Цоординатес: 45°22′27″Н 18°57′45″Е / 45.37417°Н 18.96250°Е / 45.37417; 18.96250

Битка за Вуковар

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Битка за Вуковар
Сегмент Рат у Хрватској

Водоторањ у Вуковару - симбол патње града
Датум 25.8. - 18.11. 1991.
Локација Вуковар, Хрватска
Исход пирова побједа српских снага[1][2]
Сукобљене стране
ЈНА
Територијална одбрана

Република Српска Крајина САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем
Српска добровољачка гарда
Бели орлови

 Хрватска
Хрватска Збор народне гарде
Хрватске обрамбене снаге
Команданти и вође
Александар Спировски (до 25.9.)
Живота Панић
Младен Братић †
Миле Мркшић
Веселин Шљиванчанин
Андрија Биорчевић
Република Српска Крајина Горан Хаџић
Жељко Ражнатовић
Војислав Шешељ 		Хрватска Благо Задро †
Хрватска Миле Дедаковић
Хрватска Марко Бабић
Хрватска Антон Тус
Хрватска Бранко Борковић
Хрватска Марко Живковић†
Роберт Шилић †
Снаге
~ 36.000[3] ~ 1.800[4]
Жртве и губици
1.103 погинулих војника
2 оборена борбена зракоплова, 110 уништених оклопних возила 		879 погинулих војника
1.131 погинуо цивил[5]
550 несталих цивила[6]

Битка за Вуковар била је 87-дневна опсада Вуковара на истоку Хрватске коју је проводила ЈНА, уз потпору паравојних формација Србије, између 25.8. и 18.11. 1991. Прије Рата у Хрватској овај барокни град је била просперитетна, мулти-етничка заједница Хрвата, Срба и осталих. Приликом распада СФРЈ, југославенски предсједник Слободан Милошевић и хрватски предсједник Фрањо Туђман су почели слиједити националистичку политику. 1990. избила је оружана побуна милитаната Срба Хрватске уз потпору југославенске владе и српских паравојних снага, који су постепено преузимали све више територија Хрватске. ЈНА је почела интервенирати на страни побуне, те је избио сукоб у Славонији пред крај прољећа 1991. Поткрај 8. мјесеца, ЈНА је започела потпуни напад на истоку Хрватске, укључујући и Вуковар.

Вуковар је бранило око 1.800 лагано наоружаних војника Збора народне гарде (ЗНГ) и добровољаца, насупрот 36.000 војника ЈНА и српских паравојника који су имали тешко наоружање и оклопна возила. Тијеком битке, топовски метци и чахуре су испаљене на град стопом која је знала досећи и до 12.000 чахура дневно.[7] У том раздобљу, то је била најжешћа битка у Еуропи од 1945., а Вуковар је био први већи еуропски град потпуно уништен од Другог свјетског рата.[8][9] Када је Вуковар пао 18.11., стотине хрватских војника и цивила је масакрирано а 31.000 цивила је депортирано из града и околице.[10][11] Већина Вуковара је "етнички очишћена" од несрпских становника те је потом град прикључен самопроглашеној Републици Српској Крајини (РСК). Неколико српских војних и политичких службеника, међу њима и Милошевић, је касније оптужено а у неколико случајева и осуђено за ратне злочине тијеком и након битке.

Успркос тактичкој побједи, битка је исцрпила ЈНА те је дугорочно постала пријеломна точка рата. Примирје је проглашено неколико тједана касније. Вуковар је остао дијелом РСК све до 1998. када је мирно реинтегриран натраг под хрватску власт. У међувремену је добрим дијелом обновљен, али његово становништво и разне зграде и даље носе ожиљке рата. Његове двије народне заједнице су подијељене те није вратио натраг предратни просперитет.

Увод

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Распад СФРЈ и Ратови у бившој Југославији
Разгледница Вуковара из 1917.

Вуковар је значајан регионални центар на истоку хрватске границе, на западној обали Дунава. То подручје је имало разнолико народно становништво, међу њима и Хрвати, Срби, Мађари, Словаци, Словенци и разне друге националности, које су живјеле заједно у релативној слози стољећима. Вуковар је био један од најбогатијих регија СФР Југославије прије рата.[12] Вуковар је такођер био огледни примјер барокне архитектуре.[13]

Регија је претрпјела велике демографске промјене након Другог свјетског рата, када су аутотхони Нијемци протјерани и замијењени српским и црногорским досељеницама из других дијелова Југославије.[14] Према попису становништва из 1991., опћина Вуковар имала је 84.189 становника, од којих су 43,8% били Хрвати, 37,5% Срби, а преостали друге националне скупине. Етнички састав самог града био је сљедећи: 47% Хрвати, 32,3% Срби и други.[15]

Југославија је била мултиетничка држава састављена од шест равноправних република.[16] Тренутна граница Србије и Хрватске је 1945. дефинирала југославенска федерална комисија која је већинско српско становништво (источни Сријем) дала Србији, а већинско хрватско (Барања) Хрватској.[17] Ипак, значајна српска мањина је остала у Хрватској.

Када је Јосип Броз Тито умро 1980., дуго потиснути национализам је оживио а неке републике су тражиле већи ауторитет како је слабио исти федералне владе. Словенија и Хрватска су кренуле према вишестраначкој демокрацији и економским реформама, али је србијански ауторитативни вођа Слободан Милошевић одбијао реформе и хтио повећати моћ југославенске владе.[18] 1990., Словенија и Хрватска су одржале изборе којима је завршена владавина комунизма и социјализма, а довела до побједе националистичких влада које су тражиле независност република. Хрватска демократска заједница (ХДЗ), на чијем је челу био Фрањо Туђман, је дошла на власт у Хрватској.[19]

Туђманов програм наишао је на отпор великог дијела хрватских Срба, према којима је имао размјерно антагонистички однос.[19] Српска демократска странка (СДС) у Хрватској, уз потпору Милошевића, је одбацила ХДЗ као реинкарнацију фашистичког покрета усташа који је побио стотине тисућа Срба у Другом свјетском рату.[20] Од средине 1990., СДС је покренуо оружану побуну у српски већинским дијеловима Хрватске те прогласио САО Крајину уз притајену потпору србијанске владе и паравојних формација. Хрватска влада је губила контролу над све већим дијелом државе, на којим се ширио териториј САО Крајине.[20] У прољеће 1991., Крајина је прогласила независност од Хрватске и најавила уједињење са Србијом. I друге српске заједнице у Хрватској су објавиле отцијепљење и успостављање властитих милиција.[21]

Прелудиј битци

[уреди | уреди извор]

Сукоб се проширио по источној Славонији у првој половици 1991. Српска села око Вуковара и других славонских градова су 1. 4. започели постављати барикаде по главним цестама.[22] Бели орлови, србијанска паравојна формација коју је водио Војислав Шешељ, се смјестила у оближње Борово Село сјеверно од Вуковара.[23] Средином травња 1991., Гојко Шушак, хрватски министар и националист, је особно испалио три пројектила на Борово Село. Није било жртава, али је напад погоршао међунационалне односе.[24] 2.5., српска паравојна је из засједе напала два аутобуса са хрватским полицајцима у средишту Борова Села те убила 12 полицајца а ранила још 22. Убијено је и три Срба.[22] Сукоб у Боровом Селу је био најгори чин насиља који се догодио између Срба и Хрвата од Другог свјетског рата.[25] То је довело до бијеса у разним хрватским градовима.[26]

А yоунг ман wеаринг баттледресс анд а берет wитх а Сербиан флаг бадге стандс он а роад, смокинг а цигаретте анд холдинг ан АК-47 рифле ин тхе цроок оф хис арм.
Српски припадник паравојне формације крај Ердута, 1991.

Недуго након тога, јединице ЈНА су ушле у Борово Село. Интервенцију је похвалио хрватски врх, али је замјеник хрватског министра унутрашњих послова, Милан Брезак, оптужио ЈНА за спрјечавање хрватске полиције од обрачуна са паравојним формацијама.[27][28] Избили су окршаји између двије скупине у тој регији.[26] У Вуковару, хрватски становници су злостављали српске становнике, каткад и насилно. Хрватска полиција је преузела мјесну радио станицу, Радио Вуковар, док су српски запосленици отпуштени и замијењени Хрватима.[29] Српске су паравојске суставно све више блокирале цесте око Вуковара, те је за пар дана град био доступан једино кроз руту уздуж хрватских села. Атмосфера у Вуковару је описана као "смртоносна".[30]

19.5. 1991., хрватска влада је одржала референдум у држави у свези независности. У Вуковару, српски националисти су наговарали Србе да бојкотирају референдум, док су умјерени заговарали судјеловање како би се заокружио негативан одговор. Многи мјесни Срби су гласовали,[31] али референдум је прошао са 94% потврдних гласова по питању раздруживања из Југославије.[32]

Након референдума о неовисности, насиље се погоршало по Вуковару. Забиљежене су пуцњаве и напади бомбама.[33] Српске паравојске су протјерале тисуће несрпских становнике у тој опћини.[34] Хрватска паравојска, коју је водио Томислав Мерчеп, нападала је Србе у Вуковару и околици; између тридесет[35] и осамдесет шест Срба је наводно нестало или је убијено, а тисуће осталих је побјегло из домова.[36] Представник хрватске владе у Вуковару рекао је властима у Загребу да је "град поновно жртва терора, оружаних окршаја и провокација са несагледивим посљедицама. Досадашња политика је створила атмосферу терора између хрватске и српске популације."[37] Борци са обје стране су запалили и опљачкали стотине кућа и фарми у подручју.[38]

Сукоб је довео и до брисања граница око националне припадности. Многи Срби који су живјели у Вуковару неколико генерација – староседиоци – су се опирали пропаганди из Београда и Книна те наставили живјети мирно са хрватским сусједима. Дошљаци, који су се доселили из Србије или Црне Горе након 1945., су пак реагирали на националистичке испаде. Паоло Румиз је описао како су они "покушали присвојити своје српске сународњаке у патриотску мобилизацију, а када нису имали успјеха, убили су их, опљачкали им имовину или их протјерали. Староседиоци нису хтјели дигнути руку против сусједа других народности."[39] Када су Хрвати бјежали од борби, често би оставили кључеве кућа својим српским сусједима на чување, којима су вјеровали, а не хрватској полицији. Сабрина П. Рамет коментира како је тај дио регије видио "мобилизацију оних који нису интегрирани у мултикултурни живот градова насупрот урбаном мултикултуром."[40] Бивши градоначелник Београда, Богдан Богдановић, касније ће описати напад ЈНА на Вуковар као "урбицид", тј. намјерно уништавање града.[41]

Сукобљене стране

[уреди | уреди извор]
Карта Вуковара и околице

До љета 1991., импровизиране хрватске обрамбене снаге у Вуковару су биле опкољене од српских снага у сусједним селима. Паравојне формације, ЈНА и Територијална обрана (ТО) су биле присутне у српским насељима. ЈНА је имала и малу војарну у четврти Сајмиште у Вуковару, која је била опкољена хрватским снагама.[42] На обје стране било је и других националности. Први заповједник нападачке силе ЈНА тијеком првог мјесеца кампање био је Македонац,[43] а велик дио хрватских снага садржавао је и Србе и припаднике других националности.[44]

Хрватске снаге

[уреди | уреди извор]

Хрватске снаге су бројале 1.800 бораца састављених од припадника ЗНГ-а. Било је и 300 полицајаца и 1.100 цивилних добровољаца из Вуковара и околице.[4] Већина снага било је организирано импровизирањем,[45] али је формално преименована у рујну 1991 у 204. Вуковарску бригаду, познату и као 124. бригаду.[45]

Добровољци су стизали и из других дијелова државе, међу њима и крајне десничарске Хрватске обрамбене снаге (ХОС) које је подупирао Доброслав Парага и његова националистичка странка Хрватска странка права (ХСП).[46] Бранитељи су били одраз вуковарског друштва; трећина њих били су нехрвати (Срби, Русини, Мађари и други народи).[44] Стотињак бранитеља били су Срби. Зоран Шангут, један од бранитеља Вуковара, јер изјавио: "Имамо потпуно повјерење у њих. Они бране Вуковар заједно с нама."[47]

Снагама је заповиједао Миле Дедаковић, бивши официр ЈНА који се придружио ЗНГ-у.[48] Имао је надимак "Јастреб".[49] Министар обране РХ, Шушак, јавно је тврдио да је Дедаковић Србин,[50] као и разни други извори,[49] али та информација није била точна.[50] Друга особа у заповједном ланцу био је Бранко Борковић, такођер бивши официр ЈНА.[51] Они су заједно створили интегрирани сустав обране.[52] Састављен је обрамбени прстен од шест подручја, а свака јединица је добила једну као зону одговорности.[53] Бранитељи су користили мрежу подрума, канала и ровова како би се размјестили по сектору по потреби.[54]

На почетку, имали су слабу наоружање састављено углавном од ловачких пушака. Ослањали су се на лагана оружја, али су прискрбили и пар протузрачних оружја и импровизираних нагазних мина.[55] Добили су и протутенковско оружје, али им је муниција била на критично ниској разини тијеком цијеле битке.[4][56] Иако је хрватска влада послала дио појачања (оружје и муниција) у ранијој фази битке, бранитељи су примили тек малу количину исте. Дијелом стога због тешке проходности до Вуковара, али је томе можда био и резултат политике хрватске владе која је хтјела већи дио муниције послати Хрватима Босне и Херцеговине због опасности од Рата у Босни. Тим потезом је изгладњивала своје властите снаге.[56]

Српске снаге

[уреди | уреди извор]
ЈНА је имала боље оружје и опрему. Користила је и борбене зракоплове

Нападачка снага састојала се од војника ЈНА уновачених широм Југославије, чланова ТО-а, али и четника.[55] На врхунцу снаге, српске снаге су бројале 36.000 војника у околици.[3] Имали су тешко наоружање, ракете и тенкове, као и борбене зракоплове и војне бродове по Дунаву.[55]

Иако се битка одвијала углавном преко војске федералне владе, влада Србије била је изравно умијешана. Србијанска тајна полиција, Служба државне безбедности (СДБ), се укључила у неколико војних операција, а дио њених службеника је заповиједао србијанским ТО јединицама тијеком битке.[57] Србијанско министарство унутрашњих послова је усмјеравало активности паравојника,[58] наоружавало их и обучавало.[59] Слободан Милошевић је касније оптужен за изравно сујделовање. Веселин Шљиванчанин, касније осуђени ратни злочинац, је изјавио да је наредба за бомбардирање Вуковара "стигла из Дедиња" – елитног београдског кварта у којем је живио Милошевић.[60]

Стратешки офензивни план ЈНА по Хрватској 1991. План је напуштен након што је битка за Вуковар исцрпила способност ЈНА да напредује даље по Хрватској.

На почетку рата у Словенији, ЈНА је и даље на себе гледала као на бранитеља федеративне, комунистичке Југославије, а не као на инструмент српског национализма. Њен врховни заповједник, генерал Вељко Кадијевић, министар обране и увјерени унитарист, је испрва хтио силом одржати Југославију на окупу те је прогласио неутралност армије у српско-хрватском сукобу.[61] Водство ЈНА хтјело је пресјећи Хрватску на два дијела заузимањем српског залеђа у унутрашњости, далматинске обале те већину истока републике. Хтјело је присилити хрватску владу на капитулацију и преговоре о чланству у Југославији.[62] Војни врх ЈНА још није био доминиран Србима, те су ти циљеви одражавали "југославенски" поглед на њено мултиетничко водство. Кадијевић је био полу-Хрват, полу-Србин, његов замјеник је био Словенац, заповједник прве фазе опсаде Вуковара био је Македонац, а глава Југославенског ратног зракопловства био је Хрват.[43][63]

Међутим, губитак Словеније онемогућило је одржавања првотне идеје о Југославији на окупу. Многи српски чланови армије нису се више хтјели борити за мултиетничку Југославију. Армије је све више добивала српски предзнак а несрби су дезертирали или су одбили борити се.[61] Неки заповједници ЈНА отворено су подржавали српске побуњенике у Хрватској те им давали оружја.[59] Иако су Кадијевић и други испрва сматрали да "ЈНА мора бранити све народе Југославије",[59] с временом су признали да немају шанси остварити циљ те су стога дали своју подршку побуњеничким Србима у Хрватској.[61]

Пропаганда Југославије и Србије је описивале Хрвате као "геноцидне усташе" који су незаконито преузели териториј и пријетили српским цивилима репризом прогона из Другог свјетског рата.[42] Кадијевић је касније оправдавао офензиву против Вуковара тиме да се ради о "кичми хрватске војске" и да мора бити "ослобођен". Народна Армија је тврдила да је битка за Вуковар била "припремана десетљећима како би се дала потпора њемачкој војној пенетрацији уздуж Дунава."[46] Војислав Шешељ је изјавио: "Ми смо сви једна армија. Овај рат је велики тест за Србе. Они која га прођу бити ће побједници. Дезертери не смију проћи некажњено. Ниједан усташа не смије напустити Вуковар жив."[64]

Прва фаза, коловоз-рујан 1991.

[уреди | уреди извор]
Карта која показује војни поход ЈНА по источној Славонији, Сријему и Барањи 1991.-1992.

Битка се одвијала у двије фазе: од коловоза до рујна 1991., прије него је град потпуно окружен, и од листопада до студеног, када је град окружен и заузет од ЈНА.[53] Од липња, српске снаге су ставиле Вуковар и сусједна села под скоро свакодневну паљбу топништвом или минобацачима.[42] Тијеком српња, ЈНА и ТО су почеле премјештати велике скупине бораца широм источне Славоније, чиме су окружили Вуковар са три стране.[53] Тешке битке започеле су крајем коловоза. 23.8. Борово Насеље, сјеверно предграђе Вуковара, се нашло под тешком паљбом. Хрватске снаге су обориле два Г-2 Галеб борбена зракоплова. Идућег дана, Југославенско ратно зракопловство и морнарица су покренули велики напад уз помоћ борбених зракоплова, ратних бродова на Дунаву, тенкова и топништва. Напад је узроковао опширну штету и велик број цивилних жртава.[42]

Хрватска влада је покренула напад на војарне ЈНА и складишта оружја од 14.9., познат као битка за војарне. Вуковарска војарна ЈНА је била једна од нападнутих тог дана, али је хрватске снаге нису успјеле заузети. Заузврат, српске паравојне формације су напале подручја југозападно од Вуковара из смјера Негославаца, те су натјерали 2.000 људи на бијег. Забиљежени су извјештаји о масовним убојствима и цивилним смакнућима.[65] Хрватске снаге добиле су велике количине муниције и оружја од војарни заузетих у другим дијеловима, те су тиме успјели задржати линију обране.[53]

ЈНА је планирала напредовати западно према Винковцима и Осијеку све до Загреба. Армија није заобишла Вуковар, јер су хтјели олакшати војарне под опсадом и елиминирати могућу пријетњу њиховим рутама опскрбе. Водство ЈНА није хтјело да Вуковар буде главно жариште офензиве, али, као и код битке за Стаљинград, првотно небитан војни ангажман је постао неопходни политички симбол за обје стране.[1]

19. 9., јединица ЈНА састављена од најмање стотину Т-55 и M-84 тенкова са тешким топништвом напустила је Београд те ушла у Хрватску крај Шида 20.9.[66] Прва механизирана бригада ЈНА стигла је до војарни у Вуковару те обуставила опсаду истих. Кренули су окруживати град. До 30. 9., град је био скоро потпуно опкољен. Све цесте биле су блокиране, а једина рута била је стаза за фарму кроз експлозивно поље кукуруза.[67]

Вуковарски бранитељи Андрија Марић, Благо Задро и Горан Радичевић, јесен 1991.

ЈНА је покренула неколико напада на Вуковар, али није остварила напредак. Њена оклопна возила, дизајнирана за борбу на отвореном терену, једва је могла ући кроз уске улице града. Потпора пјешаштва је била мањкава, а слабо обучени и мотивирани рочници ТО-а нису били примјерена замјена.[3] Војници ЈНА су изгледа имали мало разумијевања о извођењу урбаног ратовања а њени службеници су били спори у одлучивању на терену.[68]

Хрватске снаге узвратиле су напад ЈНА минирањем цеста, слањем покретних тимова са протутенковским оружјем, слањем снајпера те узвраћањем паљбе са добро утврђених позиција.[3] ЈНА се испрва ослонила на гомилање оклопних ударних снага који би напредовали по улицама уз пратњу пјешаштва.[69] Бранитељи су одговорили отварањем ватре протутенковским оружјима са велике близине, каткад са само 20 метара, како би онеспособили први и задњи тенк, те тиме заробили колону у средини која је онда могла бити суставно уништена.[70] Бранитељи су настојали не уништити оклопна возила у потпуности, јер је материјал био вриједан извор залиха.[71] Користили су стратегију "активне обране" уз помоћ напада "удари-и-бјежи" како би држали ЈНА изван равнотеже.[72] Протутенковске мине су ограничиле маневре ЈНА. Како би разбили морал непријатеља, бранитељи су стављали мине испод тенкова ЈНА тијеком ноћи, тако да су ови експлодирали ујутро када их је војска покренула.[73] Губици ЈНА били су тешки; на једној цести, које је добило назив "гробље тенкова", око стотину оклопних возила је уништено, а од тога је 15 особно онеспособио Марко Бабић.[74] То је имало негативан учинак на морал све до врха заповиједног ланца.[75]

ЈНА је започела са топничким и ракетним паљбама по граду. До краја битке, преко 700.000 чахура или других пројектила је испаљено на Вуковар[76] стопом од и по 12.000 дневно.[7] Процјењује се да је околица претрпјела преко 2,5 милијуна чахура топништва и минобацача од 20мм.[77] Метар по метар, бомбардирање је било интензивније од оног у Стаљинграду.[51] Тисуће цивила остало је у склоништима која су саграђена тијеком хладног рата.[67]

Слабости ЈНА и развијање нове тактике

[уреди | уреди извор]
Тенк ЈНА уништен нагазном мином у Вуковару

Мањак пјешачке потпоре за ЈНА настао је због мањка мобилизације јер је велик дио рочника одбио јавити се на дужност или су једноставно дезертирали.[78] Србија формално није била у рату и није било опће мобилизације.[79] Према процјени, око 150.000 Срба је отишло у иноземство или се скривало од новачења.[80] Тек 13% позваних рочника јавило се на дужност.[81] Додатних 40.000 је организирало просвједе широм Србије: часопис Време је коментирао како да је ситуација близу "потпуног војног распада".[82]

Морал на ратном пољу био је низак. Заповједници ЈНА каткад су морали и пуцати на властите редове како би мотивирали људе да се боре. Када је заповједник једне јединице ЈНА упитао тко жели ићи борити се а тко жели ићи натраг кући, војници су се подијелили на два табора; један војник, који се није могао одлучити, је сам себе упуцао на лицу мјеста.[83] Стигли су и извјештаји о војницима који су одбијали наредбе, напуштали борбена возила, бацали оружје те сјели на земљу и пјевали Гиве Пеаце а Цханце Јохна Леннона. У листопаду, цијели батаљон из Новог Сада је напустио напад на Борово Насеље и дезертирао. Једна скупина резервиста је бацила своја оружја те се вратила пјешице у Србију.[84] Возач тенка, Владимир Живковић, је са својим возилом отпутовао од Вуковара до југославенског парламента у Београду, гдје је паркирао исти испред зграде. Ухићен је и проглашен ментално нестабилним. Његове колеге, сада љути, су просвједовали преузимањем мјесне радио станице и издавањем прогласа: "Ми нисмо издајице, али не желимо бити агресори."[85]

Крајем рујна, генерал Живота Панић је преузео вођење операције против Вуковара. Успоставио је нови стожер како би разријешио каотичну ситуацију која је спрјечавала провођење операције ЈНА. Панић је подијелио снаге ЈНА на сјеверно и јужно подручје одговорности. Сјеверно подручје је добио Младен Братић, док је пуковник Миле Мркшић добио јужно.[86] Стигло је и појачање у облику нових рочника и паравојних формација из Србије. Били су добро наоружани и мотивирани, али често недисциплинирани и брутални.[3] Заповједник Новосадског корпуса је снимљен како хвали Српску добровољачку гарду ("Тигрови") и Жељка Ражнатовића, познатог као "Аркана":[87]

Највеће заслуге иду Аркановим добровољцима! Иако ме неки оптужују за сурадњу са паравојним формацијама, они нису паравојне формације! Ови људи су стигли добровољно како би се борили за српску ствар! Ми опколимо село, они појуре унутра и убију сваког тко се одбије предати. Идемо![87]

Панић је позвао искусне јединице како би уклонили мине и дефензивне положаје, уз подршку тешких оклопних возила и топништва.[88] Нова офензива је тако започела 30. 9. Напад је пресјекао хрватску руту снабдијевања кроз село Маринци 1. 10. Заповједник Миле Дедаковић и његова мала скупина пробили су се кроз српске редове и стигли до Винковаца, под контролом хрватске стране. Његов замјеник Бранко Борковић преузео је обрану Вуковара. Генерал Антон Тус је ставио Дедаковића на чело операције која је требала олакшати град те је протуофензива започела 13. 10. Хрватски тенкови и пјешаштво, уз подршку топништва, поновно су преузели Маринце те протјерали ЈНА натраг на почетне позиције.[3][89] Протунапад је потом обуставио предсједник Туђман, наводећи притисак еуропске заједнице у постизању примирја. То је омогућило оклопној бригади ЈНА да поновно заузме подручје које је изгубило. Од тада је град био стално окружен и под паљбом.[89]

Друга фаза, листопад-студени 1991.

[уреди | уреди извор]
Карта завршне фазе битке за Вуковар.

Тијеком завршне фазе битке, преостали становници Вуковара, међу њима и тисуће Срба, су били у склоништима, а свако је држало по 700 људи. Успостављен је кризни стожер у бункеру испод земље, у близини болнице. Стожер је преузео вођење града и доставу хране, воде и лијекова. Држао је број цивила на минимуму те расподијелио по најмање једног доктора и медицинску сестру по складишту.[90]

Болница је морала примити стотине рањених - између 16 и 80 сваког дана, од чега су двије трећине били цивили - од друге половице рујна.[65] Иако је зграда имала видљив симбол црвеног крижа, на њу је испаљено 800 пројектила тијеком битке. Болница је била у рушевинама, те су пацијенти морали ићи у подземне ходнике.[7] 4. 10., Југославенско ратно зракопловство је напало болницу те уништило салу за оперирање. Једна бомба је пала кроз неколико катова и слетјела пацијенту крај ноге, не озлиједивши га.[65] Један од доктора из болнице касније је питао Србију зашто нападају болницу. Одговор је био: "Зато што тамо држите рањене хрватске војнике."[7]

Хрватске снаге су путем падобрана бацале залихе Вуковарцима, али и оружја.[91] Екипа је мете лоцирала уз помоћ ГПС-а.[92] Један зракоплов је оборен те је у њему умро Марко Живковић, заповједник зрачне јединице.[93]

Еуропска заједница је покушавала опскрбити хуманитарну помоћ 12.000 заробљених цивила, али је само један конвој успио пробити се до њих.[94] Хрватске снаге су зауставиле војне акције како би конвој могао мирно проћи 12. 10., али је ЈНА искористила затишје како би напредовала још више. ЈНА је зауставила конвој два дана те у примирју поставила мине и консолидирала контролу над Вуковаром.[95] Када је конвој напокон стигао, дао је лијекове болници и евакуирао 114 цивила.[94]

16. 10., ЈНА је нагомилала велики напад на Борово Насеље. Остварила је пар циљева, али је опет наишла на жесток хрватски отпор.[3] 30. 10., ЈНА је покренула координирани напад уз паравојне формације и пјешаштво како би присилно пробила кроз хрватске линије обране. Подијељена на сјевену и јужну зону, ЈНА је напала неколико локација истодобно те прислила бранитеље на повлачење.[88] Усвојила је и нове тактике, као што је пуцање изравно у куће и пролажење тенкова кроз њих, бацање сузавца и димних бомби како би истјерали бранитеље, те кориштење протутенковског оружја ради заузимања зграде по зграде. То је довело то тешких губитака на хрватској страни.[96]

2.11., ЈНА је стигла до предграђа Лужац, између Боровог Насеља и Вуковара, те је пресјекла једну од двије главне цесте које повезују центар са сјеверним предграђем.[97] Истодобно, ЗНГ (који је касније постао ХВ) је покушао заузети Маринце и Цериће како би отворио руту за опскрбу са Вуковаром. Тешко је бомбардирао прилазне руте ЈНА према Вуковару те напао тенкове. Генерал ЈНА и један од главних заповједника операције Младен Братић је погинуо када је његов тенк погодио пројектил, али је супериорност наоружања омогућило ЈНА да заустави напредовање хрватских снага те наметне тешке губитке.[54]

Пад Вуковара

[уреди | уреди извор]
Бомба коју је избацило Југославенско ратно зракопловство пала је на вуковарску болницу и прошло кроз неколико катова све до подрума. Пацијент крај којег је пала бомба био је неозљеђен. Штета је очувана као спомен напада

ЈНА је покренула напад широм Дунава сјеверно од Лужца 3. 11. како би се спојила са Аркановим "Тигровима". Овај напад је подијелио опсег хрватских снага на пола, те одвојио главну скупину у средишту града од Боровог Насеља. Јужно подручје ЈНА почело је суставно чистити центар града, те пресјекло остале скупине бранитеља.[88] Заузели су кључно Милово Брдо,[97] 9. 11., чиме су добили јасан преглед над цијелим градом.[88] Хрватско насеље Богдановци, западно од Вуковара, пало је 10. 11. Три дана касније, ЈНА је пресјекла задњу повезницу између Борова Насеља и Вуковара. Хрватске снаге изван Вуковара нагомилали су задњи покушај пробијања обруча опсаде нападом са села Нуштар, али их је ЈНА одбацила.[97]

Бранитељима је понестајало муниције те су били исцрпљени од битке јер су морали борити се непрестано 24 сата дневно, без наде да ће стићи појачање или замјена.[97] На крају су остали само у одвојеним џеповима. Са неизбјежним падом, неколико стотина хрватских војника и цивила је пробало побјећи из града.[97] Већина њих у Боровом Насељу није успјело пробити се те су убијени.[54] 18. 11., посљедњи бранитељи у средишту Вуковара су се предали.[88]

Већина Вуковарских цивила је већ живјела у биједним увјетима те су били на рубу глади. Једна жена рекла је посланику УН-а, Цyрусу Ванцеу, да је провела задња два мјесеца у склоништу са своје петеро дјеце без захода или прања. Живјели су од двије кришке круха и паштете дневно.[98] Један од бранитеља овако је описао увјете у граду под опсадом:

До раног листопада, није било цигарета. Људи су пушили листове грожђа или чаја. Мој син је јео конзервирано храну са мном и супругом. С временом је тога било све мање и мање. Бомбардирање је на крају стигло до 24 сата дневно, а примирја су била још гора. Када су људи излазили из склоништа како би ишли до бунара, снајпери би их убили. Не можете држати дјецу два мјесеца у затвореном, а када су трчала напољу, када је било сунце ујутро, они би пуцали чак и на њих.[99]

Када је битка завршила, размјер уништења многима је дошао као шок. Синиша Главашевић, новинар Хрватског радија, који је остао у граду тијеком битке, описао је сцену кад су се појавили преживјели на површини:

Слика Вуковара 22. сата 87. дана [опсаде] ће заувијек остати у сјећању оних који су му свједочили. Неземаљске сцене су бесконачне, мирис паљевине, под ногама остаци старих кровова, грађевинског материјала, стакла, рушевина и грозна тишина... Надамо се да су муке Вуковара завршиле.[100]

Спорадични окршаји појавили су се сљедећих неколико дана у разрушеном граду. Неки су бранитељи пружали отпор и до 20. 11., а неки су побјегли из Боровог Насеља 23. 11.[97]

Сцена десет дана након предаје: Вуковар у рушевинама

Страни новинари и међународни проматрачи ушли су у град те забиљежили што се догађало. Блаине Харден је за Wасхингтон Пост записао:

Ниједан кров, врата или зид у цијелом Вуковару није избјегло ожиљке и разарање које су оставили шрапнел, метци, бомбе и топничке чахуре - све у тромјесечном напору српских побуњеника и ЈНА под српском контролом да истргне град од хрватских бранитеље. Ниједна зграда није настањива, или чак поправљива. Скоро свако дрво је уништено бомбардирањем.[101]

Цхуцк Судетиц је за Тхе Неw Yорк Тимес записао:

Једино су војници армије под српском доминацијом, залутали пси и неколико новинара ходали по улицама препуним димом и шљунком те рушевинама зграда, трговина и хотела у центру Вуковара. Ниједна зграда се не може описати као настањива. У једном парку, пројектили су преполовили дебела дрва на пола, попут траве коју је пресјекала косилица. Преко улице, купола православне цркве пропала је на олтар. Пуцњеви су се чули сваких пар минута док су српски војници, неки од њих пијани, узимали на нишан мине, голубове и прозоре који су преживјели разарање.[102]

Лаура Силбер и ББЦ-јев Аллан Литтле су описали како су "лешеви људи и животиња лежали по улицама" док су српски добровољци шетали по улицама и пљачкали што год су стигли.[103] ЈНА је славила побједу, а Марц Цхампион је за Тхе Индепендент записао:

Пуковници који су водили "Операцију Вуковар" су забављали више од 100 новинара у рушевинама хотела Дунав у слављу које је личило на славље Лудог Клобучара. Давали су разгледнице старог Вуковара као успомене те сервирали пића на потпуно бијелим плахтама, док су вјетар и киша пљуштали унутра кроз разбијене прозоре... Унутар хотела Дунав био је свијет Алисе у земљи чудеса гдје је пуковник [Миодраг] Гверо објавио да су рупе на зидовима направили хрватски бранитељи. Ставили су динамит у цигле како би оцрнили армију, рекао је.[104]

Жртве

[уреди | уреди извор]

Хрватска страна

[уреди | уреди извор]

Хрватска страна је испрва објавила 1.798 убијених цивила и војника од опсаде града.[23] Додатних 1.000 војника је погинуло у обрани Винковаца и Осијека.[54] Министарство обране Републике Хрватске је 2006. објавило податке према којима је 879 хрватских војника погинуло а додатних 770 рањено у Вуковару.[105] Број убијених цивила био је 1.131.[5] Војни повјесничар Давор Маријан се углавном слаже с том бројком и преузима податке из публикације Димензије злочина почињених у Вуковару 1991., према којима је у Вуковару погинуло око 1.100 цивила, међу којима је било и 86 дјеце.[106]

ЦИА процјењује да је хрватска страна имала између 4.000 и 5.000 погинулих широм источне Славоније. 204. Вуковарска бригада изгубила је преко 60% своје снаге у битци.[88] Свеукупно, према хрватским изворима у источној Славонији је тијеком 1991. погинуло око 2.000, нестало око 800 а додатних 3.000 заробљено, док је 42.852 људи регистрирано као избјеглице.[107]

Српска страна

[уреди | уреди извор]

Иако су губици ЈНА били неоспорно значајни, точан број је нејасан због мањка службених извора. ЈНА је службено потврдила 1.279 убијених, од тога 177 официра, тијеком цијелог рата у Хрватској.[108] Генерал Андрија Биорчевић, бивши заповједник Новосадског корпуса, је изјавио да није било "више од 1.500 погинулих на нашој страни." Српски новинар Мирослав Лазански, који је имао блиске извора са српском војском, је за Вечерње новости написао да "је на страни ЈНА, ТО-а и добровољаца било точно 1.103 погинула" тијеком битке. Цитирао је губитак 110 оклопних возила и два оборена ратна зракоплова, као и један који је уништен због квара.[109] Ипак, прави број је можда знатно већи пошто се нису све жртве регистрирале тијеком рата.[110]

Ратни злочини

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Масакр на Овчари
Свињска фарма Овчара гдје је око 260 људи мучено и масакрирано након битке за град

Велик број заробљеника Вуковара, цивила и војника, је смакнуто. Српска паравојска је тражила Хрвате по цестама ради убијања. Новинари су видјели једно такво убојство на главној улици[102] те су објавили како су улице биле пуне лешева и одјеће цивила.[111] ББЦ-јев новинар је снимио српску паравојску како кличе: "Слободане, Слободане, шаљи нам салате, биће меса, биће меса, клаћемо Хрвате!"[112] Један новинар је касније записао:

Након пада Вуковара, људи су поредани и послани у заробљеничке центре. Како су заробљеници пролазили, српски паравојници су их извукли из реда и тврдили да морају бити смакнути јер су "ратни злочинци". Већина тих људи били су Хрвати који су провели битку у подрумима, углавном у вуковарској болници. Одабир људи који ће бити смакнути је учињен када су излазили из склоништа. Удаљени су од реда под надзором, и уз одобрење, мајора Веселина Шљиванчанина, службеника ЈНА задуженог са сигурност након пада Вуковара.[113]

Дијете чека на евакуацију након пада Вуковара, зима 1991.

Око 400 особа из вуковарске болнице - несрпски пацијенти, медицинско особље, мјесне политичке фигуре и други који су тамо нашли склониште - је евакуирала ЈНА из болнице. Иако су неки ослобођени, око 200 је одведено на оближњу свињску фарму, Овчара, гдје су мучени и убијени. Најмање педесет других је одведено и од тада им се губи сваки траг.[114] Тисуће је пребачено у логоре у подручја Хрватске под српском контролом и у саму Србију.[115] ЈНА је затворила преко тисућу људи у индустријском постројењу Велепромету у Вуковару. Многи су брутално преслушани, неке је ТО стријељао на лицу мјеста, а остали су послати на Овчару гдје су убијени у масакру. Преостали су пребачени у логор крај Сремске Митровице,[116][117] гдје су се морали голи скинути, а потом су пребијени, испитивани и натјерани да спавају на дрвеном поду. Већина је ослобођена у сијечњу 1992. након потписаног примирја.[103] Остали су били заробљеници све до средине 1992.[118] Срби који су се борили како би обранили Вуковар су имали посебно тежак третман јер су их војници смтрали издајницима.[47]

Несрпско становништво Вуковара и околице је суставно "етнички очишћено": 31.732 особа је натјерано да напусти своје домове, што је допринијело већ десецима тисућа протјераних широм источне Славоније која је већ раније пала под руке ЈНА.[10] 2.600 особа је нестало након пада града, а од тог броја још 550 и даље нису пронађени.[6] Било је примјера и силовања, за што је касније осуђено двојица војника.[119][120][121]

Др. Весна Босанац, равнатељица болнице,[122] је издвојена јер су је демонизирали српски медији.[123] Послана је заједно са супругом у затвор Сремска Митровица, гдје је била закључана у једној соби са 66 других жена, и тако неколико тједана. Њеног супруга су суставно пребијали. Међународни одбор Црвеног крижа је интервенирао,[103] те је пар напосљетку ослобођен у размјени заробљеника.[122] Новинар Синиша Главашевић је одведен на Овчара, гдје је пребијен и смакнут заједно са другима у покољу.[103]

Вуковар је и суставно опљачкан. Војници ЈНА су за Дневни Телеграф изјавили да су се "четници понашали попут професионалних пљачкаша, знали су које куће треба пљачкати."[124] I ЈНА је судјеловала у пљачкању; службеник србијанског министарства одбране је коментирао: "Наведите ми једног резервиста, поготово ако је чиновник, који је провео више од мјесец дана на бојном пољу а да се није вратио са аутом пуним вриједних ствари."[125] Српске снаге су покрале преко 8.000 умјетничких дјела из Вуковара, међу њима и из дворца Елтза, који је порушен тијеко опсаде. Србија је вратила 2.000 предмета Хрватској у просинцу 2001.[126][127]

Оптужнице и суђења

[уреди | уреди извор]
МКСЈ је оптужио неколико особа за злочине у Вуковару, међу њима је био и будући предсједник РСК Горан Хаџић (лијево), предсједник Србије Слободан Милошевић (средина) и пуковник ЈНА Миле Мршкић (десно), који је осуђен 2007.

Три службеника ЈНА – Миле Мркшић, Веселин Шљиванчанин и Мирослав Радић – нашли су се на оптужници коју је издао Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) због неколико точака за злочин против човјечности и кршења обичаја ратовања. Предали су се или су ухићени до 2003. 27. 9. 2007., Мркшић је на МКСЈ-у осуђен на 20 година затвора због убојства, окрутног поступања и мучења, а Шљиванчанин на пет година због мучења. Радић је ослобођен.[128] Шљиванчанинова казна је повећана на 17 година након призива,[129] а потом опет смањена на десет година након другог призива, те је ослобођен у српњу 2011.[130] Славко Докмановић, градоначелник Вуковара, је оптужен и ухићен, али је извршио самоубојство прије пресуде.[131]

Српски вођа паравојних формација, Војислав Шешељ, је оптужен од МКСЈ-а за присилно расељавање, уништења зграда и убојства у Вуковару.[132] 2016. је у првоступањској пресуди Шешељ ослобођен оптужби. I Хрватска је оптужила неколико Срба за злочине по Вуковару[133] а у просинцу 2005. србијански суд осудио је четрнаест војника паравојне формације на укупно 193 године затвора због масакра на Овчари.[134] МКСЈ је повезивао Жељка "Аркана" Ражнатовића са покољом на Овчари, али је овај убијен у атентату прије хапшења.[135]

Оптужница МКСЈ-а у случају Слободана Милошевића окарактеризирала је цјелокупну офензиву на Хрватску – међу њима и на источну Славонију – као "удружени злочиначки потхват" са циљем уклањања несрпског становништва. Милошевић је оптужен у неколико точака за злочин против човјечности, кршење обичаја ратовања и Женевске конвенције, међу њима и на подручју Вуковара.[11] Умро је у ожујку 2006., прије завршетка поступка.[136]

Вођа САО Источне Славоније, Барање и Западног Срема Горан Хаџић оптужен је за "безобзирно разарање и пустошење кућа, религиозних и културних објеката" као и за депортацију и присилно расељавање несрпских становника Вуковара.[137] Ухићен је 2011.[138] Међутим, због смртоносне болести му је 2015. прекинуто суђење. У пресуди из свибња 2013., МКСЈ је навео да је ЈНА извршила депортацију цивилног становништва из Вуковара као злочин против човјечности, али су двојица оптужених у истом предмету, Јовица Станишић и Франко Симатовић, ослобођени оптужби.[139]

Вељко Кадијевић и Благоје Аџић, бивши врховни заповједници ЈНА, нашли су се на оптужницама хрватског правосуђа, између осталог и за злочине у Вуковару.[140] Нису изручени хрватском правосуђу, те су преминули 2012. и 2014. Србијански судови су 2011. оптужили више од 40 Хрвата за наводне злочине у Вуковару,[141] али је једна оптужница укинута због неправилности у истрази.[142]

Политички погледи

[уреди | уреди извор]

Пропаганда

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Улога српских медија у југословенским ратовима

Србијански и хрватски медији су водили жестоку битку пропаганде о напретку и узроку битке. Обје стране су промовирале ултранационализам и оцрњивале се међусобно без пуно објективности или самокритичности.[143] Хрватски медији су описивали српске снаге као "терористе" и "србо-комунистичку армију окупације" која жели згазити тисућљетни сан о неовисној Хрватској.[144] Хрватске новине Нови лист описивао је Србе као "канибале" и "бруталне екстремисте",[145] док су српски медији називали ЈНА и српске снаге "ослободитељима" и "бранитељима српских људи", а Хрвате као "усташоидне хорде", "црнокошуљаше", "милитанте" и "пијана, дрогирана чудовишта".[146] Неки су наводи чак искориштавали и расне и сполне предрасуде, попут тврдње да су хрватски бранитељи "обукли хаљине како би побјегли из града" те уновачили "црнце".[147]

Статус жртве постао је престижна титула. Српски мјесечник Република је навео како је државни ТВ Нови Сад добио наредбу идентифицирати све лешеве које су снимили новинари као "српске лешеве".[148] Након битке, ТВ Београд је показао фотографије стотине лешева крај вуковарске болнице те тврдио да су то били "Срби које су заклали Хрвати". Хуман Ригхтс Wатцх тврди да су тијела припадала људима који су преминули од озљеда у болници, а особље их није могло закопати због српског бомбардирања, те их је морало оставити на отвореноме.[149]

Пропаганда је имала снажан учинак на војнике. Један српски добровољац је изјавио да никада прије није видио град, али је свеједно дошао борити се јер су "Хрвати изградили подземне катакомбе испод града у којима су мучили и убијали дјецу само зато јер су били Срби."[150] I Реутерс је чак грешком објавио српску пропагандну вијест о измишљеном покољу 39 српске дјеце у Вуковару; иако је вијест скинута идућег дана, српски медији су је искористили како би оправдали војну акцију против Хрватске.[151] Многи војници ЈНА и српских добровољаца сматрали су да ослобађају град од агресивних окупатора.[152]

Међународна реакција

[уреди | уреди извор]

Међународна заједница је у неколико наврата неуспјело покушавала прекинути борбу. Обје стране су прекидале примирје, каткад и за само пар сати. Позиве еуропске заједнице за војном интервенцијом поништило је Уједињено Краљевство својим ветом. Умјесто тога, основана је Конференција за Југославију, којом је предсједавао Лорд Царрингтон, а која је требала зауставити сукоб. Уједињени народи (УН) су ставили ембарго на оружје на цијело подручје бивше СФРЈ у рујну 1991. резолуцијом 713, али је то био неучинковит потез дијелом и стога што је ЈНА била добро наоружана и није јој било потребно увозити оружје. Еуропске државе су на крају одустале од покушаја да задрже Југославију на окупу те су признале неовисност Хрватске и Словеније у сијечњу 1992.[153]

Посјету УН-овог изасланика Маррацка Гоулдинга и Цyруса Ванцеа је суставно ометала ЈНА. Ванцеов захтјев да посјети болницу, из које су рањене пацијенте извлачили како би их убили, је одбио мајор Веселин Шљиванчанин.[154] Мајор је такођер блокирао представнике Црвеног крижа у љутитој конфронтацији коју су овјековјечиле ТВ камере: "Ово је моја држава, ми смо ово освојили. Ово је Југославија, и ја овдје заповиједам!"[155]

Није било међународне медијске присутности у Вуковару, за разлику од истодобне опсаде Дубровнике и касније опсаде Сарајева, те је релативно мало битке емитирано у иноземству. Британски новинар Мисха Гленнy је коментирао како су ЈНА и српски војници често били непријатељски према новинарима, док је хрватска страна била пуно пријатнија и пријатељска.[156]

Хрватска реакција

[уреди | уреди извор]

Хрватски медији су давали велику позорност битци, те су често емитирали радио изјаве Синише Главашевића. Популарна ратна умјетност је на плакатима стилизирала наслов "ВукоWАР" ("Вуко-РАТ" на енглеском).[157] Хрватска влада је почела потискивати Главашевиће изјаве када је постало очито да је пораз неизбјежан,[157] успркос слоганима "Вуковар неће пасти" и "Вуковар не смије пасти." Вечерњи лист и Нови лист нису објавили пада Вуковара а 20. 11. су навели како се борба још одвија. Вијест о предаји је одбачена као српска пропаганда.[146] Ипак, многи људи су видјели западне емисије на сателитској телевизији које су потврдиле заузимање града.[158] Када предаја више није могла бити скривена, Вечерњи и Нови су интерпретирали губитак као демонстрацију хрватске храбрости и отпора, те окривили међународну заједницу јер није интервенирала да помогне Хрватској.[146]

Хрватска влада је критизирана због приступа битци.[146] Преживјели бранитељи и неки десничари су је оптужили за издају и намјерно жртвовање Вуковара како би се осигурало међународно признање Хрватске. Једино објашњење које су неки прихваћали било је да је пад града дио завјере.[159] Заповједници у Вуковару, Миле Дедаковић и Бранко Борковић, су након битке јавно проговорили против дјеловања владе. Како би их ушуткала, обојицу је накратко ухитила војна полиција,[88] а потиснут је и чланак Слободног тједника који је објавио транскрипт телефонског разговора из Вуковара, у којем је Дедаковић преклињао Туђмана за војну помоћ. То је појачало сумње да су бранитељи издани.[160]

Са војне перспективе, исход битке није био катастрофа за свеукупни труд Хрватске. Битка је сломила кичму офензиве ЈНА те ју оставила исцрпљену и неспособну да настави даљњи продор у ту републику. Вуковар је вјеројатно био необрањив јер је био скоро окружен српским територијем и ближи Београду него Загребу, а иако је пораз имао штетан учинак на морал, у стратешком контексту штета и одгађање ЈНА је више него надокнадило за губитак града.[88]

Након битке, Вуковар је постао симбол хрватског отпора и патње. Преживјели бранитељи и новинари писали су разне мемоаре, пјесме и свједочења.[159] Хрватски ратни ветерани су добили медаље са именом Вуковара.[161] 1994., Хрватски динар замијењен је куном, а новчаница од 20кн имала је фотографију уништеног дворца Елтза и Вучедолске голубице крај Вуковара.[162] 1993.–94. водила се расправа о обнављању Вуковара; неки су Хрвати предлагали да се остави у рушевинама као трајни споменик.[161]

Када се Вуковар мирно вратио под хрватску власт 1998., хваљен је као завршетак дуге борбе за хрватску слободу и национални идентитет.[163] Туђман је чак одржао говор у Вуковару како би означио крај интеграције Хрватске.[163]

Српска реакција

[уреди | уреди извор]
Застава Југославије испред зграде у Вуковару.

Иако се битка водила у име српске обране и јединства, реакције у Србије биле су дубоко подијељене. ЈНА, србијански медији и крајњи десничари и националисти су хвалили побједу. ЈНА је подигла и побједнички лук у Београду кроз који би се војници који су се враћали могли враћати, док су официрима честитали јер су "заузели најтврђу усташку утврду".[164] Политика је на насловници 20. 11. написала: "Вуковар напокон ослобођен".[155] У сијечњу 1992., ултранационалистички сликар Милић Станковић је написао чланак за Погледе у којем је објавио: "Еуропа мора знати да је Вуковар ослобођен од хрватских нациста. Помагао им је еуропски олош. Испузали су из папине круне, као стријелица из језика змије који се исплазио из набрекнулог Краута и натегнутог еурокомуналног ануса."[165]

Србијански географ Јован Илић је замишљао визију будућности регије након припојења Србији, док су други националистички писци потврдили да је Славонија била хрватска стољећима, али су кривили Хрвате за покрштавања и кроатизацију регије, као и за "геноцидно уништавање".[166]

Док је постојала Република Српска Крајина (РСК) између 1991. и 1995., пад Вуковара 18.11. славио се као "Дан ослобођења": описивао се као успјешан напор Срба да обране своје животе и власништво од агресије хрватске државе. Многи Срби су и сами трпили заједно са хрватским сусједима док су живјели у подрумима тијеком тромјесечне опсаде, али су након пада града погрдно названи подрумаши. Погинулим српским цивилима ускраћено је признање, а једини људи који су сахрањени у српском меморијалном гробљу у Вуковару били су локални Срби који су се борили заједно са ЈНА.[167]

За разлику од тога, велик број људи Србије је био снажно против битке и ширег рата, те се опирао настојањима државе да се боре. Родитељи и рођаци су се каткад окупљали око војарни ЈНА како би спријечили своју дјецу од новачења у рат.[168] Отпор новачењу постао је огроман у Србији, у распону од индивидуалних чинова отпора све до колективних побуна стотине резервиста. Србијански опорбени политичари осудили су рат: Десимир Тошић из Демократске странке је оптужио Милошевића за "израбљивање сукоба како би зграбио власт" а Вук Драшковић је позвао војнике ЈНА да "баце оружје и побјегну" од ратне линије.[169] Након пада Вуковара, записао је сљедеће у часопису Борба:

Не могу аплаудирати вуковарској побједи, која се тако еуфорично слави у Србији отрованој ратном пропагандом. Не могу, јер не желим омаловажавати жртве, тисуће мртвих, нити бол и несрећу преживјелих Вуковараца...[Вуковар] је Хиросхима и хрватског и српског лудила ...Сватко у овој држави, Срби али особито и Хрвати, су успоставили дане највеће срамоте и пада.[170]

У просинцу 1991., једна анкета је показала да је 64% становника Србије хтјело одмах зауставити рат, а само 27% је хтјело наставити рат. Милошевић и други високи дужносници су су одлучили зауставити даљњу борбу јер су сматрали да је постало политички немогуће мобилизирати више рочника како би се борили у Хрватској. Надолазећи сукоб у Босни је такођер захтијевао да се војни ресурси повезани са Хрватском преусмјере за будуће потребе.[171]

Иако се наводила као тријумф, битка је иза кулиса дубоко утјецала на карактер и водство ЈНА. Вође армије су схватили да су прецијенили властиту способност остваривања даљњих операција против тешко брањених урбаних мета. Госпић је примјерице био стратешка мета ЈНА, али је сада био процијењен као потенцијални "други Вуковар". Србизација армије је убрзана, те је до краја 1991. била састављена од 90% Срба. Њени прокомунистички, пањугославенски идентитет је одбачен, а њеним новим официрима је савјетовано да "воле, изнад свега, своју јединицу, армију и домовину – Србију и Црну Гору". Неуспјех ЈНА је омогућио влади Србије преузети контролу над војском, чије је водство очишћено и замијењено људима вјерним Милошевићу. Након битке, генерал Вељко Кадијевић је присилно умировљен због "здравствених разлога", а од 1992. додатних 38 генерала и официра је присилно умировљено, а некима је исуђено због неспособности и издаје.[172]

Разним војницима ЈНА било је одвратно гледати што се догађало те су просвједовали надређенима због понашања паравојних формација. Пуковник Милорад Вучић је касније коментирао "да једноставно не желе погинути за такве ствари". Покољ је довео до трауме и осјећаја кривње. Један ветеран ЈНА је за арапске новине Асхарq Ал-Аwсат изјавио:

'Био сам у армији и учинио сам своју дужност. Вуковар је више био покољ него битка. Многе жене и дјеца су убијени. Многи, многи.' Питао сам га: 'Да ли сте судјеловали у убијању?' Одговорио је: 'Дезертирао сам'. Питао сам га: 'Али да ли сте убијали?', а одговор је био: 'Дезертирао сам након тога' ...Покољ у Вуковару ме и даље прогања. Сваку ноћ замишљам да је рат стигао до мојег дома и да моју властиту дјецу тако кољу.'[125]

Остале реакције по бившој Југославији

[уреди | уреди извор]

Предсједник Босне и Херцеговине, Алија Изетбеговић, је на телевизији босанским грађанима јавно поручио да одбију мобилизацију под образложењем: "То није наш рат."[92] Када су снаге ЈНА ишле на бојиште кроз Вишеград на сјевероистоку Босне, мјесни Бошњаци и Хрвати су поставили барикаде. Зауставили су колону 60-ак тенкова ЈНА, али их је армија растјерала исти дан. Више од 1.000 људи је морало побјећи с тог подручја. Приликом тог инцидента, седам мјесеци прије почетка рата у Босни, пала је прва жртва југословенских ратова у Босни.[173]

Македонски парламент је усвојио декларацију о незавиности од СФРЈ у сијечњу 1991., али су чекали до референдума у рујну 1991. како би исту потврдили. Скупина македонских официра ЈНА потајно је покушавала спријечити да се војнике из Македоније шаље у Хрватску, а препуни аутобуси родитеља војника, уз подршку македонске владе, путовали су у Црну Гору како би пронашли своје синове и одвели их домовима.[174] Истодобно, Македонци су и даље уновачени и слани у рат у Хрватској.[174] Заповједник снага ЈНА првог мјесеца опсаде Вуковара, генерал Александар Спирковски, био је Македонац; његова националност била је вјеројатно значајан фактор приликом одлуке да га замијени Живота Панић, Србин.[43] 2005., македонски начелник Генералштаба, генерал Мирослав Стојановски, постао је средиште пажње контроверзе након оптужбе да је можда умијешан у могућим ратним злочинима приликом битке.[175]

Окупација, реинтеграција и обнова

[уреди | уреди извор]

Вуковар је претрпио катастрофалне штете приликом опсаде. Хрватски извори процјењују да је 90% вуковарских кућа уништено или оштећено,[107] тј. свеукупно 15.000 стамбених јединица[176] а да су економске штете биле укупно 2,5 милијарде $.[177] Град једва да је обновљен тијеком седам година српске контроле.[178] Када је Мицхаел Игнатиефф посјетио Вуковар 1992., уочио је како становници живе у запуштеним увјетима:

Закон и ред овдје проводе ратни господари. Има јако мало горива, па сватко хода пјешице. Старе жене одлазе у шуму по дрва за гријање, јер нема уља за гријање. Храна је оскудна, јер су мушкарци одвећ заузети борбом како би се бринули за поља. [...] Сваки човјек је наоружан.[179]

Становништво се повећало на 20.000 када су српске избјеглице из других дијелова Хрватске и Босне стизале у ту регију. Испрва су живјели без воде или струје, у оштећеним зградама са пластичним плахтама и дрвеним палубама.[180] Неки су скупљали комадиће разбијенога стакла како би их залијепили у прозоре за себе.[181] Главни извори прихода били су ратно профитерство и кријумчарење, иако су неки успијевали наћи посао у источнославонској обновљеној нафтној индустрији.[182] Обнову су ометале економске санкције и мањак хуманитарне помоћи.[183]

Уништене зграде у Вуковару 1991. (лијево); ново санирање зграда 2005. (десно). Уништене зграде у Вуковару 1991. (лијево); ново санирање зграда 2005. (десно).
Уништене зграде у Вуковару 1991. (лијево); ново санирање зграда 2005. (десно).

Када је потписан Ердутски споразум 1995., од 1996. до 1998. почела се одигравати мирна реинтеграција хрватскога Подунавља.[76] Тек су се од 1999. Хрвати почели враћати у Вуковар у значајним бројевима. 2001., опћина је имала 31.670 житеља, од чега су 18.199 (57,46%) били Хрвати а 10.412 (32,88%) Срби. Заједница није вратила свој мултиетнички карактер: Хрвати и Срби данас живе одвојеним друштвеним животима. Јавне гране, као што су трговине, кафићи, ресторани, спортски клубови, школе и невладине организације су обновљене са одвојеним постројењима за сваку националну заједницу посебно.[159]

Хрватска влада је спонзорирала обнову града, иако је градско средиште, насељено Србима, остало у рушевинама све до 2003. I хрватски и српски становници су сматрали да га је влада намјерно дуго занемарила, како би казнила српску заједницу.[76] Хуман Ригхтс Wатцх је објавио да од 4.000 обновљених кућа ниједна није била насељена Србима 2003.[184] Незапосленост је и даље висока због уништења градске индустрије, а многи становници нису могли продати своје куће.[185] Већина кућа и повијесних грађевина је обновљена до 2011.[186]

Сјећања и спомен-обиљежја

[уреди | уреди извор]
Спомен палим бранитељима Вуковара

Знакови битке остали су видљиви и преко два десетљећа након битке по зградама Вуковара. Вуковарски водоторањ је сачуван у својем лошем и тешко оштећеном издању као споменик опсаде. На Овчари, локација масакра је обиљежена плочама и информацијама о злодјелу. Мјесни туристички водичи нуде туристима могућност обиласка тих локација.[187]

Сваког студеног, власти Вуковара одржавају четири дана благдана које кулминирају 18.11. То представља протјеривање хрватских становника и укључује шетњу од пет километара од градске болнице до хрватског спомен гробља палим бранитељима. Посјећују га десеци тисућа људи широм Хрватске.[188] Мјесни Срби често избјегавају судјеловању у тим комеморацијама, те или напуштају град или остају у својим домовима.[189]

Проблем око тога како се присјећати на пале Србе је давало потешкоћа. Мјесни Срби који су се борили заједно са ЈНА су покопани на дијелу земље на којем су некада биле хрватске куће.[190] Надгробне плоче су испрва имале облик српске војне капе у облику слова V, тзв. шајкаче. Након реинтеграција подунавља, ти су надгробни споменици често вандализирани. Српска заједница их је напосљетку замијенила неутралнијим надгробним споменицима без икаквих војних симбола.[191]

Хрватски сабор је 18.11. прогласио "даном сјећања на жртву Вуковара 1991." те се одаје почаст свима који су судјеловали у обрани града.[161] Ипак, главни бранитељ града, Миле Дедаковић, изјавио је да се осјећа запостављеним од власти јер није ни позван на комеморације 18.11. нити је добио чин генерала нити има икакву помоћ од државе, те је присиљен продавати имање да отплати кредите.[192] Вуковар је с временом постао симбол хрватске патње, али и одлучности и храбрости тијеком рата.[190] Тиме је постао "утјеловљење хрватског идентитета" према једном повјесничару.[193] Неки су чак успоређивали бранитеље града са Спартанцима. У студеном 2010., Борис Тадић је постао први предсједник Србије који је отпутовао у Вуковар, гдје је посјетио Овчару и изразио сућут и исприку.[194]

Спомен на Вуковар знао се користити и у негативном контексту - умјесто у промовирању мира у промовирање искључивости и нетолеранције према српској мањини - углавном од хрватских националиста, што је кулминирало 2013. када је избио Вуковарски скандал приликом блокирања пролаза владиним дужностима према спомен гробљу и док је покренута иницијатива за забрану ћирилице у том граду.[195] Иницијатива против двојезичности попраћена је и низом протеста у више хрватских градова.

Филмови и књиге

[уреди | уреди извор]

Дезертер (1992.),[196] Кажи зашто ме остави (1993.)[196] и Вуковар, једна прича (1994.) су србијански филмови који су описивали битку за Вуковар;[197] Вуковар се враћа кући (1994.)[198] и Запамтите Вуковар (2008.) су хрватски филмови који се баве истом тематиком; француски филм Харрисон'с Флоwерс (2000.) такођер је описао битку.[199] Србијански документарни филм из 2006. Вуковар – Финал Цут, освојио је награду Људских права на Сарајевском филмском фестивалу.[200] Битка је средиште радње романа У потпалубљу којег је написао српски писац Владимир Арсенијевић 1995.[201]

Биљешке

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ 1,0 1,1 Централ Интеллигенце Агенцy Оффице оф Руссиан анд Еуропеан Аналyсис 2000, стр. 99
  2. ↑ Wоодwард 1995, стр. 258
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 Централ Интеллигенце Агенцy Оффице оф Руссиан анд Еуропеан Аналyсис 2000, стр. 100
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 Шебетовскy 2002, стр. 11
  5. ↑ 5,0 5,1 Централ Интеллигенце Агенцy Оффице оф Руссиан анд Еуропеан Аналyсис 2000, стр. 205
  6. ↑ 6,0 6,1 Кардов 2007, стр. 64
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 Хортон 2003, стр. 132
  8. ↑ Нотхолт 2008, стр. 7.28
  9. ↑ Боргер, 2011
  10. ↑ 10,0 10,1 Турковић, Ховенс & Грегурек 2004, стр. 222
  11. ↑ 11,0 11,1 Тужитељ против Милошевића, 23. 10. 2002.
  12. ↑ Тужитељ против Мркшића, Радића и Шљиванчанина – Пресуда, 27. 9. 2007., стр. 8.
  13. ↑ Иванчевић 1986, стр. 157
  14. ↑ Гоw 2003, стр. 159–60
  15. ↑ Бјелајац & Жунец 2009, стр. 249
  16. ↑ ББЦ Неwс, 28. 1. 2003.
  17. ↑ Цвитаниц 2011, стр. 107
  18. ↑ Голдман 1997, стр. 310
  19. ↑ 19,0 19,1 Бодусзyńски 2010, стр. 79–80
  20. ↑ 20,0 20,1 Бассиоуни, Аннеx IV., 28. 12. 1994.
  21. ↑ Белл 2003, стр. 180
  22. ↑ 22,0 22,1 О'Схеа 2005, стр. 11
  23. ↑ 23,0 23,1 Бассиоуни, Аннеx III. 28. 12. 1994.
  24. ↑ Хоцкенос 2003, стр. 58–59
  25. ↑ Стефановиц, 4. свибња 1991.
  26. ↑ 26,0 26,1 Тхомас & Микулан 2006, стр. 46
  27. ↑ Таннер, 3. 5. 1991.
  28. ↑ Судетиц, 27. 8. 1991.
  29. ↑ Сремац 1999, стр. 47
  30. ↑ Таннер, 6. 5. 1991.
  31. ↑ Таннер, 20. 5. 1991.
  32. ↑ Судетиц, 20. 5. 1991.
  33. ↑ Станковиц, 20. 6. 1991.
  34. ↑ ББЦ Суммарy оф Wорлд Броадцастс, 9. 7. 1991.
  35. ↑ Јелинић, 31. српња 2006.
  36. ↑ Стовер 2007, стр. 146
  37. ↑ Wоодwард 1995, стр. 492
  38. ↑ Лекиц, 24. 7. 1991.
  39. ↑ Рамет 2005, стр. 230–231
  40. ↑ Рамет 2006, стр. 391
  41. ↑ Цоwард 2009, стр. 37
  42. ↑ 42,0 42,1 42,2 42,3 Тужитељ против Мркшића, Радића и Шљиванчанина – Пресуда, 27. 9. 2007., стр. 14.
  43. ↑ 43,0 43,1 43,2 Централ Интеллигенце Агенцy Оффице оф Руссиан анд Еуропеан Аналyсис 2000, стр. 195
  44. ↑ 44,0 44,1 Тхомпсон 1992, стр. 300
  45. ↑ 45,0 45,1 Маријан 2002, стр. 370
  46. ↑ 46,0 46,1 Сикавица 2000, стр. 144
  47. ↑ 47,0 47,1 Слободна Далмација, 26. 9. 2009.
  48. ↑ Маловић & Селноw 2001, стр. 132
  49. ↑ 49,0 49,1 Гоw 2003, стр. 239
  50. ↑ 50,0 50,1 Бутковић, 2010.
  51. ↑ 51,0 51,1 Меррилл 1999, стр. 119
  52. ↑ Натион 2003, стр. 117
  53. ↑ 53,0 53,1 53,2 53,3 Тус 2001, стр. 54
  54. ↑ 54,0 54,1 54,2 54,3 Тус 2001, стр. 60
  55. ↑ 55,0 55,1 55,2 Тужитељ против Мркшића, Радића и Шљиванчанина – Пресуда, 27. 9. 2007, стр. 16.
  56. ↑ 56,0 56,1 Шебетовскy 2002, стр. 12
  57. ↑ Арматта 2010, стр. 193
  58. ↑ Келлy 2005, стр. 106
  59. ↑ 59,0 59,1 59,2 Централ Интеллигенце Агенцy Оффице оф Руссиан анд Еуропеан Аналyсис 2000, стр. 92
  60. ↑ Селл 2002, стр. 334
  61. ↑ 61,0 61,1 61,2 Гиббс 2009, стр. 88–89
  62. ↑ Централ Интеллигенце Агенцy Оффице оф Руссиан анд Еуропеан Аналyсис 2000, стр. 97–98
  63. ↑ Гиббс 2009, стр. 252
  64. ↑ Арматта 2010, стр. 192
  65. ↑ 65,0 65,1 65,2 Литтле & Силбер 1997, стр. 176
  66. ↑ Литтле & Силбер 1997, стр. 175
  67. ↑ 67,0 67,1 Таннер 2010, стр. 264
  68. ↑ Шебетовскy 2002, стр. 23–24
  69. ↑ Шебетовскy 2002, стр. 19
  70. ↑ Шебетовскy 2002, стр. 25
  71. ↑ Шебетовскy 2002, стр. 26–27
  72. ↑ Шебетовскy 2002, стр. 20
  73. ↑ Шебетовскy 2002, стр. 28
  74. ↑ Јутарњи лист, 6. 7. 2007.
  75. ↑ Шебетовскy 2002, стр. 34–37
  76. ↑ 76,0 76,1 76,2 Стовер & Wеинстеин 2004, стр. 8
  77. ↑ Белл, 11. 9. 2011., 05:06
  78. ↑ Централ Интеллигенце Агенцy Оффице оф Руссиан анд Еуропеан Аналyсис 2000, стр. 98
  79. ↑ Сикавица 2000, стр. 151
  80. ↑ Сикавица 2000, стр. 143
  81. ↑ Цоллин 2001, стр. 48
  82. ↑ Сикавица 2000, стр. 152
  83. ↑ Додер & Брансон 1999, стр. 97
  84. ↑ Арматта 2010, стр. 186–187
  85. ↑ Додер & Брансон 1999, стр. 98–99
  86. ↑ Шебетовскy 2002, стр. 9–10
  87. ↑ 87,0 87,1 Арматта 2010, стр. 188
  88. ↑ 88,0 88,1 88,2 88,3 88,4 88,5 88,6 88,7 Централ Интеллигенце Агенцy Оффице оф Руссиан анд Еуропеан Аналyсис 2000, стр. 101
  89. ↑ 89,0 89,1 Тус 2001, стр. 55
  90. ↑ Литтле & Силбер 1997, стр. 177
  91. ↑ Шебетовскy 2002, стр. 39
  92. ↑ 92,0 92,1 Тус 2001, стр. 58
  93. ↑ Хрватски војник, свибањ 2007.
  94. ↑ 94,0 94,1 Литтле & Силбер 1997, стр. 179
  95. ↑ Рамет 2005, стр. 24
  96. ↑ Шебетовскy 2002, стр. 27–28
  97. ↑ 97,0 97,1 97,2 97,3 97,4 97,5 Назор, студени 2008.
  98. ↑ Цхампион, 20. 11. 1991.
  99. ↑ Радин, 26. 11. 1991.
  100. ↑ Белл, 11. 9. 2011., 11:52
  101. ↑ Харден, 20. 11. 1991.
  102. ↑ 102,0 102,1 Судетиц, 21. 11. 1991.
  103. ↑ 103,0 103,1 103,2 103,3 Литтле & Силбер 1997, стр. 180
  104. ↑ Цхампион, 24. 11. 1991.
  105. ↑ Вирски лист, студени 2008.
  106. ↑ Живић 2008., стр. 34
  107. ↑ 107,0 107,1 О'Схеа 2005, стр. 23
  108. ↑ Цигар 1996, стр. 77
  109. ↑ Сикавица, 28. 11. 1997.
  110. ↑ Цигар 1996, стр. 78
  111. ↑ Цвитаниц 2011, стр. 34
  112. ↑ Клаин 1998, стр. 286
  113. ↑ Низицх 1992, стр. 53
  114. ↑ Гоw 2003, стр. 163
  115. ↑ Тужитељ против Милошевића, 23. 10. 2002., #55.
  116. ↑ Тужитељ против Мркшића, Радића и Шљиванчанина – Пресуда, 27. 9. 2007., стр. 67.
  117. ↑ Тужитељ против Шешеља, 7. 12. 2007., стр. 8.
  118. ↑ Арматта 2010, стр. 194
  119. ↑ Вјесник, 14. 9. 2011.
  120. ↑ Јутарњи лист, 16. 5. 2006.
  121. ↑ ХРТ, 4. 6. 2010.
  122. ↑ 122,0 122,1 Симмонс, 17. 12. 1991.
  123. ↑ МацДоналд 2002, стр. 203
  124. ↑ Централ Интеллигенце Агенцy Оффице оф Руссиан анд Еуропеан Аналyсис 2000, стр. 216
  125. ↑ 125,0 125,1 Цигар 1996, стр. 74–75
  126. ↑ Кроегер, 12. 12. 2001.
  127. ↑ Тхе Ецономист, 4. 3.а 1995.
  128. ↑ ББЦ Неwс, 27. 9. 2007.
  129. ↑ ББЦ Неwс, 5. 5. 2009.
  130. ↑ Агенце Франце-Прессе, 7. 7. 2011.
  131. ↑ ББЦ Неwс, 29. 6. 1998
  132. ↑ ББЦ Неwс, 24. 2. 2003.
  133. ↑ ББЦ Неwс, 1. 6. 2004.
  134. ↑ ББЦ Неwс, 12. 12. 2005.
  135. ↑ ББЦ Неwс, 15. 1. 2000.
  136. ↑ ББЦ Неwс, 11. 3. 2006.
  137. ↑ Тужитељ против Хаџића, 21. 5. 2004.
  138. ↑ ББЦ Неwс, 24. 8. 2011
  139. ↑ Тужитељ против Станишића и Симатовића - Пресуда, 30. 5. 2013., стр. 398–399
  140. ↑ Јелинић, 26. 11. 2007.
  141. ↑ Воице оф Америца Неwс, 22. 9. 2011
  142. ↑ Тхе Ецономист, 4. 3. 2011.
  143. ↑ Курспахић 2003, стр. 74
  144. ↑ Курспахић 2003, стр. 75
  145. ↑ Колстø 2009, стр. 73
  146. ↑ 146,0 146,1 146,2 146,3 Колстø 2009, стр. 74
  147. ↑ Колстø 2009, стр. 75
  148. ↑ Милошевић 2000, стр. 120–121
  149. ↑ Броwн & Карим 1995, стр. 122–123
  150. ↑ Таннер, 19. 11. 1992.
  151. ↑ Курспахић 2003, стр. 77–78
  152. ↑ Штитковић 2000, стр. 172
  153. ↑ Карадјис 2000, стр. 58–60
  154. ↑ Схаwцросс 2001, стр. 46
  155. ↑ 155,0 155,1 Курспахић 2003, стр. 79
  156. ↑ Гленнy 1999, стр. 103
  157. ↑ 157,0 157,1 Таннер 2010, стр. 265
  158. ↑ Наварро, 20. 11. 1991.
  159. ↑ 159,0 159,1 159,2 Кардов 2007, стр. 65
  160. ↑ Маловић & Селноw 2001, стр. 134
  161. ↑ 161,0 161,1 161,2 Кардов 2007, стр. 66
  162. ↑ Каисер 1995, стр. 118
  163. ↑ 163,0 163,1 Кардов 2007, стр. 67
  164. ↑ Сикавица 2000, стр. 145
  165. ↑ Станковиц, 17. 1. 1992.
  166. ↑ МацДоналд 2002, стр. 81
  167. ↑ Кардов 2007, стр. 70–71
  168. ↑ Арматта 2010, стр. 187
  169. ↑ Стојановић 2000, стр. 474
  170. ↑ Тхомас 1999, стр. 108
  171. ↑ Цигар 1996, стр. 40–42
  172. ↑ Цигар 1996, стр. 79
  173. ↑ Рамет 2006, стр. 416
  174. ↑ 174,0 174,1 Пхиллипс 2004, стр. 49–50
  175. ↑ ББЦ Неwс, 25. 11. 2005.
  176. ↑ Сеенеy, 22. 8. 2006.
  177. ↑ Марсхалл, 16. 1. 1998.
  178. ↑ Бјелајац & Жунец 2009, стр. 262
  179. ↑ Игнатиефф 1993, стр. 34
  180. ↑ Лекиц, 18. 11. 1992.
  181. ↑ Ковациц, 18. 11. 1992.
  182. ↑ Магуире, 4. 7. 1994.
  183. ↑ Марсхалл, 8. 3. 1995
  184. ↑ Хуман Ригхтс Wатцх 2003, стр. 45
  185. ↑ Таннер 2010, стр. 306
  186. ↑ Радосављевиц, 20. 7. 2011.
  187. ↑ Јохнсон 2011, стр. 52–53
  188. ↑ Кардов 2007, стр. 79
  189. ↑ Кардов 2007, стр. 87–88
  190. ↑ 190,0 190,1 Кардов 2007, стр. 81
  191. ↑ Кардов 2007, стр. 71–73
  192. ↑ Дневник 2012
  193. ↑ Кардов 2007, стр. 81–82
  194. ↑ ББЦ Неwс, 4. студени 2010.
  195. ↑ Е-новине 2013
  196. ↑ 196,0 196,1 Даковић 2010, стр. 471
  197. ↑ Гоулдинг 2002, стр. 189
  198. ↑ Иорданова 2001, стр. 142
  199. ↑ Слоан 2007, стр. 268
  200. ↑ Б92, 27. коловоза 2006.
  201. ↑ Лукић 2010, стр. 257

Референце

[уреди | уреди извор]
Књиге
Новински извјештаји
Остали извори

Вањске повезнице

[уреди | уреди извор]

45°22′27″Н 18°57′45″Е / 45.37417°Н 18.96250°Е / 45.37417; 18.96250

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Bitka_za_Vukovar&oldid=41868164”