Фреска
Фреска је техника зидног сликарства. Слика се бојама отпорним на вапно, које се растапају у води, по свјежем слоју жбуке. Боја се суши истовремено с подлогом и тако се нераздвојно повезује с њом. Рад на свјежој жбуци захтијева брзину и сигурност јер се накнадне промјене могу извршити тек тако да се уклони читав слој жбуке и да се замијени новим слојем. Зато су сликари претходно израђивали цртеж на картону који се у мјери слагао с коначним дјелом и преносили обрисе на свјежу жбуку.
Постоји још једна варијанта фреско-технике, а она се зове ал сеццо (тал. на сухо). Боја се наноси на осушену жбуку, која се прије сликања освјежи гашеним вапном. Стапање боје с подлогом није тако потпуно и зато долази до знатних оштећења.
Повијест
Ова је техника била популарна већ у античко доба, а и прије у старом Египту, те цивилизацији Крете. У средњем вијеку је од Гиоттоа (1266. – 1337.) надаље радо кориштена варијанта која је користила једну мјешавину фреско и секо технике.Као добро очуван примјер истиче се Цаппелла дегли Сцровегни у Падови те слике у базилици Сан Францесцо у Ассиси-у.
У доба ренесансе и барока користила се скоро искључиво класична фреско техника.Најбољи су примјери Микеланђелове фреске у Сикстинској капели, те радови Гхирландаиа и Рафаллове станце у Ватикану.
Највећа фреска налази се у резиденцији у Wурзбургу, рад је Г.Б.Тиепола (677м2), настала је између 1752. и 1753. године.
Додатна литература
- Бертини, Францесца (2011): Аффресцо е Питтура Мурале. Тецница е Материали., Фирензе: Едизиони Полистампа, ИСБН 978-88-596-0910-0
- Хале, Гардинер (1966): Тхе Тецхниqуе оф Фресцо Паинтинг., Неw Yорк: Довер Публицатионс Инц.
- Курт Wехлте(1938): Wандмалереи. Практисцхе Еинфüхрунг ин Wеркстоффе унд Тецхникен. Маиер, Берлин
- Фрессл,Иво (1966):Сликарска технологија.,Загреб:Радионице школе примијењене умјетности
