(Translated by https://www.hiragana.jp/)
Пентекостализам — Википедија Пређи на садржај

Пентекостализам

С Википедије, слободне енциклопедије
Део серије о хришћанству
Хришћанство
  • Безгрешно зачеће
  • Крштење
  • Распеће
  • Васкрсење
    		•
  • Стари завет
  • Нови завет
  • Канон
  • Књиге
  • Црква
  • Симбол вере
    		•
    Теологија
  • Богородица
  • Апостоли
  • Јудеохришћани
  • Петар
  • Павле
  • Оци
  • Рано хришћанство
  • Константин
  • Сабор
  • Августин
  • Велики раскол
  • Крсташки ратови
  • Реформација
  • Лутер
    		•
    Сродне теме
    Деноминације хришћана
    Портал Хришћанство
    Пентекостна црква у Новом Саду

    Пентекостализам је једна од протестантских харизматских [en] верских група у хришћанству. која наглашава директно лично искуство са Богом преко крштења у Светом духу.[1][2] Термин пентекосталан потиче од празникa Духова (грч. πεντηκοστή, транслит. Пентикости́), када се, по библијском предању, Свети дух спустио на апостолe и другe следбенике Исуса Христа у Јерусалиму, за време слављења Празника седмица, како је описано у Делима апостолским.[3]

    Као и други облици евангелистичког протестантизма,[4] пентекостализам се придржава непогрешивости Библије и неопходности Новог рођења: индивидуално покајање свога греха и прихватање Исуса Христа као свог личног Господа и Спаситеља. Одликује се вером у „крштење Духом Светим“ и крштење водом, што омогућава хришћанину да „живи живот испуњен и оснажен Духом“. Ово оснаживање укључује употребу духовних дарова као што су глосолалија и божанско исцељење.[5] Због њихове посвећености библијском ауторитету, духовним даровима и чудеснима, пентекосталци виде њихов покрет као одраз исте врсте духовне моћи и учења која су пронађена у апостолско доба раног Хришћанства. Из тог разлога, неки пентекосталци такође користе термине „Апостолски“ или „Пуно Јеванђеље“ да опишу свој покрет.[5]

    Свети пентекостализам се појавио у раном 20. веку међу радикалним присталицама Покрета светости, који су били под напоном хришћанског препорода и у очекивању предстојећег другог Христовог доласка. Верујући да живе у крајњим временима, очекивали су да ће Бог духовно обновити хришћанску цркву и спровести рестаурацију духовних дарова и евангелизацију света. Године 1900, Чарлс Парем, амерички евангелиста и божански исцељеник је почео проповедати да је глосолалија библијски доказ „духовног крштења“. Упоредо са Вилијамом Сејмуром, проповедником Веслијанске светости, учио је да је ово трећи благослов.[6] Трогодишње оживљавање у улици Азуса, који је основао и водио Сејмур у Лос Анђелесу, Калифорнија је резултирало растом пентекостализма широм Сједињених Држава и остатка света. Посетиоци су носили пентекосталско искуство у своје матичне цркве или су се осетили позваним на мисију. Док практично све пентекосталне деноминације вуку своје порекло од улице Азуса, покрет је имао неколико подела и контроверзи. Рани спорови су били усредсређени на изазове доктрине о целокупном освећењу, и касније о Светој Тројици. Због тога је пентекостални покрет подељен између пентекостализма светости који потврђују три одређена дела благодати, и пентекостализма завршеног рада који је подељен на тринитарне и нетринитарне гране, које су довеле до раста јединственог Пентекостализма.[7][8]

    Пентекостализам је врло децентрализован, и састоји се од преко 700 деноминација и много независних цркава. Не постоји централна власт, али многе деноминације су повезане кроз Пентекосталско светско братство. Са преко 279 милиона класичних пентекосталца широм света, покрет је у расту у многим деловима света, нарочито у земљама глобалног југа и трећег света. Од 1960-их, пентекостализам је све више прихваћен од стране других хришћанских традиција, и пентекостална веровања о крштењу Светог Духа и духовних дарова су прихваћени од непентекосталних хришћана у протестантским и католичким црквама, кроз њихову приврженост харизматском покрету. Укупно, 644 милион људи широм света су пентекосталци и/или харизматски хришћани[9] Док је покрет првобитно привлачио углавном ниже класе на глобалном југу, постоји нова привлачност за средњу класу.[10][11][12] Конгрегације средње класе обично имају мање чланова.[13][14][15] Верује се да је пентекостализам најбрже растући религијски покрет у свету.[16]

    Историја

    [уреди | уреди извор]

    Позадина

    [уреди | уреди извор]

    Рани пентекосталци су сматрали да је покрет новија обнова црквене апостолске моћи, и историчари као што су Цецил М. Робек Млађи и Едит Блумхофер пишу да се покрет јавио из радикалних евангелистичких покрета обнове у другој половини 19. века у САД и Уједињеном Краљевству.[17][18]

    Унутар овог радикалног евангелизма, најјаче изражен у Веслејско-светим покрету и Покрету већег живота, теме рестауратонизма, премиленијализма, верског исцељења, и већа пажња особи и раду Светог Духа били су централни за настанак пентекостализма.[19] Верујући да је Други Христов долазак био неминован, ови хришћани су очекивали обновљење апостолске моћи, духовних дарова и чудотворан крај времена.[20] Људи као што су Двајт Л. Муди и Ер-Еј Тори су почели да причају о искуству који је доступно свим хришћанима и који би оснажило вернике да евангелизују свет, често називано крштење са Светим Духом.[21]

    Неки хришћански лидери и покрети су имали значајан утицај на ране пентекосталце. У суштини, универзално веровање у наставак свих духовних дарова у Кесвичком и Покрету већег живота чинили су важну историјску позадину за раст пентекостализма.[22] Алберт Бенџамин Симпсон (1843–1919) и његов Хришћански и мисионарни савез (основан 1887.) је био врло значајан у раним годинама пентекостализма, нарочито на развоју Скупштине Бога. Други утицај на рани пентекостализам јесте Џон Александар Доуви (1847–1907) и његова Хришћанска католичка апостолска црква (основана 1896.). Пентекосталци су прихватили учења Симпсона, Доувија, Гордона (1836–1895) и Етера (1844–1924; она се касније придружила Пентекосталном покрету) о лечењу.[23] Ирвингова Католичка апостолска црква (основана око 1831.) је исто показала многе карактеристике који су касније нађене у пентекосталном обновљењу.[24]‍:131

    Изоловане хришћанске групе су осетиле харизматичке феномене као што је божанско исцељење и глосолалија. Пентекостални покрет светости је пружио теолошко објашњење за оно што се дешавало овим хришћанима, и прилагодио је модификовани облик веслијанске сотериологије да би се прилагодили њиховом новом схватању.[25][26][27]

    Распрострањеност

    [уреди | уреди извор]

    Сматра се да ова хришћанска вероисповест окупља око 200 до 600 милиона верника широм света. У истраживању из 2006. године, наводи се да пентекосталци у Гватемали чине 20% верника, у Кенији 33%, у Бразилу 15%, на Филипинима 4%, у Јужној Африци 10%, у Чилеу 9%, у Нигерији 18% и у САД 5%.[28]

    Највећа организација пентекосталаца у свету је Божија скупштина или Апостолска црква која окупља око 57 милиона верника.[29]

    Број верника најбрже расте у Латинској Америци, Африци и Азији.

    Доктрина

    [уреди | уреди извор]

    Пентекосталци припадају евангелистичком покрету који наглашава непогрешивост Библије и потребу за трансформацијом живота особе кроз веру у Исуса Христа.[30]

    Поред поштовања класичног библијског учења, пентекосталци посебан значај придају утицају и присуству Светог духа. Већина заједница прихвата догму Светог тројства, док неки сматрају да је Бог јединствен. Пентекосталци верују да је за чуда и мистерије Новог завета одговоран Свети дух (излечења, пророчанства, глосолалија).

    Њихови верници могу у духовном заносу да изговарају непрепознатљиве фразе (глосолалија). Савремени теолози овог покрета тврде да је то проналажење личног језика за комуникацију са Богом. Раније се сматрало да је у питању мистериозна моћ говора страним, до тада непознатим језицима (ксеноглосија). Крштење новорођенчади се не практикује. Крштавају се одрасли људи, а овај обред се сматра комеморацијом. Неке заједнице поред крштења и причешћа практикују и обред прања ногу. До спасења се долази милошћу божијом услед вере у Исуса Христа. Добра дела, као што је исповед, нису неопходна. Већина заједница сматра да духовно крштење и глосолалија, иако пожељни, нису предуслов спасења.

    Научна сазнања су прихватљива само онда када не противрече библијским истинама. Стога многе групе одбацују теорију еволуције и прихватају креационизам.

    Пракса

    [уреди | уреди извор]

    Божја служба

    [уреди | уреди извор]

    Божја служба код пентекосталаца је живахна. У њој се пуно пева, тапше рукама и покреће у ритму музике. Музика има велики значај, а чешће су присутне модерне клавијатуре и бубњеви него оргуље, јер је музика модерна и ритмична. Језик црквених песама је обично енглески. Служба траје најмање 90 минута.

    Важан део црквеног обреда су певање и молитве у славу божју у слободној форми и са уздигнутим рукама.[31] У службу спадају глосолалија и пророчански говори. Формална литургија није пожељна, јер се сматра да би могла да омете деловање Светог духа.

    Човек који држи проповед повремено прекида свој говор да би заједница потврдила његове речи узвицима „Амен!“ или „Алелуја!“, на крају службе позивају се да приђу они који би да се крсте, благослове или излече.

    Верске заједнице

    [уреди | уреди извор]
    Пентекосталски храм у Београду, Улица Димитрија Туцовића

    Пентекосталци немају централну црквену организацију. Њихове заједнице припадају различитим фракцијама ове вере које поштују делимично различите доктрине.

    Верске заједнице пентекосталаца организоване су у мале групе верника по принципу конгрегационализма (аутономне и равноправне заједнице). Оне се састају једном недељно где група заједнички пева, моли се и проучава Библију. Вођа заједнице је старији угледни верник који има јак глас.

    Референце

    [уреди | уреди извор]
    1. ^ Vondey 2017, стр. 107–130.
    2. ^ Livingstone 2013, стр. 461.
    3. ^ Свето писмо, Дјела светијех апостола 2:1-31.
    4. ^ Mohler 2011, стр. 106–108.
    5. ^ а б Vondey 2017.
    6. ^ The Encyclopedia of Christianity [Енциклопедија хришћанства] (на језику: енглески). Wm. B. Eerdmans Publishing. 1999. стр. 415. ISBN 978-90-04-11695-5. „Када је Парем преместио своје седиште у Хјустон, Тексас, упознао је Вилијама Сејмура (1870–1922), афричко-америчког баптистичког проповедника. Сејмур је преузео учење од Парема да крштење Светог духа није било благослов освећења, већ трећи благослов које је био праћен глосолалијом.” 
    7. ^ Андерсон, Алан (13. мај 2004). An Introduction to Pentecostalism: Global Charismatic Christianity [Увод у Пентекостализам: Међународно харизматско Хришћанство] (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 47. ISBN 978-0-521-53280-8. „Они који су се опирали Дурамовом учењу и остали у „тростепеном“ кампу су били Сејмур, Кравфорд и Перам, и епископи Чарлс Х. Мејсон, Еј-Џеј Тамлинсен и Џеј-Ејч Кинг, вође Цркве Бога у Христу, Цркве Бога (Кливленд) и Пентекосталне свете цркве респективно... фундаменталнији и оштрији раскол избио је 1916. године око доктрине о Тројици. ... „Нови проблем“ је био раскол у редовима пентекосталаца завршеног рада који је почео као учење да је исправна формула за крштење „у имену Исуса“ и развио се у спор око Тројице. То је, за пентекосталце светости, потврдило да не би требало да имају даље контакте са пентекосталцима завршеног рада, који су били у „јереси“.” 
    8. ^ Левинсон, Дејвид (1996). Religion: A Cross-cultural Encyclopedia [Религија: Међукултурална енциклопедија] (на језику: енглески). ABC-CLIO. стр. 151. ISBN 978-0-87436-865-9. „Пентекосталци завршеног рада су веровали да је обраћење и посвећење јединствени чин благодати. Скупштина Бога, основана 1914. је прва деноминација пентекостализма заврешеног рада.” 
    9. ^ Зурло, Гина А.; Џонсон, Тод М.; Кросинг, Питер Ф. (2019). „World Christianity and Mission 2020: Ongoing Shift to the Global South” [Светско Хришћанство и Мисија 2020: Текући помак на глобални југ]. Међународни булетин истраживања мисије (на језику: енглески). 44 (1): 16. ISSN 2396-9393. doi:10.1177/2396939319880074 Слободан приступ. 
    10. ^ Џенс, Корсен (2016). Middle class pentecostalism in Argentina: inappropriate spirits [Пентекостализам средње класе у Аргентини: Неприкладни духови]. Бостон: Брил. ISBN 978-90-04-31014-8. OCLC 932618793. doi:10.1163/9789004310148_001. Архивирано из оригинала 2018-12-30. г. Приступљено 2018-12-30. 
    11. ^ Бастјан, Жан-Пер. 2008. „Нова религијска економија Латинске Америке“. стр. 171–192, У Спасилачка добра и верска тржишта: Теорија и апликације, edited by J. Stolz: Peter Lang.
    12. ^ Дејвид, Мартин (2002). Pentecostalism: the world their parish [Пентекостализам: свет њихова парохија]. Оксфорд: Blackwell Publishers. ISBN 0-631-23120-X. OCLC 46500201. 
    13. ^ Корсен, Џенс (2017-01-09). „When Sects Become Middle Class: Impression Management among Middle-Class Pentecostals in Argentina” [Када деноминације постају средње класе: Управљање утиском пентекосталаца средње класе у Аргентини]. Социологија религије (на језику: енглески). 78 (3): 318—339. ISSN 1069-4404. doi:10.1093/socrel/srx030 Слободан приступ. 
    14. ^ Мартин, Бернис. 2006. „Естетике Пентекостализма Латинске Америке: Социологија религије и проблем укуса“. стр. 138–160, у Материјализирање религије: Експресија, изведба и ритуал, измењено од Е. Арвек и Дабл-Ју-Џеј-Еф Кинан. Алдершот, Ханц, Енглеска: Ашгејт.
    15. ^ Халум, Ен М. 2002. „Потрага за наде у Централној Америци: Пентекосталски покрет“. стр. 225–239, у Религија и политика у компаративној перспективи: Један, Неколико и Много, измењено од Ти-Џи Јелен и Си Вилкокс. Кембриџ, Уједињено Краљевство; Њујорк: Cambridge University Press.
    16. ^ Милер, Доналд Е.; Сарџент, Кимон Х.; Флоури, Ричард (2013-08-15). Дух и моћ: Раст и глобални утицај пентекостализма (на језику: енглески). OUP USA. ISBN 978-0-19-992057-0. Архивирано из оригинала 7. април 2023. г. Приступљено 28. октобар 2022. 
    17. ^ Робек 2006, стр. 119–122.
    18. ^ Блумхофер 1993, стр. 11–12: „Обликован погледом на историју који је предвиђао да је то интензивно, кратко понављање исконске новозаветне вере и праксе које би непосредно претходиле Христовом физичком повратку на земљу, рани пентекостализам се може најбоље разумети као израз рестаураторске чежње која је на значајан начин обликована надањима и сновима различитих група рестаурациониста с краја деветнаестог века [...]“
    19. ^ Блумхофер 1993, стр. 11–12.
    20. ^ Блумхофер 1993, стр. 18–19.
    21. ^ Блумхофер 1993, стр. 30–31„Муди, чији је утицај прожимао велики део популарног евангелизма на крају века, употребио је израз крштење са Светим Духом да опише дубоко искуство које је он тврдио да је променило његову духовну перцепцију […] Јер је Тори веровао да само крштење са Светим Духом би олакшало евангелизацију света пре Христовог повратка, он је учио да је крштење са Светоим Духом обавезно […]“
    22. ^ „"Keswick Theology and Continuationism or Anti-Cessationism: Vignettes of Certain Important Advocates of Keswick or Higher Life Theology and their Beliefs Concerning Spiritual Gifts and Other Matters: William Boardman, Andrew Murray, Frederick B. Meyer, Evan Roberts and Jessie Penn-Lewis, A. B. Simpson, John A. MacMillan, and Watchman Nee", in The Doctrine of Sanctification, Thomas D. Ross, Ph. D. Diss, Great Plains Baptist Divinity School, 2015” [Кесвичка теологија и наставак анти-цесатионизма: Вињете неких важних адвоката кесвичке или већи живот теологије и њихова веровања о духовних дара и остале ствари: Вилијам Бордмен, Ендру Мари, Фредерик Б. Мајер, Еван Робертс и Џеси Пен-Љувис, Еј-Би Симпсон, Џон А. Макмилан и Вачман Ни, у Доктрину санктификације, Томас Д. Рос, Ph. D. Дис, Грејт Плејнс баптистичка божанска школа, 2015.]. Архивирано из оригинала 2014-11-29. г. Приступљено 2014-12-21. 
    23. ^ Блумхофер 1993, стр. 20–24.
    24. ^ Варфилд, Бенџамин Брекинриџ (1918). Counterfeit miracles [Фалсификована чуда]. C. Scribner's. OL 23291413M. Архивирано из оригинала 4. април 2023. г. Приступљено 22. фебруар 2023. 
    25. ^ Menzies 2007, стр. 78–79.
    26. ^ МекГи 1999
    27. ^ Блумхофер 1989, Пентекост у мојој души, p. 92.
    28. ^ „Spirit and Power — A 10-Country Survey of Pentecostals” [Дух и моћ — Истраживање пентекосталаца у 10 земаља]. Pew Research Center. 5. 10. 2006. Архивирано из оригинала 31. 1. 2019. г. 
    29. ^ Светска хришћанска база података, Азијско-пацифичка мисија[појаснити]
    30. ^ Menzies 2007, стр. 78-99.
    31. ^ Свето писмо, Тимотију посланица прва 2:8.

    Литература

    [уреди | уреди извор]
    • Livingstone, E. A., ур. (2013). The Concise Oxford Dictionary of the Christian Church [Сажети Оксфордски речник Хришћанске цркве] (на језику: енглески) (3. изд.). Oxford University Press. 
    • Menzies, William W. (2007). „The Reformed Roots of Pentecostalism” [Реформаторски извори пентекостализма]. PentecoStudies (на језику: енглески). 6 (2). 
    • Mohler, Albert (2011). „Confessional Evangelicalism [Конфесионални евангелизам]”. Ур.: Naselli, Andrew; Hansen, Collin. Four Views on the Spectrum of Evangelicalism [Четири погледа на спектар евангелизма] (на језику: енглески). Grand Rapids: Zondervan. ISBN 978-0-310-55581-0. 
    Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пентекостализам&oldid=28328356”