Неотерици
Неотерици (грч. νεωτερικοί) јесте грчки назив који се употребљава за "модернистички" књижевни круг римских песника, које је још њихов савременик Цицерон 50. године ст. е. иронично назвао
Ова група младих и даровитих песника јавља се у римској књижевности почетком 1. века ст. е., али свој највећи полет доживљава педесетих година тога века. Готово сви они потицали су из Цисалпијске Галије, која у то време још није формално била део Италије, већ је била организована као провинција. На челу неотерика, који су образовали својеврсни књижевни круг, налазио се песник и граматичар Публије Валерије Катон (Публиус Валериус Цато). Међу многобројним члановима овога круга утицајнији су били још песник и говорник атициста Гај Лициније Калво (Гаиус Лициниус Цалвус), Гај Хелвије Цина (Гаиус Хелвиус Цинна), Марко Фурије Бибакул (Марцус Фуриус Бибацулус) и Квинт Корнифиције (Qуинтус Цорнифициус), док само делимично међу њих припада Публије Теренције Варон Атацински (Публиус Терентиус Варро Атацинус). Од целокупне њихове поезије није нам данас сачувано ништа: преживеле су једино песме Гаја Валерија Катула, најбољег од свих неотерика и једног од најбољих римских песника.
Неотерици су прекинули стару римску песничку традицију која је потицала још од Енија. Они су избегавали сложене и обимом велике књижевне форме какви су драма или епика, сматрајући их старомодним и застарелим, а за своје главне узоре узимали су Калимаха и друге песнике александријске поезије. Главне књижевне форме неотерика биле су епилиј (кратак еп), елегија и епиграм. Тежили су за савршенством у минијатури и експриментисали с новим метричким облицима, с различитим варијантама језика, стављајући једне до других, на пример, колоквијалне и "узвишене" језичке варијетете, с новим лексичким формама (често грчким), с новом тематиком (љубавном, егзотичном, понекад и помало бизарном). Посебно су волели љубавне мотиве и радо се упуштали у психолошке анализе људских осећања. У лирици су избегавали реторичке украсе и трудили се да им песме изгледају надахнуте искреним доживљајем, али и поред тога понегде се лако уочава да је садржина често подвргнута тежњи ка постизању елегантне и савршене форме. Метрички су им облици били разноврсни и оргинални, у чему су претходници песника Августовог раздобља римске књижевности.
Као и грчки песници александријске поезије, и римски неотерици су "учени песници" (поетае доцти) и воле да се размећу својом ученошћу. По узору на александријске песнике, нарочито су волели да за књижевне мотиве из митологије одабиру ретке митове и слабо познате варијанте митова, да своја дела пуне нејасним алузијама, скривеним цитатима и позајмицама из других аутора. Те се позајмице, дакако, нису сматрале плагијатом, већ напротив комплиментом цитираном књижевнику и његовом стилистичком и естетичком мајсторству. Међутим, разумети и оценити све то могао је само веома искусан и начитан читалац који је добро познавао не само римску него и грчку књижевност, и то посебно дела из хеленистичкога раздобља. Други критериј за избор митолошких мотива била је употребљивост неког мита за развијање патетике и чак патологије људских страсти, напосе љубавне. Та тенденција не зближава римске неотерике више толико с Калимахом колико с неким каснијим представницима александријске поезије, какав су на пример били Аполоније Рођанин или управо Еуфорион, иначе мрачан и тешко разумљив "учени" песник, по коме Цицерон на једном месту (Тусц. 3, 19, 45) неотерике подругљиво назива "Еуфорионовим певачима" (цанторес Еупхорионис). Уз учена дела, већином епилије, неговали су неотерици и мале лирске облике, које су називали нугае (= "трице") или лусус (= "играрије"). У оба случаја огроман се значај придавао брижљивој дотераности стила и форме.
Како је њихов властити књижевно-естетски програм пред њих стављао строге захтеве за ученим садржајем и савршенством форме, то је неотерицима требало много времена да би припремили једно књижевно дело. Цина је на свом омањем спеву Смирна радио девет година; поздрављајући завршетак тога рада, Катул му обећава вечну славу, док су на брзу руку написани опсежни историјски епови осуђени исто тако брз заборав (Цат. 95). Енијеве епигоне, састављаче разних "анала", сматрали су неотерици за своје главне књижевне противнике. У тој полемици нису штедели ни самога "оца Енија" (Енниус патер), на велико незадовољство Цицерона, који је с циљем да сам себе прослави, више пута састављао историјске спевове по Енијевом узору.
На овај нови покрет у римском песништву – који се понекад данас назива и "римском модерном" или "римском авангардом" – утицала је једна група грчких песника који су живели у Риму и одржавали блиске контакте с римском аристократијом. Међу њима је, на пример, био Архија (којега је Цицерон бранио у свом говору Про Арцхиа), затим епикурејац Филодем и напокон Партеније из Никеје, који је у Рим доспео као ратни заробљеник за време рата с Митридатом, а затим био ослобођен и постао пријатељ познатог песника Корнелија Гала. Поред елегија у стиховима, имао је Партеније – што је веома важно за сагледавање настанка "римске модерне" – и једну збирку љубавних елегијских мотива у прози под насловом Љубавни јади (Ἐρωτικὰ παθήματα). То су били кратки прозни изводи из александријских елегичара, намењени широј публици и у њима су римски песници могли наћи доста мотива за своје песме.