Telomeraza
| RNA-vođena DNK polimeraza | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Konceptualni dijagram koji pokazuje telomerazu i njenu RNA komponentu vezanu za DNK | |||||||||
| Identifikatori | |||||||||
| EC broj | 2.7.7.49 | ||||||||
| CAS broj | 9068-38-6 | ||||||||
| Baze podataka | |||||||||
| IntEnz | IntEnz pregled | ||||||||
| BRENDA | BRENDA pristup | ||||||||
| ExPASy | NiceZyme pregled | ||||||||
| KEGG | KEGG pristup | ||||||||
| MetaCyc | metabolički put | ||||||||
| PRIAM | profil | ||||||||
| Strukture PBP | RCSB PDB PDBe PDBj PDBsum | ||||||||
| Ontologija gena | AmiGO / EGO | ||||||||
| |||||||||
Telomeraza je ribonukleoprotein. Ovaj enzim dodaje ponavljanja DNK sekvence („TTAGGG“ kod svih kičmenjaka) na 3' kraj DNK lanca. Telomerni regioni se nalaze na krajevima eukariotskih hromozoma. Taj region ponavljanja nukleotida sadrži nekodirajuću DNK koja sprečava gubitak važnih DNK segmenata sa krajeva hromozoma. Pri svakom kopiranju hromozoma samo 100–200 nukleotida se gubi, što ne uzrokuje oštećenje DNK. Telomeraza ze reverzna transkriptaza koja nosi svoj sopstveni RNK molekul. On se koristi kao templet pri elongaciji telomera, koji se skraćuju nakon svakog replikacionong ciklusa.
Postojanje kompenzatornih mehanizama za skraćivanje telomera je prvi predvideo sovjetski biolog Aleksej Olovnikov 1973.[1] On je takođe predložio telomernu hipotezu starenja i povezanost telomera sa kancerom. Telomerazu su otkrili Kerol Grajder i Elizabet Blekbern 1984. kod trepljara Tetrahymena.[2] Zajedno sa Džekom Šostakom, Grajder i Blekbern su nagrađeni za ovo otkriće nobelovom nagradom za fiziologiju i medicinu 2009.[3]
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Olovnikov AM (1973). „A theory of marginotomy. The incomplete copying of template margin in enzymic synthesis of polynucleotides and biological significance of the phenomenon”. J. Theor. Biol. 41 (1): 181—90. PMID 4754905. doi:10.1016/0022-5193(73)90198-7.
- ^ Greider CW, Blackburn EH (1985). „Identification of a specific telomere terminal transferase activity in Tetrahymena extracts”. Cell. 43 (2 Pt 1): 405—13. PMID 3907856. doi:10.1016/0092-8674(85)90170-9.
- ^ „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 2009”. The Nobel Foundation. 5. 10. 2009. Приступљено 23. 10. 2010.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Nicholas C. Price; Lewis Stevens (1999). Fundamentals of Enzymology: The Cell and Molecular Biology of Catalytic Proteins (Third изд.). USA: Oxford University Press. ISBN 019850229X.
- Eric J. Toone (2006). Advances in Enzymology and Related Areas of Molecular Biology, Protein Evolution (Volume 75 изд.). Wiley-Interscience. ISBN 0471205036.
- Branden C; Tooze J. Introduction to Protein Structure. New York, NY: Garland Publishing. ISBN 0-8153-2305-0.
- Irwin H. Segel. Enzyme Kinetics: Behavior and Analysis of Rapid Equilibrium and Steady-State Enzyme Systems (Book 44 изд.). Wiley Classics Library. ISBN 0471303097.
- William P. Jencks (1987). Catalysis in Chemistry and Enzymology. Dover Publications. ISBN 0486654605.
Vidi još
[уреди | уреди извор]Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]- Telomerazna baza podataka Архивирано на сајту Wayback Machine (19. април 2021)
- Telomerase на US National Library of Medicine Medical Subject Headings (MeSH)
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
