике и књижевни утјецај уреди

Ово дјело није увијек било добро оцијењено. Након што је препознато као ремек-дјело у првом вијеку након објављивања, поема је игнорисана током доба просвјетитељства (уз неколико важних изузетака, међу којима су Витторио Алфиери; Антоине де Риварол, који је превео Пакао на француски; и Гиамбаттиста Вицо, који је у Сциенза нуова и Гиудизио су Данте увео каснију романтичку поновну процјену Дантеа, поставивши га уз Хомера[24]). Комедију су поново "открили" романтички писци 19. вијека и Wиллиам Блаке, који је илустрирао неколико њезиних одломака. Он и писци попут Т. С. Елиота, Јамемса Јоyцеа, Езре Поунда, Самуела Бецкетта и C. С. Леwиса касније су је користили као инспирацију. У Русији, поред Пушкиновог знаменитог превода неколико терцета,[25] касна поезија Осипа Манделстама носи траг "мучног размишљања" о Комедији.[26] За Јоргеа Луиса Боргеса, Божанствена комедија је "највеће постигнуће књижевности".[27]

У умјетности уреди

 
Родинов Пољубац представља Паола и Франческу из Инферна.[28]

Божанствена комедија извор је инспирације безбројним умјетницима већ готово седам вијекова. Постоје многе референце на Дантеов рад у књижевности. У музици, Франз Лисзт је био један од многих композитора који су написали дјела заснована на Божанственој комедији. У свијету скулптуре, рад Аугуста Родина истиче се по својим темама од Дантеа, а многи визуелни умјетници илустрирали су Дантеово дјело, као што је приказано на горњим примјерима. Салвадор Дали је такођер насликао циклус слика из сваког дијела Комедије. Многе референце на Божанствену комедију јављају се у кинематографији и компјутерским игрицама.

Вањске повезнице уреди

Извори уреди

  1. ↑ На примјер, Енцyцлопедиа Америцана, 2006, Вол. 30. стр. 605: "највеће појединачно дјело талијанске литературе;" Јохн Јулиус Норwицх, Тхе Италианс: Хисторy, Арт, анд тхе Гениус оф а Пеопле, Абрамс, 1983, стр. 27: "његова огромна поема, и након шест и пол стољећа врховно дјело талијанске литературе, остаје – након оставштвине античког Рима – најзначајнији појединачни елемент талијанског наслијеђа;" анд Роберт Реинхолд Ерганг, Тхе Ренаиссанце, Ван Ностранд, 1967, стр. 103: "Многи књижевни хисторичари посматрају Божанствену комедију као највеће дјело талијанске књижевности. У свијету књижевности има статус епске поеме највишег реда."
  2. ↑ Блоом, Харолд (1994). Тхе Wестерн Цанон. .
  3. ↑ Видјети Лепсцхy, Лаура; Лепсцхy, Гиулио (1977). Тхе Италиан Лангуаге Тодаy.  или било коју другу хисторију талијанског језика.
  4. ↑ Петер Е. Бонданелла, Тхе Инферно, Интродуцтион, п. xлиии, Барнес & Нобле Цлассицс, 2003, ИСБН 1-59308-051-4: "кључна фикција Божанствене комедије је да је та поема истинита."
  5. ↑ Доротхy L. Саyерс, Хелл, биљешке на страни 19.
  6. ↑ Цхарлес Аллен Динсморе, Тхе Теацхингс оф Данте, Аyер Публисхинг, 1970, стр. 38, ИСБН 0-8369-5521-8.
  7. ↑ Тхе Фордхам Монтхлy Фордхам Университy, Вол. XL, дец. 1921, стр. 76
  8. ↑ Ронние Х. Терпенинг, Лодовицо Долце, Ренаиссанце Ман оф Леттерс (Торонто, Буффало, Лондон: Университy оф Торонто Пресс, 1997), стр. 166.
  9. ↑ „Еленцо Цодици”. Дантеонлине.ит. Приступљено 2009-08-05. 
  10. ↑ Цхристопхер Клеинхенз, Медиевал Италy: Ан Енцyцлопедиа, Волуме 1, Роутледге, 2004, ИСБН 0-415-93930-5, п. 360.
  11. ↑ Данте Тхе Инферно А Версе Транслатион бy Профессор Роберт анд Јеан Холландер страна 43
  12. ↑ Епист. XIII 43 до 48
  13. ↑ Wилкинс Е.Х Тхе Прологуе то тхе Дивине Цомедy Аннуал Репорт оф тхе Данте Социетy, стр. 1-7.
  14. ↑ I. Хеуллант-Донат анд M.-А. Поло де Беаулиеу, "Хистоире д'уне традуцтион," ин Ле Ливре де л'éцхелле де Махомет, Латин едитион анд Френцх транслатион бy Гисèле Бессон анд Мицхèле Броссард-Дандрé, Цоллецтион Леттрес Готхиqуес, Ле Ливре де Поцхе, 1991, п. 22 wитх ноте 37.
  15. ↑ Видјети енглески преводКитаб ал Мираџа. Архивирано 2009-05-02 на Wаyбацк Мацхине-у
  16. ↑ Wиллиам Монтгомерy Wатт анд Пиерре Цацхиа, А Хисторy оф Исламиц Спаин, 2. издање, Единбургх Университy Пресс, 1996, стр. 125–126, ИСБН 0-7486-0847-8.
  17. ↑ Дионисиус А. Агиус анд Рицхард Хитцхцоцк, Тхе Араб Инфлуенце ин Медиевал Еуропе, Итхаца Пресс, 1996, п. 70, ИСБН 0-86372-213-X.
  18. ↑ Кāмил Кīлāнī анд Г. Брацкенбурy, Интродуцтион то Рисалат ул Гхуфран: А Дивине Цомедy, 3. издање, Ал-Маареф Принтинг анд Публисхинг Хоусе, 1943, стр. 8.
  19. ↑ Према Wатт и Цацхиа, та теорија "није баш вјеројатна", стр. 183.
  20. ↑ 20,0 20,1 Фредерицк Цоплестон (1950). А Хисторy оф Пхилосопхy, Волуме 2. Лондон: Цонтинуум. стр. 200. 
  21. ↑ Францесцо Габриели, "Неw лигхт он Данте анд Ислам", Диогенес, 2:61–73, 1954
  22. ↑ „Мариа Цорти: Данте е л'Ислам (интервиеw)”. Архивирано из оригинала на датум 2014-07-14. Приступљено 2015-09-13. 
  23. ↑ Гуенон, Ренé (1925). Тхе Есотерисм оф Данте. 
  24. ↑ Ерицх Ауербацх,Данте: Пјесник секуларног свијета. ИСБН 0-226-03205-1.
  25. ↑ 'Данте ин Руссиа' ин "Тхе Данте енцyцлопедиа" бy Рицхард Х. Лансинг анд Теодолинда Баролини, [1]
  26. ↑ Марина Глазова, Манделстам анд Данте: Тхе Дивине Цомедy ин Манделстам'с поетрy оф тхе 1930с[мртав линк] Студиес ин Еаст Еуропеан Тхоугхт, Свезак 28, Број 4, новембар 1984.
  27. ↑ Јорге Луис Боргес, "Селецтед Нон-Фицтионс". Ед. Елиот Wеинбергер. Прев. Естхер Аллен ет. ал. Неw Yорк: Викинг, 1999. 303.
  28. ↑ Ле Норманд-Ромаин, Антоинетте (1999). Родин:Тхе Гатес оф Хелл. Парис: Мусéе Родин. ИСБН 2-901428-69-X. 
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Divina_Commedia&oldid=41722531”