Belgrade Pride
Belgrade Pride (Beogradska povorka ponosa, Povorka ponosa, Parada ponosa) je manifestacija lezbejki, gejeva, biseksualnih i transrodnih (LGBT) osoba, koja se planira u Srbiji od 2001. godine. Kao jedna od parada ponosa LGBT osoba, kojima se svake godine u evropskim i svetskim gradovima obeležava Međunarodni dan ponosa LGBT osoba, organizovanje povorke ponosa u Beogradu ima za cilj skretanje pažnje javnosti na probleme nasilja i diskriminacije sa kojima se suočavaju LGBT građani i građanke Srbije. Do 2010. godine nijedan pokušaj organizovanja parade ponosa u Beogradu nije uspešno okončan. Prva parada organizovana je 2001. godine, nakon demokratskih promena u Srbiji, ali je završena prebijanjem učesnica i učesnika od strane huligana i desničarskih grupa. Parada ponosa je ponovo planirana 2004. godine, ali je otkazana od strane organizatora nakon martovskih nemira i paljenja džamija u Nišu i Beogradu. Nakon više godina pauze, naredna povorka ponosa bila je zakazana 2009. godine, ali je otkazana. Do otkazivanja je došlo nakon što je, dan pre održavanja povorke, tadašnji premijer Srbije Mirko Cvetković uručio organizatorima rešenje o izmeštanju povorke na lokaciju različitu od planirane i time efektivno onemogućio održavanje prvobitno planiranog događaja[1]. Parada ponosa je ponovo zakazana 2010. godine za 10. oktobar.
Parada ponosa svoje početke ima u tzv. Stounvolskoj revoluciji, događaju koji je otpočeo u ranim jutarnjim časovima 28. juna, 1969. godine u klubu "Stonewall Inn" u njujorškom kvartu Greenwich Village. Tom prilikom su se LGBT osobe pobunile protiv policijske racije, maltretiranja i hapšenja. Nemiri, koji su trajali par dana, okupili su LGBT zajednicu u artikulisanu grupu koja je počela odlučno da zahteva priznavanje jednakih prava. Ovaj događaj se smatra jednim od najvažnijih događaja u istoriji LGBT pokreta i početkom savremene borbe za LGBT ljudska prava. Naredne godine, 28. juna Gay Liberation Front, pod koordinacijom Brende Howard, organizovao je prvi marš u Njujorku u znak obeležavanja Stounvolske revolucije, marširajući od Greenwich Villagea do Central Parka. U isto vreme LGBT osobe su organizovale sliče marševe u Los Anđelesu i San Francisku. Ubrzo ovakve i slične manifestacije sa protesnim šetnjama po cenrtalnim ulicama počele su da se organizuju i u drugim državama.
U zemljama regiona parade ponosa su počele da se organizuju relativno nedavno, tek nakon pada komunističkog bloka: Mađarska - 1997; Zagreb - 2002; Rumunija - 2004; Grčka - 2005; Bugarska - 2008.
Prva parada ponosa u Beogradu bila je zakazana za 30. jun, 2001. godine pod sloganom "Ima mesta za sve". Organizatori parade bile su organizacije Labris i Gayten. Osobe okupljene na Trgu Republike napala je grupa huligana i pristalica desničarskih organiacija; među nasilnicima su se našli članovi pokreta Obraz, Svetosavske omladine, navijači Crvene zvezde, Partizana i Rada, kao i predstavnici Srpske pravoslavne crkve.[2][3]
Kao jedan od krivaca za dešavanja na ovom skupu prozivana je i policija, sa čijom odgovornošću se složila i tadašnja zamenica ministra pravde Tamara Luksić-Orlandić.[3] Policijske snage su bile prisutne u nedovoljnom broju, iako je SUP bio unapred obavešten od strane organizatora o postojanju pretnji i mogućnosti nasilja.[2] Prisutni policajci u početku nisu reagovali na nasilje, sve dok i sami nisu bili napadnuti od strane huligana.[2][3] U saopštenju organizatora se, takođe, navodi da su i sami predstavnici policije davali otvoreno homofobične izjave.[2]
Prema procenama organizatora parade, povređeno je više od 40 osoba.[2] U pismu Ministarstva unutražnjih poslova, Sekretarijata u Beogradu, koje je potpisao tadašnji načelnik Boško Buha, navodi se da je povređeno 6 građana i 8 policajaca.[4] Među napadnutima našle su se i novinarke B92, Mileva Vukić i Brankica Stanković.[5] Takođe, huligani su nameravali da napadnu prostorije političke partije SDU, ali su greškom polupali prozore privatnog preduzeća "Libertas", koje se nalazilo u istoj zgradi, ispod prostorija SDU-a.[4]
Premda je zvanična reakcija predstavnika vlade izostala, u medijima su se čule brojne reakcije nevladinih organizacija, kao i istaknutih javnih ličnosti. Takođe, reagovale su brojne međunarodne organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava. Pored osuda nasilja, javljali su se i homofobični komentari. Načelnik sekretarijata unutrašnjih poslova, Boško Buha je izjavio da: "Naše društvo kao sredina nije sazrelo za takvo iskazivanje nastranosti."[4] U saopštenju Srpske radikalne stranke se navodi da "režim DOS-a predvođen […] Koraćem, pokušava da protivprirodni blud uvede u Srbiju kao nešto normalno."[4] Tadašnji predsednik Obraza, Nebojša Krstić, izrazio je stav da parade ponosa predstavljaju "izrugivanje moralu, izrugivanje porodičnom, duhovnom i nacionalnom identitetu mnogo stradalnog i napaćenog srpskog naroda".[3]
Organizacija Belgrade Pride je najavljivala organizovanje druge parade ponosa 2004. godine. Pripreme su trajale nekoliko meseci pre konačnog otkazivanja parade iz bezbednosnih razloga nakon eskalacije nasilja i paljena džamija u Beogradu i Nišu, marta 2004. Grupa aktivista okupljenih oko Belgrade Pride-a, počela je da organizuje QueerBeograd.
Sve se trese oko ove parade i svi su na nogama. Okupiće se nekoliko stotina ljudi i žena, čija su seksualna opredeljenja drugačija, i to će slomiti krila Srbiji. Smešno i tužno.[6]
Druga po redu zakazana parada ponosa trebalo je da se održi 20. Septembra, 2009. godine. Nakon velike medijske pažnje koju je LGBT populacija dobila prilikom skidanja Zakona o zabrani diskriminacije sa skupštinske procedure na zahtev SPC-a i drugih verskih zajednica u Srbiji, a zatim i njegovog konačnog izglasavanja, pažnja je bila usmerena na najavu održavanja povorke ponosa u Beogradu. Održavanje parade ponosa podržale su ambasade Holandije, Švedske, Velike Britanije, Norveške i Nemačke, zatim Misije UN-a i OEBS-a, predstavnici ministarstava i drugih državnih ustanova, kao i veći broj javnih ličnosti. Od javnih ličnosti koje su među prvima podržale paradu ponosa bili su Ana Rodić, Ana Sofrenović, Bebi Dol, Biljana Cincarević, Biljana Ristić, Biljana Srbljanović, Boris Dežulović, Dejan Anastasijević, Dragana Ćosić, Dragan Bjelogrlić, Dušan Makavejev, Gorčin Stojanović, Hristina Popović Mijin, Ivan B. Lalić, Ivan Tasovac, Katarina Rebrača, Kebra, Lena Bogdanović, Luna Lu, Maja Uzelac, Milutin Petrović, Milica Tomić, Mira Škorić, Mirjana Karanović, Nenad Marjanović, Nikola Đuričko, Sani Armani, Seka Sabljić, Brankica Stanković, Slavimir Stojanović, Sonja Vukićević, Srđan Dragojević, Svetlana Lukić, Svetlana Vuković, Svetozar Cvetković, Teofil Pančić, Vladimir Arsenijević, Žarko Trebješanin, Želimir Žilnik.[7] Takođe, snimljeno je nekoliko promotivnih spotova pod sloganom "ljubav nije da se krije, nego da se ponosi" u kojima su učestvovali: Dragan Bjelogrlić,[8] Gorčin Stojanović,[9] Hristina Popović,[10] Nikola Đuričko,[11] Mirjana Karanović,[12] Bebi Dol,[13] Milutin Petrović [14].
gej parade neće biti.
Uporedo sa podrškom u javnosti su se pojavile pretnje organizatorima i učesnicima povorke ponosa. Ulice Beograda bile su išarane grafitima koji su pozivali na sprečavanje povoke ponosa i nasilje. Mladen Obradović, predsednik klerofašističke organizacije Obraz javno je pretio da će parada ponosa biti sprečena "po svaku cenu".[15] Takođe, povodom povorke ponosa oglasila se Srpska pravoslavna crkva, u čije ime je Amfilogije Radović ovu manifestaciju nazvao "povorka srama, povorka Sodome i Gomore"[16] Radović je, takođe, lezbejsku i gej ljubav nazvao besplodnom i jalovom, citirajući : "drvo koje ploda ne rađa, siječe se i u oganj baca".[16] Ovakav istup predstavnika SPC-a osudilo je nekoliko nevladinih organizacija, koje su u njemu videle opravdavanje nasilja i poziv na nasilje.[17] U saopštenju koje su potpisale organizacije Žene u crnom, Komitet pravnika za ljudska prava i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji podseća se na to da ova "institucija [ima] u svojim redovima niz pedofila i ostalih počinitelja seksualnih zločina, od kojih neki obavljaju i najviše funkcije u hijererhiji" i da "institucija koja je uporno blagosiljala ratne zločince, opravdavala zločine [...] nema pravo da se bilo kakvim moralnim sudovima javlja u javnosti dok se ne odrekne svog sramotnog i nečovečnog ( i naravno, nehrišćanskog) propagiranja mržnje i podržavanja zločina"[18]
Grafite koji pozivaju na nasilje, kao i poruke nasilja koji su se javili u medijima, republički tužilac, Slobodan Radovanović je u to vreme ocenio kao "polemički ton": "Ne možemo mi da reagujemo na natpise u medijima, mi možemo da reagujemo ako dođe do nekih posledica iz svega toga. Mislim da što se tiče medija, ne vidim ja tu nešto, imamo oprečne stavove, to su neki polemički tonovi. Daj sad da ne komentarišemo to, ali ajde da stvorimo uslove da se to sve završi u redu i miru." [15]
Država je, s druge strane, najavljivala veliko prisustvo policije i garantovala je da će država sprečiti nasilje. Ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić je najavio da će policija zaštiti sve učesnike i učesnice skupa u toku parade, kaoi pri njihovom dolasku i odlasku. Takođe, napomenuo je da je povorka ponosa trebalo bolje politički da se pripremi, "jer se raspravalja samo o njenom bezbednosnom aspektu"[19] Gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas je, međutim, izjavio da "seksualno opredeljenje " treba da ostane "u četiri zida", ali je kasnije korigovao svoju izjavu i objasnio je da je tom izjavom "izrazio bojazan da će takva manifestacija izazvati reakciju onih koji svakih nekoliko desetaina dana uništavaju grad", kao i "bojazan za bezbednost učesnika."[20]
Jedan dan pre zakazane povorke ponosa organizatori su saopštili da se povorka neće održati. Kao razlog navedeno je rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova kojim se uredno prijavljen skup u centru grada premešta na plato ispred Palate Srbije iz bezbednosnih razloga. Organizatori povorke su ovo ocenili kao zabranu prijavljenog skupa u centru grada i doneli su odluku da ne održe skup na Ušću. Majda Pauča, jedna od članica organizacionog odbora izjavila je: "Simbolika ove manifestacije svuda u svetu je da se simbolično prošeta centrom grada i pokaže da smo ravnopravni građani. Ne želimo da šetamo po nekoj livadi na Ušću, to ne bi bila Povorka ponosa."[21] Ovakva odluka Ministarstva unutrašnjih poslova ocenjena je kao "kapitulacija države pred pretnjama nasiljem".[21] Vlada je insistirala na tome da skup nije zabranjen, već samo izmešten na drugu lokaciju.
Septembra, 2010. godine organizatori su najavili održavanje parade ponosa 10.10. 2010.[22] Prema planu, okupljanje treba da započne u parku Manjež, odakle će se povorka kretati Nemanjinom ulicom do zgrade Vlade Srbije, a zatim Ulicom kneza Miloša. Žurka nakon povorke biće održana u SKC-u. Skup su podržali predsednik Boris Tadić, ministar policije, Ivica Dačić, predsednica Skupštine, Slavica Đukić-Dejavnović, a ministar za ljudska i manjinska prava, Svetozar Čiplić je najavio lično prisustvo, kao i državni sekretar za ljudska i manjinska prava, Marko Karadžić, koji je i 2009. godine bio jedan od najjačih glasova podrške povorci ponosa.[22]
Parada je, kao što je i najavljeno, održana 10.10. 2010. godine, sa početkom u 10 časova u parku Manjež u Beogradu, gde se okupilo više od 1000 učesnika i učesnica parade ponosa.[23][24] Skup je otvorio šef delegacije EU-a, Vincent Degert.[23] Skupu su se, pored organizatora, obratili i ministar za ljudska i manjinska prava, Svetozar Čiplić, šef delegacije OEBS-a, Dimitrios Kypreos i ambasador Saveta Evrope u Srbiji, Konstantinos Jerokostopulos.[23] Skupu su prisustvovale ličnosti iz političkog i javnog života, kao što su Mirjana Karanović, Nikola Kojo, Čedomir Jovanović, Žarko Korać, Miljenko Dereta, Marko Karadžić, Vukašin Obradović, Petar Antić, kao i ambasadorka SAD-a, Marry Worlick.[23]
Povorka ponosa, sa velikim transparentom "Možemo zajedno" i brojnim zastavama duginih boja, krenula je u 11:30 od parka Manjež preko Nemanjine, Kneza Miloša i Masarikove do SKC-a, gde je organizovana žurka, koja je završena u 13:30, ranije nego što je predviđeno.[23]
Pretnje učesnicama i učesnicama parade pojavile su se nakon objavljivanja planova da se parada održi. U pretnjama koje su dolazile od raznih ekstremističkih desničarskih organizacija pozivalo se na fizički obračun i linč učesnika i učesnica.[25]
Bezbednost učesnika i učesnica parade, među kojima je bilo i diplomatskih predstavnika i predstavnica, garantovale su policijske snage koje su u velikom broju bile raspoređene oko mesta održavanja skupa i šetnje.
S druge strane, 6.500 huligana izazvalo je nerede u Beogradu, napadom na policiju i pojedine zgrade. Tokom nemira huligani su napali zgradu Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, zgradu RTS-a, pokretni mamograf, kao i brojne prodavnice u centru Beograda, iz kojih je pokradena roba. Sukob sa policijom je smiren oko 14 časova.[26]
Tokom nereda povređena su 132 policajca i 25 građana, a uhapšeno je 249 osoba, od kojih je čak oko 60% iz unutrašnjosti Srbije.[27] Ova činjenica je ocenjena kao znak „sjajne organizacije“. Čedomir Jovanović je izjavio „To su praktično bile paravojne formacije sa jasnim planovima i sa scenarijom koji prevazilazi ono što smo mi planirali 5. oktobra 2000. godine“.[27] Odgovarajući na saopštenja pojedinih stranaka da su neredi izraz nezadovoljstva zbog ekonomskog stanja u društvu, Jovanović je rekao: „To što se juče desilo nema nikakve veze sa praznim novčanicima demonstranata. Oni su juče imali i materijalne troškove - došli su organizovano u Beograd, sa skutera su napadali policiju.“ [27]
Lazar Pavlović iz Gej-strejt alijanske je ocenio da je bitno da je parada ponosa održana posle 10 godina od prvog pokušaja: "Ono što se paralelno događalo na ulicama Beograda pokazuje koliko se zapravo neke snage imaju svoje vojnike na ulicama još uvek nisu poražene. Ako treba krenuti u borbu protiv toga to je upravo danas, ako se već do sada nije radilo na tome".[28]
Većina predstavnika i predstavnica Demokratske stranke su ocenili/e da su nemiri osmišljeni kako bi se narušio mir, stabilnosti i demokratski poredak[29] Portparolka DS-a, Jelana Trivan je izjavila:
To očigledno nema nikakve veze sa njihovim stavom prema paradi. To su huliganske bande koje se ponašaju po istom obrascu, bilo da je reč o fudbalskoj utakmici ili ideološkom protestu. To su huligani, a ne borci za bilo kakve moralne vrednosti ili načela, i kao takvi moraju da budu strogo kažnjen.[30]
S druge strane, gradonačelnik Beograda i član DS-a, Dragan Đilas je naglasio da je načinjena velika materijalna šteta, pri čemu je ocenio da parada ponosa neće doneti ništa dobro organizatorima. Đilas je, takođe, apelovao: "bez obzira kakva prava imaju, da ne organizuju manifestacije koje dovode do ovakvih stvari".[31]
Ministar Čiplić je u reakciji na nasilje rekao da je važno da je "parada uspela", čime se pokazalo "da je Srbija slobodna zemlja", što je ocenio i kao "konačno poraz" huligana.[32]
Sociolog religije, Mirko Đorđević je rekao da je Srpska pravoslavna crkva sama "zakomplikovala situaciju", podsećajući na to da član Sinoda, mitropolit Amfilohije Radović "nije uspeo da se uzdrži [...] pa je dao i bliža objašnjenja da je to Sodoma i Gomora, i da će bezmalo sumporna kiša pogoditi Beograd."[33] U istoj izjavi za B92 Đorđević je rekao da se Crkva nikada jasno nije distancirala od ekstremističkih organizacija, "pa nasilnici veruju da imaju zaštitu SPC".[33]
Nakon parade Amfilohije Radović se ponovo oglasio: "Evo, juče smo gledаli kаkаv je smrаd otrovаo i zаgаdio prestoni grаd Beogrаd, strašniji od uranijuma. Nаjveći smrаd sodomski koji je ovа sаvremenа civilizаcijа uzdiglа nа pijedestаl božаnstvа. I vidite, jedno nаsilje, nаsilje tih obezboženih i nаstrаnih ljudi izаzvаlo je drugo nаsilje. Pа se sаd pitаju ko je kriv i tu đecu nаzivаju huligаnimа."[34]
Nenad Čanak, reagujući na izjave pojedinih javnih ličnosti u kojima su izgrednici nazivani decom, izjavio je: "Ko god taj fašistički ološ nazove navijači ili deca ili zavedena omladina taj laže, prikriva istinu."[34] Čanak je ocenio da su nemiri vaninstitucionalni obračun sa demokratskim snagama i dodao je da "stadioni sada služe kao poligon za uvežbavanje paravojnih formacija. Nisu se paravojne formacije regrutovale devedesetih u bibliotekama, već na tribinama, a takozvani navijači su postajali ratni komandanti."[34]
Parada ponosa je bila najavljena za 2. oktobar 2011, ali je Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, nakon konsultacija sa državnim vrhom odlučilo da se svi skupovi koji su najavljeni za 1. i 2. oktobar, osim kulturnih i sportskih manifestacija[35] zabrane radi bezbednosti građana.[36] Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio je da su postojale informacije da se sprema veliko narušavanje javnog reda i mira, te da ekstremističke grupe to shvataju kao krstaški rat.[37] Takođe su postojala saznanja da ekstremističke grupe spremaju nerede u više delova Beograda te da pale zgrade i automobile.[36] Zabranu svih skupova podržao je i predsednik Srbije Boris Tadić, dok je patrijarh srpski Irinej zatražio da se ne održi „parada srama“ nazvavši njene učesnike „grupom nastranih, koji svoje manjinske poglede u osnovi neprirodne, žele da nametnu drugoj, ogromnoj većini, koja ne deli i ne prihvata njihovo shvatanje smisla života u ljudske slobode“.[38]
Organizatori su saopštili da je nedelja ponosa odložena u maju zbog vanredne situacije, a da će biti održana od 22. do 29. septembra 2014, a šetnja gradom najavljena je za 28. septembar. Parada je održana pod sloganom "Ljudi za ljude: da kažemo da smo tu i kako nam je". Organizatori najavljuju debatni program koji će biti posvećen jačanju solidarnosti između LGBT zajednice i drugih ugroženih grupa u Srbiji.[39] Centar Beograda je okupirala policija, grad je bio pod opsadom, a policija je legitimisala sumljiva lica na ulici. Vučić poručio je da prilikom održavanja Parade Ponosa u Beogradu ne sme da bude nasilja, jer se u Srbiji poštuje Ustav i zakon. Prisustvali su mnogobrojni ambasadori, ministri, političari, reditelji od kojih je i Čedomir Jovanović. Parada ponosa je bezbedno protekla. Bilo je manjih incidenata, privedeno je više od 50 ljudi. U međuvremenu je javljeno da je Žandarmerija pretukla brata premijera Aleksandra Vučića. Koškanja se nastavljaju, a policijske marice su krenule da prevezu učesnike Prajda. A na meti huligana se našao i fotoreporter novina "Blica". B92 javlja da su huligani napali i njihovu zgradu. Reporter "Blica" Marko Petrović kaže da ima između 1.000 i 1.500 ljudi za sada okupljenih ispred Vlade Srbije.[40]
11. decembra 2014. orzanizatori parade ponosa su na Međunarodni dan ljudskih prava podneli prijavu za održavanje Nedelje ponosa i Parade ponosa. Trajaće od 14. do 20. septembra 2015, a šetnja gradom biće održana 20. septembra 2015. Parada ponosa Beograd postala je članica Evropskog udruženja organizatora Prajda (EPOA) i svetskog udruženja Prajd organizacija (InterPride).[41] Te godine je održana po prvi put i trans parada u Beogradu zajedno sa gej paradom.[42] Parada ponosa i Ponos trans osoba, kao i tradicionalna šetnja od vlade Srbije do gradske skupštine, obe manifestacije prošle su bez većih incidenata, a centar grada tokom celog dana obezbeđuju jake policijske snage. Učesnici Prajda igrali su uz muziku sa kamiona koji je okićen šarenim balonima, družili se, pao je prvi poljubac na manifestaciji Trans ponos, ima onih koji su došli rolerima, neki biciklima, neki s decom i kućnim ljubimcima.[43][44] Na ovogodišnjoj Paradi ponosa učestvuje tri puta manje učesnika nego prošle godine, odnosno njih 300, saznaje Blic. Učesnici su nosili veliku zastavu duginih boja, a organizatori skupa vode šetnju sa transparentom "Moja prava moji zahtevi". Policija je tokom trajanja Prajda uhapsila Uroša Mišića i još sedam muškaraca u fantomkama zbog sumnje da planiraju napad na učesnike.
Beograd je bio obojen duginim bojama, učesnici su zadovoljni, dok je član Organizacionog odbora parade ponosa Boban Stojanović izjavio da je prezadovoljan ovogodišnjim prajdom, stoga je tom prilikom izjavio:
Ovo je prva prava Parada, šetali smo glavnim ulicama, svuda su se vijorile zastave, ljudi su bili srećni, čula se muzika sa kamiona, bilo je veselo i šareno i to je ustvari Prajd.[44]
Čedomir Jovanović je prisustvovao i ovogodišnjoj paradi i iskazao je da ranije izlazak na paradu ponosa ravan izlasku na front. Danas to nije tako zato izražava puno poštovanje prema onima koji su to omogućili, zbog toga dolazi svake godine jer mi je to vrlo važno.[44] Najstarija učesnica parade, Gordana Radić podržava ovu manifenistaciju, jer smatra da niko ne sme da bilo kome osporava pravo na ljubav.[43]
- ↑ Konferencija nakon zabrane Povorke Ponosa 2009 YouTube. 19.09.2009. pristupljeno 15.09.2019.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 „Saopštenje organizatora: povodom brutalnog nasilja izvršenog nad građanskama i građanima na gej-lezbejskoj paradi u Beogradu”. B92. 1. jul, 2001. Pristupljeno 7.9.2010.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 „Razbijanje gay parade: Ko je kriv za prebijanje učesnika”. B92. Pristupljeno 7.9.2010.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 „GEJ PARADA 2001. - IZVEŠTAJI MEDIJA I REAGOVANJA”. GayEcho. Arhivirano iz originala na datum 2011-11-18. Pristupljeno 7.9.2010.
- ↑ „Saopštenje ANEM-a: Silom prekinuta gej parada u Beogradu”. B92. Pristupljeno 7.9.2010.
- ↑ Mirko Đorđević, Kišobran patrijarha Pavla
- ↑ „Sve veća podrška Povorci ponosa”. B92. 12. septembar, 2009. Pristupljeno 14.9.2010.
- ↑ „Promo spot Povorke ponosa - Dragan Bjelogrlić”. YouTube. 15.9.2009. Pristupljeno 14.9.2010.
- ↑ „Promo spot Povorke ponosa – Gorčin Stojanović”. YouTube. 15.9.2009. Pristupljeno 14.9.2010.
- ↑ „Promo spot Povorke ponosa – Hristina Popović”. YouTube. 15.9.2009. Pristupljeno 14.9.2010.
- ↑ „Promo spot Povorke ponosa – Nikola Đuričko”. YouTube. 11.9.2009. Pristupljeno 14.9.2010.
- ↑ „Promo spot Povorke ponosa – Mirjana Karanović”. YouTube. 11.9.2009. Pristupljeno 14.9.2010.
- ↑ „Promo spot Povorke ponosa – Bebi Dol”. YouTube. 11.9.2009. Pristupljeno 14.9.2010.
- ↑ „Promo spot Povorke ponosa – Milutin Petrović”. YouTube. 11.9.2009. Pristupljeno 14.9.2010.
- ↑ 15,0 15,1 „Pretnje ultradesnice uoči Povorke”. B92. 12.9.2009.
- ↑ 16,0 16,1 Amfilogije (16.9.2009). „Povorka srama”. sajt SPC-a. Arhivirano iz originala na datum 2009-09-22. Pristupljeno 14.9.2010.
- ↑ „SPC o Povorci: Ljubav ili Sodoma”. B92. 17.9.2009. Pristupljeno 14.9.2010.
- ↑ „Stop licemerju srpske pravoslavne crkve!”. Žene u crnom. 17.9.2009. Pristupljeno 14.9.2010.
- ↑ „Vlada Srbije o "Povorci ponosa"”. B92. 17.9.2009. Pristupljeno 14.9.2010.
- ↑ „Đilas o Povorci ponosa, iskreno”. B92. 8.8.2009. Pristupljeno 14.9.2010.
- ↑ 21,0 21,1 „"Povorka ponosa" se neće održati”. B92. 19.9.2009. Pristupljeno 14.9.2010.
- ↑ 22,0 22,1 „Parada ponosa u Beogradu 10. X”. B92. Pristupljeno 14.9.2010.
- ↑ 23,0 23,1 23,2 23,3 23,4 „Možemo zajedno protiv nasilja”. Danas. 10.10.2010.. Pristupljeno 15.10.2010.
- ↑ „Hiljadu učesnika na "Paradi ponosa"”. B92. 10.10.2010.. Pristupljeno 15.10.2010.
- ↑ „Uhapšen zbog pretnji Paradi ponosa”. B92. 21.9.2010.. Pristupljeno 18.10.2010.
- ↑ „Demoliranje Beorgada, još jednom”. B92. 10.10.2010. Pristupljeno 18.10.2010.
- ↑ 27,0 27,1 27,2 „Ko "diriguje" hiljadama huligana”. B92. 11.10.2010. Pristupljeno 18.10.2010.
- ↑ „"Bitno je da je Parada održana"”. b92. 10.10.2010. Pristupljeno 18.10.2010.
- ↑ „Stranačke reakcije na incidente”. B92. 10.10.2010.. Pristupljeno 15.10.2010.
- ↑ „Šutanovac: Nezapamćen izliv mržnje”. B92. 10.10.2010. Pristupljeno 15.10.2010.
- ↑ „Đilas: Parada neće doneti ništa dobro organizatorima”. Blic. 10.10.2010. Pristupljeno 15.10.2010.
- ↑ „Država najavila odgovor na nasilje”. B92. 10.10.2010. Pristupljeno 15.10.2010.
- ↑ 33,0 33,1 „Đorđević: Crkva se nije distancirala od ekstremista”. Blic. 13.10.2010. Pristupljeno 15.10.2010.
- ↑ 34,0 34,1 34,2 „Govor mržnje: Parada kao uranijum”. B92. 14.10.2010. Pristupljeno 18.10.2010.
- ↑ „Zabranjeni svi skupovi za vikend, kao i Parada ponosa”. Blic. Pristupljeno 30. 9. 2011.
- ↑ 36,0 36,1 „Zabranjeni svi skupovi, pa i Prajd!”. Б92. Pristupljeno 30. 9. 2011.
- ↑ „Dačić: Koliko života je bila cena?”. Б92. Pristupljeno 30. 9. 2011.
- ↑ „Irinej: Ne održati "paradu srama"”. Б92. Pristupljeno 30. 9. 2011.
- ↑ http://mondo.rs/a702407/Info/Drustvo/Parada-ponosa-u-Beogradu-28.-septembra.html Arhivirano 2015-02-05 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 20. 9. 2015.
- ↑ PRAJD 2014 Huligani zapalili autobus i napali zgradu B92! Parada održana uz crkvena zvona i helikoptere, Pristupljeno 20. 9. 2015.
- ↑ Parada ponosa 20. septembra 2015., Pristupljeno 20. 9. 2015.
- ↑ PRVA TRANS PARADA U BEOGRADU: Centrom odjekivalo "Stayin alive", pao i prvi POLJUBAC!, Pristupljeno 20. 9. 2015.
- ↑ 43,0 43,1 „Najlepše lice Srbije: Zbog izjave ove bake dvaput ćete razmisliti pre nego što pljunete Prajd”. 24 sata. 20. 09. 2015.. Arhivirano iz originala na datum 2015-09-21. Pristupljeno 20. 09. 2015.
- ↑ 44,0 44,1 44,2 „PARADA PONOSA Beograd u duginim bojama, učesnici zadovoljni: "Ovo je prva prava parada!"”. blic. 20. 09. 2015.. Pristupljeno 20. 09. 2015.
