Лудвиг Мис ван дер Рое
Лудвиг Мис ван дер Рое | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 27. март 1886. |
Место рођења | Ахен, Немачко царство |
Датум смрти | 17. август 1969.83 год.) ( |
Место смрти | Чикаго, САД |
Лудвиг Мис ван дер Рое (нем. Ludwig Mies van der Rohe, *27. март 1886. Ахен — †17. август 1969. Чикаго) је био немачки, а касније амерички архитекта.[1] Ван дер Рое се са Валтером Гропијусом и Ле Корбизјеом сматра зачетником модерне архитектуре. Он је био у потрази за архитектуром која ће бити огледало живота у двадесетом веку. Ван дер Роеове грађевине се одликују чистим формама и интензивном употребом стакла, челика и бетона. Његов рад је допринео појави зграда са стакленим фасадама интернационалног стила. Говорио је да су његове грађевине „кост и кожа“.
Током 1930-их, Мис је био последњи директор Баухауса, револуционарне школе модернистичке уметности, дизајна и архитектуре.[2] Након успона нацизма на власт, са снажном опозицијом модернизму (што је довело до затварања самог Баухауса), Мис је емигрирао у Сједињене Државе. Прихватио је позицију да води архитектонску школу на данашњем Институту за технологију Илиноиса у Чикагу.
Живот и архитектура
[уреди | уреди извор]Прве основе за свој каснији занатлијски таленат и своје звање стекао је од свога оца који је поседовао клесарску радњу. У годинама 1897–1900. похађао је црквену школу. Преселио се у Берлин 1905. године где се запослио као архитекта и дизајнер намештаја код Бруна Паула. Прву грађевину је пројектовао као 21-годишњи архитекта 1907. године. Била је то дрвена зграда у стилу 18. века на коју је утицала енглеска архитектура. Од 1908. године сарађивао је са Петером Беренсом. Посветио се студијама архитектуре Фридриха Шинкела и Френка Лојда Рајта. У годинама 1911–1912. радио је на пројекту немачке амбасаде у Санкт Петербургу и пројектовао је породичну кућу супружника Кронел у Хагу.
Сопствени атеље је основао већ 1912. године. У својим првим радовима се трудио за радикалнији спој архитектуре и технике. У сарадњи са Хансом Рихтером, Вернером Графом и Ел Лисицким издавао је ревију Г. („Gelstaltung“). Залагао се за индустријализацију свих области архитектуре.
После завршетка Првог светског рата године 1918. укључио се у Новембер-групу где је био директор изложби у архитектури, а 1926. године је изабран за председника удружења уметника и архитеката у немачком „Werksbundu“. Године 1921. је одржан конкурс за Берлински облакодер. За пројекат Л. М. ван дер Роа није било интересовања и тако је овај пројекат постао фаза естетске студије без икакве употребне вредности. Зграда се карактерисала једноставношћу, имала је стаклену фасаду и одредила је развој облакодера 40-их и 50-их година 20. века.
Развео се 1921. године и променио је име којем је додао холандско „ван дер“ и породично презиме своје мајке Рое. Постаје директор изложбе „Werkbund Exposition“ 1927. године. Шеснаест светских архитеката је презентовало 320 пројеката модерних зграда и архитекте су користиле психолошка и социолошка знања уз употребу савремених материјала, углавном бетона и стакла. Биле су то прве зграде у којим су употребљене кубичке форме и равни кровови.
Године 1928. била му је, као директору немачке секције изложбе у Барселони, поверена улога пројектанта немачког павиљона. Зграда је служила као центар за информације и преноћиште. Зграда је 1930. године уништена и у периоду од 1983. до 1989. године поново изграђена као узор савремене архитектуре. Значајни су били употребљени материјали и отворена диспозиција која је спајала ентеријер са екстеријером. Спој је настао из потребе остварења кретања посетилаца на изложби. Уједно је радио и пројекат за супружнике Тугендхат у Брну.
У ово доба је пројектовао и кућу за Емила Нолдеа и Херберта Герика који нису били тако познати. У годинама 1930–1933. водио је као директор познату уметничку школу Баухаус за коју је направио неколико пројеката.
Године 1938, с обзиром на политичку ситуацију у Немачкој, емигрирао је у САД и још исте године је постао управник одељења за архитектуру на „Armour Institute“, касније „Institute of Technology“ у Чикагу за који је предложио урбанистичко решење и неколико зграда.
Главни знак његових радова у САД је челични скелет са правилном основом који је модуларан. У модулу је саградио и викенд кућу Едите Фарнсворт, коју је схватио као отворени павиљон. Даље грађевине за које је користио скелетну конструкцију биле су зграда Факултета „Crown Hall“ за IIТ, за коју је искористио идеју великог друштвеног простора испод спуштене таванице на рамовима, и стамбене зграде „Lake Shore Drive“ у Чикагу. Његово последње дело је Нова национална галерија у Берлину. Умро је 1969. године у Чикагу.
Касније године и смрт
[уреди | уреди извор]Током последњих двадесет година свог живота, Мис је развио и изградио своју визију монументалне архитектуре „коже и костију“ која је одражавала његов циљ да појединцу обезбеди место да се испуни у модерној ери. Мис је настојао да створи слободне и отворене просторе, затворене унутар структуралног поретка са минималним присуством. Године 1963. одликован је Председничком медаљом слободе.[3]
Мис ван дер Рое је умро 17. августа 1969. од рака једњака изазваног пушењем.[4] Након кремације,[5] његов пепео је сахрањен у близини других познатих чикашких архитеката на чикашком гробљу Грејслaнд. Његов гроб је обележен намерно неукрашеном црном плочом чисте линије од углачаног гранита и великим стаблом трновца.[1]
Дизајн
[уреди | уреди извор]Бавио се и дизајном и био је последњи директор уметничке школе Баухаус. Постао је познат по својим речима „мање је више“. Његова столица из Брна коју је предложио за породицу Тугендхат израђује се и дан данас. Сличну славу је имала и његова барселонска столица.
Допринос
[уреди | уреди извор]Допринос његовог рада почива углавном у употреби јасне и чисте скелетне конструкције. Његове грађевине су постале привлачне кроз његов приступ ка детаљима, функционалну флексибилност, због употребљених квалитетних материјала и рафиниране елеганције из којих је проистекао његов мото „Мање је више“.[6]
Дело
[уреди | уреди извор]- Стамбене зграде и концепт насеља „Weissenhof“, Штутгарт, 1927.
- Кућа Х. Лангеа, Крефелд, 1928.
- Немачки павиљон у Барселони, 1928—1929. порушен 1930. и реконструисан у периоду између 1983. и 1989. године
- Вила Тугендхат, Брно, Чешка република, 1930.* Кућа Фарнсворт, Илиноис, 1946. до 1950.
- „Crown Hall“, Чикаго, Илиноис, 1950. до 1956.
- Стамбене зграде „Lake Shore Drive“, Чикаго, Илиноис, 1948. до 1951.
- „Seagram Building“, Њујорк 1954. до 1958.
- Нова национална галерија, Берлин, 1962. до 1968.
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Барселона, Немачки павиљон за светску изложбу 1929. (реконструкција)
-
Кућа Естер (лево), Кућа Ланге (десно), у Крефелду
-
Зграда IBM у Чикагу
-
Павиљон за светску изложбу, детаљ 1
-
Павиљон за светску изложбу, детаљ 2
-
Павиљон за светску изложбу, детаљ 3
-
Павиљон за светску изложбу, детаљ 4
-
Стамбена зграда у Штутгарту
-
поглед са задње стране
-
унутрашњост
-
"860-880 Lake Shore Drive", Čikago
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б „Mies van der Rohe Dies at 83; Leader of Modern Architecture”. The New York Times. 17. 8. 1969. Приступљено 21. 7. 2007. „Mies van der Rohe, one of the great figures of 20th-century architecture, died in Wesley Memorial Hospital here late last night. He was 83 years old.”
- ^ Dyckhoff, Tom (30. 11. 2002). „Mies and the Nazis”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 20. 6. 2018.
- ^ Wetterau, Bruce (1996). The Presidential Medal of Freedom : winners and their achievements. Washington D.C.: Congressional Quarterly Inc. стр. 72. ISBN 1-56802-128-3. Приступљено 9. 9. 2019.
- ^ Schulze (1985). Mies van der Rohe: A Critical Biography, New and Revised Edition. University of Chicago Press. стр. 189.
- ^ Schulze, Franz; Windhorst, Edward (2012). „Recessional: 1962–69”. Mies van der Rohe: A Critical Biography (New and revised изд.). Chicago: The University of Chicago Press. стр. 397. ISBN 978-0-226-75600-4.
- ^ Savremena arhitektura, Udo Kulterman Novi Sad 1971.
Литература
[уреди | уреди извор]- H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.
- Ђина Пискел, Општа историја уметности, Београд 1972.
- Udo Kulterman, Savremena arhitektura, Novi Sad 1971.
- Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976.
- Алфиревић, Ђорђе. Примена концепта простор у простору у савременој архитектури отвореног плана. Архитектура и урбанизам (Београд), бр. 42 (2015), стр. 24-40.
- Blake, Peter (1976). The Master Builders. New York: W W Norton & Company, Inc. ISBN 0-393-00796-0.
- Carter, Peter (1974). Mies van der Rohe at Work. New York: Praeger. OCLC 627943.
- Daza, Ricardo (2000). Looking for Mies. Barcelona: Actar. ISBN 978-84-96954-37-3.
- Lamster, Mark (2018). "The man in the Glass House: Philip Johnson, Architect of the Modern Century" (hardcover,528 pages) Little, Brown & Co. English; ISBN 0-316-12643-8; ISBN 978-0-316-12643-4
- Neumeyer, Fritz (1991). The Artless Word: Mies Van der Rohe on the Building Art. Cambridge: MIT Press. ISBN 978-0-2621-4047-8.
- Puente, Moisés (2008). Conversations with Mies Van Der Rohe. New York: Princeton Architectural Press. стр. 96. ISBN 978-1-56898-753-8.
- Rovira, Josep M; Casais, Lluis (2002). Mies van der Rohe Pavilion: Reflections,71 pages. Publisher:Triangle Postal. ISBN 978-84-8478-039-7
- Schulze, Franz (1985). Mies Van Der Rohe; A Critical Biography. Chicago: University of Chicago Press, Inc. ISBN 0-226-74059-5.
- Schulze, Franz; Windhorst, Edward (2012). Mies Van Der Rohe, a Critical Biography (New and Revised изд.). Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-75600-4.
- Sharp, Dennis (1991). The Illustrated Encyclopedia of Architects and Architecture. New York: Whitney Library of Design. стр. 109. ISBN 0-8230-2539-X.
- Spaeth, David (1985). Mies Van Der Rohe. New York: Rizzoli International Publications, Inc. ISBN 0-8478-0563-8.
- Zimmerman, Claire (2015). Mies Van Der Rohe. Köln Germany: Taschen. ISBN 978-3-8365-6042-9.
- Lambert, Phyllis (2001). Mies van der Rohe: the difficult art of the simple. Montreal: Canadian Centre for Architecture. ISBN 0-920785-71-9.
- Junichi, Sano (2017). MIES, ORDER, GOLDEN PROPORTION: TRACING ARCHITECTURAL IDEAS OF MIES VAN DER ROHE. Tokyo: Marzen planet. ISBN 978-4-86345-355-5.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Изложба дела Ван дер Роеа у Музеју модерне уметности у Њујорку 2001.
- Great Buildings Architects
- Mies in Berlin-Mies in America
- Ludwig Mies van der Rohe YouTube Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јул 2011)
- Mies van der Rohe Photo Gallery
- Mies van der Rohe Foundation
- Elmhurst Art Museum, featuring McCormick House
- Barcelona chair
- Richard King Mellon Hall, Duquesne University, Pittsburgh, PA
- The Farnsworth House, a property of the National Trust for Historic Preservation
- Mies van der Rohe Society
- Mies van der Rohe Foundation
- Mies in Berlin-Mies in America
- Mies van der Rohe Spotlight – ArchDaily
- Elmhurst Art Museum, featuring McCormick House
- Richard King Mellon Hall, Duquesne University, Pittsburgh, PA
- Mies, IIT, and the Second Chicago School
- Mies in America exhibition
- Travel guide to Mies Buildings
- Construction underway to transform famed Nuns' Island gas station
- Mies' Lafayette Park in Detroit
- Mies in IR
- Ludwig Mies van der Rohe architectural and furniture drawings, 1946–1961, held by the Avery Architectural and Fine Arts Library, Columbia University
- Finding aid for the Ludwig Mies van der Rohe and his students collection , Canadian Centre for Architecture