(Translated by https://www.hiragana.jp/)
Лагана музика — Википедија Пређи на садржај

Лагана музика

С Википедије, слободне енциклопедије
Лагана музика
Друга имена
Стилистичко пореклоБиг бенд[1]
Културно порекло1940-те, Сједињене Државе[1]
Изведене форме
Поџанрови
поп свемирског доба

Лагана музика (понекад позната и као музика расположења)[1][4] је жанр забавне музике и радио формат који је био најпопуларнији током 1950-их до 1970-их.[5] Она је сродна са музиком средњег пута (МОР) и обухвата инструменталне снимке стандарда, хит песме, не-рок вокале и инструменталне обраде изабраних популарних рок песама. Она се углавном концентрише на музику која претходи епохи рокенрола, карактеристично за музику из четрдесетих и педесетих година 20. века. Од углавном инструменталног формата лепе музике разликује се разноврсним стиловима, укључујући проценат вокала, аранжмане и темпа, који су били подесни за емитовање током различитих делова дана.

Овај музички стил често се меша са елеваторском музиком („Мјузак“[6][7]) или салонском музиком. Мада је био популаран на неким од истих места, намера је била да се слуша из уживања, а не као позадински звук.

Историја

[уреди | уреди извор]

Овај стил је био синониман за ознаку „са жицама“. Жичани инструменти су се користили у бендовима лагане музике 1930-их и били су доминантан звучни запис за филмове холивудског златног доба. Током 1940-их и 1950-их жичани инструменти су се користили у џезу и забавној музици. Као примери у џез жанра налазе се снимци Чарлија Паркера након Другог светског рата[8][9] и снимци Клифорда Брауна[10][11][12] и Хелен Мерил из 1955. године.[13][14] Рани примери музичара у популарном контексту били су Дајна Вашингтон 1951. и Џеки Глисон 1952. Током 1950-их употреба жичаних инструмената брзо је постала главна карактеристика жанра лаке музике у развоју.

Глисон, мајстор у овом жанру, чијих су првих десет албума стекли статус златних, изразио је намеру да произведе „музичке нумере које никада не би смеле да буду наметљиве, већ угодне“.[15]

Слично томе, 1956. године Џон Сири старији је покушао да користи хармонику у контексту џез секстета како би створио умирујуће расположење идеално за „низак притисак” слушања на свом албуму Squeeze Play.[16][17] Џери Мјурад је такође допринео музици, укључујући разне врсте усне хармонике.

Пријем

[уреди | уреди извор]

Часописи Билборд и Рекорд Ворлд представили су синглове за лагано слушање на независно ревидираним топ листама. Генерално дужине од 40 нумера, ти синглови су мапирали програме на станицама као што су WNEW, Њујорк Сити, WWEZ, Синсинати и КМПЦ, Лос Анђелес. Рекорд Ворлд је започео своје рангирање 29. јануара 1967, а то је окончано почетком 1970-их. Билбордова листа лагане музике је преображена у лествицу Савремене одрасле 1979. године и траје до данас.[18]

Током врхунца ове музичке форме у 1960-им, нису биле ретке појаве да инструментални синглови лагане музике избију на врх лествице Билбоард Хот 100 (и тамо задрже неколико недеља). [19]

Лагана музика је имала ригидне стандарде за инструментацију, нпр. мало или нимало саксофона (у то време саксофон је био повезан са мање истанчаним стиловима попут џеза и рокенрола, мада је Били Вон био изузетак правилу), и ограничења о томе колико би се вокалних комада могло пустити у току сата. Радио формат лагане музике генерално је, мада не у потпуности, замењен меким савременим форматом за одрасле.[20]

Према Континуум енциклопедији светске популарне музике, „Јавна проминенција и профитабилност лаког слушања [у послератним годинама] довели су до тесне повезаности са такозваним ’Истаблишментом’, који је временом демонизовала рок контракултура.”[21] У Кристгаувом водичу за плоче: Рок албуми седамдесетих (1981), рок критичар Роберт Кристгау наводи да је „полукласична музика систематско разводњавање преференција високог укуса”.[22]

Певачи лагане музике

[уреди | уреди извор]

Певачи лагане музике имају дугу историју која сеже до деценија раног двадесетог века. У овом музичком жанру су били популарни вокали попут Перија Кома, Френка Синатре, Бинга Крозбија, Дина Мартина, Тонија Бенета, Дионе Ворвик, Била Кенија, Аштруд Жилберте, Мата Монра, Карпентерса и многих других. Тада је настао помало подругљив термин салонски гуштер, а мање познати салонски певачи често су били исмевани као диносауруси прошлих ера[23] и пародирани због свог преданог испоручивања стандарда.[24]

Почетком 1990-их, оживљавање салона било је у пуном јеку и укључивало је групе попут Цомбустибле ЕдисонКомбастибл Едисон, Лав Џонс, Коктели, Пинк Мартини и Најткапс. Алтернативни бенд Стереолаб демонстрирао је утицај салона издањима попут Space Age Bachelor Pad Music и Ultra-Lounge serijom salonskih muzičkih albuma. Salonski stil bio je direktna kontradikcija sa grandž muzici koja je dominirala u tom periodu.[25][26]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ Keightley 2012, стр. 192.
  2. ^ Rosen, Jody (7. 6. 2005). „The Musical Genre That Will Save the World”. Slate. 
  3. ^ Murray, Noel (7. 4. 2011). „Gateways to Geekery: Sunshine Pop”. The A.V. Club. Onion Inc. Приступљено 27. 11. 2015. 
  4. ^ Musiker & Musiker 2014, стр. 16.
  5. ^ Lanza et al. 2008, стр. 161.
  6. ^ Das, Anupreeta (24. 3. 2011). „Marketing analytics startup Adometry lands $8M from Shasta Ventures”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 18. 12. 2020. г. Приступљено 31. 3. 2011. 
  7. ^ „Toronto's Mood Media buys Muzak”. National Post. 25. 3. 2011. Приступљено 9. 7. 2013. 
  8. ^ „Charlie Parker Biography – Facts, Birthday, Life Story”. Biography.com. Приступљено 17. 2. 2014. 
  9. ^ „Charlie Parker”. The New Grove Dictionary of Jazz. Приступљено 23. 4. 2012. 
  10. ^ Catalano, Nick (2000). Clifford Brown: The Life and Art of the Legendary Jazz Trumpeter. New York, New York: Oxford University Press. стр. 9. ISBN 0-19-510083-2. 
  11. ^ „Jazz Standards Songs and Instrumentals (Joy Spring)”. JazzStandards.com. Приступљено 18. 6. 2012. 
  12. ^ „Jazz Standards Songs and Instrumentals (Daahoud)”. JazzStandards.com. Приступљено 18. 6. 2012. 
  13. ^ Bahl, Mathew (2000-09-01). „Helen Merrill: Jelena Ana Milcetic aka Helen Merrill”. Allaboutjazz.com. Приступљено 2017-04-08. 
  14. ^ Scott Yanow. „Complete Helen Merrill on Mercury (1954–1958)”. AllMusic. Приступљено 2017-04-08. 
  15. ^ AoL Music (2012). „Jackie Gleason Albums”. AoL Music. AOL Inc. Архивирано из оригинала 12. 7. 2012. г. Приступљено 16. 8. 2012. 
  16. ^ The Cash Box. Album Reviews. , Cash Box Publishing Co., New York, December 8, 1956, Vol.XVIII No. 12, p. 38 Review of album "Squeeze Play" in Cash Box magazine, Pg. 38 on americanradiohistory.com
  17. ^ Billboard. децембар 1956. стр. 22. 
  18. ^ Hyatt, Wesley (1999). The Billboard Book of Number One Adult Contemporary Hits. New York City: Billboard Books. ISBN 978-0-823-07693-2. 
  19. ^ „Walter Wanderley Summer Samba (So Nice) Chart History”. Billboard. Приступљено 2017-12-16. 
  20. ^ Radio Station Format Guide Архивирано 2006-03-27 на сајту Wayback Machine
  21. ^ John Shepherd, David Horn (eds.) Continuum Encyclopedia of Popular Music of the World Volume 8. 2012. ISBN 1441148744. , p. 194.
  22. ^ Christgau, Robert (1981). „The Guide”. Christgau's Record Guide: Rock Albums of the Seventies. Ticknor & Fields. ISBN 0899190251. Приступљено 30. 3. 2019 — преко robertchristgau.com. 
  23. ^ „American Notes LAS VEGAS--- Stop the Music!”. Time. 21. 8. 1989. Архивирано из оригинала 25. 08. 2013. г. Приступљено 25. 12. 2020. 
  24. ^ Sean Elder. „Bill Murray”. Salon.com. Архивирано из оригинала 2008-01-12. г. Приступљено 2008-01-18. 
  25. ^ Spindler, Amy M. (7. 3. 1995). „Review/Fashion; Chic Prevails Over Grunge”. New York Times. Приступљено 2007-12-12. 
  26. ^ Lacayo, Richard (25. 5. 1998). „Ring-A-Ding Ding”. Time. Архивирано из оригинала 17. 08. 2013. г. Приступљено 2008-01-17. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Лагана музика на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Lagana_muzika&oldid=28522297”