Цоординатес: 41°57′45″Н 12°47′46″Е / 41.96250°Н 12.79611°Е / 41.96250; 12.79611

Вилла д'Есте

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Вилла д'Есте у Тиволију
Свјетска баштина – УНЕСЦО
 Италија
Вилла д'Есте на мапи Италије
Вилла д'Есте
Вилла д'Есте
Локација Тиволија у Италији
Регистриран:2001. (25. засједање)
Врста:културно добро
Мјерило:и, ии, иии, ив, ви
Угроженост:но
Референца:УНЕСЦО
Царл Блецхен, Парк виле д'Есте, 1830. Овај наизглед подивљали врт који је инспирирао романтичаре данас је попримио изворни изглед.

Вилла д'Есте је вила у Тиволију, у близини Рима (Италија) која је као јединствен примјер ренесансне архитектуре и талијанског врта уписана на као УНЕСЦО-в попис свјетске баштине.

41°57′45″Н 12°47′46″Е / 41.96250°Н 12.79611°Е / 41.96250; 12.79611

Повијест

[уреди | уреди извор]
План виле д'Есте из 1575. год.

Вилу д'Есте је наручио кардинал Ипполито II. д'Есте, син Алфонса I. и Лукреције Боргије, унук папе Александра VI. Њега је папа Јулије III. поставио за управитеља Тиволија дарујући му већ постојећу бенедиктинску вилу коју су папе конфисцирале још у 13. стољећу. Он ју је дао потпуно реконструирати према плановима П. Лигорија у изведби архитекта и инжињера из Ферраре - А. Галванија, дворског архитекта обитељи Есте. Главни сликар амбициозних унутарњих декорација био је Ливио Агрести из Форлìја, а Пирро Лигорио, који је био задужен за иконографски програм унутарњих фрески, такођер је требао испланирати вртове око виле. У томе му је помогао Томмасо Цхируцхи из Болоње, један од највјештијих инжењера хидраулике 16. стољећа који је већ радио на фонтанама виле Ланте, али и Француз Цлауде Венард, искусни градитељ хидрауличких оргуља.

При градњи виле, градитељима је као инспирирација (али и као извор мраморне грађе и украсних скулптура[1] ) користила оближња Хадријанова вила, палача цара Хадријана из 2. стољећа. Од ње су копирали технике хидрауличног инжењерства за опскрбу водом дотад невиђеног броја фонтана.

Од 1550. до његове смрти 1572. године, када је вила била скоро довршена, кардинал д'Есте је створио дворски амбијент окружен спектакуларним терасастим вртом у касно-ренесансном маниристичком стилу, који је потпуно искористио предност локације на падини уз иновативно рјешење проблема дотока довољне количине воде потребне за бројне каскаде, базене, канале, цистерне и фонтане (гиоцхи д'ацqуа). Крајњи резултат је била прва од многих вила у околици Рима изграђених у 17. стољећу (Вилла Ланте, Вилла Фарнесе у Цапрароли, те Вилла Алдобрандини и Вилла Торлониа у Фрасцати). Овакво планирање врта с воденим структурама у фантастичној мјешавини архитектонских елемената и полудивље природе је имало снажан утјецај на еуропски вртни урбанизам и касније је копирано у бројним грађевинама од Португала до Пољске.

Фреска на своду виле.

Кардинал Алессандро д'Есте је од 1605. године поправио и продужио вртове. У 18. стољећу вила је припала Хабсбурговцима, након што ју је Ерцоле III. д'Есте, војвода Модене оставински прослиједио Марији Беатрице Рицциарди д'Есте, супрузи Надвојводи Фердинанду I. Хабсбуршком. Услиједило је запостављање виле и вртова у којему је хидраулика пропала, а многе скулптуре које је скупио Ипполито д'Есте разнесене на друге локације. Сликовито пропадање рушевне виле, који су забиљежили бројни сликари (нпр. Царл Блецхен), је зауставио кардинал Густав вон Хохенлохе, који је поновно оживио вртове и организирао концерте[2]. Напосљетку је вилу д'Есте купила талијанска држава након Првог свјетског рата и дала ју обновити, приликом чега су јој враћене слике из Државне галерије у Риму.

Јеан Гарригуеје својом збирком пјесама Шетња воденим парком виле д'Есте (1959.) само наставио дугу традицију пјесништва инспирираног њеним вртовима, а Кеннетх Ангер је у њеном врту снимио филм Еауx д'артифице.

У вили д'Есте се такођер наази и образовни музеј антикних књига (Мусео Дидаттицо дел Либро Антицо).

Вила

[уреди | уреди извор]
Пирро Лигорио, Гран Логгиа у предњем врту.
Фонтана делл'Овато ("Овална фонтана") се у каскадама спушта од јајастог базена у велики базен испред рустикалног нимфеума (нyмпхаеум).
Фонтана ди Диана Ефесина (Дијанина фонтана).

Сама вила с три стране окружује двориште из 16. стољећа које је некада био клаустар бенедиктинског самостана. Фонтана на бочном зиду, уоквирена дорским ступовима, садржи скулптуру Нимфе у лажној шпиљи (гротто)[3] изнад које је симбол обитељи д'Есте – орао. Главни средишњи улаз води у Аппартаменто Веццхио ("Стара соба") с алегоријским фрескама на своду које је насликао Ливио Агрести с ученицима. Ова соба, изграђена за Ипполита д'Есте, има спектакуларни поглед дуж главне оси вртова која се терасасто спушта. С њене лијеве и десне стране су приватне собе, између осталог Ипполитова књижница, спаваћа соба с капелом и приватне стубе за доњу собу, тзв. Аппартаменто Нобиле, који излази равно на Велику ложу повезану са шљунковитом терасом украшеном мотивом славолука. Горња тераса виле завршава балконом, који има балустраде на лијевом крају, а с којега се пружа поглед на вртове и долину испод.

Вртови

[уреди | уреди извор]

Вртови имају план средишње оси са секундарнима које се крижају с главном, а свака има друкчији распоред око 500 славина, фонтана и базена. Обилна количина воде долазииз ријеке Аниене (која је дијелом скренута у град, удаљен око километра), али и из извора Ривеллесе који напаја цистерну испод дворишта виле. Врт је данас дио организације Гранди Гиардини Италиани.

Двострука симетрична стубишта око средишње оси врта воде од терасе виле до слиједеће вртне терасе с Дијаниним гроттом. Он је богато украшен фрескама и ситним мозаиком с једне стране, док је у средини Фонтана дел Биццхиероне ("Фонтана великог пехара")[4], гдје вода извире из наочиглед природног камена у пехар у облику шкољке.

Крајње лијево се налази комплекс фонтана Рометта ("Мали Рим"), а с десна је Пирро Лигориова Фонтана делл'Овато. Од обје ове фонтане воде стубишта на слиједећу терасу са комплексом Стотину фонтана гдје бројне славине пуне дуго рустикално корито.посјетитељ може проћи испод воде кроз рустикалне аркаде конкавног нимфеума испуњеног мраморним нимфама (Гиамбаттиста делла Порта). Изнад нимфеума налази се Пегазова скулптура, Парнашка фонтана и лов на Музе.

Ова терасе је повезана с нижом Змајевом фонтаном која соминира средишњом перспективом врта. Изграђена је 1572. године приликом посјета папе Гргура XIII. чији је грб имао змаја. Средишње стубиште води пеко дрвеног моста до три четвртаста рибља базена која су на најдоњој оси вртова а завршавају воденим оргуљама Нептунове фонтане.

Повезано

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Између осталог, вјерује се како је скулптура Херкула и Телефа (Лоувре) пронађена приликом искапања виле д'Есте.
  2. ↑ Франз Лисзт је приликом свога посљедњег концерта у вили извео своју складбу Лес Јеуx д'Еауx à ла Вилла д'Есте
  3. ↑ Фигура је обликована по хеленистичком прототипу Успаване Аријадне из Ватиканског музеја, док њен смјештај у гротто са дугим сталактитима, даје наслутити како је ријеч о кућној нимфи (гениус лоци), премда је у многим књигама једноставно зову Венером.
  4. ↑ За њу се сматра да је дјело великог Бернинија
  • Тоуринг Цлуб Италиано, 1966. Гуида д'Италиа: Рома ет динторни, стр. 615.-618.
  • Сергио Цартоцци, Тиволи: повијест и умјентост: Вилла д'Есте, Вилла Грегориана, Вилла Адриана, 1976.
  • Давид Р. Цоффин, Вилла D'Есте у Тиволију1960.

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Villa_d%27Este&oldid=41462037”