Ahmed I
.svg){kind=small} Ahmed I | |
|---|---|
| Osmanski sultan | |
| Kalif | |
 | |
 | |
| Vladavina | 1603–1617 |
| Period | Uspon Osmanskog Carstva |
| Puno ime | Sultan Ahmed I |
| Prethodnik | Mehmed III |
| Nasljednik | Mustafa I |
| Supružnik od | Mahfiruz Hatidže Sultanija Mahpejker Kosem Sultanija |
| Potomstvo | Osman II Murat IV Ibrahim I |
| Kraljevska kuća | Kuća Osmanova |
| Dinastija | Osmanska dinastija |
Ahmed I (18. april 1590 — 22. novembar 1617), turski sultan 1603—1617.
Ahmed I je došao na prijesto 1603. godine sasvim mlad, sa svojih 14 godina. Tada je Imperija bila pomućena ustancima, usred rata sa Austrijom. Bio je jako religiozan i dao je graditi džamije Ahmedije (Ahmedove džamije), koje su trebale biti još raskošnije od Aja Sofije. Na njegovom dvoru vladala je samovolja. Po vlastitom raspoloženju i želji je davao da se ubijaju paše i veziri, pri čemu je još i uživao. Takođe je Ahmed I živeo spokojnim sarajskim životom.
Sklopio je mir sa stalno pobunjenim Persijancima i 1617. godine je došlo da sklapanja mira sa moldavskim kozacima. Sultan je dao urediti da se svi zakonski propisi nalaze u jednoj zakonskoj knjizi (Kanunama). Na samrti proglasio je svoga brata Mustafu za naslednika, jer njegov sin Osman beše još premlad. To je bilo moguće, jer on bi prvi sultan koji neizvrši ritual bratoubistva.
U Bosni se za to vreme bio odmetnuo Dželali Hasan paša, zvani "pisar" ili "skrivan", zadajući dosta brige turskim vlastima. Uzeo je bio, u otsustvu begler-paše, svu vlast u svoje ruke, 1603. god. Austrijanci su pokušali izvesne pregovore s njim, a koliko su bili slabi vidi se najbolje po tom, što nisu mogli da ovu pometnju u Bosni iskoriste i da se dočepaju bar jednog dela te zemlje. Čak ni onda, kad su se između Bosanaca i sultanove vojske s jedne i Hasanovih četa s druge strane vodile ogorčene borbe. Poraženi Hasan bio se povukao u proleće 1604. god. iz Banje Luke prema Sarajevu, ali se ni tu nije mogao održati. Iz Graca su uzalud slate poruke karlovačkom generalu da mu priskoči u pomoć. Smešne izgledaju, posle toga, sve kombinacije i planovi, saslušavani i rađeni u austriskim dvorskim kancelarijama i upućivani u Rim i na druge strane, kako bi carska vojska na što lakši način mogla da zavlada Bosnom. U celom radu bilo je dosta i podvaljivanja. Za fra Dominika Andrijaševića, jednog od glavnih agitatora, pronosilo se, na pr., da su kod njega, prilikom jedne premetačine, nađeni lažni pečati, koje je udarao u ime nekih lica iz Bosne.
To sve nije opametilo ljude. Austriski dvor nastavljao je stalno pregovore i obećavanja, a od 1606. god. pojačali su nešto svoju aktivnost i Španci. Od srpske strane javljali su se u Gracu i Pragu, na dvoru nadvojvode Ferdinanda i careva zamenika nadvojvode Matije, uz sumnjivog Andrijaševića pećki kaluđer Damjan Ljubibratić, koji je već 1597. god. imao misiju u Rimu, i druga inače malo poznata lica, od kojih se Nikola Drašković izdavao za plemića bosanskog i bio u vezama sa franjevcima. Možda će imati pravo Jovan Tomić, koji je mislio da ta stalna austriska pregovaranja i obećavanja nisu činjena bez izvesnog plana. Njima se, misli on, "išlo na to da se izazove pokret, koji će zadržati Turke, da svu silu svoju ne odvlače u Ugarsku". Obećavalo se još i u toku 1606. god., iako je izmorena i svima nevoljama izmučena zemlja jedva čekala mir, o kome su s Turcima vođeni potajni pregovori i koji je sklopljen 1. (11.) novembra 1606. na ušću Žitve u Dunav.
Za ovo vreme i Mlečani su izvršili jedan napad protiv Dubrovnika. Krajem januara 1603. poseli su oni dubrovačko ostrvo Lastovo, da bi tobože sprečili uskočke gusarske napadaje. Dubrovčani se u nevolji obratiše papi i hrišćanskim vladarima, ali im je glavna pomoć došla od Porte, koja se zauzela za Republiku Sv. Vlaha kao za svog vazala. Posle izvesnog zatezanja Mlečani su bili prisiljeni da 1606. god povrate oteti otok i da obuzdaju svoje prohteve.
Kad su prestale neposredne veze sa Austrijancima Srbi, upućivani sa raznih strana, stali obraćati španskom dvoru. Kao sredozemna sila, protivnica Mletaka, Španija je u to vreme težila da dobije koje uporište na istočnoj obali Jadranskog Mora i nalazila je za tu težnju izvesne podrške i na papskoj kuriji. Ona je s toga prihvatala ponude izvesnih ljudi iz Albanije, koji su je pozivali da im pomogne u ustanku protiv Turaka. Tim ljudima pridružili su se Andrijašević i Ljubibratić. Na španskom dvoru oni su bili primljeni lepo, jer su se pretstavljali kao narodni opunomoćenici, s kojima je već ranije ozbiljno pregovarao i austriski dvor. U Španiji oni su čak sklopili i pogodbu o pokretu Srba i Arbanasa. Već u leto 1606. napala je španska flota Drač, a iduće godine izbio je novi bunt u Albaniji. U Napulju, kod španskog vicekralja, sticale su se razne vesti i razne vrste ljudi. Izaslanstva vojvode Grdana cenjena su ipak naročito; po njihovim izveštajima to je bio, principalissimo huomo". Za nj se ozbiljno pomišljalo, da bi mogao sa Senjaninom Ivom Vlatkovićem pomoći da se ponovo otme Klis i da ima vrlo širok uticaj. Njegov ugled, kaže jedan izveštaj od 15. maja 1607., bio bi dovoljan da digne ustanak u Crnoj Gori i okolnim stranama. A taj bi ustanak naterao Turke da razdele svoje snage. Ali sa skupim iskustvom od pre nekoliko godina Grdan nije hteo da se izlaže nikakvoj opasnosti pre nego Španci ne dođu u jadranske vode i ne počnu ozbiljne operacije. I s toga je pregovarao ali čekao.
Špansko otezanje učinilo je, da su naši ljudi stali tražiti nove veze. Izbor je pao na vrlo nesrećnu kombinaciju, na savojskog vojvodu Karla Emanuela I, čoveka ambiciozna, ali prevrtljiva i skroz nepouzdana. Tražeći neku krunu u Evropi on bi se bio zadovoljio i sa Albanijom. Preko izvesnih lica iz tih strana obavestio se o dotadašnjem radu na oslobođenju Albanije i stupio u veze i sa vojvodom Grdanom. O srpskim stvarima njega je obavestio Damjan Ljubibratić, koji je došao iz Napulja u Turin. Početkom 1608. god. došla su u Dubrovnik dva vojvodina plemića poverenika tražeći tu sastanak sa Grdanom i stvarajući veze s ljudima iz Hercegovine. Došla su zajedno s Ljubibratićem, koji im je imao biti posrednik. Po sporazumu s njima trebalo je da on lično ode do Grdana, ali on to, ne znamo zašto, nije učinio, nego je uzeo za posrednika Ivu Rašljanina, istina prijatelja Grdanova, ali mletačkog čoveka. Tako su Mlečani, i inače prilično obavešteni, sad doznali za sve pojedinosti. Dobili su tom prilikom mogućnost i da pročitaju pisma, koja je vojvoda savojski bio uputio patriarhu Jovanu i Grdanu. Srpski glavari (pismeni izveštaj mletački kaže, conti et principali del paese di Albania) odgovorili su vojvodi da željno očekuju njegovu akciju da bi ga rado primili za svog kralja. Vojvodi je pisao i patriarh Jovan, a obratio se u isto vreme i papi i španskom kralju skrećući im pažnju na ozbiljnost stvari i opasnost po hrišćanstvo, ako ona ne uspe. Srpski glavari sastali su se bili u manastiru Kosijerevu, 18. februara 1608., i sa tog sastanka uputili su odgovor Karlu i pismo španskom kralju tražeći energičan podvig. Iz Napulja je na ta pisma stigao patriarhu odgovor, koji ga je tešio nadama, i koji je jasno govorio da, zbog zauzetosti na drugoj strani, Španija ne može u taj mah učiniti ništa na istoku. Ali je bilo dosta ljudi koji su još verovali i kojima lično nije možda bilo u interesu, da se svet smiri. A uskomešali su se bili na više strana. U leto 1608. stigao je u Turin, vojvodi Karlu, i jedan arhiepiskop iz Bosne sa četiri kaluđera, očevidno u istom poslu. Glasovi su se širili stalno, da je španska flota već na putu i da akcija tek što nije počela. Naročito je slao suviše optimističke i netačne izveštaje kaluđer Damjan, koji se bio suviše zapleo u ove stvari i bio ili suviše lakomislen ili odviše naivan. Pod uticajem njegovih i drugih poruka Srbi su sazvali širi zbor u Moraču i na njemu su 13. decembra 1608., u patriarhovu prisustvu, glavari Crne Gore i istočne Hercegovine po drugi put doneli odluku, da će priznati Karla Emanuela za svoga kralja kada dođe da ih oslobodi, i da će ga patriarh krunisati po starom običaju. Patriarh je uz to tražio priznanje svih prava pravoslavne crkve, a izrično je naglasio da "u naše strane nikako nećemo ni jezuita, ni nikoga drugoga, koji bi puk hrišćanski obraćao na zakon rimski."
Međutim, taj akt nije više bio potreban. Situacija u Evropi skrenula je pažnju Karlovu na druge strane. Protestanti su 1608. god. sklopili svoju uniju, kojoj je kao odgovor sledovala katolička liga. U Austriji se već ozbiljno govorilo da je "bellum civile ante portas." Francuska se, u savezu s protestantima, spremala na novi rat protiv Habsburga. Španija, u očevidnom i naglom opadanju, imala je biti upletena isto tako. U takvim prilikama Karlu nije moglo biti stalo do toga, da se suviše izlaže i zalaže na dalekom Balkanu. Kako se brzo oduševio za stvar tako je brzo i ohladio.
Ali, mada je on odustao od akcije i mada je bilo manje-više jasno da se povukao i španski dvor, naši su ljudi ipak nastavljali akcije. Ustanak, koji je 1609. god. izbio u Gornjoj Albaniji, zahvatio je i susedna plemena Klimente, Kuče, Pipere i Bjelopavliće, ali je bez pomoći sa strane malaksao i bio ugušen. Izvesni naši ljudi stvorili su bili zanat, da skoro s lučem traže ljude, koji bi pomogli pokret. Tako su, na primer, 1610. god. pregovarali sa knezom iz Mantove, a posle sa vojvodom Toskane. Moglo bi se reći, da su ti pregovori bili vođeni skoro bez svesti o odgovornosti, kad ne bi bilo izvesnih podataka, da je po sredi bilo i pustih ambicija i niskih motiva. Izveštaji papskih nuncija iz Graca i Beča 1609. god. nisu nimalo povoljni za ličnost i moral fra Dominika Andrijaševića. Pitanje je koliko je bio bolji njegov drug i saradnik srpski monah Damjan Ljubibratić, koji je deset godina šetao po Evropi i diplomatisao. Po ovom kako su išli od jednog gospodara drugom, obijajući pragove raznih dvorova, ne videći posle toliko vremena suštinu stvari, i ne stekavši nikakva iskustva za deset godina, čovek doista dobija utisak da, u najmanju ruku, nisu bili nimalo podesni za tako tešku dužnost koju su primili na sebe. Ali nisu isključeni ni drugi, po njih mnogo nepovoljniji, zaključci. Teško je verovati, da i oni sami nisu uviđali, kako je i teško i nemogućno slomiti tursku snagu takvim jednim podvigom, bez težih zapleta i posledica, sve da su ti planovi imali i konkretnijih rezultata. Sem toga, celu akciju su čitavo vreme energično i s mnogo veza ometali Mlečani, koji su uspeli da nekoliko glavnih radnika uvuku u svoju službu i da, dobro obavešteni, manje-više parališu svaki značajniji pothvat.
Vojvoda Grdan umro je negde oko 1612. god., a malo za njim umro je u Carigradu 1614. god. i patriarh Jovan. Nema nikakvih pouzdanih podataka o tom, da bi završio nasilnom smrću, kako su neki naši ljudi pretpostavljali. Malo posle njihove smrti izbio je u naše krajeve avanturistički pretendent na turski presto, Jahija, koji se izdavao za sina sultana Mehmeda III i koji beše primio hrišćanstvo. On je pre toga tražio po Italiji vladara, koji bi mu pomogao da dođe do prestola, pa se, među ostalima, poznao i s nekim našim ljudima, koji su obilazili talijanske dinaste. Jahija je došao u Peć, misleći da će tu zateći patriarha Jovana. Pričanja o njegovom bavljenju među Srbima i Arnautima i o njegovim pokušajima da tu izvede ustanak velikih razmera ne izgledaju nimalo verovatna; sigurno je, da su izvesna lica prosto izmišljena ili anahronisana (n. pr. hercegovački mitropolit Makarije, patriarhov sinovac Visarion). Biće da je te i njima slične vesti širio Jovan Renezi, sumnjivi tip koji je služio u isto vreme po dva gospodara, koji je bio i uhoda i zaverenik, i koji je, smucajući se po Evropi, hteo da svoje veze i tobožnje uticaje što skuplje proda. On je i lično slao poruke patriarhu Jovanu i Grdanu, hteo je da ga svi priznaju za vojvodu i da mu izdaju neku vrstu generalnog punomoćstva. On je izmislio i vest, da je 8. septembra 1614. održan u Kučima veliki zbor srpskih glavara, koji je imao da izradi papi plan o velikoj akciji za narodno oslobođenje i koji je, tobože, određivao njega kao srpskog pretstavnika.
Nesumnjiva je činjenica, da je krajem XVI i početkom XVII veka, pod uticajem hrišćanske zapadnjačke aktivnosti, srpski narod u Turskoj izmenio svoju politiku. Istina, još ne na celom području, ali ipak na više strana; i, što je najvažnije, u glavnom središtu srpskog duhovnog i političkog života, u Peći i njegovoj okolini, Makarijev pravac bio je napušten. Turci su bili iznenađeni srpskim držanjem i ogorčeni; u ogorčenosti su učinili i jedan postupak koji je bio čisto i neobično svetogrđe. Ako su dotle Srbi bili oruđe tuđe propagande i radili, u najboljim težnjama, i nehotice protiv sebe, njihova je dalja borba bila razumljiva reakcija na tursko držanje. Posle meteža od petnaest godina i teških stradanja oni su na kraju došli do uverenja, da su se i suviše izložili bez ikakve stvarne koristi, a izmenili su svoje držanje. Novi srpski patriarh vratiće se na staru liniju. Ali, mada u prvi mah besplodan, ovaj je pokret uneo u srpski život nova osećanja. Slobodarske težnje probudile su se u narodu i radile su od sad više pritajeno, ali stalno. Spaljivanje tela Sv. Save stvorilo je dublji jaz između Turaka i srpskog sveštenstva, koji se više nije dao premostiti. Tim momentima došle su i socialne nevolje. Istrošena dugim ratovanjima i naporima Turska je sasvim poremetila svoje finansije i morala je da iznalazi sve nove izvore za državne prihode. Trgovački neinventivna i bez pravog poleta, sa nerazvijenom trgovačkom flotom, ne zalažući se za što aktivniju produktivnost bogatih oblasti kojima je raspolagala, Turska je pribegavala najkomotnijem sredstvu pribavljanja prihoda tim, što je povišavala stare i udarala nove poreze. S toga vidimo, da zamire rudarska proizvodnja, da trgovina ne ulazi u smelija preduzeća, da seljak, ogoleo i nesiguran, u velikom broju napušta zemlju, pa ili prelazi preko granice, ili se sklanja u planinske, teže pristupačne, krajeve. Zemljoradnja ustupa pred stočarstvom i sve više ostaje zapustele i neobrađene zemlje. Da je to još više pojačalo hrišćansko nezadovoljstvo razume se samo po sebi; rajvetin i zulum postaju pojmovi koji dobijaju naročit izraz pogoršanog socialnog i pravnog stanja.
Kao najvidnija posledica ove promene u političkom držanju Srba bilo je povećano iseljavanje iz Turske. Lika je krajem XVI veka zadavala mnogo jada pograničnim austriskim vlastima. Nju i Krbavu Turci su bili naselili Srbima i s planom su puštali njihove čete da haraju po susedstvu. Kad je osvojio Bihać Hasan-paša Predojević se požurio da u njegovu oblast što pre dovede srpske koloniste. Srbi su, u to vreme, na krajini i po turskoj granici činili Turcima velike usluge, koristeći se i sami njihovim osvajanjima. U austriskoj Vojnoj Granici Srbe su štitile, u glavnom, samo vojne vlasti, dok su im plemići i starosedeoci često puta zagorčavali život. U Turskoj bar s te strane nije bilo smetnje; oni su obično dolazili na zemljišta, koja su dotadašnji i posednici i kmetovi napuštali sklanjajući živu glavu. Razumljivo je s toga što su Srbi na turskoj strani bili aktivniji i što je ta aktivnost zadavala glavobolje na austriskoj strani. Ali od početka hrišćanskog pokreta stanje se vidno izmenilo. Već je A. Karolji dobro primetio, da je spaljivanje tela Sv. Save izazvalo preokret. Za vreme sultana Mehmeda naseljena je Srbima okolina Gomirja, a posle toga iselilo se oko 500 Srba iz okoline Bihaća u hrvatsku Liku. Bili su to većinom članovi plemena Krmpotića. Za njima su išli i drugi, iz tih oblasti i iz Like. Toga seljenja bilo bi svakako i više, da se nisu vlasnici, Zrinjski i Frankopani, svim načinima protivili da na njihovo zemljište dolaze ljudi, koji neće da budu njihovi kmetovi. Vojne vlasti su uzalud posredovale. Gomije je osamdeset godina ležalo pusto. Šta su vlasnici imali od njega? Međutim, naseljavanjem Srba pojačava se bezbednost granice. Zemaljski staleži doneli su ipak 1604. god. u Požunu odluku, da se ukine nepravda, da doseljenici ne plaćaju devetinu vlasteli na čijem se imanjima nalaze. Dvor je uspeo u toliko, što je odbio da Srbi plaćaju taj porez za vreme rata. Privilegije, koje je car Rudolf bio 22. aprila 1607., po predlogu nadvojvode Ferdinanda, potpisao za Srbe u Lici ostale su neposlate iz straha, da se tim, zbog gornjeg zaključka, ne bi došlo u otvoren sukob sa staležima. Protiv Srba je i kranjski zemaljski sabor. Kad je 1609. god. došla jedna nova grupa doseljenika iz Ribnika, iz Like, i kad se za nju tražila pomoć i smeštaj, on je odgovorio, da je od Srba bilo više štete nego koristi i s toga se predložilo, da se obustavi svako dalje primanje Srba na toj strani. Odseljenim Srbima svetili su se, uz to, i Turci upadajući među njih i pleneći im stoku. Takav jedan veći napadaj zabeležen je 1613. god. protiv Srba u Modruši. Gonjeni i netrpljeni Srbi su se i sami svetili kome su stigli, a poneki su i napuštali nova naselja i odlazili na razne strane, a ponajviše na slavonsku granicu, gde je stanje bilo mnogo snošljivije.
U poslednjoj desetini XVI veka pojačala se i srpska imigracija u Slavoniju. Primer je dao orahovački vladika Vasilije. To doseljavanje pomagao je zapovednik hrvatske granice baron Johan Herberštajn, u sporazumu sa visokim vojnim krugovima. U glavnom su prelazili Srbi iz turske Slavonije u austrisku, u Rovišće, Koprivnicu, Poganac, Sv. Križ, Ivanić. Pre doseljavanja pogranične austriske vlasti davale su Srbima razna obećanja, da bi ih lakše pridobili na svoju stranu, ali posle doseljenja javljale su se iste pravne teškoće kao i u Hrvatskoj. Glavni vlasnik u tim oblastima bila je zagrebačka biskupija, koja je branila svoje interese. Vojne vlasti zastupale su Srbe i odbijale su zahteve biskupije u glavnom onim istim razlozima, kojim su ih branile i u Hrvatskoj. Prema Srbima one su bile u obavezi, jer su im ranije obećavale da neće biti ničiji podložnici. Sem toga, one su se bojale da se razočarani Srbi ne vrate u Tursku i da tako ne imadnu dvostruku opasnost: ponovnu opustelost granice i razdraženo neprijateljstvo Srba s njihovim turskim pomagačima. "Doseljavanje Srba u austriski deo Slavonije", piše A. Ivić, "bilo je najintenzivnije od god. 1595. do god. 1600., a doseljavanje u Hrvatsku od god. 1600. do god 1611." Na početku XVII veka u tadašnjoj Hrvatskoj, u varaždinskom i karlovačkom generalatu, broj pravoslavnih duša, to će reći u pretežnoj većini Srba, cenio se na 60.000 duša.
U ovo vreme bilo je i velikog iseljavanja iz srednje Dalmacije. Od 1603-1624. god. računa se, da se moglo iseliti do 10.000 kuća. Tada su opusteli manastiri Dragović i Krupa. J. Erdeljanović je svojim proučavanjima došao do rezultata, da je tada izvršena i seoba Bunjevaca na područje Bačke. Dr. R. Jeremić je utvrdio, da prezimena i narodne pesme Bunjevaca pokazuju, da su krajevi između Neretve, Vrbasa, Save, Kupe i Jadrana bili njihova najdugotrajnija etapa. I ostala proučavanja potvrdila su tu činjenicu. Bunjevačko stanovništvo, koje potiče iz zapadne Bosne i Hercegovine, povlačilo se najpre prema Dalmaciji, a odatle u dunavske oblasti. Sam naziv bunjevac čest je po celoj Dalmaciji i upotrebljava se samo za katolike. Etimologija reči još nije sasvim ubedljivo protumačena.
U tim krajevima, u XVI i početkom XVII, dovelo je do velikih zapleta i pitanje uskoka. Iz početka, dok su i sami ratovali protiv Turaka, Mlečani su primali i pomagali uskoke, ali pred kraj XVI veka, kad su verovali da se stvari obrću protiv njih, Mlečani su im postali neprijatelji. I to ogorčeni. Za vreme borbi oko Klisa i posle njih oni su gonili ne samo njih, nego i svoje podanike, koji su bili s njima u vezi, pa čak i visoka sveštena lica, kao, na pr., šibeničkog biskupa. To je izazvalo osvete uskoka na svima stranama. Oni su ometali mletačku trgovinu i na kopnu i na moru, pravili drske zalete u mletačke luke, harali i pustošili gdegod su mogli. Njihovi protivnici zvali su ih s toga ljutito ,razza di ladroni’, ali su priznavali da imaju simpatija u narodu zbog napadanja na Turske. U tom pogledu veoma je zanimljivo pročitati delo zadarskog nadbiskupa M. Minućia Historia degli uscochi i njegova nastavljača P. M. Paola. Austriske vlasti, kojima su uskoci bili jedna vrsta saveznika, pomagala su ih novčano i zatvarala su oči na izvesna njihova nedela. Mletački protesti, česti i ponekad vrlo energični, nisu mogli da izmene stvari. Uskoci su u leto 1605., u jednom retko smelom podvigu, doprli sve do Trebinja i Slanog, a zaleta do Neretve bilo je više puta.
Mahfiruz Hatidže Sultanija (1590-1620)
Majpeker Kosem Sultanija (1590-1651)
Fatma Sultanija
Gulbahar Hatun
Princ Osman (1604-1622)- postao sultan 1618., majka Mahfiruz Sultanija
Princ Mehmet (1605-1621)-ubio ga je Osman II, majka Kosem Sultanija
Princ Džihangir (1609-1609)-umro je malo posle porodjaja, majka Fatma Sultanija
Princ Orhan (1609-1612)-umro kao dete, majka Kosem Sultanija
Princ Seim (1611-1611)-umro posle mesec dana, majka Kosem Sultanija
Princ Murat (1612-1640)-postao sultan 1623.,majka Kosem Sultanija
Princ Hasan (1612-1615)-umro kao dete,majka Fatma Sultanija
Princ Sulejman (1615-1635)-ubio ga brat Murat IV,majka Kosem Sultanija
Princ Bajazit (1613-1635)-ubio ga brat Murat IV, majka Gulbahar Hatun
Princ Husejin (1614-1617)-umro kao dete, majka Mahfiruz Sultanija
Princ Kasim (1614-1638)-ubio ga je Murat IV, majka Kosem Sultanija
Princ Ibrahim (1615-1648)-postao sultan 1640., majka Kosem Sultanija
Ajše Sultanija (1605-1657)-majka Kosem Sultanija, udavana osam puta;
Fatma Sultanija (1606-1670)-majka Kosem Sultanija, udavana devet puta;
Hatidže Sultanija (1608-1610)-majka Mahfiruz Sultanija;
Gevherhan Sultanija (1608-1660)udavana četiri puta.
Hanzade Sultanija (1607-1650)-majka Kosem Sultanija,udavana dva puta.
Esma Sultanija (1612-1612)
Zahide Sultanija (1613-1620)
Atike Sultanija (1614-1674)-udavana tri puta.
Zejnep Sultanija (1617-1619)
Abide Sultanija (1618-1648)-majka Fatma Sultanija. Udata jednom.
- Ćorović, Vladimir (1941). Istorija srpskog naroda. Projekat Rastko. Arhivirano iz originala na datum 2015-09-24. Pristupljeno 2015-02-28.
Ahmed I Rođen/a: 18. april 1590 Umro/la: 22. novembar 1617[starost: 27]
| ||
| Kraljevske titule | ||
|---|---|---|
| Prethodi: Mehmed III |
Sultan Osmanskog Carstva 22. decembar 1603 – 22. novembar 1617 |
Slijedi: Mustafa I |
| Sunitske titule | ||
| Prethodi: Mehmed III |
Kalif islama 22. decembar 1603 – 22. novembar 1617 |
Slijedi: Mustafa I |