Ajant
Ajant starogrčki:
Ajant je sin Telamona, koji je bio sin Eakov i unuk Zevsov, i Telamonove prve žene, Peribeje. Ajant je Ahilejev rođak i stariji polubrat Teukrov.[5] Iz političkih razloga mnogi ugledni Atinjani smatrali su u klasično doba Ajanta svojim pretkom, među njima Kimon, Miltijad, Alkibijad i istoričar Tukidid.[6][7] Na jednom etrurskom grobu iz 5. veka pne., otkrivenom u Bolonji, nalazi se natpis "aivastelmunsl = porodica Ajanta Telamona".
U Homerovoj Ilijadi Ajant je predstavljen kao vrlo visok, ogromnog stasa i najjači među Ahejcima, a na početku šestog pevanja nazvan je "odbranom ahejskom" (ἕρκος Ἀχαιῶ
Prema Homeru, Ajant je u trojanski rat pošao s dvanaest brodova na strani Helena kao predvodnik Salaminjana,[10] a po ugledu, hrabrosti i lepoti odsvih ga je Grka nadmašivao samo Ahilej.[11][12] Kad je Hektor pozvao na dvoboj najhrabrijeg među Grcima, istupio je i Ajant uz nekolicinu drugih; Ahejci su se molili da on bude taj koji će se boriti i, kad je kocka pala na njega, i sam je Hektor zadrhtao.[13] U tom je dvoboju ranio Hektora i ogromnim ga je kamenom prikovao uza zemlju, a kad su se dva junaka razdvojila, razmenili su oružje kao znak međusobnog uvažavanja.[14] Ajant je bio i jedan od izaslanika koje je Agamemnom poslao Ahileju ne bi li ga umilostivili i nagovorili da se vrati u borbu.[15] Osim s Hektorom, ulazio je i u nekoliko drugih borbi, pa se tako borio u bici kod ahejskih brodova,[16] kao i u bici oko Patroklovog tela.[17] Na pogrebnim igrama priređenim u Patroklovu čast Ajant se nadmetao s Odisejem i s Diomedom, ali je ishod bio izjednačen.[18] U nadmetanju za Ahilejevo oružje Ajanta je pobedio Odisej, i to je, kaže Homer, bio uzrok Ajantove smrti; Odisej je kasnije sreo Ajantovu sen u podzemnom svetu, ali je ona odbila njegova izvinjenja.[19]
Kasnija predanja dodaju mnoge detalje o Ajantovoj mladosti i, posebno, o njegovoj smrti, na koju Homer samo aludira. Prema Pseudo-Apolodorovoj Biblioteci[20] i Pindaru,[21] Ajant je bio neranjiv zbog molbe koju je Zevs uslišio Heraklu dok se ovaj nalazio na Salamini. Dete je, navodno, dobilo ime Ajant (
Najpoznatija je priča o Ajantovom ludilu i događajima koji su usledili nakon njegove smrti. U nadmetanju za Ahilejevo oružje Agamemnon je, na podsticaj boginje Atene, pobedu dosudio Odiseju. To je kod Ajanta izazvalo veliki gnev, koji je Atena pretvorila u ludilo.[2] Te noći Ajant je izjurio iz svog šatora i, misleći da ubija Atride i omrznute Ahejce, poklao je grčka stada, njihove pastire i pse te mrtve životinje odvukao u svoj šator. Kad se ujutro došao k sebi i video šta je učinio, iz srama i očaja bacio se na svoj mač, koji mu je Hektor jednom prilikom bio dao na dar.[27][28][29]
Prema drugima, Ajant je poginuo od tuđe, a ne od svoje ruke.[30] Telemon je za Ajantovo ubistvo optužio njegovog polubrata, Teukra, ali je ovaj uspeo dokazati svoju nevinost.[31] Prema jednom predanju, koje spominje Pausanija, iz Ajantove je krvi nikao beli cvet na čijim su se listovima nalazile pege u obliku slova
Ajant je na Salamini poštovan kao glavni heroj, pa mu je tu podignut hram i kultni kip, a bio mu je posvećen i praznik Ajanteje (
Ajant je često prikazivan u likovnoj umetnosti. U arhajsko doba omiljene su bile scene borbe iz Ilijade, a na poznatoj Egzekijinoj amfori prikazan je kako se kocka s Ahilejem.[2] Ajantov okršaj s Hektorom prikazan je na Kipselovom kovčegu.[38] a njegov se kip nalazio u okviru jedne skulpturne grupe u Olimpiji, koju je izvajao Likije, Mironov sin.[39] Kasnije, pod uticajem grčkih tragičara, najčešće je predstavljan u okviru svađe s Odisejem oko Ahilejevog oružja, kao i u kontekstu svoje smrti.[2]
U grčkoj književnosti priču o Ajantu obradio je Eshil u izgubljenoj trilogiji čiji je prvi deo činila tragedija Spor oko oružja, drugi Tračanke i treći Salaminjani. Ajant je zatim glavni junak Sofoklove tragedije Ajant, kojom je možda započinjala trilogija, u kojoj je drugi deo bila tragedija Teukro, a treći Eurisak. Od drugih tragičara, priču o Ajantu obradili su Astidamant Mlađi, Teodekt i Karkin, a u rimskoj književnosti o njemu pevaju Livije Andronik u drami Ajax mastigophoros, Kvint Enije, Marko Pakuvije u drami Armorum iudicium, Akcije u Eurisaku te, naposletku, Oktavijan Avgust, koji je ipak, nezadovoljan onim što je napisao, uništio rukopis svog Ajanta.[40]
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 10, 8.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Ajant, 1
- ↑ Homer, Ilijada, II, 768; IX, 169; XIV, 409.
- ↑ Pindar, Istamske ode, VI, 38.
- ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 Schmitz 1867, s.v. Ajax (1)
- ↑ Pausanija, Opis Helade, II, 29, 4.
- ↑ Plutarh, Alkibijad, I, 1.
- ↑ Homer, Ilijada, VI, 5.
- ↑ Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Hiron
- ↑ Homer, Ilijada, II, 557.
- ↑ Homer, Ilijada, II, 768; XVII, 279.
- ↑ Homer, Odiseja, XI, 550; XXIV, 17; cf. Pausanija, Opis Helade, I, 35, 3.
- ↑ Homer, Ilijada, VII, 179–215.
- ↑ Homer, Ilijada, VII, 305 sqq.
- ↑ Homer, Ilijada, IX, 169.
- ↑ Homer, Ilijada, XIV, 409 sqq; XV, 415; XVI, 114.
- ↑ Homer, Ilijada, XVII, 128; XVII, 732.
- ↑ Homer, Ilijada, XXIII, 720 sqq; XXIII, 811 sqq.
- ↑ Homer, Odiseja, XI, 541 sqq.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 12, 7.
- ↑ Pindar, Istamske ode, VI, 51.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 10, 8.
- ↑ Higin, Fabulae, 81.
- ↑ Diktis Krićanin, Trojanski rat, II, 18.
- ↑ Sofokle, Ajant, 210, 481 sqq.
- ↑ Horacije, Ode, II, 4, 5.
- ↑ Pindar, Nemejske ode, VII, 36.
- ↑ Sofokle, Ajant, 42, 277; 852.
- ↑ Ovidije, Metamorfoze, XIII, 1 sqq.
- ↑ Diktis Krićanin, Trojanski rat, V, 15.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 28, 12.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 35, 4; cf. Ovidije, Metamorfoze, XIII, 397–398.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, III, 19, 11.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 35, 5.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 35, 3.
- ↑ Strabon, Geografija, XIII, 1, 30.
- ↑ Sofokle, Ajant, 340.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, V, 19, 1,
- ↑ Pausanija, Opis Helade, V, 22, 2.
- ↑ Đurić 1988, str. 96
- Đurić, Miloš N. (1988). Aristotel. O pesničkoj umetnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
- Schmitz, Leonhard (1867). „Ajax (1)”. u: Smith, William. Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology. 1. Boston. str. 21.
- Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga.
