Мирослав Крлежа

Мирослав Крлежа
Портрет Мирослава Крлеже
Биографске информације
Рођење	(1893-07-07)7. 7. 1893. Загреб, Хрватска (тада Аустро Угарска)
Смрт	29. 12. 1981. (доб: 88) Загреб, Хрватска (тада СФР Југославија)
Супружник	Бела Крлежа
Образовање
Занимање	писац, енциклопедист
Опус
Књижевни правац	авангарда, модернизам
Знаменита дјела
Повратак Филипа Латиновицза Банкет у Блитви Баладе Петрице Керемпуха Господа Глембајеви Заставе

Мирослав Крлежа (Загреб, 7. јули 1893. – Загреб, 29. децембар 1981.) је био књижевник и енциклопедиста, по многима највећи југославенски и хрватски писац 20. вијека.

Животопис

Рођен у Загребу у грађанској обитељи ниже-средњега социјалнога статуса (раздобље описано у дојмљивој прози "Дјетињство у Аграму"), Крлежа похађа војну кадетску школу у Печуху.

Још од дјетињства 1902-1903 је био пријатељ са Ђуром Цвијићем. Крлежа од школских дана припада омладинском револуционарном покрету, као један од интелектуалних вођа хрватске љевице. Припадао је кругу лијевих интелектуалаца, као Ђуро Цвијић, Аугуст Цесарец, Камило Хорватин, Сима Миљуш.

Први свјетски рат

Непосредно уочи 1. свјетскога рата, у доба Балканских ратова, Крлежа под утјецајем југославенске идеологије бјежи у Србију. Године 1913. прекида војни студиј у пештанској Лудовицејској академији. Преко Париза и Солуна долази у Србију с наканом да буде добровољац у српској војсци. Осумњичен је као шпијун и србијанске га власти протјерују. Враћа се у Аустро-Угарску и у Земуну бива ухићен на основи тјералице Лудовицеума. Године 1915. мобилизиран је као домобран и послан на бојишницу у источној Еуропи (Галиција) гдје доживљује Брусиловљеву офанзиву. На бојишту је кратко вријеме, а остатак рата проводи по војним болницама и топлицама због слабога здравственога стања, а и објављује прве књижевне и новинске текстове.

Период Краљевине

По стварању Краљевине СХС Крлежа се, фасциниран Лењином и совјетском револуцијом, ангажира у комунистичком покрету новонастале државе и развија снажну списатељску дјелатност: у то је доба, готово до Радићева убојства, писао српском екавицом, као и низ других хрватских писаца (Шимић, Ујевић, Цесарец, Мајер, Цесарић, Донадини, Андрић..). Већ је поткрај двадесетих година прошлог стољећа доминантан лик у књижевном животу југославенске државе, а нека од најснажнијих остварења на свим пољима (поезија, роман, драма, есеј, мемоарска проза, полемике и публицистика, новелистика) објављује у тридесетима, у вријеме јачања десних и лијевих тоталитаризама.

Ђуро Цвијић, један од најбољих Крлежиних пријатеља из детињства, убијен у Стаљиновим чисткама.

Крлежа постаје изразито критичан према Стаљину у време велике чистке, када је Стаљин искоријенио већину старе бољшевичке гарде, и побио југословенске комунисте, Крлежине пријатеље који су потражили уточиште у комунистичкој обећаној земљи. Родољуб Чолаковић је записао Крлежине ставове о стаљинским проце­сима 1936. године, приликом разговора у Крлежином стану:

Још љетос, кад смо разговарали о процесу у Москви, Крлежа је оштро осуђивао Стаљинову политику. Поготову је био оштар те вечери говорећи о нечовјечности и политичкој штетности погубљења истакнутих људи Бољшевичке партије и блиских Лењинових сурадника. Упитао ме: ’Ајде реци би ли Лењин тако поступао са онима који исе с њим не слажу, јер ваљда не вјерујеш да има зрна истине у ономе што је Вишински лајао на процесу. Зашто их Стаљин није прогнао у Сибир и учинио их нешкодљивим, него им скида главе за измишљене кривице?’

– Родољуб Чолаковић

Згађен над свим опцијама које су биле на политичко-идеолошком менију – од либерално-империјалних сила, преко нацистичког и фашистичког тоталитаризма којег је добро процијенио као слијепу улицу цивилизације до Стаљинове диктатуре (почетни ентузијазам о планираном друштву социјалне и националне правде спласнуо је у сразу са стварношћу реалсоцијализма), Крлежа је 2. свјетски рат дочекао практички усамљен и посвађен с пријашњим судрузима из КПЈ.

Крлежа је носио браду, коју је обријао у рано пролеће 1938.

1939. је покренуо часопис Печат који је кратко трајао (1939–1940) али ће знатно утјецати на развој поратне књижевности тако у Хрватској како и опћенито на јужнославенском простору.

Живот у НДХ

Убрзо након проглашења НДХ Мирослав Крлежа бива од гестапа ухапшен, испитиван и злостављан док ће у самом затвору бити вређан од ухапшених комуниста који га оптужују да је троцкист.. На крају захваљујући утјецајним пријатељима Крлежа неће бити погубљен него пуштен тако да ће по ријечима Станка Ласића он постати трајни НДХ талац.. Током првог мјесеца НДХ бива ухапшена и Крлежина жена Бела која ће такођер бити пуштена из затвора. Током следеће 4 године он живи повучено у страху за свој живот под директном заштитом усташког министра Ђуре Вранешића док његова жена постаје једна од највећих тадашњих казалишних звијезда. Од почетка 1942 године па све до краја постојања НДХ дијела Мирославе Крлеже су забрањена, а до јединог његовог спомињања у медијима долази крајем године када се он нашао на попису избраних хрватских писаца чија дијела ће фашистичка Италија превести на свој језик .

Према мемоарским изворима, партизани су жељели Крлежу за потпредсједника АВНОЈ-е.

Након капитулације Италије Крлежа бива приведен на састанак с Павелићем који му нуди разне највише културне функције у држави што све ће он одбити и вратити се у свој де фацто притвор. Након пропасти НДХ и обнове Југославије захваљујући свом утјецају Крлежиној жени Бели неће бити суђено на "суду части", али он неће бити у стању спасити Ђуру Врањечића који је био истовремено НДХ министар и агент гестапа.

Период СФРЈ

Те 1945. године у комунизам разочарани Крлежа одмах има први поратни сусрет с Титом који му каже:"С тобом полемика неће бити, а партијски стаж ти се признаје од почетка". У тадашњој Југославији само су министри вањских послова, полиције и војске и Крлежа могли доћи Титу без икакве најаве или разлога када год пожеле. Све у свему он је имао замерке на нови југословенски систем, али га је без обзира на то активно и искрено подржавао. Већ 1946. године Крлежа је један од обновитеља Југославенске академије знаности и умјетности чији постаје подпредседник, али његова дела се не објављују због противљења дела партије на челу с Ђиласом.

Однос Иве Андрића и Мирослава Крлеже био је изразито турбулентан, што се погоршало након што је Андрићу уручена Нобелова награда. Иако су јавно исказивали поштовање, Крлежа се неријетко критички освртао на Андрића и његов рад.

Све се мења убрзо након резолуције информбироа када због својих предратних књижевних свесци његов углед у комунистичкој партији нагло расте. У клими либерализације он покреће 1950. Југославенски лексикографски завод, данашњи Лексикографски завод Мирослав Крлежа, чији постаје председника, већ 1952. године након љубљанског реферата којим жестоко осуђује књижевни смјер социјалистичког реализма он постаје недодирљива књижевна величина. Оно што је у југословенској политици био Тито то је у књижевности од тада Крлежа . Године 1967. потписује "Декларацију о називу и положају хрватскога књижевног језика" (види Хрватски језик), што је довело до његове оставке у Централном комитету СКХ након хајке на "национализам" изражен, наводно, у том документу. У доба Хрватскога прољећа симпатизирао је захтјеве прољећара, но повукао се кад је постало очито да је Тито одлучио сломити хрватски национални покрет (једина Крлежина успјешна интервенција смањивање затворске казне Туђману). До краја живота дјелује у Лексикографском заводу, а задње године проводи нарушенога здравља и полупарализиран. То је раздобље Крлежина живота исцрпно приказано у неконвенционалним вишесвешчаним монографијама његова Ецкерманна, Енеса Ченгића.

Дјела

Споменик Мирославу Крлежи у Загребу

Поезија и проза

• “Пјесме” I и II, (1918.)
• “Пјесме” III, (1919.)
• “Хрватски бог Марс” (1922.; потпуна и коначна варијанта 1933.)
• “Пјесме у тмини” (1937.)
• “Новеле” (1924.)
• “Хиљаду и једна смрт” (1932.)
• “Повратак Филипа Латиновицза” (1932.)
• “Новеле” (1937.)
• “Баладе Петрице Керемпуха” (1936.)
• “На рубу памети” (1938.)
• “Банкет у Блитви” (1938.), (1939.), (1962.)
• “Заставе” (1969.)

Драме

• “Краљево” (1915.)
• “Кристофор Колумбо” (1917.)
• “Мицхелангело Буонарроти” (1918.)
• “У логору” (1920.)
• "Адам и Ева" (1922.)
• "Галиција" (1922.)
• "Голгота" (1922.)
• “Вучјак” (1924.)
• "Господа Глембајеви" (1929.)
• "У агонији", (1928.)
• “Леда”, (1930.)
• “Аретеј”, (1959.)
• "Десет крвавих година", (1937.)

Анализа дјела

Крлежа је остварио голем опус (по различитим бројањима, његова сабрана дјела обухваћају између 50 и 80 свезака) који покрива како средишње књижевноумјетничке жанрове, тако и атипичне или маргиналне записе (енциклопедијске натукнице, преписка о разним темама, путописи, ....). Рани утјецаји обухваћају скандинавске драматике као Ибсена и Стриндберга и филозофа Ниетзсцхеа, којима су се касније придружили прозни и пјеснички урадци Крауса, Рилкеа и романескно дјело Проуста. Иако је често исказивао аверзију и пријезир према Достојевском, у грозничавим дијалозима Крлежиних романа и драма видљив је траг рускога писца, као и импресионизма и експресионизма који су доминирали њемачким говорним подручјем прва два десетљећа 20. стољећа.

Иако је покренуто чак неколико едиција, још не постоји нити једна која би обухваћала цијели Крлежин опус. Додатно такав евентуални покушај отежава и чињеница да је сам аутор непрекидно интервенирао у своја већ објављена дјела.

Поезија

Крлежин је пјеснички опус бјелодан изузетак од властите изреке: "Тко је пропао на свим животним пољима, преостаје му још бављење поезијом и политиком". Истина, почео је глагољивим, wхитмановским и верхаереновским пантеистичко-егзалтираним "симфонијама" ("Пан", 1917., "Три симфоније", 1917.), набујалога вербалнога ватромета који је требао оставити дојам екстатичне животне радости у којој се појединац губи у, за њега ослобађајућим, ритмовима козмоса. Но, резулатат је био далеко од очекиванога (као што су установили и други виталистички пантеисти који су у то доба харали литерарном Еуропом): разломљена синтакса, мноштво бизарних асоцијација и шепава ритмика навели су српског пјесника и критика Симу Пандуровића на ироничан коментар о једном Крлежином стиху у којем овај, у карактеристично гротескно-хиперболичној манири најављује разарање властитога мозга: "Не сумњамо да ће г. Крлежа успети у својим намерама!"

Након те фазе услиједила су зрелија остварења, објављена у четворим збиркама 1918., 1918., те у лирским дјелима почетка 30.-их. За те се оствараје може констатирати да показују утјецај средњоеуропске протуратне лирике и експресионистичке поетике. Доминантни сензибилитет је парадоксална мјешавина отупјеле отуђености и сућути; најбоље пјесме су набијене прегнантним сликама друштвене биједе и у њима теку асоцијативне струје које вртложе више диспаратних мислених и осјећајних узлова у увирно средиште пјесничке слике. Опћи је дојам тога дијела Крлежина пјесничког дјела зрелост у којој је хипернадражени сензибилитет младца с комплексом националнолитерарнога профета из ране фазе преточен у снажни и дојмљиви лирски корпус модернистичког уклона – корпус у којему су асимилирани и интегрирани утјецаји разних "изама" – поглавито француске и њемачке провенијенције (дадаизам, надреализам, формализам, експресионизам,..).

Но, недвојбено највећи Крлежин поетски остварај визионарни је пјеснички компендиј "Баладе Петрице Керемпуха", 1936. За тај се рад аутор добро припремао: главном му лектиром бијаше Белостенчев монументални "Газофилациј", као и низ хрватских списатеља који су писали на кајкавштини, укључујући Врамца, Пергошића, Хабделића и Брезовачког. Крлежа је у "Баладама" створио властити језик, језик којим се никад и нигдје није говорило ни писало; савршени хибридни инструмент темељно кајкавскога идиома у који су уткани, виртуозно и функционално, латински, маџарски, њемачки, хрватски штокавски, талијански и ини лексеми и стилеми. Сва се композиција не може окарактеризирати ни као спјев, ни пјесничка драма, ни било на који конвенционалан начин. У том дјелу доминира, највећим бројем пјесама, глас и визура хрватскога плебејскога "пророка" Петрице Керемпуха, у ауторовој свијести утјеловљења социјално и национално гаженога пучкога хрватства; тематика је разноврсна, но превладавају слике крви, мучења, разарања..., као и мотиви издаје, продаје, велеиздаје, однарођења.., док је сумма дјела "Планетаријом", одуља пјесма у којој су сажети сви главни хрватски митови и ликови посљедњих 500 година, од битака с Турцима до Старчевића и Супила, од Крижанића и Гундулића до Строссмаyера. При позорнијем читању видљива је изочност сувременијих појава (нпр. Радића), као и непостојање захвата у предтурску прошлост. Но, то је можда објашњиво и тиме што "Баладе" нису каниле обухватити свехрватско повијесно искуство, него су се углавном ограничиле (што је и логично, узме ли се идиом којим су писане) на дубоко проживљен и емоцијама презасићен приказ сјевернохрватскога комплекса и његову социјалнонационалну голготу. Непреводиве на хрватски стандардни језик, а тешко претакане у стране језике, "Баладе" су истодобно корјенито национална и универзална књига: митографија трагичнога људскога козмоса, инкарниранога овај пута не у догодовштинама краљева и велможа, него у вишестољетноме искуству гаженога хрватскога пучког колектива.

Драме

Мирослав Крлежа је изузетну творачку енергију посветио драмскому жанру – чињеница која не зачуђује узме ли се у обзир његова адолесцентска фасцинација драмском литературом (поглавито скандинавском), као и ангажман (друштвени живот, брак, познанства) у казалишноме миљеу који га је непрестанце привлачио.

Иако постоје различите периодизације Крлежина драмскога списатељства, видљиво је да у ранијој фази ("Краљево", 1918, "Кристофор Колумбо", 1918, "Мицхелангело Буонарротти", 1919.) превладава прометејско-титански свјетоназор изражен у ликовима херојских виталиста, али и гротескне карневалске сотије у масовкама. Сам је сценски рукопис на трагу првих експресиониста, њемачких, чак им и претходи. "Краљево" је можда прва експресионистичка драма у Еуропи. У тим је драмама дакле под јасним утјецајем експресионизма и експерименталних казалишних струјања (поигравање са звуцима, расвјетом, јурњава и тучњава по позорници, реторика ликова која је више налик на декламаторске политичке прогласе); укратко, то су експериментални комади који, иако приказују повијесне личности из ренесанснога миљеа, јасно изражавају пишчеву вјеру у будућност коју је побудила комунистичка револуција у Русији (уосталом, прилично честом појавом у Еуропи непосредно послије 1. свјетскога рата бијаше комбинација казалишнога експериментирања и лијеве радикалне идеологије).

У другом дијелу стваралаштва Крлежа пише радњом и енергијом набијене драмске комаде у којима се користе неки експресионистички поступци, но у функцији реалистичкога приказа социјалних и националних превирања посљедњих дана Аустро-Угарске и настанка нове државе ("Галиција", 1922., "Голгота", 1922., "Вучјак", 1923.).

Трећи дио пишчева драмскога опуса уједно је и најпознатији: у циклусу о Глембајевима, аутор се вратио скандинавским натуралистичко-симболистичким узорима своје адолесценције. У приказу пада и расапа магнатске обитељи Глемабајевих, те других особности из сталежа високога грађанства, Крлежа је, узме ли се у обзир енергија и суставност које је уложио у ту трилогију ("У агонији", 1928., "Господа Глембајеви", 1928., "Леда", 1932.), створио помало необичан корпус. Посве сигурно снажни остварај психолошкога натурализма, пишчев најпознатији драмски циклус је стилски анакрон: у доба радикалне експерименталне поетике, која се протеже од Пиранделла преко Брецхта до послијератних Ионесца и Бецкетта, Крлежа је игнорирао казалишно иноваторство и вратио се предчеховљевским узорима. Мотиви за то остају нејасни, но вјеројатно су у вези с пишчевим приближавањем грађанским слојевима, којима је лакше било апсорбирати конвенционалнију драматуршку поетику. Или, јасније, Крлежа се, вјеројатно због притиска околине, након младеначког узлета вратио у провинцијске размјере. Битно је и нагласити да је то једини дио Крлежина стваралаштва у којем он, након дојмљивог почетног узлета, тематски и стилски заостаје за главним струјањима свога времена (што се никако не би могло рећи за поезију, новелистику, роман, есеј и мемоарску публицистику).

Послијератни ауторов опус твори неколико драма од којих су најпознатије "Аретеј", 1959. и "Салома", 1963., драмске фантазије изван реалистичкога миљеа (мијешају се просторни и временски планови, ситуације и ликови) које проблематизирају политику, рат и повијест – покушавајући у понављању образаца људског понашања кроз повијест открити смисао људског живота. Иако захтјевни за извођење "Аретеј" је у режији Георгија Пара једна од најзначајнијих представа Дубровачких љетних игара.

Новеле и приповијести

Крлежин новелистички корпус остаје, уз Маринковићев и Андрићев, доминантним у хрватској књижевности, а по снази и универзалности оствараја равним познатијим новелистичким циклусима Тхомаса Манна или Алберта Цамуса.

Пишчев се новелистички опус дијели, углавном, у три тематска циклуса. Први чини једна од понајбољих протуратних проза, збирка приповијести "Хрватски бог Марс", комплетирана 1947. (иако је већина изашла још у раним двадесетима). Тема је бесмислено страдање хрватских домобрана посланих на клаоницу источнога бојишта (Галиција), а стил је карактеристичан Крлежин – спој импресионизма и експресионизма, повишене реторике и меланколичних медитација. Доминирају натуралистички описи војничкога живота и смрти, а све је уроњено у озрачје имплицитнога коментара који бисмо могли означити гњевним и непомирљивим. Већ је ту видљива Крлежина лијева оријентација и нада да ће комунистичка револуција једном засвагда ријешити проблеме тлачења и империјалних освајања што је једна од главних разлучница спрам ратне и поратне прозе нпр. француских или америчких аутора, коју карактеризирају безнађе и бесмисао- нпр. код Хемингwаyа. Куриозум је и да је у "Хрватском богу Марсу" сачувано хрватско војно називље које је поново ушло у упорабу с остварењем суверене хрватске државе.

Други циклус творе тзв. новеле малограђанскога круга, међу којима се истичу "Ин еxтремис", "Велики мештар свију хуља" и "Смрт блуднице Марије". Тај је циклус од 11 или 12 новела комплетиран 1948., а написан је већим дијелом такођер у 1920-им. Средиштене су најчешће око сукоба неуротичнога хрватскога интелектуалца, идеалистичко-превратничке идеологије, и малограђанске буржоаске околине (тако се може рећи да у минијатури представљају неке од опсесивних тема каснијих романа). Трећи дио Крлежинога новелистичкога опуса обухваћа 11 новела, и тематизира «глембајевштину» или финанцијски успон и морални пад и слом припадника високе буржоазије. Сродне са сличним приповијестима еуропских натуралиста на пријелазу стољећа (но, стилски модернистички усмјерене и самосвојне), те новеле припадају понајбољој еуропској новелистици тога доба, а сувременому су читатељу јамачно најинтригантнији и најзанимљивији дио Крлежина новелистичкога опуса.

Романи

Крлежини су романи писани бујним, "барокним" стилом и језиком који врви новотвореницама и сложеницама, богати есејистичким одломцима у традицији средњоеуропскога интелектуалистичкога романа (Роберт Мусил, Раинер Мариа Рилке), но и рускога романа идеја карактеристичног за Достојевскога, набијени су радњом и драмским сценама које се испреплићу с контемплативним пасажима о нарави људскога постојања, умјетности, политици и повијести. Доминира егзистенцијалистичка визија људске судбине, изречена повишеном реториком, често пренепрегнутим и испрекиданим дијалозима, те бујицом слика, звукова и асоцијација у којима се мијешају гласови ликова и ауторов имплицитни коментар. Као есејистички романи идеја, Крлежина су дјела блиска романескној струји модернизма превладавајућој у књижевности њемачкога језика (Тхомас Манн, Роберт Мусил), но одвајају се од њих драматичношћу радње и силовитим вртлогом политичких збивања који не допушта деташирано интелектуализирање, по чему је Крлежа сличнији Артхуру Коестлеру или Малрауxу.

Уз понешто занемарене романе "Три кавалира фрајле Меланије" и "Вражји оток", за Крлежину романескну умјетност репрезентативна су четири дјела: "Повратак Филипа Латиновицза", "На рубу памети", "Банкет у Блитви" и "Заставе".

Повратак Филипа Латиновицза роман је о умјетнику, често довођен у везу с проустовским циклусом (Крлежа је Проуста изузетно цијенио), но ближи је истини суд да је посриједи протоегзстенцијалистичко дјело сензибилитета странога француском романописцу: доминирају отуђење и мучнина, инцестуозни сексуални пориви и фрустрације, идеолошко-политички дијалози вођени на рубу хистерије, растакање свијести изражено у гонгористички искривљеним реченицама које неријетко крше правила конвенционалне синтаксе. То је још видљивије у сатиричко-политичким романима. "На рубу памети" још је динамичнији спој драмске радње изражене у гротескно хипертрофираним сценама и дијалошким двобојима, лирско-метафизичким солилоквијима и наглом упаду кајкавског вернакулара као моралнога суца све те кафкијанске море којој је тема најотпорнија људска особина: глупост.

Сљедећи је у низу великих романа насталих уочи 2. свјетскога рата (иако му је посљедња књига довршена послије рата) Банкет у Блитви, смјештен у имагинарној балтичкој држави и усредоточен на тему тоталитаризма и борбе против њега. Та, како су ју неки назвали, "поема о политици", није само изузетан политички роман, него и садржи битне ауторове увиде и назоре о детерминизму и слободи у ткању људскога живота и судбине, приказаним у незаборавној сцени марионета луткарскога казалишта, још један дуг пишчев средњовјековној и ренесансној плебејској култури.

Четврти, најопсежнији од истакнутих Крлежиних романа, "Заставе", истодобно је и најхрватскији и најтежи за превођење, те најтеже успоставља комуникацију с потенцијалним иноземним читатељем. Тај хрватски "Рат и мир" или "сумма крлежиана" (како су га критичари назвали), панорама је хрватскога друштва уочи и послије 1. свјетскога рата, те даје коначну ауторову пресуду о заносима и заблудама младости: понајвише о распаду Аустро-Угарске, хрватском националном питању, стварању и одрживости Југославије, а садржи и Крлежину филозофију повијести.

Док претходни романи не захтијевају од читатеља урањање у идеолошко-повијесни оквир из којега је настала југославенска држава, а по свом су остварају универзалнији и свјесно иновативне модернистичке структуре, "Заставе" су писане као голем солилоквиј у којему писац више уопће не хаје за жанровске конвенције ни за ефекте привлачности читатељству. Тај посљедњи велики роман је Крлежин обрачун, али са самим собом. Као бујица тече радња која почиње архетипским сукобом оца и сина Емеричких, и која у свом току гута конвенције, жанрове и стилове - све с циљем што пластичнијега приказа југославенске идеологије и хрватске судбине у пресудним моментима прва два десетљећа 20. стољећа.

Крлежу су често (наравно, док је имао статус државнога писца у СФРЈ, потајице) прозивали што се није јавно дистанцирао од комунистичкога тоталитаризма и што се стално враћа на "аустро-угарске теме". Та је оцјена неправедна и површна. Аутор се обрачунао с тоталитаризмом, било које боје, у политичким романима. Његов увид да је за хрватску националну судбину важнија Југославија (као идеја) од комунизма (као идеје) недавна је прошлост више него достатно потврдила. У "Заставама" је било каква идеја југославенства темељито разорена, па су награде које је тај роман добио у доба СФРЈ само знак пишчева статуса недодирљиве величине, а и, ваља рећи, мјешавине плиткости и незаинтересираности ондашње политичке и културне елите, која вјеројатно није ни примијетила сву субверзивну снагу "Застава". Набијене политичком повијешћу, незаборавним ликовима и ситуацијама, проблематизирањем хрватске, српске, македонске и албанске националне судбине, "Заставе" су истовремено и надгробни споменик југославенству и промишљање усуда народа који су творили ту заједницу.

Есеји

Крлежин есејистички опус голем је (обухваћа можда између 30% и 50% његова дјела), изузетно разноврстан и богат, те средишњи по значају за аутора. Насљедник и протагонист средњоеуропске традиције интелектуализиранога есејизма (какву налазимо, нпр., код Крауса и Рилкеа, писаца који су снажно утјецали на Крлежу), писац је у есејизирању цијелога свога прознога списатељства неријетко избрисао границе међу жанровима: тако се мисаоно-есејистички пасажи појављују у романима и новелама, а посебно у дневницима и путописима. Особа изузетно широких интереса, Крлежа је у свом есејистичком списатељству обухватио политику, глазбу, књижевност, ликовну умјетност, друштвене појаве и велике личности еуропске културе, повијест, медицину, филозофију и друга подручја хуманистике и друштвених знаности. Нека издања пишчевих дјела у есејистику убрајају голем корпус Крлежиних забиљежака о лексикографским питањима (док је био равнатељем Лексикографског завода), изашао под називом "Маргиналиа леxицограпхица", те низ опсервација о свему и свачему, тисканом као вишесвезачна "Панорама погледа, појава и појмова". Есеји су издавани било као посебне књиге ("Европа данас", 1935, "Десет крвавих година", 1937, "Еппур си муове", 1938, "Књига студија и путописа", 1939, те полемички "Дијалектички антибарбарус" и "Мој обрачун с њима", 1939, 1940), а немали дио осталих текстова изашао је у издањима насловљенима само као "Есеји".

У тако богату, управо голему опусу, развидне су сљедеће значајке: стил је карактеристичан Крлежин, бујан и гонгористички, често претоварен неологизмима и бљесковитим асоцијацијама; енциклопедијска интелигенција пишчева суверено барата низом диспаратних појмова и доводи их у асоцијативне свезе; немали број есеја припада мијешаном жанру јер се у њима појављују драмски и поетски фрагменти.

У текстовима посвећеним глазбеницима, писцима, сликарима, повијесним личностима (Цхопин, Петар Добровић, Проуст, Еразмо Роттердамски, Парацелсус,..), Крлежа је дао сјајне портрете особности смјештене у контекст времена и доминантне културе. Текстови су презасићени естетским сензибилитетом, чак и кад се пише о релативно прозаичним појавама. Ауторови есеји о политици и повијести су проблематичнији: студије о хрватском националном усуду, о личностима Супила и Радића маестрални су, и по вриједности расвјетљавају многа чворишта националне прошлости и проблематике боље него стручна хисториографска дјела. Текстови пак о свјетској политици, скандалима (афера Ставискy) и идеологијама (Брест-Литовск, Лењин, полемике о социјално ангажираној умјетности) осцилирају: неријетко проткани бриљантним увидима, битно су ослабљени Крлежином фиксацијом на лењинизам и комунистичку идеологију. Писац није нигдје проблематизирао марксистичку идеологију нити совјетску тоталитарну праксу, па се стога за тај дио његова опуса може рећи да је увелике застарио, а у многим видовима управо смијешан као примјер политичке кратковидности, пристраности и догматизма. Истина је да је Крлежа нападао доматизам комунистичке партије у умјетничким питањима, но никада није озбиљније довео у питање тоталитаризам комунистичкога свјетоназора.

Крлежини есеји припадају врхунским дјелима тога жанра у свјетској књижевности. Најбољи су у оним дијеловима у којима аутор даје одушка свому естетскому сензибилитету и ствара дојмљиве, некад квазидрамске, некад пак импресионистичке студије из подручја хрватске националне проблематике, умјетности и еуропске културе. Видљиво слабија су дјела филозофских, економских и аналитичких претензија у којима аутор покушава сецирати разне идејне проблеме (психоанализа, разни метафизички сустави). Иако веома начитан и информиран, Крлежа је био поглавито умјетнички, а не филозофско-аналитички интелект, па су ти радови битно инфериорнији у успоредби са студијама његова узора Крауса. Гледе пишчеве политичке есејистике посвећене свјетској политици, још је видљивија дихотомија између сјајних увида у политичке макинације међураћа и апологетике комунистичке идеологије. Крлежин есејистички опус садржи истодобно изузетне врједноте, поглавито о умјетничким, културолошким и националним темама, као и добар дио другоразреднога списатељства, понајвише о политичко-идеолошкој и религијско-метафизичкој проблематици.

Дневници, записи и мемоарска проза

Гроб Беле и Мирослава Крлеже на загребачком Мирогоју.

Лексикографски завод у Загребу који је Крлежа покренуо, а који данас носи његово име.

Крлежини мемоарски записи и дневници иду у ред најврједније свјетске литературе тога жанра. Хрватски је писац оставио импресиван корпус у овом, за књижевност помало маргинализираном и слабије врједнованом жанру: Крлежа је дневник водио од 1914. до 1977., а текстови су објављени 1977. у пет књига. Године 1988. тискани су "Записи с Тржича", дневничко-мемоарски записи у неколико књига. У тај корпус спадају и јасно издвојени текстови попут "Дјетињства 1902.-1903." (у којем Крлежа описује процес одрастања и дозријевања – текст је тискан 1952.).

Посебна, и вјеројатно најбоља Крлежина интимна књига, један од врхова модерне еуропске мисаоне и исповједне књижевности су "Давни дани", спој дневника, мемоаристике и каснијих ауторових редактура (велик дио прознога уратка потјече из раздобља 1. свјетскога рата, но писац га је педесетих година доста радикално ревидирао). Тематски веома разнородна, Крлежина мемоарска есејистика и дневнички записи су склоп пишчевих запажања о свакодневности живљења, асоцијација и реминисцениција на пријатеље (и непријатеље), размишљања о филозофским, етичким, политичким, умјетничким, књижевним и иним проблемима, забиљешке снова, промишљање прошлости и дјетињства, разрађивање енциклопедијских натукница које су побудиле ауторову знатижељу. По каквоћи оствараја, дневници и мемоарска проза припадају врхунским дјелима западне књижевности те врсте.

Литература

• Виктор Жмегач: Крлежини еуропски обзори
• Станко Ласић: Крлежологија, I.-VI.
• Крлежијана: Енциклопедија о Мирославу Крлежи, I.-III.
• Дарко Гашпаровић: Драматица Крлежиана

Екстерни линкови

Мирослав Крлежа на Wикимедијиној остави

• Мирослав Крлежа у онлине каталогу Националне и свеучилишне књижнице у Загребу
• Мирослав Крлеза ин Соутх Славиц Литературе Либрарy
• Лексикографски завод Мирослав Крлежа
• Информација о његовом гробу
• Нови Пламен - лист који тврди да заступа насљедје Мирослава Крлезе Архивирано 2011-08-03 на Wаyбацк Мацхине-у
• Мирослав Крлежа на сајту ИМДб