(Translated by https://www.hiragana.jp/)
Социјалистичка партија Србије — Википедија Пређи на садржај

Социјалистичка партија Србије

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са СПС)
Социјалистичка партија Србије
СкраћеницаСПС
ПредседникИвица Дачић
ОснивачСлободан Милошевић
Основана17. јул 1990.; пре 34 године (1990-07-17)
Претходник
СедиштеСтудентски трг 15, Београд
Омладински огранакСоцијалистичка омладина
Женски огранакФорум жена
Идеологија
Политичка позицијалеви центар
Национално чланствоСПС—ЈС—ЗС
Боје  црвена
Народна скупштина
12 / 250
Скупштина АП Војводине
8 / 120
Скупштина града Београда
7 / 110
Застава странке
Застава Социјалистичке партије Србије
Веб-сајт
sps.org.rs

Социјалистичка партија Србије (скраћено СПС) је политичка партија у Србији коју води Ивица Дачић. Настала је 1990. као директна наследница Савеза комуниста Србије, а Слободан Милошевић је био председник странке од њеног оснивања до 2003. године.[а] Дачић је потом изабран за председника партије и од тада је на тој функцији. СПС је била владајућа странка у Србији од њеног оснивања до парламентарних избора 2000. године. Током 1990-их партија је прихватала националистичку реторику и теме,[1][2][3] а проглашена је српском националистичком странком, иако се СПС никада није идентификовао као таква.[4][5][6]

Милошевићева и Дачићева владавина је описана као прагматична. До 2004. СПС је такође подржавала комунизам,[7] левичарску политику[8] и југословенство, а сматрана је антизападном странком.[9] Њен имиџ се променио и од тада више подржава приступање Србије Европској унији.[10] Од 2010-их СПС је описана као социјалдемократска[11][12] и популистичка[13][14] странка левог центра.[15][16]

Политички програм

[уреди | уреди извор]

Политички програм Социјалистичке партије Србије сличан је програму других савремених социјалистичких партија. Иако „социјалистичка“ стоји у називу, то заправо није право залагање таквих странака, па ни СПС. Социјалистичка партија не подржава социјалистички режим државне самоуправе, него реформисани капиталистички систем демократског социјализма и социјалдемократије као и већина реформисаних бивших комунистичких политичких партија у Европи и свету.

Иако се формално не декларише тако, идеологија и реторика СПС је често окарактерисана као националистичка.[17][18][19][20] Према истраживањима ЦеСИД-а из 2008. и 2014. године, присталице СПС у највећој мери заступају традиционалистичке (приврженост народним обичајима, традицији, ставовима верске заједнице) и евроскептичне ставове.[21][22][23]

Историјат

[уреди | уреди извор]

Настанак

[уреди | уреди извор]
Стари знак СПС-а, од 1990. до 1992.

Партија је настала, 17. јула 1990. у тадашњој СФР Југославији, тачније СР Србији, уједињењем Савеза комуниста Србије (СКС) и Социјалистичког савеза радног народа Србије (ССРНС). За председника партије на Првом оснивачком конгресу, изабран је Слободан Милошевић. Приликом оснивања партија је постала правно-имовински наследник ове две друштвено-политичке организације. Борисав Јовић био је председник Социјалистичка партија Србије од 24. маја 1991. до 24. октобра 1992, што је претходно био Слободан Милошевић који је формално отишао с те функције (незванично је задржао пресудни утицај у њој) јер по Уставу није могао истовремено да буде председник партије и председник Србије. Када се Милошевић званично вратио на чело партије, Јовић је постао потпредседник СПС и остао на тој функцији до краја новембра 1995. године.

Период владавине

[уреди | уреди извор]
Стара застава СПС-а, од 1990. до 1992. године
Слободан Милошевић, оснивач и председник СПС-а од 1990. до 1991. и од 1992. до 2006. године
Борисав Јовић, председник СПС-а од 1991. године до 1992. године

Децембра 1990. године, на првим вишепартијским изборима за Скупштину Србије, СПС је освојила прво место са 194 посланичка мандата, а Слободан Милошевић је тада убедљиво изабран за председника Републике Србије. Јануара 1991. изабрана је прва Влада Републике Србије, након увођења вишестраначког режима, а коју је саставио СПС. За премијера је изабран Драгутин Зеленовић. Социјалистичка партија Србије је била једина политичка партија од увођења вишепартијског система у СФР Југославији и Републици Србији, да је имала два своја члана који су били председници Председништва СФРЈ од 1990. до 1991. године. Први је био Борисав Јовић из Републике Србије, а други је био вршилац дужности председника Председништва СФР Југославије Сејдо Бајрамовић из Аутономне Покрајине Косова и Метохије.

Стари знак СПС-а, из 1992. године
Стари знак СПС-а од 1992. до 2014. године
Стара застава СПС-а, од 1992. до 2014. године

Маја 1992, СПС осваја прво место на првим изборима за Савезну скупштину Савезне Републике Југославије, а у децембру исте године прво место на ванредним изборима за Скупштину Србије. Паралелно са парламентарним изборима, одржани су и превремени избори за председника Републике и на њима је Слободан Милошевић победио Милана Панића, па је тако по други пут изабран за председника Србије. Фебруара 1993, СПС формира мањинску Владу Србије коју је у парламенту подржавала Српска радикална странка. За премијера је тада изабран Никола Шаиновић. Међутим, у септембру 1993. долази до раскида сарадње између социјалиста и радикала, након чега се 19. децембра одржавају превремени парламентарни избори и СПС на њима осваја 123 посланичка мандата. Марта 1994. социјалисти формирају поново Владу Србије, али овог пута у сарадњи са Новом демократијом који су на изборима наступили у склопу опозиционе коалиције ДЕПОС. За премијера је тада изабран Мирко Марјановић.

Од 1996, социјалисти су на изборима били у коалицији са Југословенском левицом, коју је предводила Милошевићева жена Мира Марковић.

Зграда Градског одбора СПС Београда на Студентском тргу 15 у Београду. У згради се од 2001. налази и седиште Главног одбора СПС, које се претходно налазило у згради Пословног центра „Ушће” (бивши ЦК) у Новом Београду

Због оптужби за нерегуларност локалних избора у новембру 1996. колација Заједно организовала је свакодневне протесте грађана у већим градовима Србије. Упоредо са грађанским отпочели су и протести студената. Грађански протести трајали су 88, а студентски више од 117 дана.[24] Резултати избора, односно победа опозиције на локалном нивоу, признати после доласка специјалног изасланика ОЕБС-а Фелипеа Гонзалеса 11. фебруара 1997. доношењем лекс специјалиса.

Политички теоретичари владавину Слободана Милошевића често описују као ауторитарну или аутократску, као и клептократску.[25][26][27][28][29] На основу посматрања и анализе целокупног процеса свих избора од увођења вишестраначја, ЦеСИД је утврдио озбиљне мањкавости у свим фазама изборних поступка, наводећи да изборни процеси нису испуњавали услове за фер изборе и да је била нарушена репрезентативност воље грађана у корист СПС-а. У октобру 1998. усвојен је Закон о јавном информисању, који је остао запамћен по томе што је увео високе новчане казне за новинаре чије се писање косило са политиком режима Слободана Милошевића, а дошло је и до гашења редакција тзв. независних медија.[30] Током поступка за убиство Ивана Стамболића, тужилац је 2007. нагласио да је режим предвођен Милошевићем и његовом супругом наручивао убиства политичких противника.[31]

Дана 24. септембра 2000. одржани су редовни локални и савезни избори, али и превремени избори за председника Савезне Републике Југославије. СПС губи и на локалном и савезном нивоу, а Војислав Коштуница (кандидат Демократске опозиције Србије) побеђује Милошевића у првом кругу председничких избора. Пошто је режим одбио да призна Коштуничину победу, дошло је до масовних протеста, уз оптужбе за изборну крађу, који су кулминирали 5. октобра, када је више стотина хиљада грађана у Београду збацило Слободана Милошевића са власти. ЦеСИД је у свом извештају навео да је противправно прекрајање изборних резултата спречено искључиво због притиска услед масовних протеста и попуштања институција као што су Савезни уставни суд и Свезна уставна комисија.[32] Након свргавања Милошевића са власти, крајем 2000. године Савет безбедности Уједињених нација је укинуо међународне санкције СР Југославији, а 1. новембра је СРЈ примљена као пуноправна чланица Уједињених нација.

Против четворице функционера СПС-а, Слободана Милошевића, Николе Шаиновића, Влајка Стојиљковића и Милана Милутиновића је подигнута оптужница од стране Хашког трибунала због злочина против човечности за време ратова током распада Југославије. Милошевић је тиме постао први председник неке државе против којег је подигнута оптужница за ратне злочине.[33][34] Милутиновић је ослобођен по свим тачкама оптужбе, док је Шаиновићу изречена казна од 18 година због злочина против човечности и кршења закона и обичаја ратова за време рата на Косову и Метохији.[35][36] Стојиљковић је извршио самоубиство пре одласка на суђење. Током расправе о жалби на првостепену пресуду Властимир Ђорђевић, начелник ресора јавне безбедности МУП-а Србије, је признао да су на Косову почињени злочини над албанским цивилима и он се том приликом извинио жртвама. Притом, изјавио је да је за те злочине сазнао тек након након што је у Дунаву код Текије нађена хладњача са лешевима и да није могао да се успротиви Стојиљковићу, министру унутрашњих послова, у прикривању злочина тајним покопавањем у масовне гробнице.[37] Слободан Милошевић је преминуо пре него што је била донесена пресуда. У пресудама другим оптуженима поменуто да постоје докази о повезаности Милошевића са ратним злочинима и насилним депортацијама не-српског становништва током рата у Босни и Херцеговини, у Хрватској и на Косову.[38][39]

Опозициони период

[уреди | уреди извор]

После свргавања Милошевића са власти, партија је постала део опозиције. 23. децембра 2000, на ванредним изборима за парламент Србије, СПС осваја свега 37 посланичких мандата. Три године касније, децембра 2003, СПС је на парламентарним изборима освојила 7,6% гласова, односно само 22 од 250 седишта у парламенту. После тих избора СПС је пружила подршку мањинској Влади Војислава Коштунице (3. март 2004) иако званично није ушла у Владу.

Дана 11. марта 2006. године, у притвору Хашког трибунала у Схевенингену, умро је Слободан Милошевић, тада још увек лидер СПС-а.

Децембра 2006. године, Ивица Дачић постаје председник СПС-а, а у јануару 2007. године СПС (на новим ванредним изборима за српски парламент) осваја свега 5,64% гласова, што јој доноси само 16 посланичких места. Ништа бољи резултат социјалисти нису забележили ни на председничким изборима у јануару 2008. године, када је Милутин Мркоњић као кандидат освојио око 6% гласова.

СПС данас

[уреди | уреди извор]

Повратак у власт 2008.

[уреди | уреди извор]
Ивица Дачић, председник СПС-а од 2006. године

На парламентарним изборима одржаним 11. маја 2008. године, Социјалистичка партија Србије је у коалицији са Партијом уједињених пензионера Србије (ПУПС) и Јединственом Србијом (ЈС) освојила 7,58% гласова и 20 посланичких места у Народној скупштини. Због свог оствареног резултата, оцењено је да СПС има најбољу преговарачку позицију, јер је својом одлуком могла да одлучи ко ће формирати владајућу коалицију.[40] Преговори са СРС-ом, ДСС-ом и НС-ом нису завршени успешно зато што социјалисти нису хтели да прихвате предлог ДСС-а о поништавању Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) Европској унији.[40]

СПС креће у преговоре са листом За европску Србију предвођену ДС-ом, са којима су се за кратко време договорили око пет принципа – „очување Србије, социјална правда, наставак европских интеграција Србије, борба против корупције и криминала”. Такође, из ЕУ је стизала подршка формирању проевропске владе, док је постојао наговештај председника Социјалистичке интернационале за пријем СПС-а у ту организацију уколико би омогућила формирање европски оријентисане владе.[40] Славица Ђукић-Дејановић изабрана је за председника Народне скупштине (25. јун). Нова влада Србије изабрана је 7. јула. Председник СПС-а Ивица Дачић изабран је за првог потпредседника владе и министра унутрашњих послова, док су Милутин Мркоњић, Жарко Обрадовић и Петар Шкундрић изабрани за министре за инфраструктуру, просвету и рударство и енергетику. Председник ПУПС-а, Јован Кркобабић, је изабран за потпредседника владе за социјална питања.

На годишњој скупштини СПС одржаној 17. јула 2009. године, донета је одлука о реформи партије. СПС је најавила нови почетак, као партија модерне левице и социјалдемократске оријентације. Социјалистичкој партији Србије је потврђена кандидатура за чланство у Социјалистичкој интернационали, што на крају никада није успешно реализовано због одбијања СПС-а да се одрекне наслеђа бившег председника, Слободана Милошевића.[41]

Избори 2012. и савез са СНС

[уреди | уреди извор]
Симбол СПС–ПУПС–ЈС од 2008. до 2016. године

На редовним парламентарним и ванредним председничким изборима, 6. маја 2012. године, коалиција око СПС-а постигла је већи успех. Освојила је 14,53% гласова на парламентарном нивоу и добила 44 посланичка места, док је Ивица Дачић као председнички кандидат заузео треће место са освојених око 500.000 гласова. Каснија победа лидера напредњака Томислава Николића у другом кругу председничких избора, 20. маја, резултовала је склапањем савеза између коалиција око Српске напредне странке и СПС-а са Уједињеним регионима Србије о формирању нове Владе Републике Србије са Ивицом Дачићем на челу. Нова Влада је ступила на дужност 27. јула, а поред премијерског места социјалисти су добили ресоре унутрашњих послова (и даље са Дачићем на челу), здравља (Славица Ђукић Дејановић), саобраћаја (Александар Антић), и просвете и науке (Томислав Јовановић).

Избори 2014.

[уреди | уреди извор]
Предизборни билборд СПС-а, за парламентарне изборе у Србији 2014. године

На ванредним парламентарним изборима у Републици Србији 2014. године осваја 25 посланичка мандата на изборној листи: ИВИЦА ДАЧИЋ — "Социјалистичка партија Србије (СПС), Партија уједињених пензионера Србије (ПУПС), Јединствена Србија (ЈС)"

Социјалистичка партија Србије након ванредних парламентарних избора у Републици Србији 2014. године улази у Владу Србије са Српском напредном странком (СНС) и добија три министарска места: Ивица Дачић је постао први потпредседник владе као и Министар спољних послова Републике Србије, док је Александар Антић изабран за Министра енергетике и рударства а Снежана Богосављевић Бошковић је постала Министарка пољопривреде и заштите животне средине.

Резултати на парламентарним и председничким изборима

[уреди | уреди извор]
Народна скупштина Републике Србије
Избори Коалиција # гласова % од важећих # посланика Влада Лидер
1990 2.320.587 48,15%
194 / 250
 		владајући Слободан Милошевић
1992 1.359.086 30,62%
101 / 250
 		владајући
1993 1.576.287 38,21%
123 / 250
 		владајући
1997 СПС–ЈУЛ–НД 1.418.036 35,70%
85 / 250
 		владајући
2000 516.326 14,10%
37 / 250
 		опозиција
2003 291.341 7,72%
22 / 250
 		подршка влади Ивица Дачић
2007 227.580 5,74%
16 / 250
 		опозиција
2008 СПС–ЈС–ПУПС 313.896 7,75%
12 / 250
 		владајући
2012 СПС–ЈС–ПУПС 567.689 15,18%
25 / 250
 		владајући
2014 СПС–ЈС–ПУПС 484.607 13,94%
25 / 250
 		владајући
2016 СПС–ЈС–ЗС–КП 413.770 11,28%
21 / 250
 		владајући
2020 СПС–ЈС–ЗС–КП 334.333 10,78%
22 / 250
 		владајући
2022 СПС–ЈС–ЗС 435.274 11,79%
22 / 250
 		владајући
2023 СПС–ЈС–ЗС 249.608 6,55%
12 / 250
 		владајући
Председник Републике Србије
Избори Кандидат # 1. круг — гласови % # 2. круг — гласови % Резултат Детаљи
1990 Слободан Милошевић 1. 3.285.799 67,71% без другог круга изабран
1992 Стагнација 1. 2.515.047 57,46% без другог круга изабран
сеп-окт 1997 Зоран Лилић Стагнација 1. 1.474.924 37,12% Пад 2. 1.691.354 49,38% није изабран[б]
дец 1997 Милан Милутиновић Раст 1. 1.665.822 44,62% Стагнација 1. 2.181.808 61,19% изабран
сеп-окт 2002 Велимир Живојиновић Пад 6. 119.052 3,34% без другог круга није изабран[в]
дец 2002 Војислав Шешељ Раст 2. 1.063.296 37,10% без другог круга није изабран[г] подршка кандидату[42]
2003 бојкот[42]
2004 Ивица Дачић Пад 5. 125.952 4,09% без другог круга није изабран
2008 Милутин Мркоњић Раст 4. 245.889 6,09% без другог круга није изабран
2012 Ивица Дачић Раст 3. 556.013 14,89% без другог круга није изабран
2017 Александар Вучић Раст 1. 2.012.788 56,01% без другог круга изабран подршка кандидату
2022 2.224.914 60,01% без другог круга изабран
Председник СР Југославије
Избори Кандидат # 1. круг — гласови % # 2. круг — гласови % Резултат Детаљи
2000 Слободан Милошевић 2. 1.826.799 38,24% без другог круга није изабран увод у петооктобарску револуцију

Конгреси

[уреди | уреди извор]

Највиши орган Социјалистичке партије Србије је конгрес и он се према Статуту партије одржава сваке четврте године. До сада је одржано осам конгреса:

Први конгрес СПС-а 1990. године
  • Први (оснивачки) конгрес — називан и Конгрес уједињења одржан од 16. до 18. јула 1990. у дворани „Сава центра“ у Београду, уз присуство 1.455 делегата. На овом конгресу дошло је до уједињења Савеза комуниста Србије (СКС) и Социјалистичког савеза радног народа Србије (ССРНС) у једну политичку партију. На конгресу су усвојене Програмске основе и Статут партије, и изабрани органи и функционери партије — за председника партије изабран је Слободан Милошевић (дотадашњи лидер СКС), за потпредседнике: Радмила Анђелковић, Богдан Трифуновић и Михајло Марковић, а за генералног секретара Петар Шкундрић. Програм се заснивао на демократском социјализму, југословенству, умереном српском национализму и делом марксизму-лењинизму.
  • Други конгрес — одржан је 23. и 24. октобра 1992. године у дворани „Сава центра“ у Београду, уз присуство 1.038 делегата. За председника партије поново је изабран (други пут) Слободан Милошевић, за потпредседнике: др Борисав Јовић, Бошко Перошевић и Горан Перчевић, а за генералног секретара Миломир Минић. На овом конгресу изабран је нови амблем СПС-а — црвена ружа програм се заснивао на демократском социјализму, југословенству и умереном српском национализму.
  • Трећи конгрес — под слоганом „Србија 2000 — корак у нови век“ одржан је 2. марта 1996. године у дворани „Сава центра“ у Београду, уз присуство 1.444 делегата. За председника партије поново је изабран (трећи пут) Слободан Милошевић, за потпредседнике: Славица Ђукић Дејановић, Зоран Лилић, Бошко Перошевић и Никола Шаиновић, а за генералног секретара Горица Гајевић програм се заснивао на демократском социјализму, југословенству и умереном српском национализму.
  • Четрврти конгрес — под слоганом Двадесет један пројекат за 21. век одржан је 17. фебруара 2000. године у дворани „Сава центра“ у Београду, уз присуство 2.314 делегата. За председника партије поново је изабран (четврти пут) Слободан Милошевић, за потпредседника Мирко Марјановић, а за генералног секретара поново је изабрана Горица Гајевић.
  • Пети (ванредни) конгрес — одржан је 25. новембра 2000. године у дворани „Сава центра“ у Београду, уз присуство 2.368 делегата. Овај конгрес одржан је ванредно, због новонасталих дешавања, после „петооктобарске“ смене власти и преласка партије у опозицију. За председника партије поново је изабран (пети пут) Слободан Милошевић, а за генералног секретара је изабран Зоран Анђелковић.
  • Шести конгрес — одржан је 18. јануара 2003. године у дворани „Сава центра“ у Београду, уз присуство 2.233 делегата. На овом конгресу, победу је однела тзв. „реформска струја“ предвођена Ивицом Дачићем и Зораном Анђелковићем. За председника партије поново је изабран (шести пут) Слободан Милошевић. Пошто се он налазио у Хашком трибуналу, овлашћења председника партије пренесена су на председника Главног одбора (новоуведена функција). На првој седници Главног одбора, одржаној после конгреса, изабрано је руководство партије — за председника Главног одбора изабран је Ивица Дачић, за генералног секретара Зоран Анђелковић, за потпредседнике Главног одбора: др Жарко Обрадовић, Душан Бајатовић, Милорад Вучелић и Бранко Ружић и за председника Политичког савета Миломир Минић. На конгресу је донесена одлука да у чланство СПС-а, колективно уђу сви чланови Партије демократске левице Александра Вулина и Демократске социјалистичке партије Милорада Вучелића.
  • Седми конгрес — одржан је 3. и 4. децембра 2006. године, девет месеци после смрти Слободана Милошевића, у дворани „Сава центра“ у Београду уз учешће 2.388 делегата. За председника партије изабран је Ивица Дачић. На првој седници Главног одбора, одржаној после конгреса, изабрано је руководство партије — за заменика председника партије изабран је Жарко Обрадовић, за председника Извршног одбора Бранко Ружић, а за потпредседнике: Жарко Обрадовић, (који је уједно и заменик председника СПС), Славица Ђукић-Дејановић, Милутин Мркоњић и Душан Бајатовић.
  • Осми конгрес — под слоганом Сигурним кораком одржан је 11. децембра 2010. године у дворани „Сава центра“ у Београду, уз присуство 2.317 делегата. За председника партије поново је изабран (други пут) Ивица Дачић. Избор председника партије је по први пут обављен јавним гласањем (акламацијом), при чему је био само један кандидат, који је изабран једногласно. На исти начин су изабрани и остали органи партије (које по статуту бира конгрес), што је овом конгресу дало најнедемократскији карактер од оснивања СПС-а. На првој седници Главног одбора, одржаној после конгреса, изабрано је руководство партије — за председника Извршног одбора изабран је Бранко Ружић, за потпредседнике: Жарко Обрадовић, Славица Ђукић-Дејановић, Милутин Мркоњић, Душан Бајатовић и Дијана Вукомановић.
  • Девети конгрес — под слоганом Одговорност за будућност одржан је 14. децембра 2014. године у дворани „Сава центра“ у Београду. За председника партије поново је изабран (трећи пут) Ивица Дачић. Избор председника партије је по други пут обављен јавним гласањем (акламацијом), при чему је био само један кандидат Ивица Дачић. Партија добија нови статут, програм и нови лого (симбол) политичке партије, многима је на први поглед изгледало да на логу виде црвену звезду петокраку. Руководство СПС-а је демантовало да нови лого представља црвену звезду петокраку, у саопштењу су навели да је идеја била да нови симбол на логу нема пет кракова те да заправо буде четворокрака звезда водиља која ће бити симбол европског пута Србије.[43][44][45][46][47]
  • Десети конгрес — под слоганом Ми стојимо постојано одржан је 22. децембра 2018. године у дворани „Сава центра“ у Београду. За председника партије поново је изабран (четврти пут) Ивица Дачић.
  • Једанаeсти конгрес — под слоганом Солидарност-традиција-истрајност-постојаност-упорност одржан је 17. децембра 2022. године у „Београдском сајму“. За председника партије поново је изабран (пети пут) Ивица Дачић.[48][49][50]

Досадашњи председници

[уреди | уреди извор]
Фотографија Име и презиме Мандат
Слободан Милошевић 1990—1991
Борисав Јовић 1991—1992
Слободан Милошевић 1992—2006
Ивица Дачић 2006—

Историјски претходници СПС

[уреди | уреди извор]
# Историјски претходници
Назив политичке партије Период постојања
1. Српска социјалдемократска партија (1903—1919)
2. Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста)

Комунистичка партија Југославије

Независна радничка партија Југославије

(1919—1920)

(1920—1952)

(1923—1924)

3. Комунистичка партија Србије

Савез комуниста Србије

(1945—1952)

(1952—1990)

4. Народни фронт Србије

Социјалистички савез радног народа Србије

(1945—1953)

(1953—1990)

Истакнути чланови

[уреди | уреди извор]

Бивши чланови

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Са прекидом током 1991. и 1992, док је од 2001. био онемогућен да обавља функцију јер се налазио у затвору у Хагу
  2. ^ резултати проглашени неважећим због ниске излазности
  3. ^ резултати проглашени неважећим због ниске излазности
  4. ^ резултати проглашени неважећим због ниске излазности

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Pavlaković, Vjeran (2005). Serbia Transformed? Political Dynamics in the Milošević Era and After. Serbia since 1989. University of Washington Press. стр. 17. 
  2. ^ Prošić-Dvornić, Mirjana (2000). Apocalyptic Thought and Serbian Identity: Mythology, Fundamentalism, Astrology and Soothsaying as Part of Political Propaganda. Ethnologia Balkanica. 4. стр. 166. 
  3. ^ Miller, Nicholas (2005). Serbia and Montenegro. Eastern Europe: An Introduction to the People, Land, and Culture. 3. ABC-CLIO. стр. 560. 
  4. ^ Christiane Lemke, Gary Marks. The crisis of socialism in Europe. Duke University Press, 1992, p. 101. ISBN 0822311976.
  5. ^ Janusz Bugajski. Political Parties of Eastern Europe: A Guide to Politics in the Post-Communist Era. Armonk, New York, USA: Center for Strategic and International Studies, 2002, p. 399.
  6. ^ Pavlaković, Vjeran (2005). Serbia Transformed? Political Dynamics in the Milošević Era and After. Serbia since 1989: politics and society under Milošević and after. Seattle, Washington, USA: University of Washington Press. стр. 17. 
  7. ^ Jean-Pierre Cabestan, Jacques deLisle, ур. (2005). Eastern Europe: An Introduction to the People, Lands, and Culture. Volume 1. ABC-CLIO. стр. 560. ISBN 9781576078006. „Both thrived on the growth of Serbian nationalism (the SPS was, arguably, not nationalist itself), but the SPS was communist and the SRM was royalist.” 
  8. ^ Robert Thomas, ур. (1999). Serbia Under Milošević: Politics in the 1990s. C. Hurst & Co. Publishers. стр. 254. 
  9. ^ Bilefsky, Dan (7. 7. 2008). „Serbia approves pro-Western government”. The New York Times. New York. Приступљено 26. 4. 2019. 
  10. ^ Dačić: Kosovo i EU prioriteti i u 2020.
  11. ^ Thompson, Wayne C. (2013). Nordic, Central, and Southeastern Europe 2013. Rowman & Littlefield. стр. 444. 
  12. ^ Mladenovic, Ivica. „Serbian Social Democracy in Transition: A View from the Periphery”. European Left. Приступљено 28. 11. 2018. 
  13. ^ Stojarová, Věra. „Populism in the Balkans”. Central European Political Studies Review. Приступљено 20. 11. 2018. 
  14. ^ Jovanović Ajzenhamer, Nataša; Dajč, Haris (2019-12-31). „The Serbian Socialist Party Attitudes towards the EU through the Lens of Party Programmes: Between Pragmatism and Patriotism”. Politeja. 16 (6(63)): 65—79. ISSN 2391-6737. S2CID 226551590. doi:10.12797/Politeja.16.2019.63.04. 
  15. ^ „Serbia: continuity elections amid COVID-19”. openDemocracy. 24. 6. 2020. Приступљено 7. 7. 2020. „SNS’ ‘favourite’ partner from the centre-left (Socialist Party of Serbia/SPS) occupied the second spot with a percentage of 10%. Moreover, the Alliance of Hungarians in Vojvodina/VMSZ (Serbia’s largest ethnic minority party) garnered 2.5% of the vote and elected 10 deputies at the Skupština.” 
  16. ^ Marko Stojić, ур. (2017). Party Responses to the EU in the Western Balkans: Transformation, Opposition or Defiance?. Springer. стр. 66. ISBN 9783319595634. 
  17. ^ Pavlaković 2005, стр. 17
  18. ^ Prošić-Dvornić, Mirjana (2000). Apocalyptic Thought and Serbian Identity: Mythology, Fundamentalism, Astrology and Soothsaying as Part of Political Propaganda. Ethnologia Balkanica. 4. стр. 166. 
  19. ^ Miller 2005, стр. 560
  20. ^ Bugajski 1995, стр. 466
  21. ^ Oko izbora 19. CeSID. 2014. стр. 104, 106. 
  22. ^ Oko izbora 17. CeSID. 2008. стр. 13, 14. 
  23. ^ Stanje demokratije u Srbiji. CeSID, National Democratic Institute. 2014. стр. 86—107. 
  24. ^ „Pocetak 2000”. Архивирано из оригинала 06. 01. 2010. г. Приступљено 23. 3. 2011. 
  25. ^ „Milosevic: Serbia's fallen strongmany”. BBC. 30. 3. 2001. Приступљено 12. 12. 2018. 
  26. ^ Pribićević. "Serbia—From Authoritarian Regime to Democracy." Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies. Project MUSE. 
  27. ^ Sell, Louis (1999). „Slobodan Milošević: A Political Biography”. Problems of Post-Communism. 46 (6): 12—27. ISSN 1075-8216. doi:10.1080/10758216.1999.11655857. 
  28. ^ Keen, Mike; Mucha, Janusz (2013). Autobiographies of Transformation: Lives in Central and Eastern Europe. Routledge. стр. 176. 
  29. ^ Byrne, Richard (2. 11. 2009). „Balkan Bottom Line”. Foreign Policy. 
  30. ^ Oko izbora 34. CeSID. 2000. 
  31. ^ „Slika Miloševićevog režima: Likvidacija političkih neprijatelja”. Приступљено 26. 3. 2019. 
  32. ^ Oko izbora 4. CeSID. 2000. стр. 157. 
  33. ^ „Политички перформанси Слободана Милошевића”. Пешчаник. 26. 8. 2018. 
  34. ^ „Slobodan Milosevic, 64, Former Yugoslav Leader Accused of War Crimes, Dies”. The New York Times. 12. 3. 2006. 
  35. ^ Шаиновић и други, подаци о предмету (PDF). Хашки трибунал. 
  36. ^ Шаиновић и други, сажетак пресуде (PDF). Хашки трибунал. 
  37. ^ „Блиц - Ђорђевић: На Косову било злочина, извињавам се жртвама”. Приступљено 15. 10. 2019. 
  38. ^ Judgement Summary for Vlastimir Đorđević (PDF). Хашки трибунал. 
  39. ^ Public Redacted Version of Judgement Issued on 24 March 2016 in Prosecutor vs. Radovan Karadžić (PDF). Хашки трибунал. 
  40. ^ а б в Oko izbora 17. CeSID. 2008. 
  41. ^ „СПС осам година пред вратима Социјалистичке интернационале”. Данас. 12. 9. 2016. 
  42. ^ а б Oko izbora 12. CeSID. 2003. стр. 15. 
  43. ^ Одржан 9. конгрес СПС-а 2014. године на www.sps.org.rs
  44. ^ Нови симбол социјалиста на www.sps.org.rs
  45. ^ Зашто је Дачић вратио петокраку на www.politika.rs.
  46. ^ Зашто је Дачић вратио петокраку на www.nspm.rs.
  47. ^ Зашто је Дачић вратио петокраку на www.telegraf.rs.
  48. ^ Извор: www.sps.org.rs | Ивица Дачић изабран за председника СПС на Конгресу СПС у Београду
  49. ^ Извор: www.danas.rs | Вучић на Kонгресу СПС-а: Народ на Kосову зна да се неће поновити 17. март 2004. године
  50. ^ Извор: www.kurir.rs | ДАЧИЋА ОПЕТ БИРАЈУ ЗА ПРЕДСЕДНИKА СПС: Одржава се 11. Kонгрес социјалиста, гости председник Вучић и Додик

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Pavlaković, Vjeran (2005). Serbia Transformed? Political Dynamics in the Milošević Era and After. Serbia since 1989. University of Washington Press. стр. 17. 
  • Pribićević. "Serbia—From Authoritarian Regime to Democracy." Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies. Project MUSE. 
  • Bugajski, Janusz (1995). Ethnic Politics in Eastern Europe: A Guide to Nationality Policies, Organizations, and Parties. M.E. Sharpe. стр. 466. ISBN 978-0-7656-1911-2. 
  • Miller, Nicholas (2005). Serbia and Montenegro. Eastern Europe: An Introduction to the People, Land, and Culture. 3. ABC-CLIO. стр. 560. 
  • Pavlaković, Vjeran (2005). Serbia Transformed? Political Dynamics in the Milošević Era and After. Serbia since 1989. University of Washington Press. стр. 17. 
  • Stojarová, Věra (2007). Party politics in the Western Balkans. Bochsler, Center for Comparative and International Studies, University of Zurich. стр. 16. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Социјалистичка_партија_Србије&oldid=28310151”