(Translated by https://www.hiragana.jp/)
Тестирање нуклеарног оружја – Википедија/Wikipedija
Wikipedija

Тестирање нуклеарног оружја

Тестирање нуклеарног оружја односи се на експерименте које изводи војска или влада неке државе како би утврдила учинковитост и разорну моћ нуклеарног оружја. Тијеком 20. стољећа, већина држава која је развила нуклеарна оружја их је и тестирала. Тестови откривају како та оружја функционирају под различитим околностима те како се структуре понашају када се нађу у радијусу експлозије. Такође, нуклеарно тестирање је често био доказ научне и војне снаге неке државе, ради потребе застрашивања супарника, те су стога и многи тестови били политичке природе.

Операција Бустер-Јангле, Невада, 1951. Тијеком овог тестирања, 2.796 америчких војника је проматрало нуклеарну експлозију са удаљености од 11 км. Након детонације, 883 војника је наређено отићи тек 450 метара удаљености од епицентра експлозије како би се утврдили утјецаји радијације на људе

Прво нуклеарно оружје детонирале су Сједињене Америчке Државе у Новом Мексику 16. јула 1945., у тзв. Тринитy тесту, чија је снага имала еквивалент 20 килотона. Прва хидрогенска бомба, названа "Мике", тестирана је на атолу Енеwетак, Маршалови Отоци, 1. новембра 1952., а извеле су га такође САД. Најснажније нуклеарно оружје икада тестирано била ја тзв. "Цар бомба" коју је израдио СССР и бацио изнад Новаје Земље 30. октобра 1961., чија је снага имала еквивалент 50 мегатона.

1963., три (УК, САД, СССР) од четири (Француска) нуклеарних држава, као и многе државе без нуклеарног наоружања, потписало је Повељу о ограничавању нуклеарног тестирања, чиме су се обвезале да неће тестирати та оружја у атмосфери, под водом или у свемиру. Подземни нуклеарни тестови су пак дозвољени. Француска је наставила са атмосферским тестирањем све до 1974., Кина чак и до 1980. Они нису никада потписали повељу.[1]

Подземни тестови су настављени у САД-у све до 1992. (години у којој су тестирали нуклеарно оружје по задњи пут), у СССР-у до 1990., у УК до 1991., а у Француској и Кини до 1996. Након потписивања Повеље о далекосежној забрани тестирања 1996., све те државе су се обвезале да ће прекинути нуклеарно тестирање. Двије нуклеарне силе које исту нису потписале - Индија и Пакистан - су засад задњи познати тест извеле 1998. У модерном раздобљу, посљедње нуклеарно тестирање извела је Сјеверна Кореја у фебруару 2013. Иста држава је тако једина која још тестира нуклеарно оружје те планира тестове са ракетама које могу носити исто.[2]

Врсте

уреди
 
Четири главне врсте тестирања нуклеарног оружја: 1. атмосферско, 2. подземно, 3. егзоатмосферно и 4. под водом.

Постоје четири главне врсте тестирања нуклеарног оружја:

  • Атмосферско тестирање односи се на експлозије која се одигравају у Земљиној атмосфере. Традиционално су се одигравале на торњевима, балонима, отоцима или су бачени из зракоплова. Нуклеарне експлозије које су довољно близу тлу да повуку ситне честице, пијесак и отпад у облак гљива могу генерирати нуклеарне падавине због радијације отпада.
  • Подземно тестирање односи се на нуклеарно тестирање које се одвија испод површине Земље, на различитим дубинама. Подземне детонације биле су најчешћа врста тестирања САД-а и СССР-а тијеком Хладног рата; остало тестирање забранила је повеља о ограничавању истих 1963. Када је експлозија потпуно обуздана, избацује занемариву количину шкарта. Ипак, могу каткад пробити и на површину, те довести до значајне количине нуклеарне падавине, те и до сеизмолошке активности.[3] 1976., САД и СССР су ограничиле количину подземних тестова на максимално 150 килотона.
  • Егзоатмосферско тестирање односи се на тестирање изнад атмосфере. Нуклеарно оружје притом уздигну рокете. Као посљедица, каткад могу створити нуклеарни електромагнетски пулс (НЕМП), који набија честице широм хемисфере и доводи до ефекта ауроре. Најпознатији амерички егзоатмосферски тест је Старфисх Приме из 1963.
  • Подводно тестирање односи се на детонације нуклеарног оружја испод воде. Углавном су прикључене за брод који потом бива уништен у експлозији. Иако су такви тестови рјеђи, ипак су извођени (један примјер је Операција Цроссроадс). Овакве детонације могу распршити велике количине радиоактивних честица по води или потоцима, чиме би загађење било велико.

Сврха

уреди

Нуклеарне тестове неки су поделили на следеће политичке сврхе:

  • знање о оружју - ради прикупљања информација или фундаменталног знања о самим оружјима, њиховим процесима и материјалима.
  • ефекти оружја - ради прикупљања информација о ефектима нуклеарног оружја на структуре, опрему, организме и околиш. Користе се за преживљавање цивила и војника у случају нуклеарних детонација, развијању оружја, мета и тактика нуклеарног ратовања.
  • сигурносни експериметни - сугеришу посматрање понашања оружја у случају несреће. Посебице се користе за посматрање да ли може да се догоди значајна нуклеарна детонација у некој несрећи, из случајности. То се користи за транспорт и складиштење.
  • мирољубиве нуклеарне експлозије - ради истраживања кориштења нуклеарних експлозија у подручјима изван војних циљева.

Алтернативе потпуног тестирања

уреди

Хидронуклеарно тестирање проучава нуклеарне материјале под условима експлозивне компресије шока. Они могу створити полу-критичне услове, или суперкритичне услове чији приноси варирају од занемаривих до значајног приноса пуног оружја.[4]

Експерименти критичне масе утврђују квантитет шкриљавог материјала потребног за критичност за разноврсност композиција, густоћа и облика шкриљавог материјала.

Полу-критични или хладни тестови су они који укључују нуклеарни материјал и могуће експлозије али које намјерно не доводе но нуклеарног доприноса. Једина су врста тестова дозвољена Повељом у свеобухватној забрани нуклеарног тестирања[5][6][7]

Хисторија

уреди

Прво тестирање нуклеарног оружја извео је САД крај Аламогорда, Новог Мексика, 16 јула 1945., у склопу тзв. пројекта Манхаттан, када је добио шифру "Тринитy". Изворна замисао била је да се потврди је ли уопште могуће изазвати снажну експлозију атомским оружјем, као и да се одреди обим и ефекат атомске експлозије прије употребе против Јапана. Ипак, научници тада још увијек нису знали за нуклеарне падавине и ине посљедице зрачења, све до атомског бомбардовања Хиросхиме и Нагасакија. У Хиросхими је од експлозије умрло 118.661 људи, а у Нагасакију 74.000.[8]

САД је извела шест нуклеарних тестирања прије него ли је СССР развио сопствену атомску бомбу (РДС-1) и тестирао 29. аугуста 1949. Тада није од те двије државе није имала много атомских оружја, па су тестирања била оскудна и са дугим размацима. До 1950-их, САД је већ развио стнадардни териториј за тестирање оружја у Невади као и на Маршаловим отоцима. СССР је углавном тестирао у Казахстану.[9] Ипак, пошто се развио Хладни рат, обје земље су почеле убрзавати свој програм те су тестирале на стотине бомби у другој половици 20. века.

 
Цастле Браво експлозија, на Маршаловим отоцима, је измакла контроли те су нуклеарне падавине 1954. распршиле опасну количину радијације над подручјем од преко 150 км, па и на насељеним отоцима

Међутим, нуклеарно тестирање неминовно вуче за собом велике опасности. Једна таква се догодила 1954., када је САД извео опасну Цастле Браво експлозију уз помоћ нове хидрогенске бомбе на Маршаловим отоцима, али су научници подценили штетност и обим опасног материјала након детонације. Експлозија је имала еквивалент од 15 мегатона - двоструко више од предвиђене. Детонација је избацила и неочекивано велику количину радиоактивног материјала, којег је промјена времена распршила над великим подручјем. Облак радиоактивне прашине пропутовао је преко 150 км удаљености, те загадио неколико настањених острва у близини атола. Домородци су евакуирани, али су свеједно код 83 њих забиљежене опеклине, док је један јапански брод уловио радиоактивну рибу која је вјеројатно доспјела на јапанско тржиште.[10]

 
Карта доза зрачења (у радима) по становнику диљем САД-а као посљедица нуклеарног тестирања у Невади од 1951.–1962.

Браво је била најгора нуклеарна несрећа за САД, али су се појавили и разни други проблеми, као што је распршивање зрачења и загађења водених извора, хране и становништва и у другим подручјима. Забринутост око све већег раста радиоактивних падавина је на крају довео до Повеље о ограничавању нуклеарног тестирања 1963., која је ограничила потписнице на подземно тестирање. Не рачунајући Индију и Пакистан - који су сваки извели свеукупно тек шест нуклеарних подземних тестова - пет преосталих нуклеарних сила је свеукупно извело 2.046 нуклеарних покуса до прекида те праксе 1996. Од тог укупног броја, САД је извео 1.030 покуса (51 %), СССР 715 покуса (35 %), Француска 210 покуса (10 %), Уједињено Краљевство 45 покуса (2 %) те Кина 45 покуса (2 %).[11] Задње покусе извеле су Француска и Кина, обоје их закључивши 1996. У 21. веку, такву је праксу поновно отворила тек једна држава, Сјеверна Кореја, која је извела три нуклеарна покуса до 2013.

Једина позната држава са нуклеарним оружјем која тврди да никада није извела покус истог је била Јужноафричка Република (иако је и то спорно. Види: инцидент у Вели), која је у међувремену расформирала и укинула све своје нуклеарно наоружање.[12] Израел се такође често наводи као држава са нуклеарним капацитетом, али никада није наводно тестирао исте. 1986., Мордецхаи Вануну, бивши техничар нуклеарног постројења крај Димоне, је за Сундаy Тимес изјавио да Израел има тајни нуклеарни програм те је потом осуђен на 18 година затвора у својој домовини јер је разоткрио државне тајне.[13]

Мирољубиви нуклеарни покуси употријебљени су ради копања канала или умјетних лука, или како би се стимулирала подручја на којима лежи плин и нафта. Ипак, ти су покуси на крају напуштени због опасности од околиша.[14]

Нуклеарни покуси се често користе за политичке сврхе. Један примјер је детонација најснажније нуклеарне бомбе икада створене, тзв. Цар бомба која је имала 50 мегатона. Детонирао ју је СССР 1961. Ово оружје је превелико да би користило практички против неке војне мете, те се сматра да је такав прототип био једини примјерак уопште изграђен у СССР-у.[15]

Према неким процјенама, остаци нуклеарног отпада узроковани таквим тестирањем довели су до 17.000 смрти Американаца од рака у другој половици 20. стољећа.[16] Многи се стога противе даљњим нуклеарним покусима јер изазивају утрку у наоружању с једне стране, те загађују околиш с друге.

  •  
    Први нуклеарни покус, тзв. Тринитy покус, 1945.
  •  
    Нуклеарни покус Седан из 1962. био је покушај САД-а у искапању велике количине земље
  •  
    Операција Буффало, британски нуклеарни покус 1956.
  •  
    Неславни нуклеарни покус Старфисх Приме је активиран 400 км изнад површине атола Јохнстона 1962.

Нуклеарни покуси по државама

уреди
 
Преко 2.000 нуклеарних покуса је изведено до данас, у преко туцет различитих локација диљем свијета.
 
Операција Цроссроадс, амерички нуклеарни покус крај атола Бикини 1946.

Нуклеарне силе су извеле преко 2.000 нуклеарних покуса у другој половици 20. века, а Сјеверна Кореја три до 2013.:

Додатно, можда су биле три непотврђене нуклеарне експлозије, но само се једна сматра озбиљним кандидатом за исти, а то је инцидент у Вели у Индијском оцеану 1979., за којег се сматра да га је извела влада Јужне Африке.

од првог нуклеарног покуса 1945. до тестова у Пакистану 1998., никада није било раздобље дуже од 22 мјесеца од нуклеарног покуса. Липањ 1998. до листопад 2006. је најдуже раздобље "мира" од 1945. у којем није било забиљежених нуклеарних покуса. Највише их је изведено 1961., чак 140.

 
Графикон нуклеарног тестирања од 1945. до 2013. по државама

Извори

уреди

Референце

уреди
  1. ↑ „Треатy Баннинг Нуцлеар Wеапон Тестс ин тхе Атмоспхере, ин Оутер Спаце анд Ундер Wатер”. У.С. Департмент оф Стате. 10. листопада 1963. Приступљено 16. липња 2013. 
  2. ↑ Ким, Хyунг-Јин (24. јануар 2013). „Н. Кореа Wарнс оф Нуке Тест, Море Роцкет Лаунцхес”. У.С. Неwс анд Wорлд Репорт. Приступљено 16. јун 2013. 
  3. ↑ *„"Ундергроунд Нуцлеар Wеапонс Тестинг" (Глобалсецуритy.орг)”. Приступљено 16. јун 2013. *У.С. Цонгресс, Оффице оф Тецхнологy Ассессмент (Оцтобер 1989) (ПДФ). Тхе Цонтаинмент оф Ундергроунд Нуцлеар Еxплосионс. Wасхингтон, D.C.: У.С. Говернмент Принтинг Оффице. Архивирано из оригинала на датум 2013-02-27. Приступљено 2013-06-15. 
  4. ↑ Цареy Сублетте (9. аугуст 2001), Нуцлеар Wеапонс Фреqуентлy Аскед Qуестионс, сецтион 4.1.9, приступљено 10. априла 2013 
  5. ↑ Јонатхан Медалиа (12. март 2008). „Цомпрехенсиве Нуцлеар-Тест-Бан Треатy: Иссуес анд Аргументс”. Цонгрессионал Ресеарцх Сервице. стр. 20. Приступљено 10. априла 2013. 
  6. ↑ УС цондуцтс 'субцритицал' нуцлеар тест, 2012-12-07, приступљено 2013-05-28 
  7. ↑ Субцритицал нуке тестс маy бе ресумед ат Новаyа Землyа 
  8. ↑ ББЦ Неwс (6. аугуст 2005). „1945: УС дропс атомиц бомб он Хиросхима”. ббц.цо.ук. Приступљено 15. јуни 2013. 
  9. ↑ ББЦ Неwс (6. септембар 2009). „Совиет нуцлеар тестс леаве Казакх фаллоут”. ббц.цо.ук. Приступљено 15. јуни 2013. 
  10. ↑ ДеВолпи, Минков, Станфорд & Симоненко 2005., стр. V-15
  11. ↑ Поwаски 2000., стр. 215
  12. ↑ Њøлстад 2010., стр. 156
  13. ↑ Њøлстад 2010., стр. 50
  14. ↑ Маринер & Пиехлер 2009., 419
  15. ↑ ББЦ Неwс (30. октобра 2005). „1961: Wорлд цондемнс Руссиа'с нуцлеар тест”. ббц.цо.ук. Приступљено 11. свибња 2013. 
  16. ↑ ББЦ Неwс (1. ожујка 2002). „УС цоунтс нуцлеар тест толл”. ббц.цо.ук. Приступљено 11. свибња 2013. 
  17. ↑ „Галлерy оф У.С. Нуцлеар Тестс”. Нуцлеарwеапонарцхиве.орг. Приступљено 2010-10-21. 
  18. ↑ „Совиет Нуцлеар Тест Суммарy”. Нуцлеарwеапонарцхиве.орг. Приступљено 2010-10-21. 
  19. ↑ „Н° 3571.- Раппорт де MM. Цхристиан Батаилле ет Хенри Револ сур лес инциденцес енвироннементалес ет санитаирес дес ессаис нуцлéаирес еффецтуéс пар ла Франце ентре 1960 ет 1996 (Оффице д'éвалуатион дес цхоиx сциентифиqуес ет тецхнологиqуес)”. Ассемблее-натионале.фр. Приступљено 2010-10-21. 
  20. ↑ „УК/УС Агреемент”. Wеб.арцхиве.орг. Архивирано из оригинала на датум 2007-06-07. Приступљено 2010-10-21. 
  21. ↑ Нуцлеар Wеапонс, сее алсо Нуцлеар Wеапонс Тест Лист
  22. ↑ "Цхинесе Нуцлеар Тестс Аллегедлy Цаусе 750,000 Деатхс" Архивирано 2011-05-20 на Wаyбацк Мацхине-у Епоцх Тимес. Марцх 30, 2009.
  23. ↑ ББЦ Неwс (11. мај 1998). „1998: Индиа еxплодес нуцлеар цонтроверсy”. ббц.цо.ук. Приступљено 15. липња 2013. 
  24. ↑ ББЦ Неwс (28. мај 1998). „1998: Wорлд фурy ат Пакистан'с нуцлеар тестс”. ббц.цо.ук. Приступљено 15. липња 2013. 
  25. ↑ Ал Јазеера (7. март 2013). „УН увео нове санкције Сјеверној Кореји”. Приступљено 15. липња 2013. 

Књиге

уреди

Вањске везе

уреди
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Testiranje_nuklearnog_oružja&oldid=41751737”