Јужна летећа веверица
| Јужна летећа веверица | |
|---|---|
| |
| Glaucomys volans | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Тип: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Потпородица: | |
| Племе: | |
| Род: | |
| Врста: | G. volans
|
| Биномно име | |
| Glaucomys volans Linnaeus, 1758
| |
| Подврсте | |
| |
| |
| Ареал јужне летеће веверице | |
Јужна летећа веверица (лат. Glaucomys volans) је врста сисара из реда глодара и породице веверица (Sciuridae). Припада племену летећа веверица (Pteromyini). Њено природно станиште су листопадне и мешовите шуме. Насељава подручје Северне Америке исток САД и крајњи југоисток Канаде, а изоловане популације постоје и у Мексику, Гватемали и Хондурасу.
Опис
[уреди | уреди извор]
Крзно јужне летеће веверице са горње стране тела је сиво-смеђе, бокови су тамносмеђи, а са доње стране тела крзно је крем боје. Очи су велике, а реп спљоштен. Такође, карактерише је и танка мембрана обрасла длаком, која се протеже између предњих и задњих екстремитета тако да омогућава овој врсти веверица да „лебди” и „лети” између грана. Достиже дужину (са репом) од 21 – 26 cm, а сам реп може бити дуг 8 – 12 cm. Ноћна је животиња, које се ретко може видети на тлу.
Облик и величина тела ових веверица у потпуности је прилагођена условима живота у шуми. То су витке животиње с израженим дугим екстремитетима и дугим китњастим репом. Добро развијени мишићи, поготово на екстремитетима, омогућују им добро приањање и пењање уз дрвеће, а мембрана, која се према потреби може раширити између екстремитета, омогућава „лет”. Реп је спљоштен те им служи приликом „лебдења” и усмерава у „лету”.
Угроженост
[уреди | уреди извор]Ова врста није угрожена јер има широко распрострањење. Јужне летеће веверице успевају да побегну од непријатеља јер су брзе, окретне, пењу се уз дрво и далеко могу да одскоче. Главни непријатељи су јој: јастреб, сова, дивља мачка, ласица, ракун и змија. [2]
Распрострањеност и станиште
[уреди | уреди извор]Јужна летећа веверица (лат. Glaucomys volans) је присутна у Канади, САД, Мексику, Хондурасу и Гватемали.[2]
Станишта врсте су листопадне шуме и мешовите шуме.[2]
Начин живота
[уреди | уреди извор]Јужна летећа веверица прави гнезда у шупљинама дрвећа. Женка окоти 2-3 на југу а 3-4 младунца на северу ареала. Животиња се храни инсектима у пролеће, а орасима, воћем и семеном у осталом делу године.[2]
Размножавање
[уреди | уреди извор]Јужна летећа веверица у току године може имати и два легла. Женке формирају мале групе 20 дана пре рађања. Период гравидности је 40 дана. Окоти се 2-7 младунаца који су слепи, глуви и розикасти. Телесна тежина на рођењу је између 3 и 5 грама. Младунче је потпуно прекривено крзном прве 2 недеље; очи почињу да им се отварају након 4 недеље старости. Период сазревања је око 8 недеља, са 60 дана постају отпорнији на природне услове и почињу да уче да лете. Мајка их надгледа и ако се деси да падну, врати их у гнездо. У почетку, она их учи како да полете и безбедно слете. Мужјаци не помажу у збрињавању младунчади. Када постану мало старији, крећу са мајком у ноћну шетњу и потрагу за храном. Мајка брине о њима до следећег пролећа.
Начин исхране
[уреди | уреди извор]Јужне летеће веверице, што се исхране тиче, нису избирљиве. Једу скоро све: орахе, семе, воће, лишајеве, печурке, млади изданке, инсекте, пауке, јаја и младе птице. Имају велике очи, и оштар вид. Такође имају истанчан слух и осетљиве бркове на основу којих бирају храну.
Подврсте
[уреди | уреди извор]Научници тренутно препознају 11 подврста јужне летеће веверице:[3]
- Glaucomys volans volans Linnaeus, 1758 - североисток САД и југоисток Канаде
- Glaucomys volans hrast Bangs, 1896 - Флорида и Џорџија
- Glaucomys volans saturatus AH Howell, 1915 - Флорида и Џорџија
- Glaucomys volans texensis A. H. Howell, 1915 - источни Тексас
- Glaucomys volans chontali Goodwin, 1961 - Оахака
- Glaucomys volans goldmani Nelson, 1904 - Чијапас и Гватемала
- Glaucomys volans guerreroensis Diersing, 1980 - Гереро
- Glaucomys volans herreranus Goldman, 1936 - Веракруз
- Glaucomys volans madrensis Goldman, 1936 - Чивава
- Glaucomys volans oaxacensis Goodwin, 1961- Оахака
- Glaucomys volans underwoodi Goodwin, 1936 - Хондурас
Занимљивости
[уреди | уреди извор]Летеће веверице, захваљујући специјалним кожним мембранама које им повезују предње и задње ноге, могу да изведу продужене скокове са једног дрвета на друго чак и у дужини од 60 метара. Узимајући у обзир величину саме веверице која не прелази 60 цм (без подједнако дугачког репа) закључује се да су летеће веверице у стању да прескоче сто пута већу дужину него што су саме дугачке.
Галерија
[уреди | уреди извор]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Glaucomys volans База података укључује и доказе о ризику угрожености. (језик: енглески)
- ^ а б в г Црвена листа (језик: енглески)
- ^ Glaucomys volans - Taxonomy and Nomenclature
Литература
[уреди | уреди извор]- IUCN црвена листа угрожених врста, детаљнији подаци о врсти (језик: енглески)
- Arbogast, B. S. (1999). Mitochondrial DNA phylogeography of the New World flying squirrels (Glaucomys): implications for Pleistocene biogeography. Journal of Mammalogy 80: 142-155.
- Fox, D. & Mulheisen, M. (1999): Animal Diversity Web - Glaucomys volans. Accessed May 20, 2005.
- Fridell, R. A. & Litvaitis, J. A. (1991). Influence of resource distribution and abundance on home-range characteristics of southern flying squirrels. Canadian Journal of Zoology 69: 2589-2593.
- Mitchell, L. R.; Carlile, L. D. & Chandler, C. R. (1999). Effects of southern flying squirrels on nest success of red-cockaded woodpeckers. Journal of Wildlife Management 63: 538-545.
- Sawyer, S. L. & Rose, R. K. (1985). Homing in and ecology of the southern flying squirrel Glaucomys volans in southeastern Virginia. American Midland Naturalist 113: 238-244.
- Stapp, P.; Pekins, P. J. & Mautz, W. W. (1991). Winter energy-expenditure and the distribution of southern flying squirrels. Canadian Journal of Zoology 69: 2548-2555.
- Stone, K. D.; Heidt, G. A.; Baltosser, W. H. & Caster, P. T. (1996). Factors affecting nest box use by southern flying squirrels (Glaucomys volans) and gray squirrels (Sciurus carolinensis). American Midland Naturalist 135: 9-13.
- Stone, K. D.; Heidt, G. A.; Caster, P. T. & Kennedy, M. L. (1997). Using geographic information systems to determine home range of the southern flying squirrel (Glaucomys volans). American Midland Naturalist 137: 106-111.
- Taulman, J. F. (1999). Selection of nest trees by southern flying squirrels (Sciuridae: Glaucomys volans) in Arkansas. Journal of Zoology 248: 369-377.
