Интервју

За остала значења, види Интервју (разврставање).

Интервју је испитивање кроз испитивача (тзв. интервјуера) с циљем добивања особних информација, или утврђивања чињеница.

Врсте интервјуа

Селекцијски интервју: Селекцијском интервјуу често претходи неслужбени интервју који је положан бројним злопорабама и може бити прилика за давање неточних информација. Службени селекцијски интервјуи садрже стучне методе вођења разговора с једним или више водитеља, једним или више кандидата за разговоре, примјењују се утврђене технике процјене (нпр. психометријске тестове).
Процјењивачки интервју: Прије процјене потребно је утврдити циљеве, јер се каснија процјена врши према показатељима учинка који су договорени на почеку раздобља за које се обавља процјена.
Истраживачки интервју: Везани су најчешће за професије од којих се очекује допринос истраживањима. У медицинској професији нпр. проматрањем дјеловања нових метода лијечења и реакција болесника на њих, социјалних дјелатника на реакције приматеља социјалне скрби код промјена правила или других који подлијежу под дјелатност социјалних служби.
Медијски интервју: Добри су алати за практичара који жели комуницирати заједницом коју покривају медији.

Медијски интервјуи

Најпознатији су новинарски интервјуи, са сврхом писања новинских чланака или радијских и телевизијских прилога с политичарима, председницима управа великих корпорација, гласноговорницима и другим особама од јавног интереса. Улога медија је преношење информације, мишљења или нуђење забаве.

Код медијског интервјуа потребно је знати на који ће начин бити употријебљен. Медијски интервју може иницирати медијска кућа или сама особа или организација посредством гласноговорника односно особе задужене за односе с јавношћу која жели сама приступити медијским представницима с неком информацијом. У том смислу медијски интервју за организацију служи као алат у односима с јавношћу.

ТВ интервју

Интервју је саставни дио сваког прилога у телевизијским вијестима. Интервју је разговор новинара са извесном личношћу ради објављиваја на телевизији. Интервју јесте разговор, али сваки разговор није интервју - треба да постоји намера да се разговор публикује, треба да постоји релевантна тема и треба да постоји одређена личност. Тек кад су испуњени сви ови услови, тек тада настаје интервју, који, начињен у облику дијалога, саопштава једну или више животних чињеница и у исти мах их објашњава, тумачи и друштвено вреднује. Прави интервју доноси ексклузивне информације које саговорник новинара разматра на свој начин и из свог угла. Интервју је извештај о разговору који има карактер вести, новости а може да буде фактографски, аналитички и белетристички. Уз помоћ интервју прилог се проширује, развијају се нове тезе, преносе се нове информације и додаје се аспект приче о обичним људима. Добри интервјуи се не дешавају сами од себе, на њима се мора радити.

Врсте интервјуа

Постоје три основна типа интервјуа:

Истраживачко - аналитички интервју (темељно разматра предмет разговора)
Информативни интервју (интервју у студију у коме учествује и публика)
Емотивни интервју (циљ овог интервјуа је откривање тренутног расположења особе која се интервјуише)

Ова три типа указују на безбројне могућности и вештине вођења интервјуа, а неки аутори наводе и ове подтипове интервјуа:

Информативни интервју (интервју који се односи на непосредне догађаје или оне који ће тек услиједити. Увијек се мора припремити предисторија или позадина догађаја)
Истраживачко-аналитички интервју (циљ овог интервјуа јесте да се уђе дубље и темељније у неки проблем и да се установе узроци или предвиде догађаји)
Интерпретативни интервју (постоје два приступа оваквом интервјуу: први је да је то реакција на неки догађај, а други да је то објашњење догађаја)
Персонални интервју (може бити кратак ако је са неком славном личношћу или дужи, много више испитивачки, са намјером да разоткрије профил личности)
Емотивни интервју (овај интервју произлази из личног интервјуа и вероватно је најосетљивији у новинарству. Бави се скривеном страном нечије личности у коју медији, често без позива, воле да завире)
Забавни интервју (овај интервју се углавном бави лепшом страном живота и његов основни циљ је да насмеје публика)
Интервју у првом лицу (интервју у коме нема питања или коментара репортера, пусти се само слика и тон, односно снима се само изјава особе коа се интервјуише)
Телефонски интервју (ову врсту интервјуа треба избјегавати због лоших веза. Употребљавати га само у крајњој нужди и то за кратке изјаве)
Анкете ( познатије као воx попули, глас народа или јавности. У електорнским медијима често се користе кратке изјаве или анкете да би се чуло мишљење јавности
Уграбљени интервју (интервју са људима који не желе да дају изјаве, а репортер је одлучио да их по сваку цену добије. Обично су кратки и могу да садрже неколико кратких одговора типа "немам коментар!" што је само по себи довољан коментар)

Припрема

Постоје три битна елемента о којима треба водити рачуна да би се урадио добар интервју. То су тема, личност и питања.

Избор теме: У оквирима интересовања целог друштва или једне категорије људи, све може да буде тема интервјуа. Неопходан је само повод, мотив, актуелан тренутак, а то је или нова животна чињеница или већ регистрована информација која тражи посебно објашњење и посебно друштвено вредновање од стране компетентне личности.
Избор личности: Од избора теме директно зависи избор личности. То су заправо две стране исте медаље, јер исто онако како је важно пронаћи одговарајућу тему, неопходно је пронаћи и праву личност, ону која ће моћи да пружи информацију и да је објасни стручно и компетентно.
Избор питања: Основно је: пронаћи праву меру у постављању питања. Она не смеју да буду штура, сувише кратка. Питања морају бити језгровита, да провоцирају праве одговоре, да проистучу спонтано у импровизованом разговору.

Технике вођења

Прва ствар јесте учтивост која ће да поплочати пут за успешан интервју. Чак и ако у интервјуу треба постављати нека тешка питања, нема оправдања за неучтивост. Могуће је да се наступи оштро, или упорно, а могу се и постављати подпитања. У идеалним околностима, с особом која ће се интервјуисати ће већ пре интервјуа разговарати истраживач, продуцент или сам новинар који ради на прилогу. Уколико се прави интервју са више особа, сви требају да добију коректну минутажу. Уколико се покривају избори, свакој од важнијих странака треба да се да иста минутажа. Главне ствари при вођењу су:

учтивост
смиреност и контрола
опуштеност саговорника
пролажење кроз питања
избјегавање прекидања саговорника
избјегавање изношења тврдњи
избјегавање свађа или расправа
прекинути саговорника само ако скреће са теме и не даје вам одговор на постављено питање

Завршавање

Речи "и на крају" нису препоручене за време интервјуа, зато што у међувремену може искрнути нешто друго што захтева појашњење, а и сам израз "и на крају" звучи помало неприкладно. Ако је потребно да се означи крај разговора израз "укратко" може такође да сигнализује завршетак. Интервју би требало да одјекне, никако да буде млак. Требало би да се оконча на начин који целом разговору даје одважан и недвосмислен завршетак.

Етичка питања тијеком вођења интервјуа

како постављати питања о осјетљивим темама?
што учинити ако се случајно сазна за неријешен проблем?
какву повратну информацију дати након интервјуа?