Илија Гарашанин

Илија Гарашанин Илија Гарашанин
11. Предсједник Владе Србије
Мандат 1852. – 1853.
Претходник	Аврам Петронијевић
Насљедник	Алекса Симић
19. Предсједник Владе Србије
Мандат 1861. – 1867.
Претходник	Филип Христић
Насљедник	Јован Ристић
Рођење	28. сијечња 1812. Гараши, Србија
Смрт	22. липња 1874. Гроцка, Србија
Вјера	православље

Илија Гарашанин (ћир. Илија Гарашанин; Гараши, 28. сијечња 1812. – Гроцка, 22. липња 1874.) је био српски државник и предсједник Владе, памти се као један од уставобранитеља и као творац великосрпског програма под називом Начертаније.

Биографија

Син Милутина Савића (1762–1842) из села Гараши покрај Аранђеловца, имућнога трговца, Гарашанин се школовао у очевој кући, подучаван од стране приватних учитеља. Затим је учио грчку школу у Земуну и био је неко време у Ораховици, гдје је научио њемачки. Испрва је помагао оцу у трговини, да би га 1837. кнез Милош Обреновић узео у државну службу и поставио за цариника у селу Вишњици, на Дунаву, а касније у Београду. Када је увео регуларну војску, кнез Милош је поставио Гарашанина за старјешину, у чину пуковника, заповиједао је редовном војском и војном полицијом. Послије одласка кнеза Милоша, боравио је неко вријеме у Влашкој, где је био закупио неке мошеје. Године 1842. његов отац и старији брат, који су били на Вучићевој страни, погинули су у борби против кнеза Михајла. Исте године, постављен је за помоћника министру унутарњих послова Вучићу. Када је 1843. Вучић морао, на захтјев Русије, отићи из земље, Гарашанин је умјесто њега постао министар унутарњих послова и остао је на том положају све до 1852. године.

Гарашанин је био један од највећих државника и администратор уставобранитељског времена. Имао је великих заслуга за утврђивање уставобранитељскога режима. Створио је полицију у Србији и бирократски начин управе. У вањској политици имао је врло широке погледе, које је изразио у својем дјелу Начертаније, из 1844., по којем је Србија требало радити на стварању велике југославенске државе, под својим предводништвом. Био је то први суставно-разрађени план великосрпске идеологије. Године 1848., за разлику од Вучића, настојао је да Србија притекне у помоћ прекосавским Србима, али, када му је послије угушене мађарске буне понуђен аустријски орден, он га је одбио. Послије Петронијевићеве смрти 1852., постао је кнежев представник и министар вањских послова, али је на том положају остао само до прољећа 1853. Тада је отпуштен на формални захтјев Русије која је знала за његове намјере да у источној кризи, која се отварала, веже Србију за западне силе, нарочито за Француску, а не за Русију. Од 1856. до 1858. био је у Савјету и када је, послије Паришког мира, кнез Александар Карађорђевић пао под аустријски утјецај, Гарашанин се окренуо против кнеза. У борби против кнежеве аустрофилске политике, тражио је ослонац не само код Француске, него и код Порте, па и код Русије, којој се, поред свега онога што му је та сила учинила 1853., био приближио и задобио њено повјерење. Приликом Тенкине завјере 1857., кнез Александар, потакнут аустријским конзулом, жели оптужити и Гарашанина да је био уплетен у завјеру, али, на крају крајева, није му могао учинити ништа због француске дипломације, која га је узела у заштиту. Од тога тренутка Гарашанин је одлучно радио на обарању Карађорђевића. Његова је заслуга и раздвајање Порте и Аустрије, које су дотад заједно подупирале Александра Карађорђевића, што је изазвало Портину интервенцију против њега. После Етем-пашине мисије (почетком 1858.), постао је министар унутрашњих послова у Магазиновићевом министарству, које је Порта, подупрта Русијом и Француском, наметнула Карађорђевићу. Ушао је у владу с намјером да отјера кнеза. Поред отпора кнеза Александра и једнога дијела Савјета, успио је донијети Закон о Народној скупштини. Руководећи изборима за ту Скупштину као министар унутарњих послова настојао је изабрати што већи број кнежевих противника. Надао се да ће уз помоћ Скупштине моћи оборити кнеза и за тај случај имао је припремљено намјесништво, које би управљало земљом, док се Порта и велике силе не би споразумјеле о новом кнезу. Оптуживан је од својих противника да је сам хтио преузети пријестоље. Извјесно је било само то да се спремао бити члан намјесништва. Што се тиче његових претензија на пријетоље, оне не изгледају довољно доказане, иако су га Французи спомињали као могућег кнеза.

Када је Светоандрејска скупштина затражила од Александра Карађорђевића оставку, он је, уплашен, молио Гарашанина да га одведе својим колима у град Турцима. Гарашанин је то и учинио, али је одмах по кнежев одлазак у град објавио као напуштање пријестоља. Сутрадан је Светоандрејска скупштина прогласила крај Карађорђевићеве власти и, умјесто да бира намјесништво, одмах успоставила династију Обреновића. Рестаурација Обреновића била је извршена без знања Гарашанина. Одлучивши да избјегне пошто пото свако крвопролиће, које би могло изазвати интервенцију Аустрије, Гарашанин није хтио издати наредбу војсци и распустити скупштину.

После повратка кнеза Милоша, Грарашанин се држао по страни. Када је кнез Михајло ступио на пријестоље, Гарашанин, кога је Михајлу препоручила Русија, постао је 1861. предсједник Министарског Савета и министар вањских послова. Под кнезом Михајлом, Гарашанин се бавио готово искључиво питањима вањске политике. Прихватио је Михајлову идеју рата с Османлијама и живо је радио на склапању ратних савеза са Црном Гором и са Грчком. У исто време организирао је пропаганду на цијелом Балканском полуотоку како би, чим Србија зарати с Турском, настао опћи устанак потлачених народа Османског Царства. За време његовога министровања, ријешено је градско питање и турски гарнизони напустили су све тврђаве које су држали у Србији.

Године 1867. Гарашанин је изненада отпуштен, по свој прилици јер се превише противио намјераваној Михајловој женидби са Катарином Константиновић. Отпуштање Гарашанина изазвало је енергичне протесте Русије. Приликом Михајлове погибије 1868. године затекао се у Топчидеру и одмах пожурио у Београд да обавијести министре о несрећи која се догодила. Захваљујући његовој присебности, одмах су предузете мјере за одржање реда. Посљедње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом имању у Гроцкој.

Био је врло конзервативан у унутрашњој политици и бирократски начин управе сматрао је јединим могућим. У вањској политици био је први југославенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југославенска држава може одржати своју самосталност и избјећи зависност како од Русије тако и од Аустрије. Гарашанин је оставио иза себе огромну политичку преписку.

Библиографија

• Љушић, Радош (2004). Књига о начертанију. Београд: Белетра. стр. 240. ИСБН 978-86-7469-096-3. 
• Јовановић, Слободан (2005). Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858), том V. Београд: Просвета [Фототипско издање штампарије ИКП "Геце Кона" од 1932. до 1935.]. стр. 480. ИСБН 978-86-07-01630-3. 
• Јовановић, Слободан (2005). Друга влада Милоша и Михаила, том VI. Београд: Просвета [Фототипско издање штампарије ИКП "Геце Кона" од 1932. до 1935.]. стр. 527. ИСБН 978-86-07-01630-3. 
• Берић, Душан M. (1976). „Илија Гарашанин и хрватска политика у доба револуције 1848—1849. год.”. Историјски часопис 23: 73—88. 
• Стојанчевић, Владимир (1971). Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године. Београд: Издавачко-штампарско предузеће ПТТ. 
• (en) Стокес, Гале (1990). Политицс ас Девелопмент: Тхе Емергенце оф Политицал Партиес ин Нинетеентх Центурy Сербиа. Дуке Университy Пресс. 
• Драгослав Страњаковић (2005). Илија Гарашанин. Јефимија. ИСБН 978-8-67016-053-8. 
• Народна енциклопедија, Станоје Станојевић, Загреб, 1925—1929. пп. 455—456 чланак С. Јовановића
• Народна енциклопедија, Станоје Станојевић, Загреб, 1925—1929. пп. 31 чланак M. Миленовић
• (ru) Никифоров К. V, «Начертание» Илии Гарашанина и внешняя политика Сербии в 1842—1853 гг. — M.: «Индрик», 2015. — 256 с
• (en) МацКензие, Давид (1985). Илија Гарашанин: Балкан Бисмарцк. Еаст Еуропеан Монограпхс. ИСБН 978-0-88033-073-2. 
• (en) Тренцсéнyи, Балáзс; Копецек, Мицхал (2007). Натионал Романтицисм: Тхе Форматион оф Натионал Мовементс: Дисцоурсес оф Цоллецтиве Идентитy ин Централ анд Соутхеаст Еуропе 1770–1945, волуме II. Будапест: Централ Еуропеан Университy Пресс. ИСБН 978-6-15521-124-9. 
• (en) Манетовиц, Едислав (2006). „Илија Гарасанин: Нацертаније анд Натионалисм”. Тхе Хисторицал Ревиеw/Ла Ревуе Хисториqуе 3: 137–173. ДОИ:10.12681/hr.201. 
• (en) Мијатовић, Чедомиљ (1911). „Гарасханин, Илиyа”. Енцyцлопæдиа Британница. 

Илија Гарашанин на Wикимедијиној остави