Janoš Hunjadi
Janoš Hunjadi (srp. Sibinjanin Janko, hrv. Ivan Hunjadi, mađ. Hunyadi János, lat. Ioannes Corvinus; 1387. – Zemun, 11. avgust 1456.) je bio vojvoda Transilvanije (od 1441.), kapetan-general (1444.–1446.) i regent (1446.–1453.) kraljevine Mađarske, sa izuzetnom vojnom karijerom. Janoš Hunjadi je bio otac Matije Korvina, jednog od najpoznatijih mađarskih kraljeva.
- engl. John Hunyadi;
- nem. Johann Hunyadi;
- rum. Iancu/Ioan de Hunedoara, Ioan/Ion Huniade od Ioan Corvin;
- alb. Janosh Hunjadi;
- bug. Ян (Янош) Хуняди;
- grč. Ιωάννης Ουνιάδης;
- slov. Ján Huňady;
- tur. Hunyadi Yanoş.
Janoš se rodio u plemičkoj porodici 1387. ili 1407. godine (različiti izvori daju ove podatke), kao sin Vojka (Vojk; Voyk; Vajk; Voicu), unuk Serba (Serb; Sorb; Serbe) vlaškog kneza iz Banata, u današnjem rumunskom okrugu Turnu Severin (mađ. Szörény). Po nekim izvorima, po majci je kunskog porekla. Takođe moderni izvori tvrde da je Janošev deda, Serb, poreklom iz Srbije, [1] ali nije potvrđeno sa izvornim podacima. Za ono što ima podataka, to je da je Serb imao tri sina - Vojka (Vojk), (Janošev otac), Magoša (Magos) i Radola (Radol).
Janoševa majka se zvala Eržebet Moržinaj (mađ. Erzsébet Morzsinay, rum. Elisabeta Mărgean), i ona je bila ćerka vlaškog plemića iz Hunjada, za koga se govorili da je u srodstvu sa poznatom Moržinaj familijom. Janoševa žena Eržebet Silađi (mađ. Erzsébet Szilágyi); je poticala iz ugledne mađarske plemićke porodice po kojoj je administrativni deo stare Mađarske, Silađ, dobilo ime.
Pričalo se u narodu, priču koju je sam Janoš Hunjadi pažljivo širio, da je Janoš sin Žigmonda luksemburškog (Sigismund of Luxemburg), čiji je njegov otac bio vojnik dvadeset godina. Ova legenda je pomogla Hunjadijevim potomcima da imaju više legitimiteta prilikom borbe za presto mađarskog carstva.
Mada veoma cenjen, popularan i poštovan, sam Janoš Hunjadi nije imao dovoljno plemenito poreklo, da bi i sam mogao postati kralj Mađarske.
Ono što je poznato je da je Vojk, svoje prezime Hunjadi, uzeo kada mu je kralj Žigmond poklonio zemlju 1409. godine u okolini zamka Hunjadi. Epitet Korvin je prvi koristio bibliograf Janoševog sina Matije.
Janoš Hunjadi je takođe imao starijeg brata (često je bio mešan sa njim), koji je umro negde oko 1440.
Svoju vojnu karijeru Hunjadi je započeo u službi despota Stefana Lazarevića, ali to je kratko trajalo i veoma brzo je svoje usluge stavio u službu kralja Žigmonda.
Kao veoma sposoban vojnik, Janoš se iskazao u službi kralja Žigmonda kod koga je služio od 1432. godine, a takođe pošto je bio imućan delom je finansirao kralja u njegovim pohodima. Hunjadi je bio veoma blizak kralju i bio je zajedno sa njim kada je ovaj išao u kampanju priznanja za svetog rimskog vladara u Frankfurt 1410. godine. Takođe je učestvovao u husitskim ratovima u 1420. godini, pohodu na Turke i oslobađanju Smedereva od Turaka. Za svoje usluge je dobio od kralja na poklon dosta zemlje i postao je član kraljevskog saveta.
Godine 1438., nemački kralj Albert II dodelio je Hunjadiju titulu bana od Severina. Provincija je bila na južnim granicama mađarske kraljevine i nju su omeđivale tri reke - Drava, Sava i Dunav, graničila se sa turskim carstvom, tako da je bila u stalnoj opasnosti od upada turskih hordi. Tu je Hunjadi pobrao i najviše simpatija hrišćanskog sveta, pošto je tada on bio poslednja odbrana od turske najezde sa istoka i širenja otomanske imperije.
Posle iznenadne smrti kralja Alberta (1439.), Hunjadi, osećajući da je Mađarskoj potreban kralj koji je sposoban da se bori sa nevoljom zvanom otomanska imperija, daje podršku tada mladom Vladislavu III (polj. Władysław III Warneńczyk; mađ. Ulászló I.); budućem kralju Poljske i Mađarske. Sa ovim postupkom dovodi sebe u sukob sa moćnim Ulrihom celjskim, koji je podržavao Albertovu udovicu Elizabetu i njenog maloletnog sina, Lasla petog (mađ. László V);, budućeg vladara Bohemije (Ladislav I), Hrvatske (Ladislav IV) i Mađarske (László V) i kao vojvoda od Austrije (Duke Ladislaus).
Za mudru vladavinu nad poverenim mu oblastima, Hunjadi biva nagrađen dobijanjem uprave nad Beogradom (titula kepetan Beograda) i upraviteljstvom Transilvanije (titula guverner Erdelja). Titulu guvernera Erdelja je delio sa Mihaljem Ujlakijem (mađ. Mihály Újlaki).
Breme rata sa otomanskim carstvom je u potpunosti ležalo na plećima Janoša Hunjadija. Aktivno je učestvovao u borbama, tako da je pored pobede nad Turcima i oslobađanja Smedereva 1441. godine, u 1442. godini isterao Turke izvan granica poverenih mu teritorija i povratio vlast Mađarske nad Vlaškom. U februaru 1450. godine potpisao je sporazum o savezništvu sa Bogdanom drugim od Moldavije (Bogdan II of Moldavia) i time još više učvrstio granice carstva.
U julu 1442. godine je potpuno razbio Tursku armiju u bici kod Đerdapa na Dunavu. Veliki broj uspešnih pohoda i pobeda protiv Turaka, donele su mu slavu pobednika nad Osmanlijama i branitelja hrišćanstva, a ceo taj period je poznat pod imenom duga kampanja.
Hunjadi je, kao predvodnik svoje armije, u pohodu na Balkanu u borbi protiv Turaka osvojio Niš, zauzeo Sofiju, porazio trojicu turskih paša, i sa svojom kraljevskom armijom porazio sultana Murata II. Nestrpljivost kralja i oštra zima 1444. godine, naterale su Hunjadija da se pre vremena vrati iz uspešnih pohoda, ali ne pre nego što je opasno oslabio i ugrozio vlast Osmanlija i sultana na teritorijama današnje Bosne i Hercedovine, Srbije, Bugarske i Albanije.
Posle svih ovih ratnih uspeha, po povratku u Mađarsku, Hunjadi je dobio ponudu od pape (Pope Eugene IV.) o sklapanju savezništva sa Đurađem Brankovićem i skenderbegom Đerđ Kastriotijem (Gjergj Kastrioti), princem Albanije protiv Turaka i njihovog isterivanja iz Evrope. U jeku priprema za ovaj važan događaj, sultan Murat je poslao svoje poslanike u Hunjadijev vojni kamp u Segedinu sa ponudom o desetogodišnjem miru sa puno povlastica. Đurađ Branković, da bi podržao potpisivanje mirovnog sporazuma, daje Hunjadiju svoje posede na teritoriji tadašnje Mađarske, papin predstavnik kardinal Cesarini (Julian, Cardinal Cesarini) se takođe založio za mir ali na taj način što se kralj zakleo da nikad neće odustati od isterivanja Turaka, tako da je svaki budući mir automatski bio nepunovažan. Posle ovoga Mađarska je primila sultanovu ponudu i Hunjadi je prihvatio, u kraljevo ime, mirovni ugovor.
Dva dana po potpisivanju mirovnog ugovora, Cesarini, biva obavešten da venecijanska flota ide da se suprostavi Turskoj armadi na Bosforu, i da spreči sultana Murata da opet ojača i povrati staru moć. Tada je Cesarini podsetio kralja da se on zakleo da će pomoći kopnenim snagama u slučaju napada neke od hrišćanskih armija morem. U julu, mađarska armija, je prešla svoje granice i uputila se prema Crnom moru da bi se pridružili hrišćanskim snagama.
U međuvremenu, despot Đurađ Branković znajući za sve ovo, obaveštava sultana Murata o namerama i napredovanju hrišćanskih snaga i sprečava Kastriota da im se pridruži. Kada su stigli do Varne, mađarske snage su otkrile da Venecijanska armada nije uspela da zaustavi Turke i sada ih je očekivala bitka sa četiri puta jačom Turskom armijom. Bitka se odigrala 10. novembra 1444. i završila se teškim porazom mađarske vojske, pogibijom kralja Vladislava III (Władysław), a Hunjadi je za malo uspeo da izbegne istu sudbinu.
U februaru 1445. godine se prvi put sastao kraljevski savet (Diet (assembly)) da bi hitno sastavio novu privremenu vladu (provisional government) od pet kapetana, a među njima je bio i Hunjadi kao kapetan Erdelja i četiri okruga (vármegye), (mađ. Körösvidék); koje su se graničile na Tisi a bile su okružene sa Banatom, Transilvanijom, Maramurešom i Alfeldem.
Novoosnovana vlada je, zbog rasta anarhije u državi i bolje kontrole iste, dala namesništvo Janošu Hunjadiju 5. juna 1446. godine, u ime Ladislava V (Ladislaus Posthumus of Bohemia and Hungary, Ladislaus V), tako je Hunjadi postao izabrani regent (Regni Gubernator) Mađarske.
Hunjadijev prvi potez kao namesnika je bio da krene protiv nemačkog kralja Fridriha III (Frederick III, Holy Roman Emperor), koji je odbio da pusti Ladislava V (Ladislaus V). Posle pustošenja Stirije, Karintije i Karniole i pretnje Beču, Hunjadija su problemi sa drugih strana naterale da sklopi primirje sa Fridrikom na dve godine.
Od pape Nekole V (Pope Nicholas V) je 1448. godine dobio zlatni lanac i titulu princa, i odmah je obnovio neprijateljstva sa Turcima. Prvo što je uradio krenuo je na Kosovo da se sukobi sa turskim snagama. Bitka je trajala dva dana od 7. do 10. oktobra 1448. i izgubio je tu bitku zahvaljujući izdaji Dana (Dan II of Wallachia) prestolonaslednika Vlaške i Đurđa Brankovića koji su presreli Hunjadijeve saveznike, koje je predvodio Kastriot (Skanderbeg Gjergj Kastrioti) i sprečile ih da se sastanu, tako da je nedovoljno jak Hunjadi izgubio drugu hrišćansku bitku na Kosovu i pao u zarobljeništvo. Branković je držao Hunjadija zatvorenog u Smederevu sve dok nije plaćen otkup. Posle oslobađanja, Hunjadi je izgladio razmirice u državi i poveo kaznenu ekspediciju protiv Brankovića, koga je porazio, i nametnuo mu teške mirovne uslove.
Godine 1450., Hunjadi je otišao u tadašnju prestonicu Mađarske Bratislavu (Pozsony) da bi ugovorio puštanje Ladislava V, sa Fridrihom III, ali bez uspeha. Hunjadijevi politički neprijatelji su ga optužili da hoće da preuzme totalnu vlast i pravili mu još mnoge smicalice. Da bi uneo malo mira u svoj život i dokazao da je sve ovo radio za dobro Mađarske, odrekao se vlasti i naslova regenta. Po povratku u Mađarsku 1453. godine, oslobođeni kralj Ladislav imenovao je Hunjadija grofom Besterce i generalnim kapetanom kraljevstva Mađarske. Od kralja je takođe dobio još jedno znamenje u grbu Besterce lavove.
U međuvremenu istočno pitanje je ponovo postalo aktuelno za Mađarsku. Posle pada Konstantinopolja, 1453. godine, Mehmed II je ponovo bacio pogled na Evropu i Mađarsku.
Prva bitka se odigrala kod Kruševca 1454. godine, gde je Hunjadi strahovito porazio Feriz bega i dao do znanja Turcima da se ne šale sa njim.
Poučen time, Sultan Mehmed je spremio ogromnu vojsku pojačanu ratnim brodovima. Prvi cilj Turaka je bio Beograd. Hunjadi je odmah krenuo za Beograd (Nándorfehérvár) i spremao se za odbranu protiv Turaka. Kampanju je spremio o svom trošku, opremio grad za odbranu i komandu ostavio svom šuraku Mihalju Silađiju (Mihály Szilágyi) i svom starijem sinu Laslu Hunjadiju (László Hunyadi), dok je on u međuvremenu otišao da spremi flotu od dve stotine brodova. Hunjadi je svoju vojsku ovaj put skupio kao za „biti ili ne biti“. Hrišćani sa svih strana, sa i bez oružja, su se skupili da bi zajedničkim snagama odbili pošast sa istoka.
Bitka na Dunavu se odigrala 14. jula 1456. godine, i mađarske snage su teško porazile Tursku flotu. Takođe su se nizali uspesi na kopnu i Hunjadi je razbio Turke (21, 22. jul 1456.), uništio im je kamp i naterao Mehmeta da se povuče nazad u Tursku, Istanbul. Ovom pobedom Janoš Hunjadi je obezbedio mir na jugoistočnim granicama države u narednih 70 godina.
Papa Kalikstus (Pope Callixtus III.) je posle bitke i saznanja o pobedi izjavio da je bitka kod Beograda odlučila sudbinu hrišćanstva i po predanju naredio da svakog dana u podne zvone zvona na hrišćanskim crkvama u čast i obeležavanje Hunjadijeve pobede nad Turcima.
Tri nedelje posle pobede, izbila je kuga u kampu Hunjadijeve vojske i što nisu mogli Turci uradila je kuga. Hunjadi je umro 11. avgusta 1456. godine i sahranjen je u katedrali u Alba Juliji (Gyulafehérvár), pored starijeg brata.
_big.svg)
Zbog svoje izuzetne mudre politike, privrženosti hrišćanstvu i vojnim uspesima postao je popularan u celom Mađarskom kraljevstvu kao zaštitnik slabih, bez obzira na nacionalnost, i njegov lik je doživeo da ga svi prisvajaju kao svog heroja.
U Rumuniji se fokusiraju na njegov život u Vlaškoj i njegovo ondašnje poreklo, ne spominjući puno njegove uspehe i zasluge van toga, mada je istini na volju Hunjadi uticao na postavljanje Stefana III (Stephen III of Moldavia) i Vlada III (Vlad III of Wallachia) i odigrao veliku ulogu i u rumunskoj istoriji.
Tradicionalno, Janoš Hunjadi je narodni heroj i u Mađarskoj i u Rumuniji a takođe u pričama ostalih naroda (pa i Srba).
Istorijske činjenice, po mađarskim izvorima, su da mu je otac bio Srbin (po dedi Serb-u, mađarski Srbin=Serb) a majka Mađarica, rodio se u kraju naseljenim Vlasima i bio veliki hrišćanin.
Vojno je takođe ostavio tragove, zato što je pored ustaljenih glomaznih srednjevekovnih armija, koristio i male, brze jedinice koje su unosile paniku među neprijatelje. Tako da je uneo novinu u vojnoj taktici i strategiji koja je kasnije služila hrišćanima u odbrani istočnih granica od Turaka.
Mada je ostao nepismen skoro do kraja života, njegove diplomatske, taktičke i opšte vojne sposobnosti su mu omogućile da služi i vlada svojom zemljom. Posle njegove smrti papa (Pope Callixtus III) je izjavio, osvrćući se na Hunjadijevu borbu protiv osmanlijske napasti: jedna od svetlosti hrišćanstva se ugasila.
- ↑ Dr. Borovszky Samu, Magyarorszag varmegyei es varosai, Kiadta az országos monográfiai társaság, Budapest
Dr Šamu Borovski, Mađarske provincije i gradovi. Izdalo državno monografsko udruženje - Budimpešta
- Izvori koje citira enciklopedija Britannica:
- R.N. Bain, The Siege of Belgrade, 1456, in Eng. Hist. Rev., 1892. - Opsada Beograda od R. N. Baina
- Antonio Bonfini (Antonio Bonfini), Rerum ungaricarum libri xlv, editio septima (na latinskom jeziku; ~savremeni izvor).
- J. de Chassin, Jean de Hunyad, (na francuskom jeziku), Pariz, 1859.
- Đerđ Fejer(György Fejér), Genus, incunabula et virtus Joannis Corvini de Hunyad (na latinskom jeziku), Budim, 1844.
- Vilmoš Fraknoi (Vilmos Fraknói), Cardinal Carjaval and his Missions to Hungary, (na mađarskom jeziku), Budimpešta, 1889.
- P. Frankl (P. Frankl), Der Friede von Szegedin und die Geschichte seines Bruches (na nemačkom jeziku), Lajpcig, 1904.
- A. Pcr (A. Pcr), Life of Hunyadi (na mađarskom jeziku), Budimpešta, 1873.
- Jožef Teleki (József Teleki), The Age of the Hunyadis in Hungary (na mađarskom jeziku), Pešta, 1852.-1857.; (dopunjeno izdanje D. Činki (D. Csinki), 1895.).
- Leksikon na mađarskom
- Životopisni leksikon na mađarskom 1
- Životopisni leksikon na mađarskom 2
- KFD biblioteka Arhivirano 2007-03-12 na Wayback Machine-u