Franz Halder
| Franc Halder | ||
|---|---|---|
|
| ||
| Lični podaci | ||
| Datum rođenja | 30. 6. 1884. | |
| Mesto rođenja | Vircburg ( Nemačko carstvo)
| |
| Datum smrti | 2. 4. 1972. (dob: 87) | |
| Mesto smrti | Ašau im Kimgau ( Nemačka)
| |
| Vojska |  Bavarska Nemačko carstvo (do 1918) Vajmarska Republika (do 1933) Nacistička Nemačka
| |
| Najviši čin | Generaloberst | |
| Bitke i ratovi | Prvi svetski rat Drugi svetski rat | |
| Nagrade | Gvozdeni krst | |
| Potpis | 
| |
Franc Halder (nem. Franz Halder; Vircburg, 30. jun 1884 — Ašau im Kimgau, 2. april 1972) je bio nemački oficir tokom Prvog svetskog rata, a u Drugom svetskom ratu je napredovao do čina Generalobersta. Između 1938. i 1942. je bio načelnik Vrhovne komande nemačke vojske, i sa te pozicije ga je smenio Hitler zbog neslaganja sa njegovim odlukama.
Halder je rođen u porodici sa tradicijom služenja u bavarskoj vojsci. Njegova vojna karijera je počela 1902. godine, kada je služio u 3. artiljerijskoj regimenti Kraljevske bavarske vojske. Nakon dve godine je dobio čin poručnika i smatran je za sposobnog štabnog oficira. Studirao je na Bavarskoj vojnoj akademiji u periodu od 1911. do 1914. U Prvom svetskom ratu nije bio raspoređen na frontovsku dužnost, ali je video kako izgleda statični rat na zapadnom frontu. Tokom rata je služio i u štabu Ruprehta od Bavarske.[1] Nakon rata se zalagao za doktrinu manevarskog ratovanja, koja je bila u suprotnosti sa doktrinom koju je nemačka vojska koristila na zapadnom frontu.[2]
Sledećih 15 godina je promenio mnogo štabnih funkcija, sve do 1934. kada je unapređen u čin general-lajtnanta. Tada je postavljen na mesto komandanta Sedme pešadijske divizije, stacionirane u Minhenu. Unapređen je u čin generalobersta 1936. i prebačen u generalštab u Berlinu. Stekao je poverenje Vilhelma Kajtela koji ga je smatrao za poštenog, odanog, pouzdanog i poslušnog oficira.[3] Iako se nije slagao sa radom Gestapoa, SS-a i drugih elemenata Nacističke partije, 1938. je postavljen na mesto načelnika generalštaba, gde je zamenio Ludviga Beka. Njegovo neslaganje sa radom partije je išlo mnogo dublje, i on je već sa Bekom razmatrao opciju da svrgnu Hitlera. Ipak nakon Minhenskog sporazuma je zaključio da je Hitlerova pozicija prejaka, pa je odustao od zavere.[2]
U saradnji sa načelnikom vrhovne komande kopnene vojske Valterom fon Brauhičem je orkestrirao invaziju na Poljsku, koja je pokazala efikasnost manevarske doktrine za koju se zalagao. Nakon rata su mu zamerali zato što je malo toga uradio da spreči zločine u Poljskoj, iako ih je bio svestan.[3] Nakon što je Hitler prihvatio Manštajnove planove za osvajanje Francuske i zemalja Beneluksa, Halder i još neki nemački oficiri su smatrali da bi to bilo pogubno za Nemačku. Zbog toga je opet počeo da razmatra opciju zavere protiv Hitlera. Opet se pokazalo da za to nije imao živaca i zavera je propala.[2]
Nakon što je Manštajnov plan uspešno ostvaren, Hitler je imao još negativnije mišljenje o Halderu. Njih dvojica su se opet sukobila oko planova za invaziju na Sovjetski Savez. Hitler je Hadlera optužio za defetizam, zato što je on predlagao da se ofanzivao uspori radi konsolidovanja fronta. Halder je mislio da se Moskva može osvojiti pre zime, tako da je bio jedan od odgovornih za nedostatak zimske opreme, koji je prouzrokovao smrt desetine hiljada nemačkih vojnika. To je bio jedan od glavnih razloga i propasti tokom bitke za Moskvu.
Kako su operacije na istočnom frontu propadale, tako je Hitler imao sve manje razumevanja za Haldera. Smenio ga je sa mesta načelnika štaba u septembru 1942. godine, nakon čega je penzionisan. Ostao je u kontaktu sa Bekom, i zbog toga je bio uhapšen nakon neuspešne Julske zavere. Izbegao je smrtnu kaznu, ali je jedan period proveo zatvoren u logoru Dahau.[2]
U Nirnberškom procesu je bio svedok protiv nacista. Njegovi kritičari su to protumačili kao njegovo lično neslaganje sa Hitlerom, a ne kao način odbacivanja nacističke filozofije. To su potkrepili tvrdnjom da je učestvovao u Julskoj zaveri zato što je bio ubeđen da Hitler više ne može da pobedi u ratu.[1] Nakon suđenja je sarađivao sa američkim istoričarima da se formira pogled na rat iz ugla nemačkog oficira. Umro je 1972, a njegovi memoari su objavljeni 1976. godine.[3]
