Stevan Borota
Stevan Borota (Vinkovci, 14. novembra 1898. – Valjevo, 27. marta 1942.), jedan od istaknutih ustanika u zapadnoj Srbiji 1941. godine, komandir čete Posavskog partizanskog odreda. Javno je obešen u okupiranom Valjevu, 27. marta 1942, na godišnjicu martovskog prevrata, zajedno sa najbližim saborcem Josifom Majerom.
Zbog svoje uloge u ustanku, bio je jedna od glavnih meta nacističke propagande u okupiranoj Srbiji.
Stevan Borota je rođen u Vinkovcima u Hrvatskoj, Austro-Ugarska, 14. novembra 1898. Osnovnu školu je završio u rodnom gradu, a srednju Poljoprivrednu školu u Slavonskoj Požegi (1917). Zbog nemogućnosti da nađe posao u struci, prekvalifikovao se za mehaničara i motoristu. U potrazi za poslom boravio je u Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama (1927/28). Zbog ekonomske krize vratio se u Jugoslaviju i jedno vreme je živeo s porodicom u Zagrebu. Na kraju se s porodicom preselio u Zemun, a potom u Beograd. Bio je oženjen Sofijom, rođenom Kalušević, sa kojom je imao sina Mirka.
Po izbijanju Drugog svetskog rata stupio je u kontakt sa aktivistima Komunističke partije Jugoslavije u Beogradu.[1]
Borota je stupio u partizane 14. avgusta 1941, nakon što je iz Beograda, zahvaljujući lokalnoj organizaciji KPJ, dospeo u selo Grabovac pokraj Obrenovca, u čijem ataru se nalazila grupa boraca Posavskog NOP odreda, pod komandom Koče Popovića. Do kraja avgusta borci Posavskog NOP odreda oslobodili su čitavo područje obrenovačke Posavine i Tamnave, izuzev Obrenovca, Umke i Uba. Stevan Borota je po prispeću u odred postao borac Treće tamnavske čete. Sredinom septembra, kada je i Ub privremeno zauzet, Posavski NOP odred brojao je oko 2.500 boraca i bio je jedan od najbrojnijih ustaničkih odreda u Srbiji. Trinaestog septembra 1941. Treća tamnavska četa prerasla je u Treći tamnavski bataljon sa oko 550 boraca. Stevan Borota je zahvaljujući iskazanoj hrabrosti i odvažnosti u borbama u proteklih mesec dana, postavljen za komandanta 2. čete Trećeg tamnavskog bataljona, dok je za političkog komesara 2. čete izabran Josif Majer, komunista iz Beograda.[2] Od tada će se imena ove dvojice partizanskih boraca navoditi zajedno.
Sredinom septembra borci Trećeg tamnavskog bataljona boravili su na području seoske opštine Divci, između Valjeva i Uba. Pojavu partizana primetio je predsednik lokalne opštine Velisav Petrović i o tome je obavestio svog brata Živojina Petrovića, obaveštajnog oficira u Okružnom načelstvu Valjevo, koji je ovu informaciju preneo nemačkoj komandi u Valjevu. Ubrzo potom iz pravca Uba pristigla je nemačka jedinica koja je prisilila borce 2. čete Trećeg tamnavskog bataljona Posavskog NOP odreda da se povuku, pri čemu je stradao jedan partizanski borac, a nekoliko njih je ranjeno. Nemci su na području opštine Divci streljali 6 stanovnika zbog ukazivanja gostoprimstva partizanima. Nakon što su se Nemci povukli, izvršena je partizanska istraga na osnovu koje je ustanovljeno da je Velisav Petrović odgovoran za obaveštavanje Nemaca. Petrović je uhapšen i sproveden u štab čete gde mu je izrečena presuda streljanjem. Ovu činjenicu je posebno iskoristila propaganda Nedićeve vlade, predstavljajući Borotu kao svirepog mučitelja.
S druge strane sačuvano je svedočanstvo Dragojla Dudića, komandanta Valjevskog NOP odreda, koje sugeriše da se Stevan Borota zalagao da se poštede životi dvojici zarobljeni četnika za koje su postojali dokazi da su učestvovali u mučenju zarobljenih partizana.[3]
Stevan Borota je važio za jednog od najodvažnijih boraca Posavskog NOP odreda. Isticanje Borote u borbama naišlo je i na priznanje partizanskog Vrhovnog štaba, u čijem se saopštenju od 10. oktobra 1941. navodi da Vrhovni štab "izražava priznanje i zahvalnost komandiru Druge čete drugu Boroti koji je u najžešćoj borbi svojim junaštvom dao primer borcima". Ovo priznanje odnosilo se na borbe sa Nemcima 6-7. oktobra 1941.[4]
Sredinom novembra Treći tamnavski bataljon nalazio se u rejonu Bajine Bašte, udaljen od matične teritorije, odakle je bio potisnut nemačkom ofanzivom u području Posavine, Tamnave i Kolubare. Nakon pada Užičke Republike, ostaci Tamnavskog bataljona vratili su se u valjevsko područje, ali u mnogo nepovoljnijim uslovima u odnosu na one koji su vladali u leto 1941. U toku naredna dva meseca u Valjevskoj Podgorini vođene su učestale borbe između partizana s jedne strane i legalizovanih ravnogorskih četnika, četnika Koste Pećanca i kvislinške žandarmerije, uz izvesnu pomoć Nemaca, s druge strane.
Sredinom februara 1942. od reorganizovanog Tamnavskog bataljona i drugih delova Posavskog NOP odreda formiran je Posavsko-tamnavski odred koji je dobio zadatak da se prebaci u rejon Kosmaja jer se procenjivalo da su tamo uslovi za borbu povoljniji nego u Valjevskoj Podgorini. Na putu za Kosmaj, 27-28. februara 1942, došlo je do pogibije nekoliko desetina i hapšenja većeg broja boraca odreda. Među uhvaćenima bili su i Stevan Borota i Josif Majer. Obojica su sprovedena u valjevski zatvor da bi Borota početkom marta 1942. bio sproveden u zatvor Specijalne policije u Beogradu. Prilikom saslušanja Borota je izjavio sledeće:
"U partizanske redove sam stupio samo kao veliki nacionalista, a nikako kao komunista i imao sam jedinu želju da se srpski narod oslobodi okupacije i posveti svome podizanju. O samoj komunističko-partizanskoj borbi sada ne mogu ništa pohvalno da kažem, pošto sam u toku višemesečnog bavljenja među partizanima uvideo da je nacionalni interes bio zloupotrebljen od komunističkih propagatora za čisto komunističke svrhe. U pogledu zločina, odnosno ubistava van borbe, znam da kažem pozitivno samo za četiri slučaja. Za vreme bavljenja moje čete u selu Кršnoj glavi Majer je, u saglasnosti sa vodnim političkim deletagima, osudio dva čoveka na smrt pod sumnjom i optužbom da su potkazali Nemcima gde se nalazimo te su oni došli i napali nas. Jednog od ove dvojice uopšte ne poznajem, dok za drugog znam da se zove Veselin Petrović i da je iz sela Кlanice. Majer je tom prilikom hteo da osudi na smrt i Petrovićevog brata, inače aktivnog kapetana Srpskih oružanih odreda, ali sam ja uspeo da Majer od ove osude odustane, jer do njega nije bilo nikakve krivice. Druga dva čoveka su ubijena u selu Dupljaji, takođe po Majerovoj osudi, ali ne znam za razloge ubistva niti znam ko su bili ubijeni ljudi. Ja lično ne samo da nisam učestvovao u izricanju smrtnih ili kojih drugih presuda, već nisam izvršenju presude ni prisustvovao, a kamo li da sam ubistva izvršavao."
Sa druge strane Josip Majer je istražnim organima izjavio sledeće:
"U koliko se tiče zločina izvršenih od strane moje čete poznato mi je, da su pored ubistva Petrovića Velisava i kafedžije iz sela Mravinjaca ubili još i jednog Rusa, koji je uhvaćen na pruzi, ali kako se isti zove to mi nije poznato. Znam samo da je bio oženjen sa Nemicom, i da je bio optužen da popravlja prugu koju mi rušimo i potkazuje kretanje naših odreda. Zbog ovoga rešeno je od moje i Borotine strane da se on ubije što je i urađeno. Ubijen je u blizini sela Dupljala, ali na kom mestu to mi nije poznato."
Na osnovu naređenja nemačkog okupatora lokalne kvislinške vlasti u Valjevu izvršile su javno vešanje Stevana Borote i Josifa Majera na pijačnom trgu u gradu, 27. marta 1942. Sačuvano je nekoliko fotografija na kojima se vide četnici tamnavskog vojvode Budimira Bosiljčića, uključujući i samog vojvodu, kako sprovode Borotu i Majera iz gradskog zatvora ka stratištu. Takođe, sačuvana je i fotografija egzekucije, kao i fotografija dvojice obešenih partizanskih boraca. Navedene fotografije objavljene su u radu Radivoja Davidovića, "Borota i Majer - mit i stvarnost", objavljenom u Glasniku Istorijskog arhiva Valjevo.[5] Istog dana u Obrenovcu su obešeni partizanski borci Vladimir Aksentijević i Budimir Davidović, a na Ubu Dragoslav Simić i Svetislav Popović. Svu šestoricu istaknutih boraca Posavskog NOP odreda obesili su pripadnici kvislinških organa.
Na istom mestu na kom su obešeni Borota i Majer, 22. maja 1942. obešen je i Stjepan Filipović.
Streljanje načelnika opštine Divci Velisava Petrovića iskoristila je kvislinška štampa (Novo Vreme) koja je objavila dezinformaciju (na osnovu izjave jednog ucenjenog partizanskog kurira) da je načelnika ubio Stevan Borota, tako što ga je zaklao testerom.
Da bi sve bilo uverljivije, kvislinzi su objavili u novinama da Stevan Borota nije Srbin pravoslavne vere, već Mađar, i da mu je ime Ištvan. Za Josifa Majera se govorilo da je on, u stvari, Hinko Majer, veletrgovac iz Zagreba, i da su obojica poslati u Srbiju da izazovu bratoubilački rat.[6]
Sličnu propagandu ponavlja i četnički vođa Dragoljub Mihailović, koji na sastanku sa Nemcima novembra 1941. navodi da "partizane vode stranci, oni koji nisu Srbi: Bugarin Janković, Jevrejin Lindemajer, Mađar Borota, dva muslimana čija mi imena nisu poznata, pripadnik ustaša major Boganić" (imena i podaci su netačni sem Borote, koji nije Mađar).[7]
Potom je kvislinški propagandni aparat dodatno razradio siže navodnog bestijalnog mučenja načelnika u publikaciji Krvava lista komunističkih zločina (Beograd, 1942), uvodeći u ovaj narativ i Josifa Majera kao naredbodavca navodnog masakriranja Petrovića, pri čemu je isticano Majerovo jevrejsko poreklo.[6]
U periodu SFRJ je posthumno odlikovan sledećim odlikovanjima:
Na osnovu činjenice da je nacistička publikacija Krvava lista komunističkih zločina iz 1942. godine preštampavana dva puta u Srbiji nakon 1998, kao i da je publicista Borivoje Karapandžić, ljotićevski emigrant u SAD, u svojim publikacijama prenosio ovu dezinformaciju, uporno opstaje mit o "svirepom komunističkom zločincu Ištvanu Boroti".[6]
S druge strane, streljani predsednik opštine Divci, Velisav Petrović, rehabilitovan je rešenjem Višeg suda u Valjevu 2014. godine. Utvrđeno je da je ubijen bez suđenja, "iz čisto političko-ideoloških razloga, čime su povređena osnovna ljudska prava, na život i slobodu." U rešenju o rehabilitaciji piše da su Velisava ubili pripadnici Tamnavsko-posavskog partizanskog odreda kojim su komandovali Josip Majer i Stevan Borota i da "za zločin nije postojao nikakav razlog."[8]
Svedočenja partizanskih boraca o ponašanju Stefana Borote.
I Istorijskom arhivu Valjevo se čuvaju rukopisi posleratnih sećanja partizanskih boraca na njihovo učešće u Drugom svetskom ratu. Ta sećanja su nastala 1957. godine, radi pisanja istorije NOBa, međutim mnogi detalji nikada nisu objavljeni, ali su srećom sačuvani u Valjevskom arhivu. Tu se nalazi izjava Ostoje Lazarevića iz Lukavca, kako je Borota krajem avgusta 1941. godine uhvatio dvojicu ljudi koji nisu hteli da polože oružje i streljao ih; da je kuću preddsednika seoske opštine Popučke Milovana Grbovića zapalio,l a stoku mu oterao. Za Borotu partizanski borac navodi i da je bio "vrlo netaktičan, često puta i ekstremno surov", te da je streljao više ljudi. Zbog toga su partijski instruktori dr Miša Pantić i Sreten Čitaković hteli i da ga smene. Zabeleženo je da je uz Borotu uvek bio neki mladić zvani Župan, koji je pred svima koje je Borota isledjivao, oštrio nož, i govorio im "al cu da vas koljem", te da je zato i Borota stekao reputaciju čoveka koji ubija, pali i kolje.
Po svedočenju partizanskog borca Konstantin Vujića iz Jasenice Borota "nije postupao kako treba, nego je klao ljude".
Izvesni Miodrag Đenadić, partizanski borac, ubijen je budakom po Borotinom naređenju, "jer nije izvršio povereni zadatak".
Po završetku Drugog svetskog rata u Vaqevu nije ništa nazvano po Stevanu Boroti, mi škola, ni ulica, ni fabrika, ni bilo koje preduzeće. Tek osamdesetih godina prošloga veka, kada je odlučeno da se imenuju brojne novonastale uličice u tada formiranom Novom naselju, jedna od njih je ponela i Stevanovo ime.
(prema: Milorad Belić, Još nekoliko podataka o Stevanu Boroti, Glasnik istorijskog arhiva Valjevo, br 47)
- Radivoje Davidović Majer i Borota -mit i stvarnost, rukopis, Jevrejski istorijski muzej, Beograd
- Milorad Belić, Još nekoliko podataka o Stevanu Boroti, Glasnik istorijskog arhiva Valjevo, br 47
- ↑ Радивоје Давидовић, "Борота и Мајер: мит и стварност", Историјски архив Ваљево - Гласник, 46, Ваљево, 2012. Arhivirano 2016-03-11 na Wayback Machine-u str. 50-51.
- ↑ Милослав Бојић, Посавски партизански одред, Београд, 1987. стр. 205-206.
- ↑ Драгојло Дудић, Дневник 1941, Београд, 1981, стр. 248.
- ↑ Zbornik NOR-a, II/1, Beograd, 1949. str. 93.
- ↑ Радивоје Давидовић, "Борота и Мајер: мит и стварност", Историјски архив Ваљево - Гласник, 46, Ваљево, 2012. Arhivirano 2016-03-11 na Wayback Machine-u str. 73-75.
- ↑ 6,0 6,1 6,2 Радивоје Давидовић, "Борота и Мајер: мит и стварност", Историјски архив Ваљево - Гласник, 46, Ваљево, 2012. Arhivirano 2016-03-11 na Wayback Machine-u str. 53-55.
- ↑ Zapisnik sa sastanka Mihailovića sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11.11.1941.
- ↑ Divci: Rehabilitovan ubijeni predsednik
|
Segment isključivo posvećen Narodnooslobodilačkoj borbi. |