(Translated by https://www.hiragana.jp/)
Ухолаже — Википедија Пређи на садржај

Ухолаже

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Dermaptera)

Ухолаже
Временски распон: 208–0 Ma
Јура — данас
обична ухолажа, Forficula auricularia
Научна класификација
Царство:
Animalia
Тип:
Arthropoda
Подтип:
Hexapoda
Класа:
Insecta
Ред:
Dermaptera

De Geer, 1773
подредови

Archidermaptera
Eodermaptera
Neodermaptera

Ухолаже, увалаже,, увалаџе, керешице, буба кице, ракљаче, буба-ушаре, буба кеце, коњштрпи, улоши, увари или ушаре (Dermaptera) су ред крилатих инсеката из базалне групе Polyneoptera који обухвата око 2000 врста[1][2] груписаних у 12 породица. Најуочљивије карактеристике су кратка кожаста предња крила, као и наставци (церци) у облику клешта на задњем крају тела. Ова клешта имају улогу у хватању плена, одбрани од предатора, у савијању задњих крила и у парењу. Ухолаже настањују скоро све копнене екосистеме изузев антарктичких и арктичких, са центром диверзитета у тропским и суптропским пределима.

Дистрибуција

[уреди | уреди извор]
Ухолаже из Западног Гатија

Ухолаже су изобилно заступљене широм Америка и Евроазије. Обична ухолажа је уведена у Северну Америку 1907. године из Европе. Она је заступљенија у јужним и југозападним деловима Сједињених Држава.[3]‍:739 Једина аутохтона врста ухолажа пронађена на северу Сједињених Држава је кичмено-репна ухолажа (Doru aculeatum),[4]‍:144 присутна све до севера Канаде, где се крије у лисним пазусима младих биљки у јужном мочварама Онтарија. Друге фамилије које се могу наћи у Северној Америци, су Forficulidae (Doru и Forficula), Spongiphoridae, Anisolabididae, и Labiduridae.[5]

Мали број ухолажа преживљава зиму на отвореном у хладним климама. Оне се могу наћи у уским пукотинама у шумама, пољима и вртовима.[3]‍:739[6] Од око 1.800 врста, око 25 је присутно у Северној Америци, 45 у Европи (укључујући 7 у Великој Британији), и 60 у Аустралији.[7]

Морфолошке и еколошке карактеристике

[уреди | уреди извор]

Мање уочљиве од горе поменутих а научно веома важне морфолошке карактеристике ухолажа обухватају: тарзусе грађене из три сегмента, јединствен систем за савијање задњих крила, прогнатну главу, неразвијену легалицу, као и одсуство оцела. Ухолаже поседују усни апарат за грицкање. Анатомски, жлезде corpora alata су фузионисане у једну, централно постављену жлезду.

Развиће ухолажа је хемиметаболно, без ступња лутке, а са 4-6 инстар стадијума ларвеног ступња. Женке чувају јаја и младе (ларве до другог инстар стадијума), често чистећи ларве од потенцијалних патогених гљива. Други инстар напушта мајку и отпочиње самосталан начин живота. Уопштено говорећи, ухолаже су грегарни инсекти, па се често организују у породице и након овог одласка ларви. Одрасле јединке могу имати редукована или развијена крила; а крилате врсте могу водити и живот без летења. Адулти су диплодне јединке, мушки пол је хетерогаметан.

Станишта која ова група инсеката преферира су стеља, кора дрвећа, пукотине стена и рипаријска станишта. Поједине врсте настањују пећине на Хавајима и у Јужној Африци. Већина врста је активна ноћу и има омниворан начин исхране. Мали број врста се храни искључиво храном биљног (хербивори) или животињског порекла (карнивори). Припадници фамилија Arixeniidae и Hemimeridae су ектопаразити појединих слепих мишева, односно глодара.

Назив групе

[уреди | уреди извор]

Научно име ред Dermaptera дугује кожастом изгледу предњих крила, док се народно име (ухолаже) повезује у српском, и многим другим језицима, са веровањем да одрасле јединке улазе у уши људи и тамо се крећу (лазе). Иако се сматра сујеверјем и народним веровањем, ова ситуација је могла бити честа у време када су се постеље правиле од сламе, која би била станиште за ухолаже[8].

Еволуција и систематика реда

[уреди | уреди извор]

Најстарији фосилни налаз ухолажа представљају тегмине (предња крила) из каснотријаских и ранојурских седимената. Базални, сада изумрли, таксони из реда ухолажа нису поседовали карактеристике савремених врста: тарзуси су имали пет сегмената, легалице су биле добро развијене, а предња крила су имала изражену нерватуру.[9][10] Ред ухолажа у оквиру правокрилне групе инсеката вероватно је насроднији реду Grylloblatodea, заједно са којим је сродан надреду Dictyoptera[1].

Изумрли представници из периода Јуре и Креде се већином сврставају у подред Archidermaptera. У подред Eodermaptera сврставају се преостали представници из мезозоика, а у Neodermaptera савремене групе ухолажа. Последња два подреда често се обухватају називом Pandermaptera. Алтернативна схема препознаје четири подреда: Archidermaptera, Arixeniina, Forficulina и Hemimerina[11].

подред Archidermaptera
фамилија Dermapteridae
фамилија Protodiplatyidae
фамилија Turanoviidae
подред Eodermaptera
фамилија Semenoviolidae
фамилија Turanodermatidae
подред Neodermaptera (Arixeniina+Forficulina+Hemimerina)
инфраред Protodermaptera
натфамилија Pygidicranoidea
натфамилија Karschielloidea
инфраред Epidermaptera
фамилија Apachyidae
фамилија Arixeniidae
фамилија Carcinophoridae
фамилија Chelisochidae
фамилија Diplatyidae
фамилија Forficulidae
фамилија Hemimeridae
фамилија Labiduridae
фамилија Labiidae
фамилија Spongiphoridae

Родови

[уреди | уреди извор]

Врсте

[уреди | уреди извор]

Екологија

[уреди | уреди извор]

Ухолаже су углавном чистачи, али неке су свеједи или грабежљивци.[3]‍:739–740 Трбух ухолаже је флексибилан и мишићав. Способан је за маневрисање, као и за отварање и затварање клешта. Клешта се користе у различите сврхе. Код неких врста примећено је да се клешта користе за држање плена и у копулацији. Клешта су више закривљена код мужјака него код женки.[12]

Врсте подреда Arixeniina и Hemimerina се генерално сматрају епизоичним, или живе изван других животиња, углавном сисара. У надроду Arixeniina, породице Arixeniidae, врсте из рода Arixenia се обично налазе дубоко у кожним наборима и гуларним кесама малезијских голих булдошких слепих мишева (Cheiromeles torquatus), очигледно се хране телом слепих мишева или излучевинама жлезда. С друге стране, верује се да се врсте из рода Xeniaria (још увек из подреда Arixeniina) хране гваном и вероватно гванофилним чланконошцима у склоништу слепих мишева, где су и пронађене. Hemimerina укључује Araeomerus који се налази у гнезду дугорепих пацова (Beamys), и Hemimerus који се налазе на џиновским пацовима Cricetomys.[13][14][15]

Ухолаже су углавном ноћне и обично се скривају у малим, тамним и често влажним просторима током дана. Обично се могу видети на зидовима и плафонима домаћинства. Интеракција са ухолажама у овом тренутку доводи до слободног одбрамбеног пада на земљу након чега следи журба до најближег расцепа или пукотине.[12] Током лета могу се наћи око влажних простора као што је у близини лавабоа и у купатилима. Ухолаже се скупљају у сеновитим пукотинама или отворима или било где где могу да остану скривене током дана. Столови за пикник, канте за компост и отпад, терасе, намештај за травњаке, оквири прозора или било шта са малим простором (чак и цветови артичоке) могу потенцијално да их сакрију.[16]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Rankin S.M., Palmer J.O. 2003. In: Resh V.H, Cardé R.T. (eds) Encyclopedia of Insects. Academic Press: California, USA. ISBN 978-0-12-586990-4.
  2. ^ Zhang, Z.-Q. (2011). „Phylum Arthropoda von Siebold, 1848 In: Zhang, Z.-Q. (Ed.) Animal biodiversity: An outline of higher-level classification and survey of taxonomic richness” (PDF). Zootaxa. 3148: 99—103. 
  3. ^ а б в Burton, Maurice (јануар 2001). International Wildlife Encyclopedia (3 изд.). Marshall Cavendish Inc. ISBN 978-0-7614-7266-7. 
  4. ^ Robinson, William H. (2005). Handbook of urban insects and arachnids. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 480. ISBN 978-0-521-81253-5. 
  5. ^ Marshall, Stephan A. (јун 2006). „4”. Insects: Their Natural History and Diversity: With a Photographic Guide to Insects of Eastern North America. Buffalo, NY; Richmond Hill, Ontario: Firefly Books. стр. 63-64. ISBN 978-1-55297-900-6. 
  6. ^ Cranshaw, W.S. (јануар 2007). „European Earwigs”. 5.533. Colorado State University. Архивирано из оригинала 27. 07. 2009. г. Приступљено 25. 6. 2009. 
  7. ^ Gillott, Cedric (2005). Entomology (3 изд.). Dordrecht: Springer. стр. 175-179. ISBN 978-1-4020-3184-7. 
  8. ^ Robinson W.H. 2005. Handbook of Urban Insects and Arachnids. Cambridge University Press: Cambridge, UK. ISBN 978-0-521-81253-5.
  9. ^ Jarvis, Karl J.; Haas, Fabian; Whiting, Michael F. (2005). „Phylogeny of earwigs (Insecta: Dermaptera) based on molecular and morphological evidence: Reconsidering the classification of Dermaptera”. Systematic Entomology. 30 (3): 442—453. S2CID 85718043. doi:10.1111/j.1365-3113.2004.00276.x. 
  10. ^ Kocarek, Petr; John, Vaclav; Hulva, Pavel (2013). „When the Body Hides the Ancestry: Phylogeny of Morphologically Modified Epizoic Earwigs Based on Molecular Evidence”. PLOS ONE. 8 (6): e66900. Bibcode:2013PLoSO...866900K. PMC 3691250 Слободан приступ. PMID 23826171. doi:10.1371/journal.pone.0066900 Слободан приступ. 
  11. ^ Grimaldi D., Engel M.S. 2005. Evolution of the Insects. Cambridge University Press: New York, USA. ISBN 978-0-521-82149-0.
  12. ^ а б Drees, B.M.; Jackman, John (1999). „Earwig”. Field Guide to Texas Insects. Houston: Gulf Publishing Company. стр. 1. Архивирано из оригинала 12. 6. 2010. г. Приступљено 15. 11. 2009. 
  13. ^ Carpenter, George Herbert (1899). „4”. Insects: their structure & life. London: J. M. & Co. стр. 170—172. Архивирано из оригинала 9. 6. 2021. г. Приступљено 31. 10. 2020. 
  14. ^ T. Costa, James (мај 2006). „3”. The other insect societies. Foreword by Bert Hölldobler and commentary by Edward O. Wilson (1 изд.). Harvard University: Harvard University Press. стр. 53—54. ISBN 978-0674021631. Архивирано из оригинала 9. 6. 2021. г. Приступљено 31. 10. 2020. 
  15. ^ Nakata, Satsuko; TC Maa (1974). „A review of the parasitic earwigs” (PDF). Pacific Insects. 16: 307—374. Архивирано (PDF) из оригинала 21. 8. 2010. г. Приступљено 28. 11. 2009. 
  16. ^ Grupp, Susan M.; Philip L. Nixon. „The Bug Review-Earwigs”. Extension Entomologist, Department of Natural Resources and Environmental Sciences, University of Illinois at Urbana-Champaign. стр. 1. Архивирано из оригинала 7. 12. 2009. г. Приступљено 15. 11. 2009. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Ухолаже на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Ухолаже.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ухолаже&oldid=28852679”