(Translated by https://www.hiragana.jp/)
Гусле — Википедија Пређи на садржај

Гусле

С Википедије, слободне енциклопедије
Гуслар преусмерава овде. За пиће погледајте страницу Гуслар (пиће).
Гусле
Српске гусле
Класификацијагудачки инструменти
Певање уз гусле
Гусле Вука Караџића (Музеј Вука и Доситеја)
Нематеријално културно наслеђе
РегионСрбија
ЗаједницаСрпски народ
ПредлагачОпштина Врбас
Датум уписа18. јун 2012.
Светска баштина Унеска
Листа уписаУнеско
Унеско ознака1377
Датум уписа2. децембар 2018.
Локација уписаSinging to the accompaniment of the Gusle
Веб сајтhttp://nkns.rs/cyr
Вештина израде гусала
Гусле у Етнографском музеју Црне Горе на Цетињу
Нематеријално културно наслеђе
РегионЦрна Гора

Гусле (О овој звучној датотеци Гусле — пример) народни су српски гудачки инструмент. Овај инструмент има једну, или евентуално две жице. Најчешће су направљене од јаворовог дрвета. Као једножичани инструмент, гусле се срећу у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Далмацији и Србији. Гусле из Лике и Босанске Крајине углавном имају две жице.

Жице су направљене од тридесет упредених коњских длака, као што је случај и са струном гудала. Гудало се користи тако што се повлачи по затегнутим жицама, производећи оштар и драматичан звук, који је изузетно експресиван. Гусле спадају у инструменте за које је потребно велико умеће свирања. Саме гусле састоје се од музичке кутије која је пресвучена животињском кожом на коју се надовезује дугачак врат на чијем завршетку је изрезбарена животињска (најчешће коњска) или птичија (најчешће орао или соко) глава.

При свирању, тело гусала се полаже на колена (у крило), док дугачак врат придржава длан једне руке.

Гусле су играле важну улогу у историји српске епске поезије будући да су гуслари — народни певачи, опевали догађаје из националне историје вековима, све док ти текстови нису коначно записани. Већина песама говори о временима отоманске владавине и националне борбе за независност. Напорима Вука Караџића многе српске епске песме записане су и сачуване већ у раном 19. веку. У неким књигама и публикацијама се спомиње податак да су српске гусле дочекале Фридриха Првог Барбаросу када се у 12. веку састао у Нишу са српским владаром Стефаном Немањом, где му је Немања понудио помоћ српске државе у крсташком рату. Кажу да је Барбароса био задивљен звуком гусала и пјевањем уз њих, па се много интересовао око појединости везаних за гусле.

Гусле, као степски инструмент, даљим пореклом потичу из средње Азије. Срби, као једно од словенских племена степског порекла, довели су овај инструмент на простор југоисточне Европе. Њени најсроднији инструменти су моринхур и игил. На врху гусала је често коњска или јарчева глава као симбол сточарства и номадских народа, док је гудало најчешће израђено у облику змије, као симбол горштачке љутине. Касније се на гуслама срећу ликови националних јунака, а није случајно што се праве од јавора, јер јавор као дрво има симболику у српској претхришћанској религији и означавао је култ предака. Такође се уз гусле славе преци.

Гусле се још срећу и у Сирији, а код Лужичких Срба се среће гудачки инструмент са три жице под називом хусле. Такође, Срби који су мењали веру и примали ислам, били су задржали обичај опевавања својих муслиманских јунака уз гусле. Данас се овај обичај код њих готово изгубио.

Певање уз гусле је уписано новембра 2018. године на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.[1][2][3]

Грађа инструмента

[уреди | уреди извор]
Делови гусала
Моринхур
Игил
Филип Вишњић, (1767—1834)
Гуслар окружен децом, цртеж Уроша Предића из 1882.
Срби око гуслара, литографија Анастаса Јовановића из 1848.

Делови гусала:

  1. Варјача — звучно тело — издубљено дрво преко кога је натегнута јагњећа, зечја или јарећа кожа на којој је на средини направљена перфорација ради звучности инструмента.
  2. Држач се састоји од «врата» и «главе». «Глава» је сам врх гусала и обично је врло богато украшена, може бити изрезбарен лик човека, коња, птице итд, док је «врат» део за који гуслар држи гусле, док другом руком гудалом прелази преко натегнутих струна.
  3. Струне су направљене од длака из коњског репа.
  4. Опута — део за који је струна причвршћена при дну гусала.
  5. Кочић или крчало — налази се између «главе» и «дршка» и на њега се намотава струна.
  6. Коњ или коњић — комадић дрвета који одваја струну од звучног дела. Налази се између «опуте» и перфорације, а може бити до «три прста» висине.
  7. Лучац — гудало направљено од природно закривљене гране и струне од коњске длаке.

Типови гусала:

  1. Херцеговачки тип — високо постављене жице
  2. Дубровачки тип — ниско постављене и дуже жице
  3. Крајишки тип — са две струне

Историја инструмента

[уреди | уреди извор]

Назив „гусле” долази од праславенске речи „gǫdsli” што значи „жица”.

Прва белешка о гуслама међу Јужним Словенима долази од Византинаца, из прве половине VII века, када су ухваћена „два шпијуна која код себе нису имали оружје, већ само дрвена инструмента”[4]

Знаменити гуслари — певачи српских народних песама

[уреди | уреди извор]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Поред кола и славе и гуслање се нашло на репрезентативној листи (Б92, 29. новембар 2018)
  2. ^ Певање уз гусле на листи Унеска („Политика”, 29. новембар 2018)
  3. ^ „Упис гусала у Унескову листу - признање и памћење (СПЦ, 29. новембар 2018)”. Архивирано из оригинала 03. 12. 2018. г. Приступљено 02. 12. 2018. 
  4. ^ „ИНСТРУМЕНТ ГУСЛЕ - ПОРЕКЛО”. Petrovgrad.org (на језику: српски). 2018-12-12. Приступљено 2021-01-24. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гусле&oldid=28402398”