Француско колонијално царство

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Верзија за штампање више није подржана. Користите уобичајену функцију штампања у прегледачу.
Карта Француског колонијалног империја:
  Француска
  Први колонијални империј
  Други колонијални империј

Француски колонијални империј односи се на разне облике колонијалних посједа од почетка 17. вијека па све до 1960-тих година. У 19. и 20. вијеку франуски колонијални империј је био други по величини у свијету, иза Британског Империја. На свом врхунцу, између два свјетска рата (1919. и 1939.) француско се колонијално царство простирало на преко 13,000.000 км² површине што је заједно са еуропском Француском чинило око 8,7% свјетскога територија.

Данас се остаци тог колонијалног империја налазе на десецима тисућа отока и архипелага у сјеверном Атлантику, на Карибима, Индијском оцеану, сјеверном и јужном Тихом оцеану, Антарктичком оцеану и Јужној Америци. Укупна површина тих подручја је 123.150 км² што чини само 1% посједа које је Француска имала прије почетка 2. свјетског рата. На тим подручјима тренутно живи око пуно пуно пуно

Почеци колонијализма

Рана путовања Гиованнија да Верразана и Јацqуеса Цартиера почетком 16. вијека била су претеча француске колонијалне експанзије. Но, шпањолско штићење својих колонија у Америци и борбе између католика и хугенота у Француској онемогућили су било какво успостављање француских колонија. Покушаји успостављања колонија у Бразилу (1555. Рио де Јанеиро и 1612. Сан Луис) и на Флориди били су неуспјешни због тога што су Шпањолска и Португал штитили свој монопол на тим подручјима.

Права повијест француског колонијализма почиње 27. 7. 1605. оснивањем Порт Роyала у колонији Ацадиа у Сјеверној Америци (данашње Нове Сцотие у Канади). Три године послије, 1608., Самуел де Цхамплаин оснива Qуебец који ће постати средиштем огромне колоније зване Нова Француска (данашња Канада).

Иако су, уз помоћ савеза са разним домородачким племенима, Французи успјели стећи слабу власт над великим дијелом Сјеверне Америке, њихова власт је углавном била ограничена на долину ријеке Саинт Лаwренце. Све до 1663. (до доласка Јеана Талона) француске су се колоније развијале као меркантилистичке колоније. Тек се његовим доласком почину развијати колоније сличне британским. Но, у Француској није било баш великог интереса за колонијализам будући да је главни циљ била доминација у Еуропи. Тако је Нова Француска била далеко иза британских колонија и по становништву и по економском развитку. Колонија Ацадиа предана је Британцима 1713. миром у Утрецхту (крај Рата за шпањолско наслијеђе).

Француски териториј у Сјеверној Америци се додатно проширио 1699. године оснивањем Лоуисиане. Како се француски империј у Сјеверној Америци ширио, Французи су почели стварати мањи али много профитабилнији колонијални империј на Карибима. Колонизација подручја данашње Француске Гвајане почела је 1624. године, а 1627. основана је колонија на отоку Саинт Киттс. Године 1635. основане су колоније у Гуаделоупеу и Мартиниqуеу, а 1650. на отоку Света Луциа. Плантаже хране на тим колонијама изграђене су и одржаване уз помоћ афричких робова. Најважнија колонија на Карибима настала је 1664. (Санто Доминго - данашњи Хаити). Санто Доминго је у 18. вијеку постао колонија најбогатија шећером на Карибима.

Француско колонијално ширење није било ограничено само на Нови свијет. Колоније у Сенегалу у западној Африци настале су 1624. године. Такођер, Француска је имала колоније и у Азији, поготово Индији (Цхандернагоре 1673., Пондицхеррy 1674., Yанам 1723. и Карикал 1739.). Колоније су Такођер осниване у Индијском оцеану (Реунион 1664., Мауритиус 1718. и Сејшели 1756.).

Колонијални сукоб с Великом Британијом (1744. – 1815.)

Средином 18. вијека почела је серија колонијалних сукоба између Француске и Велике Британије. Ти ратови су били: Рат за аусријско наслијеђе (1744. – 1748.), Седмогодишњи рат (1756. – 1763.), Америчка револуција (1778. – 1783.), Француска револуција (1793. – 1802.) и Наполеонски ратови (1803. – 1815.). Резултат тих ратова било је уништење већине посједа првог француског колонијалног империја. Француска је задржала само Гуаделоупе и Мартиниqуе на Карибима, Француску Гвајану на обали Јужне Америке, колоније у Сенегалу, Реунион у Индијском оцеану и мале посједе у Индији.

Други француски колонијални империј

Стварање друге француске колонијалне империје почело је 1830. године, француском инвазијом на Алжир, који је у следећих 17 година освојен. За време Наполеона III. покушано је увођење протектората у Мексику, али су Французи након америчког грађанског рата били присиљени напустити то подручје. Наполеон III. је такође успоставио француску контролу над Цоцхин-Цхином (најјужнијим делом данашњег Вијетнама) као и протекторат над Камбоџом. Тек након Француско-пруског рата (1870. – 1871.) Француска је стекла већину својих нових колонија. Из Цоцхин-Цхина 1884. и 1885. су кренули у освајање Тонкина и Аннама (у данашњем Вијетнаму). Та два нова подручја су заједно са Камбоџом и Цоцхин-Цхином чинили Француску Индокину (којој је Лаос додан 1887., а Кwанг-Цхоу-Wан 1900.). Француска је 1849. створила колонију у Шангају која је трајала све до 1946. Французи су такође ширили свој утицај и у северној Африци. Тако су 1881. успоставили протекторат над Тунисом. Поступно је француска контрола успостављена у већини земаља северне, западне и средишње Африке (данашњој Мауританији, Сенегалу, Гвинеји, Малију, Обали Бјелокости, Бенину, Нигеру, Чаду и Конгу). Мароко је потпао под француски протекторат 1911.

Французи су своја последња колонијална освајања имали након првог светског рата, када су освојили територије бившег Турског царства (данашња Сирија и Либан) као и бивше немачке колоније Того и Камерун.

Пропаст империја

Француски колонијални империјализам почео је пропадати током другог свјетског рата, када су разни делови њиховог империјализма окупирани од стране других сила (Јапан у Индокини, Британија у Сирији и Либанону, САД и Британија у Мароку и Алжиру и Њемачка у Тунису). Иако су им те колоније 1945. враћене Французи су били суочени са побуном против њихове власти у Индокини. Побуна је завршила 1954. француским поразом и повлачењем. Одмах након тог пораза избила је побуна и у Алжиру. Долазак на власт Цхарлеса де Гауллеа 1958. довео је до самосталности Алжира 1962. године. Већина осталих француских колонија у Африци је 1960. добила самосталност након локалних референдума. Но, неке су се државе изјасниле да желе и даље бити под француском влашћу.

Након добивања самосталности, неке француске бивше колоније су наставиле судјеловати у Француској Унији и касније у Француској Заједници задржавајући неке културне, политичке и економске везе са својим бившим колонизаторима.

Француски злочини над домороцима колонија

Французи су 1832. године опљачкали ризницу алжирскога деyа (османлијског управљача Алжира прије француске окупације 1830.) нашавши чак 15 550 фунти злата од којег је највећи дио довезен преко Сахаре и 220 000 фунте сребра. Просјечни је Алжирац 1870-их имао пет квинтала жита годишње, 1900. четири, а 1940-их мало више од два. На то је увелике утјецао прираст пучанства, али и експропријација житородних поља у приморју на којима су Французи садили винограде. Године 1830. само је 4 000 јутара било под виноградима, а 1950-их чак 750 000! С господарским слабљењем ишло је и ускраћивање политичких права. Политика културног потчињавања ишла је толико далеко да арапски, којим говори већина Алжираца, није био допуштен као службени језик у образовним установама нити су га дјеца могла учити у школама. Домаћа производња непрестано је назадовала због монопола Еуропљана. Ибн Халдун је процијенио да је алжирско ткалачко средиште у Тлемсену у 14. стољећу имало око 4 000 ручних разбоја. Средином 19. стољећа, након француске окупације, било их је само 500, а 1954. године у Тлемсену могло се набројити точно 105 разбоја!

Еуропски освајачи постављали су своје марионете као поглавице у колонијама. "Постављени као главари села, они су заправо терет пучанству које мора уздржавати те људе, њихову омиљену жену, млађега брата, слугу и коњушара, људе склоне лагодну животу који захтијевају добру кухињу и пиле за сваки оброк", пишу Французи. Самори Тураy, који је бранио западни Судан од Француза, покренуо је 1890-их производњу ватреног оружја. Наводно је запошљавала 300-400 ковача који су могли произвести 12 пушака и 200-300 метака тједно. Те су пушке, иако глатке цијеви са завојницама близу ушћа, имале по мишљењу једнога францускога војног стручњака "затварач који је добро функционирао". Големо пространство Француске Екваторске Африке (данашњи Чад, Габон, Средњоафричка Република и Конго) раздијељено је 1900. међу 40 француских твртки које су стекле право на 30 година кориштења (безобзирне пљачке). Производе су скупљали Африканци који су једино довољним количинама гуме, бјелокости и друге робе могли скупити новац за главарину коју су морали платити не желе ли на израван присилни рад. За изградњу жељезничке пруге до атлантске обале која се градила у јужним дијеловима незамисливих конгоанских пространстава од 1921. до 1932. уновачено је 127 250 мушкараца од којих је више од 14 000 нестало. Цоqуерy-Видровитцхева тврди како је несталих било око 20 000. У западној Африци Французи су у Другом свјетском рату уновачили чак 211 000 Африканаца, 169 000 их је судјеловало у жестоким биткама у јужној Француској, а службено је објављено да их је 24 762 убијено при чему се ништа не говори о мноштву оних о чијој се судбини ништа не зна. Нитко се никад није ни најмање потрудио исплатити одштету обитељима погинулих. Краљевско повјеренство за источну Африку 1955. године замјећује: "Зла која проистјечу из непостојања обитељског живота, пијанство, проституција и сполне болести умнажају се у градовима с великом афричком популацијом". Еуропљани погодују каосу пошто нпр. федерација француских западноафричких колонија 1951. увози 15 пута више жестоких пића него тринаест година раније. Све до 1965. било је у црној Африци око 20 000 француских војника, а и након тога бивша је метропола утјецала на многе господарске и буџетске одлуке однедавно неовисних земаља, а неке је и изравно надзирала.

Француске колоније у задњих 500 година

(1. - териториј је био дио 1. француског колонијалног империја 2. - териториј је био дио 2. француског колонијалног империја сад - териториј је и данас дио Француске Републике)

Сјеверна Америка

Кариби

Јужна Америка

(в. Франце Антарцтиqуе и Франце Éqуиноxиале)

Сјеверна Африка

Субсахарска Африка

Црвено море

Индијски оцеан

Средњи исток

Јужна Азија

Источна Азија

Оцеанија

Антарктика

Территорије гдје је француска колонизација заустављена

Ово су земље у којима је Француска имала економске и политичке интересе али их није успјела укључити у свој империј, углавном због британског противљења.

Литература

  • Басил Давидсон - Африка у повијести: теме и основе развоја, Глобус/Загреб, 1984.
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Francusko_kolonijalno_carstvo&oldid=41256456”