(Translated by https://www.hiragana.jp/)
Anton Denjikin – Wikipedija/Википедија Prijeđi na sadržaj

Anton Denjikin

Izvor: Wikipedija
Anton Denjikin

Anton Denjikin
Anton Denjikin

Lični podaci
Puno ime Anton Ivanovič Denjikin
Datum rođenja 16. decembar 1872.
Mesto rođenja Vloclavek (Ruska Imperija)
Datum smrti 8. avgust 1947.
Mesto smrti En Arbor (Mičigen)

Anton Ivanovič Denjikin (rus. Антóн Ивáнович Денíкин; Vloclavek, 16. decembar 1872En Arbor, 8. avgust 1947) je bio general-pukovnik ruske carske vojske i jedan od vodećih generala Bele garde za vreme Ruskog građanskog rata.

Detiljstvo i mladost

[uredi | uredi kod]

Rođen je u tada ruskom, a sada poljskom gradu Vlocaveku kao sin nižeg oficira. Denjikinova veština i ambicija prokrčili su mu put. Obrazovao se u kijevskoj vojnoj školi i Akademiji generalštaba. Po prvi put je aktivno učestvovao u Rusko-japanskom ratu 1905. godine.

Prvi svetski rat

[uredi | uredi kod]

Kada je izbio Prvi svetski rat, Denikin je bio general-major i komandant kijevskog vojnog okruga. Bio je u sastavu 8. armije kao zamenik načelnika štaba i u septembru 1914. poslan je u Galiciju. Tokom 1916. komandovao je 8. korpusom u Rumuniji za vreme uspešne Brusilovljeve ofanzive. Nakon Februarske revolucije i svrgavanja cara postao je načelnik štaba Mihajla Aleksejeva, pa onda Alekseja Brusilova i konačno Leva Georgeviča Kornilova. Denjikin je podržao pokušaj državnog udara njegovog komandanta, što je poznato kao Kornilovljeva afera. Zbog toga je bio uhapšen i utamničen sa Levom Kornilovom. Nakon toga glavnokomandujući je postao Mihail Aleksejev.

Komandant Belih

[uredi | uredi kod]

Nakon Oktobarske revolucije Denjikin i Kornilov su pobegli do Novočerkaska u južnoj Rusiji i zajedno sa carističkim oficirima stvorili su dobrovoljačku vojsku, kojom je najpre komandovao Lavr Kornilov. Kada je Kornilov ubijen u aprilu 1918. blizu Krasnodara, Denjikin je preuzeo zapovedništvo nad dobrovoljačkom armijom. Postojala je ideja da velikog kneza Nikolu postave kao glavnog komandanta, ali Denjikin nije želeo da deli vlast. Dobrovoljačka armija je 8. januara 1919. ušla u sastav Oružanih snaga juga Rusije. Priznao je 12. juna 1919. admirala Kolčaka za glavnokomandujućeg ruske vojske i za premijera ruske vlade. Početkom 1919, Denjikin je uspeo da na severnom Kavkazu savlada boljševički otpor i da potčini sebi vojske donskih i kubanskih kozaka. Odstranio je i pronemačkog generala Krasnova, pa je preko crnomorskih luka dobijao veliku količinu oružja od Antante.

Kada je usledila komunistička kontraofanziva povukao je svoje snage prema Donu. Denjikin je predvodio napad južnih belih snaga kada su pokušali konačno da leta 1919. zauzmu Moskvu. Tokom septembra i oktobra 1919, ostvario je veliki uspeh, tako da su 6. oktobra zauzeli Voronjež, a 13. oktobra Orel i počeli su ugrožavati Tulu. Boljševici su tada bili blizu katastrofe i sve su snage bacili u borbu protiv Denjikina. Armija mu je bila prerastegnuta, tako da su bele snage pretrpjele odlučan poraz kod Orela u oktobru 1919. na oko 400 kilometara južno od Moskve. Posle toga bele snage su bile u stalnom povlačenju dok nisu doterane do Krima marta 1920. godine. Kao glavnokomandujući, Denjikin je nastojao da vrati red, zakone i građanske slobode na područjima, koja su bila pod njegovom kontrolom. Međutim nije imao dovoljno vremena da sprovede očekivanu reformu zemljišnog poseda, što je bilo nužno da bi se pridobili mali posednici.

Beli pod komandom Denjikina su napravili dosta zla ruskim Jevrejima. Iako je Denjikin izdao izričite naredbe različite bele snage (posebno kozaci) su najverovatnije odgovorni za pogrome protiv Jevreja u Ukrajini i Rusiji. Pogromi su izazvani jevrejskom podrškom boljševicima i njihovom učešću u represivnim organizacijama crvenih, a posebno Čeki. Snage pod Deljikinovim zapovedništvom su često bili van njegove kontrole. Kao vođa Belih, Denjikin je bio kritikovan da nije uspostavio odgovarajuću disciplinu i kontrolu nad svojom vojskom. Denjikin je i sam to smatrao svojom najvećom greškom. U haotičnim uslovima građanskog rata nije bilo lako kontrolisati vojsku. Denjikin je podnio ostavku i predao je komandu Vrangelu, a sam je otišao brodom u Konstantinopolj.

U izgnanstvu

[uredi | uredi kod]

Proveo je nekoliko meseci u Engleskoj, zatim je bio u Belgiji i kasnije u Mađarskoj. Od 1926. živeo je u Francuskoj. Iako je ostao žestok protivnik ruske komunističke vlasti ostao je diskretan u politici, pa je većinu vremena provodio u pisanju i u predavanjima. Kada je Hitler okupirao Francusku 1940, Denjikin je napustio Pariz. Kada je bio zarobljen odbio je da ga nacisti koriste za protivsovjetsku propagandu. Njegovi dnevnici iz ratnog perioda su pokazali da je bio užasnut nacističkim antisemitizmom. Nakon završetka Drugog svetskog rata nastojao je da uveri saveznike da dozvole ostanak sovjetskih ratnih zarobljenika, koji ne žele da se vrate u Sovjetski Savez. U tome uglavnom nije uspeo. Od 1945. do 1947. živeo je u SAD. Njegova ćerka Marina Denjikina dobila je 2005. rusko državljanstvo.

Prenos u Rusiju

[uredi | uredi kod]

3. oktobra 2005., sa odobrenjem kćerke Marije Denjikine, posmrtni ostaci Denjikina su prenešeni u Donski manastir.

Povezano

[uredi | uredi kod]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi kod]