(Translated by https://www.hiragana.jp/)
CCL11 — Википедија Пређи на садржај

CCL11

С Википедије, слободне енциклопедије
Hemokin (C-C motiv) ligand 11
PDB prikaz baziran na 1eot​.
Dostupne strukture
1eot​, 2eot
Identifikatori
Simboli CCL11; MGC22554; SCYA11
Vanjski ID OMIM601156 MGI103576 HomoloGene7929 GeneCards: CCL11 Gene
Pregled RNK izražavanja
podaci
Ortolozi
Vrsta Čovek Miš
Entrez 6356 20292
Ensembl ENSG00000172156 ENSMUSG00000020676
UniProt P51671 Q5SVB5
RefSeq (mRNA) NM_002986 NM_011330
RefSeq (protein) NP_002977 NP_035460
Lokacija (UCSC) Chr 17:
29.64 - 29.64 Mb
Chr 11:
81.87 - 81.88 Mb
PubMed pretraga [1] [2]

CCL11, hemokin (C-C motiv) ligand 11, je mali citokin iz CC hemokin familije. On je takođe poznat kao eotaksin-1. CCL11 selektivno regrutuje eozinofile putem indukovanja njihove hemotakse, i zato je impliciran u alergijske response.[1][2][3]

Efekti CCL11 su posredovani njegovim vezivanjem za G-protein spregnuti hemokin receptor. Hemokin receptori CCL11 liganda su CCR2[4], CCR3[5] i CCR5.[4] Međutim, bilo je ustanovljeno da eotaksin-1 (CCL11) ima visok stepen selektivnosti za CCR3 receptor, tako da je neaktivan na neutrofilima i monocitima, koji ne izražavaju CCR3.[6] Gen ljudskog CCL11 (SCYA11) je kodiran sa tri eksona i lociran je na hromozomu 17.[5][7]

  1. ^ Ponath PD, Qin S, Ringler DJ, Clark-Lewis I, Wang J, Kassam N, Smith H, Shi X, Gonzalo JA, Newman W, Gutierrez-Ramos JC, Mackay CR (1996). „Cloning of the human eosinophil chemoattractant, eotaxin. Expression, receptor binding, and functional properties suggest a mechanism for the selective recruitment of eosinophils”. J. Clin. Invest. 97 (3): 604—12. PMC 507095Слободан приступ. PMID 8609214. doi:10.1172/JCI118456. 
  2. ^ Garcia-Zepeda EA, Rothenberg ME, Ownbey RT, Celestin J, Leder P, Luster AD (1996). „Human eotaxin is a specific chemoattractant for eosinophil cells and provides a new mechanism to explain tissue eosinophilia”. Nat. Med. 2 (4): 449—56. PMID 8597956. doi:10.1038/nm0496-449. 
  3. ^ Mire-Sluis, Anthony R.; Thorpe, Robin, ур. (1998). Cytokines (Handbook of Immunopharmacology). Boston: Academic Press. ISBN 0-12-498340-5. 
  4. ^ а б Ogilvie P, Bardi G, Clark-Lewis I, Baggiolini M, Uguccioni M (2001). „Eotaxin is a natural antagonist for CCR2 and an agonist for CCR5”. Blood. 97 (7): 1920—4. PMID 11264152. doi:10.1182/blood.V97.7.1920. 
  5. ^ а б Kitaura M, Nakajima T, Imai T, Harada S, Combadiere C, Tiffany HL, Murphy PM, Yoshie O (1996). „Molecular cloning of human eotaxin, an eosinophil-selective CC chemokine, and identification of a specific eosinophil eotaxin receptor, CC chemokine receptor 3”. J. Biol. Chem. 271 (13): 7725—30. PMID 8631813. doi:10.1074/jbc.271.13.7725. 
  6. ^ Baggiolini M, Dewald B, Moser B (1997). „Human chemokines: an update”. Annu. Rev. Immunol. 15: 675—705. PMID 9143704. doi:10.1146/annurev.immunol.15.1.675. 
  7. ^ Hein H, Schlüter C, Kulke R, Christophers E, Schröder JM, Bartels J (1997). „Genomic organization, sequence, and transcriptional regulation of the human eotaxin gene”. Biochem. Biophys. Res. Commun. 237 (3): 537—42. PMID 9299399. doi:10.1006/bbrc.1997.7169. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]