Sikofant
Sikofant (grčki: συκοφάντης) je u staroj Grčkoj bio pejorativni naziv za čoveka koji je stalno podnosio tužbe da bi sebi pribavio neku korist. Reč συκοφάντης može se prevesti kao: "denuncijant po zanatu, kriv tužitelj, spletkaroš, varalica, klevetnik".[1]
Ova je reč složenica od
Postojanje profesionalnih potkazivača može se objasniti osobitostima atinskog sudskog sistema.[8] Za većinu prekršaja u antičkoj Atini nisu postojali državni tužioci, nego je svaki građanin imao pravo da podnese tužbu protiv onoga za koja je sumnjao da je prekršio neki zakon. Neki su ljudi postali "profesionalni" tužioci, odnosno stalno su tražili priliku da nekoga tuže, bilo zato da bi dobili novčanu nagradu koja je u nekim slučajevima sledovala onima koji su pokrenuli tužbu koje se završila osudom, bilo da bi ucenom izvukli novac od čoveka koji je hteo da izbegne suđenje, bilo da dobiju novac od nekoga ko je imao interes da se neki čovek osudi, ali iz nekog razloga nije hteo da se lično pojavi kao tužilac, bilo da steknu politički ili besednički ugled. Takve su ljude počeli nazivati sikofantima, što doslovno znači "otkrivači smokava". Poreklo ovog termina i dalje nije do kraja razjašnjeno, ali se često uzima da je prvobitno označavalo one koji su prijavljivali ljude koji su izvozili smokve iz Atike u doba kad je izvoz smokava bio zabranjen.[9]
Od 5. veka pne. glavna sudska instanca bila je helijeja, narodni sud sastavljen od 6.000 građana biranih žrebom. U nedostatku javnog tužilaštva, društvo se oslanjalo na pojedince da sudski gone prekršioce zakona. Parnice su bile podeljene na dve vrste: δίκη (privatna), koju je pokretao neposredno zainteresovani pojedinac, obično oštećeni, te γραφή (javna), koju je mogao pokrenuti bilo koji građanin, koji je tako na sebe preuzimao ulogu javnog tužioca. U slučaju da njegova tužba dovede do osude, on je dobijao deo novca koji je na ime kazne osuđeni morao platiti. Stoga su sikofantima nazvane osobe koje nisu podnosile tužbe u javnom interesu, nego radi vlastite imovinske koristi, dakle oni koji su zloupotrebljavali sistem. Termin ima jasno pejorativno značenje u antici, a Demosten za sikofante kaže da su "psi među ljudima".[10]
Atinjani su želeli da uspostave neku kontrolu nad sikofantima, koji su podnosili neutemeljene tužbe, ali ne i da obeshrabre tužioce motivisane javnim interesom. Zato nisu ukinuli nagrade za uspešne tužbe, ali su uveli kazne za tužioce koji bi odustali od tužbe nakon što su je pokrenuli i za one čija je optužba bila tako slava da nije dobila ni jednu petinu glasova porote. Osim toga, sama συκοφαντία predstavljala je prekršaj, koji se takođe mogao sudski goniti, a jedna od kazni mogla je biti i gubljenje nekih građanskih prava (atimija). [11].
Aristofan u Aharnjanima izvodi na pozornicu jednog sikofanta: u sred peloponeskog rata Dikeopol, glavni junak ove komedije, sklapa separatni privatni mir sa Spartom i uspostavlja "slobodno tržište". No u jednom trenutku stiže mu sikofant Nikarh, koji želi da potkaže svu robu koja stiže s neprijateljske teritorije. Besan, Dikeopol izmlati doušnika, sveže ga i proda ga nekom beotskom trgovcu kao posudu:
Ovo je vaza dobra za sve prilike,
vrč za sve zlo, kaca za sudske parnice,
svetiljka da pokaže krivce
i čaša ―
da sve stvari zamuti.[12]
Za svoje strane Beoćanin ga uverava da su sikofanti, kao atinski izum, sasvim nepoznati u Tebi, pa će moći da zaradi lep novac pokazujući ga kao kuriozitet.
- ↑ Stjepan Senc, Grčko-hrvatski rječnik, Zagreb, 1910, reprint 1991, s.v. συκοφάντης.
- ↑ Pierre Chantraine, Dictionnaire étymologique de la langue grecque, Klincksieck, 1999, s.v.
σ ῦκ ο ν , str. 1069. - ↑ Plutarh, Uporedni životopisi, "Solon", 24.
- ↑ Stjepan Senc, Grčko-hrvatski rječnik, Zagreb, 1910, reprint 1991, s.v. συκοφάντης.
- ↑ Louis Gernet, "Notes de lexicologie juridique", u Mélanges Boisacq I (Annuaire de l'lnstitut de philologie et d'histoire orientales et slaves 5, 1937, str. 393.
- ↑ August Böckh, Die Staathaushaltung der Athener, 13, 56.
- ↑ Leksikografska i etimološka definicija francuske reči sycophante u Trésor de la langue française.
- ↑ Michel Humbert, Institutions politiques et sociales de l’Antiquité, Dalloz, coll. "Précis", 2003 (8. izd.), § 165–166.
- ↑ Stjepan Senc, Grčko-hrvatski rječnik, Zagreb, 1910, reprint 1991, s.v. συκοφάντης.
- ↑ Demosten, Protiv Aristogitona, I, 40.
- ↑ Mogens Herman Hansen, Apagoge, Endeixis and Ephegesis against Kakourgoi, Atimoi and Pheugontes: A Study in the Athenian Administration of Justice in the Fourth Century B.C., Odense University Classical Studies, 8.
- ↑ Aristofan, Aharnjani, 936–940.