Антистен

Антистен (грч. Ἀντισθένης, око 445–око 360. год. ст. е.) био је оснивач киничке школе у оквиру античке филозофије.

Рођен је од оца Атињанина и мајке Трачанке, која је можда била робиња. То може објаснити зашто је касније држао предавања у атинском вежбалишту Киносаргу, где су се окупљали управо они који нису сматрани "чистим" Атињанинима. Антистен је у младости учио реторику код Горгије, а можда и код Хипије и Продика. Неки испитивачи претпостављају да је Антистен првобитно био доброг имовинског стања, али да је касније запао у сиромаштво. У сваком случају, најзад је постао одани ученик Сократов и његов одани присталица. Кажу да је био тако жељан да чује сваку Сократову реч да је сваки дан пешачио од Пиреја до Атине, убеђујући своје пријатеље да му се придруже.

Импресиониран Сократовим схватањем врлине, Антистен је у Киносаргу основао властиту филозофску школу, у коју је привукао сиромашније људе једноставношћу свог живота и учења. Настојао је да се одрекне спољашњих ознака поноса: био је обучен у огртач, носио је штап и једну врећицу као ознаке филозофије. Таква је одећа постала карактеристичном за његове следбенике, киничаре, али је била тако нападна да ју је прекорео и сам Сократ: "Видим да твој понос вири кроз отвор твога огртача, Антистене".

Диоген Лаертије каже да је Антистен саставио 74 списа у десет књига, који су, између осталога, обрађивали и теме из књижевности, лингвистике и дијалектике, али од свега тога сачувани су само фрагменти. У целини су сачуване две мање декламације под називом Ајант и Одисеј о борби за Ахилејево оружје, што је у то доба постао академском темом извученом из садржаја Одисеје. За свој спис са саветима којих владари треба да се придржавају изабрао је персијског владара Кира Старијег као тип мудрога владара. Из одломака три списа о Хераклу види се да је живот Херакла, који је с разлогом назван заштитником киничара, узет као симбол идеалног мудраца. Хераклова биографија постала је нека врста хагиографије и парадигма једног књижевног рода, који преко различитих животописа Питагоре и Филостратовог Живота Аполонија из Тијане, води до Атанасијевог касноантичког Живота светог Антонија, које се дело сматра зачетником средњовековне хагиографске прозе.

Изгледа да је Антистен посебно волео дијалошку форму, у чему се можда огледа његово првобитно изучавање реторике. Аристотел о њему говори као о необразованом и простодушном човеку, док Платон каже да је Антистен узалуд покушавао да изађе на крај с тешкоћама и финесама дијалектике. Међутим, ове оцене свакако бар у неком степену одсликавају надметање између различитих филозофских школа. Марко Аурелије крајем 2. века нове ере у својим размишљањима Самоме себи цитира Антистенову реченицу: "Краљевски је чинити добро и трпети зло".

Своје филозофске ставове изградио је Антистен пре свега под утицајем своје задивљености пред Сократовим одбацивањем земаљских добара и пљеска гомиле. Међутим, док је за Сократа то одбацивање било само средство да би се досегло врхунско добро – добро истинске мудрости – Антистен је ту независност и самодовољност (аутаркију) поставио као циљ или идеал по себи. Тако је за њега врлина постала, једноставно, независност од материјалних добара и телесних уживања: то је заправо био негативан концепт врлине – суздржљивост, самодовољност. Слично томе, он је Сократово истицање етичког сазнања, односно његов етички интелектуализам, довео до претераног презирања научног сазнања и уметности, сматрајући, изгледа, да се ове врсте знања међусобно искључују. Врлина је, по Антистену, довољна за срећу, а састоји се у одсуству жеља и нагона и у потпуној самодовољности. Сократ је такође био независан од мнења других, али зато јер је имао властита дубоко усађена начела, те је настојао да – путем своје ироније и мајеутике – и другима отвори душу за изградњу таквих чврстих знања. Но Сократ се није изругивао незнању других: то су, како изгледа чинили управо киничари, посебно Диоген. Стога је киничка филозофија чинила само једну, и то негативну страну Сократовог учења, а истицање само појединих карактеристика Сократова учења уопште је карактеристично и за остале сократске школе.

Антистен је веровао да се срећа заснива на врлини, да се врлина састоји у деловању те да стога она представља један практични квалитативан који се може научити. Стога је живот митскога хероја Херакла за њега утеловљавао идеални живот, али је у киничарском прихватању Херакла као заштитника и покровитеља неког удела могло имати и то што је Киносарг био посвећен том хероју. Пошто срећа настаје само као резултат деловања у коме је испољена врлина, већина задовољстава не води срећи. Знање о врлини, када се једном стекне, не може се изгубити: разумни људи не могу деловати неразумно. Људе наоружане таквим знањем и мудрошћу не могу погодити никакве животне недаче, па чак ни ропство, а такви људи морају одбацити и све законе и обичаје који су на снази у држави која не уважава истинску врлину. Наравано, и Сократ се понекада постављао насупрот ауторитету власти, али је он био тако дубоко уверен у исправност државе као такве да је, зарад поштовања њених закона, радије пошао у смрт него побегао из затвора. Антистен, пак, напада историјску традиционалну државу и њене законе, одбацујући притом и традиционалну религију. Према њему, постоји само један бог: "По договору има много богова, по природи само један" (Цицерон, Де нат. I, 13, 32). Хомерске митове он је тумачио алегоријски, настојећи у њома пронаћи моралне поуке.

Антистен је био снажан противник Платонове теорије идеја и заступао је становиште да постоји само оно појединачно. Према Симпликију (Ин Арист. Цатег. 208, 29 и д.), једном је приметио: "О Платоне, ја видим коња, али не видим коњство". Тврдио је да се свакој ствари може приписати само она сама, према томе може се рећи једино "Човек је човек" или "Добро је добро", али се не може тврдити "Човек је добар": дакле, субјекту се не може приписати никакав предикат који није идентичан самом субјекту. Слично томе, нечему појединачном не може се предицирати ни припадност некој класи, јер се о појединачном може тврдити само његова властита појединачност.