Miloš Obilić
Prema navodima Mavra Orbinija, Miloš Obilić (ili Kobilić) je bio iz Tjentišta.[1]
Prema najpopularnijoj verziji legende, 15. juna po julijanskom, odnosno 28. juna po gregorijanskom kalendaru, tokom Kosovske bitke, Miloš se došao do turskog kampa pretvarajući se da je prebegao na stranu Turaka, i u pogodnom trenutku se probio do sultanovog šatora i smrtno ga ranio. Legenda o Milošu Obiliću se zasniva na izvorima o nepoznatnom hrabrom ratniku koji je ubio turskog cara. Hrišćanski i turski izvori se razilaze oko načina i vremena pogibije. Turski izvori tvrde da je sultan ubijen na prevaru posle bitke.Hrišćanska strana je o ovom događaju napravila legendu o podvigu usamljenog viteza koji je žrtvovao svoj život radi zaustavljanja moćnog sultana.
.png)
Bosanski kralj Tvrtko je 1. avgusta obavestio Trogirane o „svojoj“ pobedi na Kosovu polju te da je „sultana poslao s ovog sveta s mnogim njegovim vojnicima“. U jednom pismu Firentinske opštine koje je rezultat prepiske sa Tvrtkom, od 20. oktobra 1389. godine, se govori o poduhvatu zavereničke grupe od dvanaest ratnika koji se u toku bitke probijaju do sultanovog šatora okruženog vezanim kamilama. Kolučo Salutati, pisac pisma, slavi „srećnog ratnika“ među ratnicima
koji probivši neprijateljske čete i kamile naokolo vezane, mačem otvoriše sebi put, do Muratova šatora dopreše. Srećan nad ostalima i onaj, koji vođu tolike sile, jurnuvši mu mač u grlo i skut, junački umori[2]
Konstantin Filozof, dvorski biograf koji je pisao za Stefana Lazarevića, navodi sledeću verziju:
Među vojnicima koji su se borili pred vojskom beše neko veoma blagorodan, koga oblagaše zavidljivi svome gospodaru i osumnjičiše ga kao neverna. A ovaj da pokaže vernost a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku kao da je prebeglica, i njemu put otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga samodršca. A tu i sam pade od njih.[3]
– Konstantin Filozof, Život Despota Stefana Lazarevića
Vizantijski pisac druge polovine XV veka, Laonik Halkokondil, navodi i grčku i tursku verziju pogibije Murata. Po turskoj je poginuo posle boja dok
Grci, međutim, pričaju da on nije pao dok je posle boja progonio neprijatelja; naprotiv, neki visoki plemić odlučio je još dok se Murat nalazio usred svojih trupa postrojenih za borbu da izvrši junačko delo veće od svih što su se ikada učinili. Taj čovek zvao se Miloin.
Ovde se prvi put pominje ime čoveka koji je ubio Murata.
Turski istoričar Nešri ide za tezom da je Murat ubijen kada je bitka već bila okončana, kada je Murat kan Gazi težio za smrću mučeničkom na bojištu:
Murat otiđe s nekolicinom svojih vernih sluga, da ogleda brda mrtvačka. Među njima bejaše nevernik imena Miloš Obilić, srčani i hrabri prokletnik. Ovaj je u društvu Lazarevom rekao: Idem da ubijem turskog cara! Imade uza se skriveni nož. U toj nameri se ovaj nevernik slučajno na bojnike zaveru nameri, a ovi ga rane, te se ogrezav u krvi taj ranjeni nevernik među mrtve skrije. Kada Murat kan k tome neverniku nadođe, digne se on te padajući i opet se dižući, uprav volji k sebi propusti, govoreći: 'Čini mi se taj hoće nešto! Pustite ga da dođe.' Ovaj prokletnik imadijaše u svome rukavu skriven nož: on pristupi, učinivši se kanda će da poljubi uzengije Končareve, probode Končara... Onoga nevernika tu poseku, a brzo se šator to donese, da se metne poda nj telo sultanovo... U onoj noći bejaše u islamskoj vojsci smutnja i razdraženost.
– Nešri
Turski hroničari prvi put pominju ime nevernika i prokletnika zbog koga je padišah postao šehit 1484. godine kada ime viteza navode kao Miloš Kobila.
Potpuno razrađenu kosovsku legendu zapisao je Mavro Orbin u knjizi „Kraljevstvo Slovena“ objavljenoj 1601. godine. Prema njegovoj verziji, pre početka bitke odjaše Miloš do Turaka i uspe da prevari stražu koja je okružila sultana te ga ova pusti kod njega. Prišavši sultanu Miloš se sagnuo, tobož želeći da mu poljubi ruku, i iznenada izvadi nož te ga zarije sultanu u trbuh. Ipak nije uspeo da pobegne pa ga Turci tu i ubiju. Ovakva pogibija sultana pre nego što je bitka i počela dobro je zaplašila sve one paše koje su okruživale sultana, tako da oni odluče da sve ovo sakriju od vojske da ne bi došlo do kakve panike. Za to vreme u srpskom logoru je nastala uzbuna jer su primetili da nema Miloša pa je izgledalo kao da se Vukova optužba o Miloševoj izdaji pokazala istinitom. To je u dobroj meri izazvalo strah pa je bilo čak predloga i za predaju.[4]
U narodnim epskim pesmama i legendama, Miloš je slavljen kao heroj natprirodnog rođenja i snage (njegova majka je vila ili je njegov otac zmaj; Miloš je dobio svoju snagu kobiljeg mleka, od čega potiče njegovo prezime Kobilić ili Kobilović). Imao je izuzetnog konja po imenu Ždral. Njegovi pobratimi su bili Milan Toplica i Ivan Kosančić, a njegova verenica ili žena je bila Olivera, kćerka kneza Lazara Hrebeljanovića.
Kult Miloša Obilića je zasnovao Njegoš u Gorskom vijencu u 19. veku.[5][6] Miloš Obilić tako postaje uzor svetog ratnika koji je dao svoj život u borbi za veru. Smatra se da je Njegoš, pravoslavni episkop i vladar, podsticao kult Obilića kao „žertve blagorodne“ vođen svojim državničkim rezonom.[6] U Njegoševom delu Obilić izrasta u neku vrstu "srpskog Supermana".[5] Miloš Obilić i Lazar Hrebeljanović u kosovskom kultu postaju oličenje srpskih vitezova koji su dali život za Kosovo u borbi protiv nevernika i tako postali stanovnici nebeske Srbije.
Po Milošu Obiliću je nazvan grad Obilić na Kosovu. Po njemu je također nazvan i fudbalski klub FK Obilić.
Prema jednoj od savremenih teorija, Miloš Kobilić je bio Vlah iz katuna Vignjevići, koje se nalazilo blizu Dubrovnika. Danas ga Srbi (kao Obilić) i Albanci (kao Kobilići) svojataju za svog junaka.[7]
Prema drugom tumačenju, koje zastupa istoričar Dragoljub Simonović, Miloš Obilić je bio Nikola Vratković, srpski princ, rođeni brat knjeginje Milice, ali je istina skrivana "iz diplomatskih razloga".[8]
- ↑ John V. A. Fine, The Late Medieval Balkans, (str. 409), 2009.
- ↑ Junaci Kosovske legende, Rade Mihaljčić, BIGZ, 1989
- ↑ Konstantin Filozof, Žitije Despota Stefana Lazarevića
- ↑ Željko Fajfrić: Sveta loza Brankovića, elektronsko izdanje knjige iz 1999.
- ↑ 5,0 5,1 „Boris Dežulović, Znanost protiv Obilića”. Arhivirano iz originala na datum 2010-11-03. Pristupljeno 2010-05-23.
- ↑ 6,0 6,1 Novak Kilibarda, USMENA KNJIŽEVNOST CRNE GORE
- ↑ Kosovska sudbina[mrtav link]
- ↑ „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2013-12-11. Pristupljeno 2014-05-12.
