Ikebana

Sama reč ikebana može se prevesti kao cvetni aranžman ali i kao živi cvet. Prava ikebana uveliko se razlikuje od običnog aranžmana. Osnovna je razlika između aranžmana i ikebane u duhovnoj pozadini iz koje proizlazi slaganje cveća i koja aranžmanu daje pravi izraz. Religiozan cilj ikebane je neka vrsta puta prema saznanju. Budistički svešenici aranžirali su cveće prilikom službe kod oltar a. Odatle su se razvili različiti stilovi ikebane. Buda uči da je čovek u svojoj biti istovetan sa svime u prirodi i da se ta božanska istina otkriva samo putem saznanja. Taj put saznanja naziva se „kado“ što znači put istine. Kad japanac posmatra cvet on u njemu vidi prirodu, snagu zemlje i blagoslov sunca. Osećaj harmonije u svemu živom je smisao ikebane. Tokom vremena ikebana je izgubila mnogo od religioznog značenja a posebno se značenje pridaje proučavanju prirode. Ikebana se zasniva na ljubavi prema liniji, koja je tipično obeležje japanske umetnosti.

Istorijski razvoj ikebane

Do 6. veka u Japanu je vladao šintoizam, prirodna religija čiji je simbol bio oblikovan u slavoluk. Godine 525. iz kine preko koreje u Japan prodire budizam, međutim ni on nije istisnuo šintoizam. U budističkim hramovima nalaze se velike i stalne cvetna žrtve („kuge“) koje su uređene u trostrukom nizu. Broj tri, trougao, uvek se nalazi u srcu ikebane. Monah Senko Ikenobo prineo je u hramu Rokakudo, u Kjotou, bogu zaštitnika princu Shotokua cvetnu žrtvu posebnog oblika. On je cveće složio na poseban način od kojeg je nakraju nastao najstariji oblik ikebane nazvan isprva „tatebana“ a kasnije „rika“ (uspravno cveće). Reč je o strogo uspravnim granama koje se uzdižu iznad velikih brončanih vaza. Ujedinjuje se osam grana oko jedne glavne grane, koja visoko štrči u sredini i predstavlja nebo „shin“. Rika je u osnovi trouglasta a pokazuje čudo prirode. Ti aranžmani potiču od zamisli da cveće treba aranžrati tako da predočava „Shumisen“ svetu planinu svih sledbenika budizma. U riki se borovo drvo visine 1,5 do 2 m. uvek smešta u središte vaze. Drvo predstavlja lepotu japanskih predela. Osim bora za aranžmane rike najvažniji su kedar, čempres i bambusova trska. Senko Ikenobo je podučavao i druge monahe svom načinu slaganja cveća, pa i danas postoji škola ikebane koja se zove „Ikenobo ikebana“. Rika se danas smatra klasičnim oblikom umetnosti. U 12. veku na religiozni život u Japanu utiče zen, iz kojeg se razvila budistička sekta zen (škola meditacije) koja je smisao čoveka tražila u apsolutnoj harmoniji s osnovom sveta, uz potpuno odricanje od sopstvenog ja. Tada nastaje novi oblik ikebane nazvan „šeika“. Ti su aranžmani manji i jednostavniji a prema određenim pravilima slažu se samo tri određene grane. Stvaralačke principe "Seiko" predočava po jedna grana: prva je nebo, druga zemlja a između njih se nalazi ona treća grana koja je simbol čoveka. Prva knjiga o ikebani je nastala u drugoj polovini 15. veka. U 16. veku je ikebana postala deo čajnog obreda zvanog „sado“ ili „čanoju“, majstori u pripremanju čaja nisu primili ikebanu bez promena i dali su slobodniji izraz svojim kompozicija bilja. U 17. veku nastaje novi stil ikebane, koji se zove „nageire“ ili „heiko“ što znači ubačeno cveće. Slaže se slobodno i u visoke vaze. Nageire pridaje posebno značenje naturalizmu ili mogućnosti da aranžer napravi kompoziciju koja nagoveštava prirodan rast cveća. Paralelno sa tim stilom uvedena su i tri pravila:

Stabiljka stoji odvojeno kako bi došao do izražaja njen prirodni rast
Stabiljke i grane mogu da se ukrštaju ako su prirodno velike
Nageira pridaje veliko značenje ne samo delovima nego celini aranžmana, a da bi se poboljšao utisak dobro napravljene celine mogu se odrezati neki listovi, grane čak i cvetovi. Osnovna zamisao uvek je naglašena. Nageire je jednostavan i prirodan način aranžiranja kojem je svrha naći i izraziti prirodnu lepotu bilo čime što je pri ruci. U 18. veku se majstori ikebane sele iz Osake i Kjota u Tokijo i time se ikebana sa zapada pomera u pravcu istoka. U 19. veku nastaje „moribana“ (nagomilano cveće). Aranžmani se slažu u plitkim posudama, a tako da prate prirodan oblik rasta nazivaju se i cvetni grmovi. Koristi se obilje lišća i cveća. Prvi put je plitke posude upotrebio Ušin Ohara i on se smatra jednim od osnivača ovoga stila. Drugi propagator ovoga stila je bio Čoka Adači. Moribana oponaša prirodu, težeći tome da u minijaturnom obliku prikaže neki deo prirode ili vrt. Moribana je stil koji dopušta da do izražaja dođe individualnost biljke i umetnika, samo se uvek mora paziti da budu jasni odnosi između tri glavne grane. Pored osnovnog oblika moribane postoje izvrnuti, kosi i viseći oblik. Prva glavna grana viri iz posude napolje. Linija aranžmana ne sme da bude kruta nego mora padati u blagom luku. Drugu glavnu granu treba da se dosta skrati i da se postavi sa strane ispred „shin“ grane. Treća je glavna grana postavljena najviše, kratko je rezana i nalazi se iznad tačke učvršćenja i treba da deluje dominantno. Oblici moribane mogu se menjati na razne načine jer nema pravila koja propisuju koliko delova treba iskoristiti pri slaganju. Moribana se radi u plitkim posudama sa vodom i cveće se slaže uz pomoć „kenzana“ – ježa koji se donedavno proizvodio samo u Japanu i sastoji se od metalnog podnožja kružnog ili pravougaonog oblika sa metalnim trnjem- ekserčićima i neki japanski proizvodi su i posrebreni. U vremenu između svetskih ratova se ikebana širi i u Ameriku i Evropu. U tridesetim godinama se javljaju mnogi stilovi od kojih su bili najpoznatiji "bunka- bana", "mori- bana" i "džiju- bana". Pristalice novih tendencija od kojih je bio najviše aktivan Sofu Tešigavara nisu poštovali konvencije i pravila iz prošlosti i oslobodili su ikebanu od nekih preživljenih formi prošlosti.

1930. godine izašao je „Manifest nove ikebane“ koji su potpisali svi pripadnici vodećih škola ikebane u Japanu; Bunto Nagajama (čkola Mišo), Senkei Kuvabara (škola Senkei), Sofu Tešigavara (škola Sogeku) i drugi u kojem se pored ostalog proglašava;

odricanje od zabluda iz prošlosti u ikebani,
odstranjivanje čvrste forme ikebane,
odstranjivanje moralizma,
obaranje normi koje su ograničili ikebanu na upotrebu tradicionalnih biljnih materijala uz upotrebu tradicionalnih vaza,
neizbežnost spajanja ikebane i savremenog doba.

Danas ova umetnost postaje jako obljubljena i narasta, prodire u izloge robnih kuća, na želježničke stanice e i na pozornice baleta.

Kompozicija ikebane

Kompozicija ikebane je linearna i sastoji se od najneobičnijih grana. Nijedan se aranžman ikebane ne može prihvatiti ako na neki način ne nagoveštava i godišnje doba i neprestani rast biljaka koje se koriste u tu svrhu.

Koristi se sledeći materijal:
Za prošlost: rascvetani cvet, plodovi i suvo lišće
Za sadašnjost: polurascvetani cvet ili već oblikovani listovi
Za budućnost: pupoljci, koji nagoveštavaju život.

Izrađuju se razne vrste aranžmana zavisno od godišnjeg doba i prilika. Prolećni aranžmani su puni razdraganih linija, ljetni su bogati i raširenih grana, a za jesen su proređeni i raštrkani dok su za zimu određeni sneni i pomalo setni aranžmani. Japanci najviše vole cveće koje u vreme aranžiranja raste u bašti, šumi ili polju. Omiljeni su zatvoreni pupoljci.

Osnovni principi slaganja ikebane

Umetnost slaganja ikebane temelji se na svojim pravilima s obzirom na liniju, ritam i boju kao sredstava za dočaravanje biljnog rasta. Naglašeni su principi aranžiranja 3 glavne linije a to su

To je osnova ikebane. Najznačajnija linija je stabiljka koja simbolizuje nebo. Ta stabljika je centralna linija celog aranžmana. Dužina nebeske grane mora da iznosi jedan i po do dva prečnika posude (moribana), plus jedna visina posude, odnosno jedna i po do dve visine posude (nageira). Čovekova grana duga je tri četvrtine nebeske grane, dok treća glavna grana, grana zemlje iznosi polovinu nebeske grane. Za slaganje i postavljanje grana postoje različita rešenja. U školama ikebane (kojih u Japanu ima mnogo) uče se tzv. osnovne forme. Prvo se učvrsti prva glavna grana „shin“. Grana mora težiti prema gore, lagano povijena ulevo. Druga glavna grana mora podržavati prvu, dolazi na levu stranu aranžmana i to 40° do 45° nagnute prema napred. Treća grana mora da uspostavi ravnotežu i zbog toga se postavlja nadesno otprilike 70° do 75°. Zamislimo li tačke između grana one će stvarati raznostrani trougao. Sve grane moraju biti dobro učvršćene u držač kako bi izgledalo da sve stabljike rastu iz istog mesta. Pre aranžiranja ispituje se oblik i veličina posude u kojoj će se aranžirati jer o njenoj veličini zavisi dužina grana. Većina grana ili cvetova imaju suvišne delove koje treba odseći. Da bi cveće ostalo duže sveže Japanci koriste metodu „mizuriki“ ili kosi rez. Na taj se način izbegava ulazak vazduha u stabljiku pa stabljika bolje upija vodu.

Stilovi ikebane

Japansko aranžiranje cveća stilom ikebana je građeno na principu trodimenzionalnosti i alegorijsko označavanje ovih razmera je nebo, čovek i zemlja.

Stil moribana

je stil u koga spadaju sve vrste aranžiranja cveća u plitke posude. Ovakovi aranžmani se mogu svugde upotrebiti i kod izučavanja se uvek počinje sa ovim stilom jer je za početnike ovaj stil najlakši. Posle postavljanja tri glavne linije ikebane dodaje se osalo cveće koje se naziva „džuši“. Kod ovoga stila se upotrebljava kenzan tako da izgleda da sve cveće raste iz jednoga mesta. Poznata škola koja se proslavila stilom moribana je Ohara u Tokiju.

Stil nageire

je drugi najpoznatiji stil ikebane i u slobodnom prevodu to je slobodno polaganje cveća u vazu. Od moribane se razlikuje u tome da se tu upotrebljavaju visoke vaze. Tu se postavljanje cveće vrši pomoću pripremljenih grana u vidu rašlji. Prema ovom stilu se cveće raspoređuje na što prirodniji način u vaze. Isto kao i u stilu moribana postoji različiti prilaz u određivanju visinskih podela od strane pojedinih škola. Razlikuje se uspravni i kosi stil. Najpoznatija škola koja je gajila ovaj stil je Ikenobo.

Stil šoka

koji se u većini škola naziva i seika i posle stila rika je najtradicionalniji stil koji se u Japanu do danas upotrebljava. Stvaraocem ovoga stila je škola Ikenobo koja važi ujedno i za najstariju školu ikebane koja postoji i danas i uči sve stilove ikebane. Za ovaj stil se upotrebljavaju visoke specijalne vaze sa uskim grlom ali i plitke vaze. Grančice koje se upotrebljavaju mogu da imaju i lišće ili sitno cveće. Ovaj stil se može koristiti i za evropsle enterijere ali zahteva iskustvo i smisao za celinu linija.

Stil heika

je stil koji je zajedno nastao sa stilom nageire i aranžira se u visoke vaze. Visine i podele u stilu heika je određeno u zavisnosti od visine vaze u koje se aranžira cveće i zajedničko je za sve varijante ovoga stila. Razlikuje se kaskadni stil, visinski stil i protivležeći stil.

Stil rika

je tradicionalni stil ikebane koji je prošao mnogim promenama i stalno je još u upotrebi kao klasični stil u ikebani. Upotrebljavaju se visoke vaze sa uskim grlima od keramike ili metala i uvek su teže da se dobije na stabilnosti. Da bi se učvrstili aranžmani upotrebljavaju se snopovi borovih iglica ili iverije od drvaca koje je povezano tankom žicom i u ove snopčiće se stavljaju biljke koje su odrezane u zašiljene oblike. Propagatori ovog stila su još uvek mnoge škole u Japanu kao i najstarija škola u Kjotu i Tokiju.

Ostali stilovi

Ikebana se nearanžira samo u postavljenim vazama već i u posudama koje su okačene i ovakova se ikebana naziva "kakebana" i spada u ostale stilove ikebane. U ove se svrhe koriste i posude od bambusa. Posebnim stilom ikebane je i "morimono" u kojem se pored cveća upotrebljava i voće i povrće. Kod ovoga stila koji nije vezan pravilima treba uskladiti boje i sa posudom u koju se morinomo aranžira. Početkom 20. veka u razvoju ikebane nastao je ceo red različitih stilova koji su doprineli u savremenom shvatanju enterijera i shvatanju arhitekture u japanskoj umetnosti i nastaje stil džijuka – slobodni stil ikebane kao i zeneika – avangardni stil ikebane a današnja moderna ikebana je prilagođena društvenim razvojima i stvorila je stilove koji su u skladu sa novim dobom i njihovi nazivi su u skladu sa nazivima pojedinih njihovih tvoraca ili dobijaju imena po školama ikebane u kojima se razvijaju i vrlo su mnogobrojni.

Ikebana u životu savremenih Japanaca

Ikebana je sastavni deo duhovnog života Japanaca. Ta se umetnost slaganja cveća uči u školi. Prilikom ispita uvek je u centru pažnje duhovni odnos prema ikebani a zatim osnovna pravila i veštine. U tipični japanskim prostorijama za dnevni boravak postoji „tokonomo“ niša u koju se često postavljaju veliki aranžmani. Ako toga nema na posebne police postavljaju se manji kosi ili viseći aranžmani. Prostorije za dnevni boravak nameštene su na zapadnjački način i ukrašavaju se ikebanama. Nakon Drugog svetskog rata razvija se slobodni stil. On povezuje naturalistički i apstraktni stil. Za aranžmane tih dvaju stilova koristi se biljni materijal poštujući njegovu ljepotu i bit kvaliteta svakog materijala. Slobodni stil pruža neograničene mogućnosti. Pri izradi aranžmana ne poštuju se pravila slaganja. Takva dela postavljaju se u velikim predelima poput banaka, hotela itd. Moderni umetnici misle da su potrebni novi nekonvencionalni oblici izražavanja kojima se mogu izraziti misli i osećanja čoveka modernog doba te novi pogledi i način života. Ikebana je u Japanu priznata umetnost i razvija se paralelno sa ostalim granama stvaralačke umetnosti.