Knez na proslavi početka 20. veka

Piše doc. dr Čedomir Antić

Knez Mihailo mogao je da prisustvuje dočeku Nove 1901. godine i početku novog veka. Rođen 1823. imao bi tada 78 godina. Ove, danas česte i uobičajene godine tada su istina bile ređe, ali knežev otac je živeo dve godine duže. Kada je 1865. dodelio prve Takovske krstove - najviše odlikovanje Srbije 19. veka - knez je povodom pola stoleća od Drugog srpskog ustanka dodelio ovo odličje i osmorici veterana starijih od stotinu godina, među njima jednom koji je navodno imao 108! Pripadnik kneževe generacije, ministar i liberal Vladimir Jovanović (rođen 1833. godine) doživeo je Lenjinov i Musolinijev dolazak na vlast.

Naša generacija slušala je kako je knez Mihailo bio reformator koga su, eto, ubili konzervativni i primitivni Srbi. Naši roditelji učili su o konzervativnom, od naroda odvojenom knezu pod kojim je stasao veliki Svetozar Marković - Marks Srpstva. Za savremenike knez Mihailo je bio velika nada, za većinu izneverena. Danas ga smatraju liberalom i reformatorom, on je želeo da bude državni utemeljitelj i nacionalni oslobodilac. Neodlučnost i konzervativnost onemogućili su ga da iskoristi 1866. - godinu poraza Austrije u ratu sa Pruskom - i s ogromnom vojskom, koju je ranije stvorio, napadne Osmansko carstvo.

U tom ratu možda ne bi uspeo, ali savremenicima, posebno školovanim, činilo se da je za dugi niz godina uništio narodne nade. Knez je istina vršio reforme, ali su one ili bile spore ili su zbog malih državnih osnova dometi bili skromni. Tako je pismenost povećao za 30% - sa oko 4% na oko 6%!

Istina je da su atentatori tvrdili da kneza ubijaju zato što su im dojadile njegova tiranija i konzervativnost. Posle ubistva, koje je prvi put izvršeno pištoljima - postavši tako prvi moderni atentat u istoriji Srbije - politička elita se međusobno sukobila. Konzervativci su bili za to da za atentat budu optuženi liberali (što su atentatori i priznavali), a liberali su se zalagali da optužba padne na pretendujuće Karađorđeviće i njihove pristalice. Vojska je prosudila da pobedi ova druga struja.

Šta bi se dogodilo da je knez Mihailo umro kasnije, prirodnom smrću?

Čak ni na osnovu analize života članova porodice i predaka, nemoguće je naslutiti koliko bi knez Mihailo živeo da nije pao kao žrtva atentata. Članovi njegove porodice umirali su u svim životnim dobima. Ipak, da je poživeo još dve decenije, svakako bi doživeo Veliku istočnu krizu i u njoj bi postupao odmerenije, jasnije ali i sporije nego njegov naslednik. Verovatno ne bi ušao samostalno u rat sa Osmanskim carstvom. No bez obzira na pobedu u ratovanju koje bi možda vodio u savezu sa Rusima, teško da bi se ishod, s obzirom na unutrašnje i spoljašnje prilike, značajnije razlikovao. Svakako da bi Srbija imala veći ugled nego pod nestabilnim kraljevima Milanom i Aleksandrom.

Kada bi jednom doneo "liberalni" ustav koji je navodno pripremao uoči pogibije 1868. godine, knez bi ga se nesumnjivo držao. Kako bi Srbija izgledala bez "narodnjaka", Milanove mušičave autoritarnosti i Aleksandrove lične vladavine? Bez Svetozarevog primera i dolaska radikala na vlast krajem osamdesetih godina 19. veka, srpska modernizacija bi tekla drugačije. Srpsko selo ne bi trijumfovalo u politici i teret državnih troškova prebacilo na slabe i nerazvijene gradove. U Beogradu ne bi početkom 20. veka u opštoj političkoj krizi nastala onakva i tako ekstremna Srpska socijaldemokratska partija. Temelji srpskog komunizma bili bi plići, a istorija druge polovine 20. veka bitno drugačija.

Kneževa smrt bila je veliki udar na srpske nacionalne planove. Tek posle dolaska četrnaestogodišnjeg kneževog rođaka Milana na presto, crnogorski knez Nikola osetio se ravnim vladarima Srbije. Do tada je obećavao da će u zamenu za palatu u Francuskoj i veliku apanažu prepustiti Kneževinu Crnu Goru i celokupno Srpstvo starijem knezu Mihailu. Posle smrti kneza Mihaila, Nikola Petrović-Njegoš, pojavio se kao prvi u istoriji crnogorski kandidat za presto Srbije. Od te 1868. do predomišljanja Đukanovićevog režima da li da povede srpsku opoziciju i zavlada Srbijom i Crnom Gorom, prošlo je trinaest decenija. Mnogobrojna nastojanja u tom pravcu bila su neuspešna i uvek su međusobno udaljila dve zemlje.

Da nije ubijen, knez Mihailo bi se svakako oženio svojom rođakom Katarinom Konstantinović. Sudeći po činjenici da je knez imao bar dvoje vanbračne dece, kao i da će njegova nesuđena žena kasnije sa generalom Blaznavcem roditi takođe dvoje dece, taj bi brak najverovatnije imao potomstvo. Sudeći pak po daljoj sudbini Katarine Konstantinović, njenim nemirima i teškoćama, on verovatno ne bi bio mnogo srećan.

A šta bi bilo sa reformama? Knez Mihailo se savremenicima činio modernim Evropejcem, zato što su ga poredili sa njegovim ocem i generacijom političara koji su mu prethodili. Zaista moderan i napredan, on međutim nije bio ni liberalan ni radikalan. Evropski konzervativac, krut, umeren, kunktator... on je uporište imao u činovništvu i u delu sela koje ga je poštovalo kao nekakvu "živu ikonu". Lišen sposobnosti da se sa narodom pomeša i poistoveti, knez je ostao usamljen i nedokučiv. Ipak, za srpske prilike on je bio velika i potrebna novina. Učesnik teške i bolne međudinastijske borbe, on je pokušavao da je prekine: uzeo je u službu Aleksandra Karađorđevića, dao voždovoj supruzi Jeleni penziju...

Upravo ga je Aleksandar kasnije zbacio sa trona posle krvave Vučićeve bune kada su Mihailove pristalice posekle i Milutina Garašanina i njegovog sina Luku, stavile im glave na tanjire da sa čibucima u ustima "gledaju" u prolaznike. Šta je u tom strašnom svetu u kome su kasnije Mihailove pristalice bile zatvarane u jamama i oborima i tučene buzdovanima mogao jedan "dobri knez"? Kada njegov stric, deda njegovog naslednika Milana, štapom o koji se oslanjao udara posečenu glavu Milutina Garašanina uz povike: "Evo ti... Glavo filozofska..."? Mogao je ponešto: da pošalje pismo Državnom savetu u predvečerje najvećeg rata 19. veka 1853. u kome se obavezuje da se neće krvlju domoći prestola. Da po povratku u Srbiju uzme Iliju Garašanina za svog premijera.

Ipak, kada je ubijen, Mihailovi naslednici - Drugo namesništvo maloletnog kneza Milana - u ustav su uneli da je suparnička dinastija Karađorđevića zauvek prokleta. Kakav bi bio srpski 19. vek da je u vreme kneza Mihaila zaustavljen sukob dinastija - da je knez Petar privučen nekim sporazumom, ubijen ili umro u tuđini? Šta bi se dogodilo sa Srbijom da je ostareli knez Mihailo uspeo da spreči uspostavljanje bugarske egzarhije, da se sedamdesetih ili osamdesetih godina domogao Skoplja, Kosova (do Prištine) ili polovine Bosne... Šta bi bila Srbija bez Prvog svetskog rata, unitarne Jugoslavije, komunizma?

Šta da mu se sedamdesetih godina rodio sin koji bi vladao do četrdesetih godina 20. veka, a devedesetih (Obrenovići su se ženili mladi i bili u brakovima po pravilu nesrećni) - možda upravo u vreme kada su neki Franjo i Marija u Zagorju dobili ko zna koje po redu dete koje su nazvali po imenu biblijskog praoca koji je lutao po tuđini i tamo vladao - dobio unuka.

Kakva bi Srbija bila da ju je kao uvećano - od Beograda do Kotora i od Banjaluke do Skoplja - središte jugoslovenske federacije od četrdesetih do sedamdesetih godina 20. veka vodio, recimo, Miloš Drugi Obrenović Peti?

Mihailo nas uvodi u Evropu 

Piše prof. dr Predrag J. Marković

Već likom i odeždom svojom knez Mihailo je označavao veliku promenu u Srba. Svi znamo one slike Mihailovih roditelja, Miloša i Ljubice, na kojima taj vladarski par liči na bilo koji osmanski par tog vremena. Miloš, doduše, ima jedan portret u evropskom odelu. Zato njegov sin nema nijednu sliku u turskoj nošnji.

Danas kneza Mihaila često porede sa Đinđićem, smatrajući da su obojica bili reformatori i vizionari, čiji je put prekinut atentatom. Teško je preterati sa ocenom značaja ovog našeg prvog evropejskog princa. U svetu njegovog vremena, ima vladara koji pokušavaju da dostignu Zapad. Nekoliko meseci pre atentata na Mihaila, Japanci pokreću Meiđi reformu, iznuđenu opasnošću da Japan podlegne zapadnim kolonijalnim silama, kao Kina. Munjevito i efikasno, Japanci uvode zapadnu industriju, obrazovanje, vojsku, kulturu... Generaciju kasnije (1905) postaju prva neevropska sila koja je porazila Evropljane. To su bili Rusi. Time je počelo opadanje evropskih sila.

Druga zemlja koja se reformiše jeste carska Rusija. Kada su Rusiju porazile udružene zapadne sile u Krimskom ratu (1856), caru Aleksandru Drugom Osloboditelju je, kao i njegovim japanskim kolegama, jasno da Rusija mora da se modernizuje. Najveći korak u tom pravcu je ukidanje kmetstva (1861). Rusija je naglo počela da razvija industriju, da modernizuje svoj pravni sistem. Velika ironija istorije je u činjenici da su ga revolucionari ubili istog dana kada je potpisao predlog za uvođenje ustava i neke vrste parlamentarizma.

Knez Mihailo je zapravo imao lakši zadatak. Za razliku od Rusije i Japana, Srbi nemaju konzervativnu aristokratsku elitu, koja bi se protivila reformama. Neke moje koleginice tvrde da je seljački populistički egalitarizam bio jednaka prepreka modernizaciji, ali ja u to ne verujem. Po institucijama i građanskim pravima i slobodama, Srbija je potpuno prihvatila tada najmodernije demokratske vrednosti Zapada. To što radikali koketuju sa idejama ruskih revolucionara, ne znači da ih i sprovode. Nekoliko je velikih simbola Mihailovog modernizma. Vukov savremeni jezik je konačno usvojen u godini njegove smrti (1868). A dve upečatljive oznake evropeizacije stoje i danas. To su Univerzitet, to jest Velika škola osnovana 1863, kojoj je dodeljena najveća i najlepša zgrada Beograda, Kapetan Mišino zdanje, i Narodno pozorište, čiji završetak Mihailo nije stigao da vidi. Uspostavio je narodnu vojsku, uveo Krivični zakonik i Zakon o sudskom postupku, uredio je državnu upravu.

Ono što je poučno u Mihailovom radu je to što je uskladio Evropejca i rodoljuba u sebi. Danas bi možda bio nazvan spin doktor po tome kako je iskoristio incident na Čukur-česmi 1862. godine i bombardovanje Beograda koje je usledilo, da zadobije podršku evropskih sila za proterivanje Turaka iz srpskih gradova. Njegovi savezi sa hrišćanskim susedima na Balkanu skoro da nisu nikada prevaziđeni po dostignućima. Tu su bili formalni savezi sa Crnom Gorom, Rumunijom i Grčkom. Ali to su zemlje sa kojima je Srbija tradicionalno imala prijateljske odnose. Neobičnije postignuće je dogovor sa vodećim hrvatskim političarima da se Bosna prisajedini Srbiji. Još neobičnija je njegova uloga u borbi Bugara za oslobođenje od Turaka. Vođa bugarskih revolucionara, Georgi Rakovski, našao je utočište u Beogradu, gde je pod kneževim pokroviteljstvom izdavao jedan od prvih bugarskih listova - Dunavski labud.

Videli smo šta je sve postigao za svog kratkog kneževanja. Šta bi postigao da mu život nije prekraćen u 45. godini? Možda bi, što nagoveštava profesor Antić, za razliku od krize Austrije iz 1866-1867. (poraz u ratu sa Pruskom 1866, nagodba sa Mađarima i nastanak Austrougarske 1867) iskoristio Hercegovački ustanak (1875) i svoje odlične odnose sa susedima da ujedini Bosnu sa Srbijom. Naravno, Berlinski kongres (1878) osujetio je takav razvoj, ali se može pretpostaviti da bi Mihailo reagovao brže i veštije od svog rođaka Milana. Po analogiji sa krizom iz 1862. godine, možda bi opet uspeo da ubedi velike sile, pre svih rusofobnu Britaniju, da ga podrže. Iako ne treba potcenjivati Milana Obrenovića, ipak je Mihailo bio državnik i čovek sasvim druge klase. Mihailo se zalagao za pomirenje srpskih dinastija.

Da je poživeo, verovatno bi uspeo da premosti taj veliki rascep u srpskom narodu. Drugi dinastijski sukob, o kome se manje razmišlja, jeste sukob srpskih dinastija i crnogorske dinastije Petrović-Njegoš. Da je Mihailo poživeo, da se oženio svojom rođakom Katarinom, možda bi dobili princezu nazvanu po babi sa majčine strane, Mihailovoj simpatiji iz mladosti, Anki. Ta mala Anka bi se mogla udati sa sina kneza/kralja Nikole, Danila Petrovića (rođenog 1871. godine). A da je Mihailo imao zakonitog sina, recimo nazvanog Miloš, i taj bi se mogao pridružiti zetovima Nikole Petrovića, inače zvanog „tast Evrope" (jedna ćerka udata za italijanskog kralja, druga za Petra Karađorđevića, dve za velike ruske kneževe).

Nije izvesno da bi Mihailo bio reformator kada su u pitanju građanske slobode i demokratija. Njegov rođak Milan pravio je ustupke demokratiji onda kada je morao. Recimo, posle sramnog poraza u jedinom napadačkom ratu Srbije, onom sa Bugarima 1885. godine, i svog razvoda sa Natalijom 1888. godine. Te godine donet je najslobodoumniji srpski ustav koji je opstao, a donet je bez ikakvih spoljnih mešanja. Slab monarh nekada nije loša stvar za razvoj sloboda. Uostalom, priča o ljudskim i političkim pravima i potiče od Velike povelje sloboda (1215) i slabog vladara koji je bio primoran da je izda, Jovana bez Zemlje.

Jedan snažan i uspešan vladar, kakav bi bio knez Mihailo, po svoj prilici bi bio kadriji da sačuva veći udeo svoje lične vlasti. Imamo čak i primer u kasnijoj istoriji našoj. Stari kralj Petar Karađorđević omogućio je period najveće demokratije u srpskoj istoriji, dok je njegov energični i ambiciozni sin Aleksandar činio sve da oslabi demokratske institucije, a na kraju ih je i ukinuo (1929). Mihailo bi verovatnije po tome nalikovao Aleksandru Karađorđeviću. Naravno, u Srbiji nikada ne bi bilo moguće ostvariti samodržavlje ruskog tipa. Ni Mihailov otac, Miloš, nije uspeo da postane samodržac, i to u uslovima mnogo nerazvijenijeg društva. To tek ne bi pošlo za rukom Mihailu, u njegovo vreme, kada već postoje i štampa i politički svestan narod.

Da zaključim: da je poživeo, Mihailo bi verovatno doneo još više spoljnopolitičkih uspeha Srbiji. U unutrašnjoj politici, vodio bi borbu sa težnjama za demokratizacijom, parlamentariznom i ustavnom monarhijom. Kao i većina drugih vladara Evrope 19. veka.

PROVERITE ZAŠTO JE "ALTERNATIVNA ISTORIJA SRBIJE" NAJPRODAVANIJA ISTORIJSKA KNJIGA U 21. VEKU