Венецијански бијенале

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Главни улаз у Гиардине

Венецијански бијенале (талијански: Биеннале ди Венезиа) је највећа свјетска изложба сувремене умјетности која се одржава попут еxпа сваке друге године у Венецији, Италија на простору Гиардина.

Венецијански филмски фестивал је дио Венецијанског бијенала, као што је то и Венецијански бијенале архитектуре, који се за разлику од Бијенала одвија сваке непарне године. Од 1999. покренута је нова манифестација у оквиру Бијенала - Међународни фестивал сувременог плеса.[1]

Хисторија

[уреди | уреди извор]

Почетци бијенала сежу у 1893 тад је венецијански градоначелник Риццардо Селватицо предложио Градском савјету покретање бијеналне изложбе, али талијанског карактера, 1894 идеја је измјењена тако да могу судјеловати и страни умјетници који прођу селекцију. Прва изложба најављена је за 1895, током зиме изграђен је Палаззо делл'Еспосизионе (Изложбена палача) по пројекту Енрица Тревисаната (фасада Мариус Де Мариа) на тада тек изграђеном простору Гиардини ди Цастелло.

Први Бијенале одржан је 1895 на тој првој изложби декоративна умјетност имала је запажено мјесто, посјетило ју је 224,000 људи. Изложба је временом постајала све више међународна, тако да је од 1907 неколико земаља покренуло градњу властитих националних павиљона на изложбеном простору. Између 1916 и 1918 бијенале није одржан због Првог свјетског рата. Након Првог свјетског рата, Биенале показује све већи интерес за иновативне тенденције у модерној умјетности. Између два свјетска рата, многи истакнути модерни умјетници излагали су на бијеналу.

Детаљ с изложбе

До 1930 године управа бијенала била је у ингеренцији Савјета града Венеције, тад је прешла на националну разину (постала је формално независна институција - Енте Аутономо) а тиме и у руке Муссолининијеве фашистичке власти. Бијенале је 1930е, основао неколико нових попратних манифестација: Музички Фестивал 1930, Венецијански филмски фестивал 1932 и Казалиштни фестивал 1934. Од 1938, додјељују се Велике награде за радове изложене на главној изложби.

Након шест година паузе током Другог свјетског рата (посљедњи је одржан 1942 у окрњеном саставу), Биенале је наставио с нормалном излагачком дјелатношћу 1948 желивши обновити пажњу на европске и свјетске авангардне те кретања у сувременој умјетности. Апстрактни експресионизам био је хит Бијенала 1950е, поп-арт 1960е. Између 1948 до 1972 талијански архитект Царло Сцарпа извео је низ смјелих интервенција на павиљонима бијенала.

Протести су обиљежили Бијенале одржан бунтовне 1968 и означили кризу концепције бијенала. Након тога одбачено је награђивање - Великом наградом, већи нагласак дат је тематским изложбама. Биенале 1974 обиљежили су протести против диктатуре Аугусто Пиноцхета у Чилеу. Уведене су нове награде - Златни лав (Леоне д'Оро), попут награда на Венецијанском филмском фестивалу - постмодерна умјетност ступила је на сцену.

Бијенале 1980 обиљежили су куратори манифестације критичари Ацхилле Бонито Олива и Харалд Сзееманн који су увели Аперто, дио изложбе у којем би се излагала истраживања на подручју умјетности. Талијански хисторичар умјетности Гиованни Царанденте био је куратор изложби из 1988 и 1990 Након тог је направљена пауза од три године да би се Биенале 1995 точно поклопио са 100. годишњицом Биенала. Бијенале 1993 поновно је водио Ацхилле Бонито Олива, након њега двојац Јеан Цлаир и Германо Целант били су куратори Биенала 1995 и 1997

Бијеналске изложбе 1999 (48.) и 2001 (49.) осмислио је Харалд Сзееманн који је већу пажњу посветио заступљености умјетника из Азије и источне Европе те младим умјетницима, он је и проширио изложбени простор бијенала на нетом обновљене зграде венецијанског Арсенала.

50. Бијенале, којем је куратор био Францесцо Бонами, запамћен је по рекордном броју кустоса коатора изложбе, чак њих седам (Ханс Улрицх Обрист, Цатхерине Давид, Игор Забел, Хоу Ханру и Массимилиано Гиони).

51. Бијенале из 2005 обиљежиле су по први пут кураторице жене, Мариа де Цоррал и Роса Мартинез. Де Цорралова је организирала попратну манифестацију Искуство умјетности, која је окупила 41 умјетника. Роса Мартинез организирала је пак своју манифестацију Увијек мало даље у Арсеналу, са 49 умјетника.

На 52. Бијеналу 2007 први пут је један амерички критичар Роберт Сторр добио прилику уредити изложбу која је одржана под његовим мотом Тхинк wитх тхе Сенсес – Феел wитх тхе Минд. Арт ин тхе Пресент Тенсе Те године по први пут је излагао Мексико представивши свог умјетника Рафаела Лозана-Хеммера у палачи Ван Аxел.

53. Бијенале 2009 водио је шведски кустос Даниел Бирнбаум.

Простор Бијенала

[уреди | уреди извор]
Скулптура Фрабризиа Плессиа: Маре Вертицале на улазу у Гиардине

Бијенале се традиционално одржава у венецијанском парку Гиардини ди Цастелло, ту се налази 30 сталних националних павиљона. Право на стални павиљон у великој мјери је било резултат међународних политичких односа 1930е година, те касније хладноратовских прилика.

Аперто је почео као манифестација отворана младим умјетницима, који нису обухваћени изложбама у националним павиљонима. Послије се усталило да се Аперто одржава у Арсеналу, од 1995 смањио се простор Аперта, тако да све већи број земаља учесника унајмљује додатне изложбене просторе да изложи своје младе умјетнике.

Национални павиљони и њихови архитекти

[уреди | уреди извор]
  • Италија - Палаззо Про Арте: Енрицо Тревисанато, фасада Мариус Де Мариа и Бартхоломео Беззи, 1895; нова фасада Гуидо Цирилли, 1914., Падиглионе Италиа, фасада Дуилио Торрес 1932. Овај павиљон има парк скулптура Царла Сцарпе из 1952. и Аудиториум Пастор Валериана Пастора, 1977.
  • Аустралија - Пхилип Цоx, 1988.
  • Аустрија - Јосепх Хоффманн у сурадњи с Робертом Крамреитером, 1934. (обновио Ханс Холлеин, 1984.).
  • Белгија - Леон Снеyерс, 1907. (потпуно преуредио Виргилио Валлот, 1948.).
  • Бразил - Америго Марцхесин, 1964.
  • Канада - ББПР (Гиан Луиги Банфи, Лудовицо Барбиано ди Белгиојосо, Енрицо Перессутти, Ернесто Натхан Рогерс), 1958.
  • Чехословачка - Отакар Новотни, 1926. (анекс доградио Богуслав Рицхлинцх, 1970.)
  • Данска - Царл Бруммер, 1932. (анекс доградио Петер Коцх, 1958.)
  • Финска- Алвар Аалто, 1956., обновио Фредрик Фогх, сурадник Елса Макиниеми, 1976.-1982.
  • Француска - Фауст Финзи, 1912.
  • Њемачка - Даниеле Донгхи, 1909., преуредио Ернст Хаигер, 1938.
  • Јапан - Такамаса Yосхизака, 1956.
  • Уједињено Краљевство - Едwин Алфред Рицкардс, 1909.
  • Грчка - Бренно Дел Гиудице, M. Папандре, 1934.
  • Исланд- тренутно користи фински павиљон.
  • Израел- Зеев Рецхтер, 1952. (преуредио Фредрик Фогх, 1966.)
  • Низоземска - Густав Ферднинанд Боберг, 1914. (преуредио Геррит Тхомас Риетвелд, 1954.)
  • Русија - Алексеј V. Сцусев, 1914.
  • Скандинавски павиљон (Норвешка, Шведска, Финска) - Сверре Фехн, 1962. (мањи анекс доградио Фредрик Фогх, 1987.)
  • Шпањолска - Јавиер де Луqуе, 1922 (прочеље преуредио Јоаqуин Ваqуеро Палациос, 1952.)
  • Сједињене Америчке Државе - Цхестер Холмес Алдрицх, Wиллиам Адамс Делано, 1930.
  • Швицарска - Бруно Гиацометти, 1952.
  • Мађарска - Геза Ринтел Мароти, 1909. (обновио Агост Бенкхард, 1958.)
  • Уругвај - бивше складиште бијенала, 1958., дато Уругвају 1960.
  • Венезуела - Царло Сцарпа, 1956.
  • Венезиа низ павиљона - Бренно Дел Гиудице (Арти Децоративе 1932.); остали павиљони;
    • Југославија, 1938.
    • Румуњска, 1938.
    • Латинска Америка, 1938.
  • Египат, 1952.
  • Улазнице - Царло Сцарпа, 1951.
  • Трговина - Јамес Стирлинг, 1991.
  • Јужна Кореја - Сеок Цхул Ким, 1995.

Наступи умјетника из јужнославенских земаља на Бијеналу

[уреди | уреди извор]

Хрватски умјетници из Аустро Угарске

[уреди | уреди извор]

Краљевина Југославија

[уреди | уреди извор]

Независна држава Хрватска

[уреди | уреди извор]

СФРЈ Југославија

[уреди | уреди извор]

Наступи земаља након распада Југославије 1991.

[уреди | уреди извор]

Хрватска

[уреди | уреди извор]
  • 1993. Миливој Бијелић, Иво Дековић и Жељко Кипке
  • 1995. Мартина Крамер, Горан Петерцол, Мирко Зриншчак, Иван Фактор, Нина Иванчић, Дамир Сокић, Младен Стилиновић, Деан Јокановић Тоумин, Горан Трбуљак, Горки Жанић (Горки Жувела излагао на попратној изложби Аперто)
  • 1997. Далибор Мартинис
  • 1999. Златан Вркљан
  • 2001. Јулије Книфер (комесар Звонко Маковић)

СР Југославија

[уреди | уреди извор]
  • 1993. - не излаже
  • 1995. Милош Шобајић (комесар Радислав Тркуља и Весна Милић)
  • 1997. Воја Станић (комесар Бранислав Секулић) Марина Абрамовић добила је Златног Лава заједно са Герардом Рицтером[3]
  • 1999. Милорад Дамњановић, Маријана Гвозденовић, Слободан Каић, Младен Маринков, Борислава Недељковић-Продановић и Тодор Стевановић (комесар Радислав Тркуља и Весна Милић)
  • 2001. Милија Павићевић и Олег Кулик (комесар Петар Ћуковић)

Србија и Црна Гора

[уреди | уреди извор]
  • 2003. на 50. Бијеналу Србија и Црна Гора представиле су се са два одвојена пројекта под заједничким именом "Павиљон Југославија". Први пројекат носи назив "Интернационална изложба модерне уметности" анонимног аутора, а други је "Национални павиљон", инсталација на фасади павиљона аутора Милице Томић. (комесар Бранислава Анђелковић)[3]

Повезано

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Ла Биеннале ди Венезиа
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 Цултуренет Цроатиа: Цроатиан Артистс ат Венице Биенналес[мртав линк]
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 Време 650 - 50. Венецијанских бијенала : Снови и конфликти (приступљено 29. 02. 2011.)

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Желимир Кошчевић, Биеннале анд Yугослав Модерн Арт 1895-1988, еx. цат., Загреб: Галерије града Загреба, 1988.
  • Мартино, Ензо Ди. Тхе Хисторy оф тхе Венице Биеннале, Венезиа, Папиро Арте, 2007.
  • Сарах Тхорнтон. Севен Даyс ин тхе Арт Wорлд. Неw Yорк: WW Нортон, 2008.
  • Тонко Мароевић, Хрватска на венецијанском Биенналу (Цроатиа ат тхе Венице Биеннале), цаталог оф тхе Цроатиан павилион ат тхе 46тх Биеннале, 1996.

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Venecijanski_bijenale&oldid=41436624”