|
Milutin Dedić gospodar vetrova Kuća za oblake Imao je samo sedamnaest godina kada su ga vetrovi uzeli u svoje naručje, ali nikada nije pomišljao da odustane i da se vrati. Jer, jeste mu Šibenik ostao u srcu, ali mu je Srbija sve vreme u duši
- Zar ti ne vodiš dnevnik? - upitao je tobož zgranuto kada je uhvatio zbunjeni pogled gosta. - Možda nije kasno? Pa, ja sam svoj počeo da pišem i slikam još kao šesnaestogodišnjak… Sa zida je teatralno skinuo uramljenu sliku: crtež nekakve dalmatinske kalete sa stablom masline pred kamenim zdanjem što zauzima centralno mesto kompozicije rađene olovkom. Pri dnu je datum: 1951. godina. - Moj prvi crtež. Mati ga je sačuvala zbog mene, ja ga čuvam zbog nje. To je početak svega, pa i mojih dnevnika… Nego, imam za vas jedan zahtev i dva pitanja! Prvo, da odmah pređemo na "ti", da se ne zbunjujemo i ne plašimo jedni druge. Onda, jeste li gladni? Da ispržim na brzinu omlet? Ne?! Dobro de, a što ćete popiti? Tako smo se upoznali i sprijateljili. Posadio nas je na rastrešeni trosed ispod zida na kome je, al fresko, oslikana jedna stara gravira Šibenika. Okolo su bile njegove slike koje se još nisu osamostalile. Na vitkom poljskom štafelaju, umesto platna, stajala je ogromna knjiga. U uglu sobe je stara amfora optočena naslagama krečnjaka, a kraj nje niska polica sa školjkama koje svedoče o savršenstvu prirode. Ispod ogledala starinske psihe stoji prašnjavi model oronulog jedrenjaka i do njega globus, artefakti čovekove neutoljive žeđi za skitanjem. Ispod je gomila velikih tamnih ključeva za brave od konoba, kuća, crkava i kapela, zagubljenih železničkih stanica, konačišta… Ti ključevi, kao i brave, upućuju na teskobu duše. Maleni brod u boci od tananog stakla podseća na onu, verovatno najlepšu, zbirku pesama njegovog mlađeg brata Arsena. - Kako ti je brat, Milutine? - Bogu hvala, sada je dobro - odgovorio je veselo razneženo prekrstivši se pri tom. - I on, i njegova deca. Cela obitelj…. Uloga Brojgela i Bokerinija
- Odavde upravljam klimom - govorio je širom otvarajući prozore kako gostima ne bi uskratio mogućnost da se samoubijaju cigaretama. - Odavde, sa ovog ćuvika, ja upravljam svojim i tuđim životima, tu primam pacijente… Ali, nisam sam. Imam dva sina: odrasli ljudi, taman posla da još žive sa mnom. Kad deca žive s roditeljima, svašta može da im padne na pamet. Stariji Luka baš priprema magistarsku izložbu na Likovnoj akademiji: marljiv je, dobar, talentovan i pobožan. Mlađi Filip još nije diplomirao jer se satire od posla: on je filmski montažer. Ali, ne znam smem li da ih hvalim toliko, da se ne iskvare zbog toga? Inače, u našoj porodici svi smo na tom terenu… Umetnici. Ispod glasa je poverio sagovornicima da se dobro razume u ljude, a osobito u žene. Ovo drugo bi mogao i da dokumentuje: jer, razvodio se dva puta. To je, objasnio je smejući se, pre svega stvar životnog iskustva. Onda se uozbiljio i zamislio. - Moja majka je bila nepismena žena, a nikada nije želela da se opismeni. Radila je kao služavka po bogatijim kućama od naše. Ali, ona je svojim oštrim okom merila debljinu ljudske gluposti, laži, perfidije i podlosti. Zbog toga je želela da joj sinovi budu dobri ljudi. Rano je primetila da u bratu i meni nešto čuči: u njemu poezija i muzika, u meni slikarstvo. On je besomučno svirao na flauti i klaviru, a ja sam crtao, i sve pod njenom budnom pažnjom. Bezbroj puta mi je pocepala crtež uz reči: "Ovo ništa ne valja." Arsen je svirao Bokerinija, što je za nju bilo gotovo potpuno iracionalno, ali je i njega opominjala… A onda me je siromaštvo poteralo od kuće. Imao sam samo sedamnaest godina kada su me vetrovi života uzeli u svoje naručje. Poneo je sa sobom samo jednu knjigu. Bila je to Brojgelova monografija sa čudesnim predgovorom akademika Marjana Matkovića. Tu knjigu, ponovo ukoričenu, čuva kao posebnu relikviju. - Ja sam preskočio osnovnu školu. Kada je trebalo da pođem u prvi razred, počeo je rat, pa su partizani i skojevci svaki čas bacali bombe na italijanske škole. Kada su 1943. došle ustaše i NDH, nama pravoslavcima je bilo zabranjeno školovanje. Posle oslobođenja meni su, zbog godina, odredili da odmah pođem u prvi razred gimnazije. Da, kao danas peti razred osnovne. I tada sam, u izlogu jedine šibenske knjižare, a držao ju je otac Igora Mandića, ugledao knjigu koja me je opčinila. Nisam mogao da pročitam čak ni naslov, ali morao sam da je imam. Kukumavčio sam majci da mi je kupi iako nismo imali ni za kruh. Bilo je u njoj i besa i tuge kad me je dohvatila za ruku i odvela u knjižaru. Šjor Mandić je znao da smo uboga sirotinja, pa je obećavao da će mi dozvoliti da dođem kod njega kad god hoću da prelistavam knjigu. Ma, kakvi: ja sam zapeo da je imam kao da mi od toga zavisi život. Moja dobra mati je posudila novac, tada basnoslovnih dvesta deset dinara, i kupila mi je. Tek na prvoj godini fakulteta spoznao sam kakvo je to blago. Zbog te knjige sam putovao u Španiju da bih obišao muzej Prado i video originalnu Brojgelovu sliku "Trijumf smrti". I sve ostalo, a naročito slike Franciska Bajea, Gojinog šuraka, fantastičnog španskog slikara, za koga mnogi u Srbiji još nisu čuli. Tajna s više lica
- Do 1962, kada sam diplomirao, promenio sam trideset pet adresa i isto toliko gazdarica, studirao i radio kao konj, sve i svašta. Ne, nijednog trenutka nisam pomišljao da odustanem, da se vratim… Jeste meni Šibenik u srcu, ali mi je Srbija u duši. To se lako da objasniti… Bila je to priča koju nikada nikome nije poverio! Nešto kao - porodična tajna. - Moja dobra mati Jelka je rodom iz jednog zabitog sela u Dalmatinskoj zagori. Kakvo je selo, najbolje govori ime - Rupe. Nalazi se u gornjem toku reke Krke, na petnaest kilometara od Skradina. Samo, krajolik je fantastičan: surov, a prelep. To im je sam Bog dao. Rupljani su tu došli posle Kandijskog rata 1690. godine iz Hercegovine. Bili su Srbi, pravoslavci, a nazvali su ih Bunjevci jer su bili sa obala reke Bune… Moja majka je bila od Miškovića… Ali, kad su prispeli, vlast im postavi uslov da se pokrste. Da pređu u katoličanstvo. I, šta će narod, Bog je jedan, tešili su se ostavljajući staru veru. Samo jedna porodica nije pristala, pa su je izmestili na kraj sela, da ne upadaju u oči kad naiđe neko od svetovnih ili crkvenih velikodostojnika. To su Nadoveze, od njih je onaj naš poznati fudbaler. Mati se udala za oca Jovana Dedića, Srbina, 1929, pa je opet morala u pravoslavlje. Upokojila se 19. februara, iliti veljače, 1995, uoči one čuvene vojno-redarstvene operacije "Oluja". Bilo je to u vreme kada je svaka komunikacija sa Šibenikom bila nemoguća. Ja, uostalom, od početka tog užasa nisam odlazio onamo, ali sada je to bio dug prema materi, prema poreklu. Brat Arsen mi je iz Zagreba javio ovu tužnu vest preko pevača Lade Leskovara. Zvao sam ga odmah telefonom i zavapio: "Ne sahranjuj!" Tri dana sam putovao do tamo, naokolo… E, u Šibeniku postoje tri groblja: katoličko, pravoslavno i - partizansko, a jedino ovo poslednje, na osam kilometara od grada, ima uređaje za čuvanje tela pokojnika. Smestili su je onamo iako ona nikada nije volela partizane. Znao sam da je pobožna žena i da je u duši ostala katolkinja, pa sam otišao kod don Marka da ga zamolim da joj održi opelo. Imao je uslov: da se opelo održi na partizanskom groblju i samo u krugu porodice, kako neko ne bi pomislio da vrbuje pravoslavce. Bio je to šekspirovski prizor: partizansko groblje, katolički pop, a mi pravoslavci. Majku smo posle toga sahranili u grobnici na pravoslavnom groblju. I ceo taj katolički Šibenik je došao na njen sprovod. Za tu priliku je neko otvorio staru crkvicu… ma, popovi su odmah pobegli… i bar stotinak njih je ušlo da zapali sveću za dušu dobre starice. Gde su sad Italijani
- Od materine smrti nisam išao onamo - uzdahnuo je. - Nije mi stalo. U Šibeniku me sad niko ne zna iako sam tamo priredio jednu veliku izložbu; rano sam otišao, šta li. Ali, postoji taj grob i stela nad njim koja takođe ima svoju priču. Ispod oka je proverio da li nas još zaokuplja pažnja, pa kad je dokučio da ga slušamo netremice, nastavio: - Na starom groblju pravoslavna sirotinja je sahranjivana u zajedničkim grobnicama. Kao sad ove, masovne. Osama posle smrti je bila privilegija imućnih. E, na tom groblju je bila i grobnica u koju je jedan talijanski plemić, neki Inkjostri, sahranio svoju suprugu Darinku. Srpkinju. Umrla je tokom Prvog svetskog rata, a ta grobnica i to groblje su joj je bili poslednje želje. Bila je to "il grande inamorata", velika ljubav… Kada je ovaj plemić umro ili otišao, ne znam, grobnicu su nasledile njihove sluge. Mati je doznala za to, pa je otišla kod njih i kupila je plativši sve pošteno. I tada me je pozvala telefonom da me pita šta da radi sa tekstom na steli, a ja sam joj rekao da ne dira ništa dok ja ne dođem. Kad sam stigao u Šibenik, imao sam šta videti: na steli su bila dva teksta, jedan ispisan na talijanskom, a drugi na onom kitnjastom crkvenoslovenskom. U prvom, gde je na talijanskom, naravno latinicom, pisalo "Ovde počiva naša sestra u bogu Darinka…", to Darinka bilo je napisano ćirilicom. Opet, u crkvenoslovenskom tekstu, samo je njeno prezime Inkjostri bilo napisano latinicom. Mi smo pri dnu stele dodali naše prezime Dedić ne remeteći prethodni tekst, uvereni da je to istovremeno i spomenik našoj materi, i ljudskoj plemenitosti i razumevanju. Voleo bih da taj spomenik mogu videti neke budale koje pričaju o toleranciji… Posle smo pričali o slikarstvu, a ja sam nehotice pokazao svoje neznanje zapitavši ga kojim stilom slika. - Kada je Sava Šumanović, posle silnog zlopaćenja, došao u Šid kod svoje majke, naslikao je onu svoju kolekciju predivnih sremskih pejsaža, plus kupačice. Onda su mu 1937. godine rođene tetke organizovale izložbu u "Cvijeti Zuzorić", i na njoj se tada okupio silan svet i mnogi novinari. Skolomotali su ga sličnim pitanjima: kojim stilom slika? A on, koji je prošao kroz najbolje likovne škole na svetu i učio od najvećih majstora, mrtav hladan im odgovori: "Ja slikam onako kako najbolje umem." Ma, ko te pita za manir. To je izmišljotina. I ja… Recimo ovako: poštujući sva elementarna likovna pravila, onaj zanatski deo, neobično mi je važno da u sliku unesem doživljaj, ali i poruku, s nadom da će do nekoga dopreti. Na kraju nam je pokazao svoju kolekciju starih ključeva. Ima jedan od kase izvesnog dubrovačkog trgovca iz četrnaestog veka i od stare konobe u selu Rupe, u Zagori, nadomak Skradina. - Svratite još koji put, da vam pričam o svojim skitanjima svetom… |
Miloš LAZIĆ
Snimio Saša DŽAMBIĆ
