Pali kanon
Pali kanon je zbirka spisa teravada budizma, koji su sačuvani na pali jeziku.[1] Kanon na pali jeziku se sastoji od „tri korpe“ (ili „košare“) - zbog čega se naziva Tipitaka (sanskrit: Tripitaka) - a sastoji se od sutri (kazivanja Bude lično), vinaje (discipline) i abidarme (doktrine).[2]
Tipitaka je jedini potpuno sačuvan kanon od svih ranih budističkih škola, te je najbliži izvornom Budinom učenju. Budistički kanon ne čini jedna knjiga, poput Novog zaveta u hrišćanstvu ili Kurana u islamu, već ogroman korpus tekstova u kojima je vekovima posle Budine smrti beleženo njegovo učenje.[3]
Kanon je vekovima prenošen usmeno, da bi kroz seriju budističkih sabora bio standardizovan i zapisan.[4] Prvi štampani delovi Kanona pojavili su se u 19. veku[5], a danas na internetu postoje kompletna elektronska izdanja.[6]
Pali kanon se satoji od tri glavna dela, koji se na paliju nazivaju pitaka (piṭaka, korpa). Zbog toga je ovaj kanon tradicionalno poznat kao Tipitaka (Tipiṭaka; Tri korpe).
U Budino vreme religijski tekstovi nisu bili pisani, već su učeni usmeno od učitelja, a učenik je morao da ih zapamti i kasnije prenese svojim učenicima. To je presudno uticalo i na formu u kojoj su Budini govori sačuvani (kao recitacije), jer su morali proći kroz proces redakcije i primene raznih mnemotehničkih sredstava u samom tekstu, kao što je ponavljanje istih, standardnih formula, radi lakšeg memorisanja.[7]
Nekoliko meseci posle Budine smrti, na prvom budističkom saboru okupili su se najistaknutiji učenici da bi po sećanju recitovali učiteljeve govore kojima su prisustvovali i tako odredili šta se smatra autentičnim učenjem. Budinom verni pratilac Ananda je dao najveći doprinos ovom konsolidovanju Kanona, a posebno Suta pitake, zahvaljujući svojoj neverovatnoj moći pamćenja. Recitujući neki govor, kao potvrdu da mu je lično prisustvovao i tako svom kazivanju dao pečat autentičnosti, započinjao ga je upravo rečima: „Ovako sam čuo” (pali: Evaṃ me sutaṃ). Od tada do danas ova rečenica u pali kanonu jeste simbol i najava istinskog Budinog učenja.[8]
Tokom vekova, unutar sange postojali su monasi specijalizovani za pamćenje sutri.[7] Sariputa je bio učeni brahman koji je verovatno bio prvi sistematizator Budinog učenja po tradicionalnoj indijskoj metodi mnemotehničkih šablona.[9] Metoda šablonizacije Budinih govora je dosegla usavršenje u ranoj budističkoj književnosti.[9]
Za vladavine kralja Ašoke, u 3. veku p. n. e, Budino učenje je preneto na Šri Lanku, gde su oko 100. godine p. n. e. dela pali kanona zapisana i pohranjena iz straha pred progonima.[10]
Pali kanon je konačno zapisan četiri veka posle Budine smrti, na saboru u Šri Lanki u 1. veku p. n. e. Prema predanju, bilo je vreme velike gladi, broj monaha se veoma smanjio, te je postojala opasnost da usmeno prenošenje Kanona bude potpuno prekinuto. Legenda kaže da je za svaku nikaju ostao samo po jedan monah koji ju je znao celu napamet. Da bi se izbegao potpuni gubitak Kanona, odlučeno je da se on zapiše na palmovim listovima, a nadalje je prepisivan.[11]
Tipitaka uključuje tri zbirke:
- Vinaja pitaka, u kojoj se objašnjavaju pravila ponašanja za monahe i monahinje. Daleko više od liste pravila, Vinaja pitaka opisuje i nastanak svakog pravila, pa tako dobijamo detaljan opis kako je Buda rešavao probleme unutar mnogobrojne i raznorodne duhovne zajednice.
- Suta pitaka, zbirka govora (sutta) koje su u raznim prilikama izgovorili Buda i nekolicina njegovih najbližih učenika. Sadrži suštinu učenja teravada budizma.
- Abidama pitaka, zbirka tekstova u kojima su razrađeni osnovni doktrinirani principi budističke filozofije, organizovani u konzistentan sistem za istraživanje fenomena uma i materije. Sadrži sedam filozofskih rasprava koje sistematično i uz obilje tehničkih termina razmatraju Budino učenje.
Vinaja pitaka i Suta pitaka su vrlo slične onome što se na osnovu sačuvanih fragmenata može rekonstruisati kao kanoni ostalih ranih budističkih škola. Međutim, Abidama pitaka je očigledno nastajala kasnije i otuda su i razlike znatno veće.[12]
Vinaja pitaka je daleko više od puke liste pravila. Sadrži takođe priče kojima se opisuje nastanak svakog pravila, pa tako dobijamo detaljan opis na koji način je Buda rešavao problem održavanja harmoničnih odnosa unutar mnogobrojne i raznorodne duhovne zajednice. Sastoji se iz četiri dela:
- Suttavibhanga - Ovaj deo sadrži kompletan skup pravila za monašku zajednicu. Pravila su sažeta u Patimokkhu i ima ih 227 za monahe i 311 za monahinje.
- Khandhaka (Mahavagga) - Uključuje nekoliko tekstova nalik na sutte, između ostalog Budin opis perioda neposredno posle probuđenja, njegove prve govore grupi od pet monaha i priče o tome kako su se neki od njegovih najpoznatijih učenika priključili monaškoj zajednici i potom i sami dostigli probuđenje.
- Khandhaka (Ćulavagga) - Ovaj deo sadrži dalju razradu monaške etikecije i dužnosti, kao i pravila i postupke za razmatranje prekršaja koji se dogode unutar monaške zajednice. Takođe tu je i priča o tome kako je ustanovljen red monahinja i detaljan opis prvog i drugog sabora.
- Parivara - Rekapitulacija prethodnih poglavlja, sa sažetkom pravila klasifikovanih i preklasifikovanih za različite svrhe upućivanja u njih.
Sutta pitaka, drugi deo Tipitake, sastoji se od preko 10.000 sutta ili govora, koje je izgovorio Buda ili neko od njegovih najbližih učenika, tokom 45-godišnjeg širenja učenja. U njoj su takođe sabrani i stihovi drugih članova monaške zajednice.
Sute su grupisane u pet zbirki (nikaua):
- Digha nikaja - Zbirka dugih govora
- Mađđhima nikaja - Zbirka govora srednje dužine
- Samjutta nikaja - Zbirka po temi grupisanih govora
- Anguttara nikaja - Zbirka brojčano grupisanih govora
- Khuddaka nikaja - Zbirka kratkih knjiga
Prve četiri nikaje imaju svoje pandane u kasnije nastalom kanonu severnog, mahajana budizma (Kina, Mongolija, Koreja, Japan), čiji se delovi nazivaju agama („predaja”). Te zbirke, u formi u kojoj danas postoje, zapravo su sačinjene od delova kanona tri ili četiri rane budističke škole u Indiji (tradicija kaže da ih je bilo ukupno 18), a sačuvane su samo u kineskom prevodu. Mnogo je sličnosti u prve četiri agame s pali kanonom, što potvrđuje da su tekstovi koje danas imamo uglavnom nastali pre podele ranog budizma na različite pravce.[3]
Abidama pitaka (Abhidhamma piṭaka) ili Košara sistematske razrade učenja, je deo kanona u kojem se detaljno i uz pomoć specifičnih tehničkih termina analizira Budino učenje. Ova zbirka tekstova svoj oblik je dobijala u vekovima posle Bude, otprilike tri veka posle njegove smrti je uključena u Pāli kanon. [13]
- ↑ Gombrich, Theravada Buddhism, 2nd edn, Routledge, London, 2006. pp. 3
- ↑ Elijade 1996: str. 40–59
- ↑ 3,0 3,1 Kovačević 2014: str. 16
- ↑ Harvey, Introduction to Buddhism, Cambridge University Press. 1990. ISBN [[Special:BookSources/{{{2}}}|{{{2}}}]] Uneseni ISBN nije važeći.. pp. 3
- ↑ Bechert & Gombrich, The World of Buddhism, Thames & Hudson. 1984. ISBN [[Special:BookSources/{{{2}}}|{{{2}}}]] Uneseni ISBN nije važeći.. pp. 293
- ↑ CSCD Tipitaka (Roman)
- ↑ 7,0 7,1 Kovačević 2014: str. 18
- ↑ Kovačević 2014: str. 31
- ↑ 9,0 9,1 Čedomil Veljačić, Pitaja o nosiocu tereta moralne odgovornosti
- ↑ Čedomil Veljačić » Budizam » Historijski uvod
- ↑ Kovačević 2014: str. 19
- ↑ "Buddhism." Encyclopædia Britannica. Ultimate Reference Suite. Chicago: Encyclopædia Britannica, 2008.
- ↑ Kovačević 2014: str. 17
- Elijade, Mirča (1996). Vodič kroz svetske religije. Beograd: Narodna knjiga.
- Kovačević, Branislav (2014). Ovako sam čuo: Budino učenje na osnovu izvora u Pali kanonu. Novi Sad–Beograd.
- (sh) Pali kanon
- (en) Pali kanon