Ботаника
Ботаника је грана биологије која се бави научним проучавањем биљака.[1] Име потиче од грчке речи βοτανικός [botanikós], који се односи на биљке (βοτάνη [botánē] – „трава, биљка“).[2][3][4] У новије време често се означава и терминима „наука о биљкама“ и „биологија биљака“. Обухвата више дисциплина које проучавају изглед, грађу, раст, развиће, репродукцију, метаболизам, физиологију, обољења, екологију, сродност и еволуциону историју биљака.[5][6] Традиционално, ботаничари су истраживали све организме који нису били означени као животиње (на пример, сви они који воде сесилан начин живота, врше фотосинтезу). Напредак у познавању ових „специјалних“ организама, нарочито микроорганизама, довео је до одвајања засебних грана од ботанике – у првом реду микробиологије и микологије. Још увек је, међутим, широко распрострањена пракса описивања ових не-биљних организама у уводним курсевима ботанике. У данашње време, ботаничари изучавају приближно 410.000 врста копнених биљки међу којима је око 391.000 врста су васкуларне биљке (укључујући 369.000 врста цветајућих биљки),[7] и 20.000 су маховине.[8]
Ботаника је настала у праисторији као траварство путем напора раних људи да идентификују – и касније култивирају – јестиве, медицинске и отровне биљке, те је стога једна од најстаријих грана науке. Средњовековни физички вртови, често везани за манастире, садржали су биљке од медицинског значаја. Они су били претече првих ботаничких башта везаних за универзитете, које су осниване од 1540-тих на овамо. Једна од најранијих је била ботаничка башта у Падови. Те баште су омогућавале академско проучавање биљака. Напори уложени на каталогирање и описивање њихових колекција су били почеци биљне таксономије, и довели су 1753. године до развоја биномијалног система Карла Линеа који је у употреби и дан данас.
У 19. и 20. веку, су развијене нове технике за проучавање биљака, укључујући методе оптичке микроскопије и сликања живих ћелија, електронске микроскопије, анализе броја хромозома, биљне хемије и структуре и функције ензима и других протеина. У задњих неколико деценија 20. века, ботаничари су да би класификовали прецизније биљке истражили технике молекуларне генетичке анализе, укључујући геномику и протеомику и ДНК секвенцирање.
Модерна ботаника је широк, мултидисциплинарни предмет са инпутима из знатног броја области науке и технологије. Истраживачке теме обухватају студије биљне структуре, раста и диференцијације, репродукције, биохемије и примарног метаболизма, хемијских продуката, развића, болести, еволуционих односа, систематике, и биљне таксономије. Доминантне теме науке о биљкама у 21. веку су молекуларна генетика и епигенетика, које су баве механизмима и контролом експресије гена током диференцијације биљних ћелија и ткива. Ботаничка истраживања имају разноврсне примене у производњи основне хране, материјала као што су дрво, уље, гума, влакна и лекови, у модерној хортикултури, пољопривреди и шумарству, биљном размножавању, оплемењивању и генетичком модификовању, у синтези хемикалија и сировина за грађевинарство и производњу енергије, у управљању ресурсима животне средине, и одржавању биолошке разноврсности.
Историја ботанике
[уреди | уреди извор]Међу првим ботаничким радовима, написаним око 300. п. н. е., су и два велика Теофрастова дела - Историја биљака и Узроци биљака (тј. Природа биљака) - у којима је описао много врста као и њихову примену. Римски лекар Диоскоридес је допунио Теофрастове спискове биљака и више пажње посветио употреби лековитих биљака. Ове књиге су током античких времена биле најважнији допринос ботаници, и на њих су се ослањали истраживачи и лекари и током Средњег века. Са „открићем“ Новог Света, почиње и даљи развој ботанике, јер су Европљани дошли у контакт са потпуно непознатим врстама. Кључне тачке у развоју ботаничке мисли су и Линеов систем биномијалне номенклатуре и покушај класификације биљака на основу грађе цветова, откриће ћелије, Дарвиново успостављање теорије еволуције, откриће биљних хормона, развиће генетике и молекуларне биологије крајем 20. века. Паралелно са обогаћивањем ботаничког знања, дошло је и до значајног унапређења методологије истраживања, захваљујући развоју технике и технологије.
Опсег и важност
[уреди | уреди извор]Изучавање биљки је важно зато што су оне у основи скоро целокупног животињског живота на Земљи. Оне стварају велике количине кисеоника и хране којима се људи и други организми са аеробном респирацијом снабдевају хемијском енергијом која им је неопходна за одржање живота. Биљке, алге и цијанобактерије су главне групе организама који врше фотосинтезу, процес који користи енергију сунчеве светлости за конвертовање воде и угљен-диоксида[9] у шећере који се могу користити били као извори хемијске енергије или као органски молекули који се користе као структурне компоненте ћелија.[10] Као нуспродукт фотосинтезе, биљке отпуштају кисеоник у атмосферу, гас који је неопходан скоро свим живим бићима за обављање ћелијске респирације. Осим тога, биљке утичу на глобалне циклусе угљеника и воде, и биљни корени везују и стабилизују земљиште, спречавајући ерозију земљишта.[11] Биљке су од кључног значаја за будућност људског друштва пошто оне производе храну, кисеоник, лекове, и низ других материјала.[12]
Историјски, сви живи организми су класификовани као било животиње или биљке[13] и ботаника је покривала студирање свих организама који нису сматрани животињама.[14] Ботаничари изучавају интерне функције и процесе унутар биљних органела, ћелија, ткива, целокупних биљака, биљних популација и биљних заједница. На сваком од тих нивоа, ботаничар се може бавити класификацијом (таксономијом), филогенијом и еволуцијом, структуром (анатомијом и морфологијом), или функцијом (физиологијом) биљног живота.[15]
Најстрожа дефиниција „биљака“ обухвата само „копнене биљке“ или ембриофите, које обухватају семено растиње (голосемењаче, укључујући четинаре, и скривеносеменице) и слободно спорне криптогаме у које се убрајају папрати, Lycopodiopsida, јетренке, роговници и маховине. Ембриофите су вишећелијске еукариоте које су потомци претка који је добијао своју енергију из сунчеве светлости путем фотосинтезе. Оне имају животне циклусе са наизменичним хаплоидним и диплоидним фазама. У сексуалној хаплоидној фази ембриофита, познатој као гаметофит, негује се развијајући ембрион спорофит са сопственим ткивима за бар половину његовог живота,[16] чак и код семењача, где се гаметофит узгаја његов родитељ спорофит.[17] У друге групе организама које су раније изучавали ботаничари се убрајају бактерије (које су сад у оквиру бактериологије), гљиве (микологија) – укључујући гљиве које формирају лишајеве (лихенологија), нехлорофитне алге (фикологија), и вирусе (вирологија). Многи ботаничари се још увек баве тим групама организама, и гљиве (укључујући лишаје) и фотосинтетички протисти су обично обухваћени у уводним ботаничким курсевима.[18][19]
Палеоботаничари студирају древне биљке у фосилним записима да би дошли до информација о еволуционој историји биљака. Сматра се да су модрозелене бактерије, први фотосинтетички организми на Земљи који су отпуштали кисеоник, произвели претка биљки уласком у ендосимбиотски однос са раним еукариотама, ултиматно постајући хлоропласти биљних ћелија. Нове фотосинтетичке биљке (заједно са њиховим алгалним сродницима) су убрзали пораст атмосферског садржаја кисеоника започет модрозеленим бактеријама, мењајући древну бескисеоничну, редукујућу атмосферу у ону у којој је слободни кисеоник био изобилан током задњих пар милијарди година.[20][21]
Међу важним ботаничким питањима 21. века су улога биљки као примарних произвођача у глобалној циркулацији основних животних састојака: енергије, угљеника, кисеоника, азота и воде, и начини на које наше старање о биљкама може да помогне у адресирању глобалних проблема животне средине у погледу управљања ресурсима, конзервације, безбедности људске хране, биолошки инвазивних организама, седиментације угљеника, климатских промена, и одрживости.[22]
Људска исхрана
[уреди | уреди извор]Виртуално сва основна храна потиче директно од примарне производње биљкама, или индиректно из животиња које је једу.[23] Биљке и други фотосинтетички организми су база највећег дела ланца исхране пошто оне користе енергију сунца и нутријенте из земљишта и атмосфере, конвертујући их у облик који животиње могу да користе. Еколози то називају првим трофичним нивоом.[24] Модерне форме главних врста основне хране, као што су кукуруз, пиринач, жито и друге житарице, махуне, банане и плантани,[25] као и лан и памук који се гаје због њихових влакана, су исход праисторијске селекције током хиљада година почевши од дивљих предака са најпожељнијим карактеристикама.[26]
Ботаничари студирају како биљке производе храну и како се могу повећати усеви, на пример путем биљног узгоја, што чини њихов рад важним у погледу способности човечанства да прехранити свет и обезбеђивања прехрамбене сигурности за будуће генерације.[27] Ботаничари исто тако изучавају корове, који представљају знатан проблем у пољопривреди, и биологију и контролу биљних патогена у пољопривреди и природним екосистемима.[28] Етноботаника је студија односа између биљки и људи. Кад је примењена на истраживање историјских биљно–животињских односа етноботаника се може звати археоботаника или палеоетноботаника.[29] Неки од најранијих биљно-животињских односа су настали између урођеника Канаде при идентификацији јестивих и нејестивих биљки.[30] Овај однос урођеника са биљкама су описали етноботаничари.[30]
Биљна биохемија
[уреди | уреди извор]Биљна биохемија је студија хемијских процеса које користе биљке. Неки од тих процеса се користе у њиховом примарном метаболизму, као што је фотосинтетички Калвинов циклус и красулаценски киселински метаболизам.[31] Други формирају специјализоване материјале као што су целулоза и лигнин који се користе као градивни материјали тела, и секундарне продукте као што су резини и једињења ароме.
Биљке и разне друге групе фотосинтетичких еукариота колективно познате као „алге“ имају јединствене органеле познате као хлоропласти. Сматра се да су хлоропласти проистекли из цијанобактерија које су формирале ендосимбиотске релације са древним прецима биљака и алги. Хлоропласти и цијанобактерије садрже плаво-зелени пигмент хлорофил а.[32] Хлорофил а (као и сродни молекул хлорофил б, који је специфичан за биљке и зелене алге)[н. 1] апсорбује светло у плаво-љубичастим и наранџасто/црвеним деловима спектра, а рефлектује и трансмитује зелено светло, које се може видети као карактеристична боја тих организама. Енергија у црвеном и плавом светлу које ти пигменти апсорбују се користи у хлоропластима за формирање енергетски богатих једињења угљеника из угљен диокдида и воде путем кисеоничне фотосинтезе, процеса којим се ослобађа молекуларни кисеоник (O2) као нуспроизвод.
Светлосна енергија коју заробљава хлорофил а је иницијално у облику електрона (а касније протонског градијента). Они се користе за прављење молекула ATP и NADPH, у којима се привремено складишти и транспортује енергија. Њихова енергија се користи у реакцијама независним од светлости Калвиновог циклуса посредством ензима рибулоза-бисфосфатна карбоксилаза да би се формирали молекули троугљеничног шећера глицералдехид 3-фосфата (G3P). Глицералдехид 3-фосфат је први продукт фотосинтезе и он је полазна сировина из које се синтетише глукоза и скоро сви други органски молекули биолошког порекла. Део глукозе се конвертује у скроб, који се складишти у хлоропласту.[36] Скроб је карактеристична залиха енергије већине копнених биљки и алги, док се инулин, полимер фруктозе, користи за исту сврху код сунцокретне фамилије Asteraceae. Део глукозе се конвертује у сахарозу (распрострањени стони шећер) за екпорт до остатка биљке.
За разлику од животиња (које немају хлоропласте), биљке и њихови еукариотски сродници су делегирали мноштво биохемијксих улога својим хлоропластима, укључујући синтезу свих масних киселина,[37][38] и већине аминокиселина.[39] Масне киселине које хлоропласти праве се користе за многе сврхе, као што су градивни материјали ћелијских мембрана и за формирање полимера кутина, који је присутан у биљном кутикуларном слоју који штити копнене биљке од исушивања. [40]
Биљке синтетишу бројне јединствене полимере попут полисахаридних молекула целулоза, пектин и ксилоглукан[41] од којих су формирани ћелијски зидови копнених биљки.[42] Васкуларне копнене биљке формирају лигнин, полимер који се користи за ојачавање секундарног ћелијског зида ксилемских трахеида и везикула да би се онемогућило њихово колапсирање кад биљка исисава воду помоћу њих у ситуацијама воденог стреса. Лигнин се исто тако користи у другим ћелијским типовима као што су склереидна влакна која пружају структурну подршку биљци и која су главни конституент дрвета. Спорополенин је хемијски отпоран полимер присутан у спољашњим ћелијским зидовима спора и полена копнених биљки који је одговоран за опстанак раних спора копнених биљки и полена семеница у фосилним записима. Он се генерално сматра прекретницом која је означила почетак еволуције копнених биљки током Ордовицијумског периода.[43] У данашње време је концентрација угљен-диоксида у атмосфери знатно нижа од нивоа присутног у време појаве копнених биљки током периода Ордовицијума и Силура. Многе монокотиледоне биљке, као што су кукуруз и ананас, и неке дикотиледоне биљке као што је Asteraceae, су од тог времена независно еволуирале[44] ћелијске путеве као што су CAM и C4 фотосинтеза за фотосинтезу при којој не долази до губитака услед фотореспирације, као што је то случај у шире заступљеном путу C3 фотосинтезе. Те биохемијске стратегије су јединствене за копнене биљке.
Медицина и материјали
[уреди | уреди извор]Фитохемија је грана биљне биохемије која се првенствено бави хемијским супстанцама које производе биљке током секундарног метаболизма.[45] Нека од тих једињења су токсини, као што је алкалоид кониин из биљке Conium. Друга, као што су есенцијална уља пеперминта и лимуна, корисна су због њихове ароме, као зачини (нпр. капсаицин), и у медицији као лекови као што је опијум из опијумских чаура. Многи лекови и дроге, као што је тетрахидроканабинол (активни састојак канабиса), кофеин, морфин и никотин потичу директно из биљки. Други су једноставни деривати ботаничких природних производа. На пример, лек за умањење бола, аспирин, ацетилни је естар салицилне киселине, а оригинално је изолован из коре врбиног дрвета,[46] и широк опсег опијатних аналгетика попут хероина су формирани хемијском модификацијом морфина добијеног из мака.[47] Низ популарних психостимуланаса је биљног порекла, као кофеин из кафе, чаја и чоколаде, и никотин из дувана. Већина алкохолних пића је базирана на ферментацији угљеним хидратима-богатих биљних продуката као што су јечам (пиво), пиринач (саке) и грожђе (вино).[48] Амерички домороци су користили разне биљке за третирање болести хиљадама година.[49] Њихово познавање биљног света су записали ентноботаничари, а затим су га користиле фармацеутске компаније као једну од почетних тачака у отркивању лекова.[50]
Биљке имају способности синтетисања боја и пигмената као што су антоцијанини, који су одговорни за црвену боју црвеног вина, жуту боју корова Reseda luteola и плаву боју биљке Isatis tinctoria, које се заједно користе да се формира Линколн зелена боја, индоксил, извор су плаве боје индига која се традиционално користи за бојење тексас тканине, и уметничких пигмената гумигут и rose madder. Шећер, скроб, памук, постељина, конопља, неки типови канапа, дрво и шперплоча, папирус и папир, биљна уља, воскови, и природна гума су примери комерцијално важних материјала направљених од биљних влакана или њихових секундарних продуката. Угљен, облик чистог угљеника који се формира пиролизом дрвета, има дугу историју као гориво за топљење метала, као материјал за филтрирање и адсорбент и као материјал за уметнике и један је од три састојка барута. Целулоза, најизобилнији органски полимер на свету,[51] се може конвертовати у енергију, горива, материјале и хемијске сировине. Продукти направљени од целулозе обухватају вискозна влакна и целофан, тапете, биобутанол и бездимни барут. Шећерна трска, уљана репица и соја су неке од биљки са шећерима који се лако ферментишу или високим садржајем уља које се користи као извор у производњи биогорива, важне алтернативе фосилних горива, као што је биодизел.[52] Биљку Hierochloe odorata су користили амерички домороци за одбрану од комараца.[53] Америчко хемијско друштво је утврдило да су за способност одбијања инсеката одговорни молекули фитол и кумарин.[53]
Методе истраживања у ботаници
[уреди | уреди извор]Ботаника се користи како посматрањем, тако и компаративним, историјским и експерименталним методама. Неке од ових метода су: сакупљање и похрањивање биљног материјала у хербаријуме, посматрање у природним и вештачким условима, експеримент у природи и ботаничкој лабораторији, математичка обрада добијених података.
Ботаничке дисциплине
[уреди | уреди извор]- морфологија и анатомија биљака
- систематика биљака
- биљна цитологија
- биљна генетика
- физиологија биљака
- фитоекологија (екологија биљака)
- фитогеографија (биљна географија)
- палеоботаника
- палинологија
Познати ботаничари
[уреди | уреди извор]Види још
[уреди | уреди извор]Напомене
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 165. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ Liddell & Scott 1940.
- ^ Gordh & Headrick 2001, стр. 134.
- ^ Online Etymology Dictionary 2012.
- ^ Петковић, Бранимир; Меркуловић, Љиљана; Соња Дулетић-Лаушевић (2005). Морфологија биљака са практикумом. Београд. ISBN 978-86-907471-2-2.
- ^ Петковић, Бранимир; Меркуловић, Љиљана; Соња Дулетић-Лаушевић (2005). Анатомија биљака са практикумом. Београд. ISBN 978-86-907471-1-5.
- ^ RBG Kew (2016). The State of the World’s Plants Report – 2016. Royal Botanic Gardens, Kew. https://stateoftheworldsplants.com/report/sotwp_2016.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2016)
- ^ „The Plant List - Bryophytes”.
- ^ Campbell et al. 2008, стр. 186–187.
- ^ Campbell et al. 2008, стр. 1240.
- ^ Gust 1996.
- ^ Миссоури Ботаницал Гарден 2009.
- ^ Chapman et al. 2001, стр. 56.
- ^ Braselton 2013.
- ^ Ben-Menahem 2009, стр. 5368.
- ^ Campbell et al. 2008, стр. 602.
- ^ Campbell et al. 2008, стр. 619–620.
- ^ Capon 2005, стр. 10–11.
- ^ Mauseth 2003, стр. 1–3.
- ^ Cleveland Museum of Natural History 2012.
- ^ Campbell et al. 2008, стр. 516–517.
- ^ Botanical Society of America 2013.
- ^ Ben-Menahem 2009, стр. 5367–5368.
- ^ Butz 2007, стр. 534–553.
- ^ Stover & Simmonds 1987, стр. 106–126.
- ^ Zohary & Hopf 2000, стр. 20–22.
- ^ Floros, Newsome & Fisher 2010.
- ^ Schoening 2005.
- ^ Acharya & Anshu 2008, стр. 440.
- ^ а б Kuhnlein, Harriet V.; Turner, Nancy J. (01. 01. 1991). Traditional Plant Foods of Canadian Indigenous Peoples: Nutrition, Botany, and Use (на језику: енглески). Taylor & Francis. ISBN 9782881244650.
- ^ Lüttge 2006, стр. 7–25.
- ^ Campbell et al. 2008, стр. 190–193.
- ^ Kim & Archibald 2009, стр. 1–39.
- ^ Howe et al. 2008, стр. 2675–2685.
- ^ Takaichi 2011, стр. 1101–1118.
- ^ Lewis & McCourt 2004, стр. 1535–1556.
- ^ Padmanabhan & Dinesh-Kumar 2010, стр. 1368–1380.
- ^ Schnurr et al. 2002, стр. 1700–1709.
- ^ Ferro et al. 2002, стр. 11487–11492.
- ^ Kolattukudy 1996, стр. 83–108.
- ^ Fry 1989, стр. 1–11.
- ^ Thompson & Fry 2001, стр. 23–34.
- ^ Kenrick & Crane 1997, стр. 33–39.
- ^ Gowik & Westhoff 2010, стр. 56–63.
- ^ Benderoth et al. 2006, стр. 9118–9123.
- ^ Jeffreys 2005, стр. 38–40.
- ^ Mann 1987, стр. 186–187.
- ^ University of Maryland Medical Center 2011.
- ^ Frances 1974, стр. =
- ^ McCutcheon, A. R.; Ellis, S. M.; Hancock, R. E.; Towers, G. H. (01. 10. 1992). „Antibiotic screening of medicinal plants of the British Columbian native peoples”. Journal of Ethnopharmacology. 37 (3): 213—223. ISSN 0378-8741. PMID 1453710. doi:10.1016/0378-8741(92)90036-q.
- ^ Klemm et al. 2005.
- ^ Scharlemann & Laurance 2008, стр. 52–53.
- ^ а б „Research confirms Native American use of sweetgrass as bug repellent”. Washington Post. Приступљено 05. 05. 2016.
Литература
[уреди | уреди извор]- Петковић, Бранимир; Меркуловић, Љиљана; Соња Дулетић-Лаушевић (2005). Анатомија биљака са практикумом. Београд. ISBN 978-86-907471-1-5.
- Петковић, Бранимир; Меркуловић, Љиљана; Соња Дулетић-Лаушевић (2005). Морфологија биљака са практикумом. Београд. ISBN 978-86-907471-2-2.
- Acharya, Deepak; Anshu, Shrivastava (2008). Indigenous Herbal Medicines: Tribal Formulations and Traditional Herbal Practices. Jaipur, India: Aavishkar Publishers. ISBN 978-81-7910-252-7.
- Addelson, Barbara (2003). „Natural Science Institute in Botany and Ecology for Elementary Teachers”. Botanical Gardens Conservation International. Архивирано из оригинала 23. 05. 2013. г. Приступљено 08. 06. 2013.
- Anderson, Edward F. (2001). The Cactus Family. Pentland, Oregon: Timber Press. ISBN 978-0-88192-498-5.
- Armstrong, G. A.; Hearst, J. E. (1996). „Carotenoids 2: Genetics and Molecular Biology of Carotenoid Pigment Biosynthesis”. FASEB J. 10 (2): 228—37. PMID 8641556.
- Becker, Burkhard; Marin, Birger (2009). „Streptophyte Algae and the Origin of Embryophytes”. Annals of Botany. Oxford: Oxford University Press. 103 (7): 999—1004. PMC 2707909 . PMID 19273476. doi:10.1093/aob/mcp044. Приступљено 16. 6. 2013.
- Beerling, D. J.; Osborne, C. P.; Chaloner, W. G. (2001). „Evolution of Leaf-form in Land Plants Linked to Atmospheric CO2 Decline in the Late Palaeozoic Era”. Nature. 410 (6826): 352—4. PMID 11268207. doi:10.1038/35066546.
- Benderoth, Markus; Textor, Susanne; Windsor, Aaron J.; Mitchell-Olds, Thomas; Gershenzon, Jonathan; Kroymann, Juergen (2006). „Positive Selection Driving Diversification in Plant Secondary Metabolism”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. Washington, D.C. 103 (24): 9118—23. Bibcode:2006PNAS..103.9118B. JSTOR 30051907. PMC 1482576 . PMID 16754868. doi:10.1073/pnas.0601738103.
- Ben-Menahem, Ari (2009). Historical Encyclopedia of Natural and Mathematical Sciences. 1. Berlin: Springer-Verlag. ISBN 978-3-540-68831-0.
- Bennett, Charles E.; Hammond, William A. (1902). The Characters of Theophrastus – Introduction. London: Longmans, Green, and Co. Приступљено 27. 6. 2012.
- Bennett, K. D.; Willis, K. J. (2001). „Pollen”. Ур.: Smol, John P.; Birks, H. John B. Tracking Environmental Change Using Lake Sediments. 3: Terrestrial, Algal, and Siliceous Indicators. Dordrecht, Germany: Kluwer Academic Publishers.
- Bird, Adrian (2007). „Perceptions of Epigenetics”. Nature. 447 (7143): 396—8. Bibcode:2007Natur.447..396B. PMID 17522671. doi:10.1038/nature05913.
- Björn, L. O.; Callaghan, T. V.; Gehrke, C.; Johanson, U.; Sonesson, M. (1999). „Ozone Depletion, Ultraviolet Radiation and Plant Life”. Chemosphere – Global Change Science. Philadelphia: Elsevier Ltd. 1 (4): 449—454. doi:10.1016/S1465-9972(99)00038-0. Приступљено 16. 6. 2013.
- Bold, H. C. (1977). The Plant Kingdom (4th изд.). Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall. ISBN 978-0-13-680389-8.
- Burger, William C. (2013). „Angiosperm Origins: A Monocots-First Scenario”. Chicago: The Field Museum. Архивирано из оригинала 23. 10. 2012. г. Приступљено 08. 06. 2017.
- Burrows, W. J. (1990). Processes of Vegetation Change. London: Unwin Hyman. ISBN 978-0-04-580013-1.
- Butz, Stephen D. (2007). Science of Earth Systems (2 изд.). Clifton Park, NY: Delmar Cengage Learning. ISBN 978-1-4180-4122-9.
- Campbell, Neil A.; Reece, Jane B.; Urry, Lisa Andrea; Cain, Michael L.; Wasserman, Steven Alexander; Minorsky, Peter V.; Jackson, Robert Bradley (2008). Biology (8 изд.). San Francisco: Pearson – Benjamin Cummings. ISBN 978-0-321-54325-7.
- de Candolle, Alphonse (2006). Origin of Cultivated Plants. Glacier National Park, MT: Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4286-0946-4.
- Capon, Brian (2005). Botany for Gardeners (2nd изд.). Portland, OR: Timber Publishing. ISBN 978-0-88192-655-2.
- Cavalier-Smith, Thomas (2004). „Only Six Kingdoms of Life” (PDF). Proceedings of the Royal Society of London B. 271 (1545): 1251—1262. PMC 1691724 . PMID 15306349. doi:10.1098/rspb.2004.2705.
- Chaffey, Nigel (2007). „Esau's Plant Anatomy, Meristems, Cells, and Tissues of the Plant Body: their Structure, Function, and Development”. Annals of Botany. 99 (4): 785—786. doi:10.1093/aob/mcm015.
- Chapman, Jasmin; Horsfall, Peter; O'Brien, Pat; Murphy, Jan; MacDonald, Averil (2001). Science Web. Cheltenham, GB: Nelson Thornes. ISBN 978-0-17-438746-6.
- Chase, Mark W.; Bremer, Birgitta; Bremer, Kåre; Reveal, James L.; Soltis, Douglas E.; Soltis, Pamela S.; Stevens, Peter S. (2003). „An Update of the Angiosperm Phylogeny Group Classification for the Orders and Families of Flowering Plants: APG II” (PDF). Botanical Journal of the Linnean Society. The Linnean Society of London. 141 (4): 399—436. doi:10.1046/j.1095-8339.2003.t01-1-00158.x.
- Chini, A.; Fonseca, S.; Fernández, G.; Adie, B.; Chico, J. M.; Lorenzo, O.; García-Casado, G.; López-Vidriero, I.; Lozano, F. M.; Ponce, M. R.; Micol, J. L.; Solano, R. (2007). „The JAZ Family of Repressors is the Missing Link in Jasmonate Signaling”. Nature. 448 (7154): 666—71. Bibcode:2007Natur.448..666C. PMID 17637675. doi:10.1038/nature06006.
- Cocking, Edward C. (18. 10. 1993). „Obituary: Professor F. C. Steward”. The Independent. London. Приступљено 05. 07. 2013.
- Copeland, Herbert Faulkner (1938). „The Kingdoms of Organisms”. Quarterly Review of Biology. 13 (4): 383—420. doi:10.1086/394568.
- Costa, Silvia; Shaw, Peter (2007). „'Open Minded' Cells: How Cells Can Change Fate” (PDF). Trends in Cell Biology. 17 (3): 101—6. PMID 17194589. doi:10.1016/j.tcb.2006.12.005. Архивирано из оригинала (PDF)) 15. 12. 2013. г. Приступљено 08. 06. 2017.
- Cousens, Roger; Mortimer, Martin (1995). Dynamics of Weed Populations. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49969-9.
- Dallal, Ahmad (2010). Islam, Science, and the Challenge of History. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-15911-0.
- Darwin, Charles (1880). The Power of Movement in Plants (PDF). London: Murray.
- Demole, E.; Lederer, E.; Mercier, D. (1962). „Isolement et détermination de la structure du jasmonate de méthyle, constituant odorant caractéristique de l'essence de jasminIsolement et détermination de la structure du jasmonate de méthyle, constituant odorant caractéristique de l'essence de jasmin”. Helvetica Chimica Acta. 45 (2): 675—685. doi:10.1002/hlca.19620450233.
- Devos, Katrien M.; Gale, M. D. (2000). „Genome Relationships: The Grass Model in Current Research”. The Plant Cell. American Society of Plant Physiologists. 12 (5): 637—646. JSTOR 3870991. PMC 139917 . PMID 10810140. doi:10.2307/3870991.
- Ehrhardt, D. W.; Frommer, W. B. (2012). „New Technologies for 21st Century Plant Science” (PDF). The Plant Cell. 24 (2): 374—94. PMC 3315222 . PMID 22366161. doi:10.1105/tpc.111.093302.
- Ereshefsky, Marc (1997). „The Evolution of the Linnaean Hierarchy”. Biology and Philosophy. Kluwer Academic Publishers. 12 (4): 493—519. doi:10.1023/A:1006556627052.
- Ferro, Myriam; Salvi, Daniel; Rivière-Rolland, Hélène; Vermat, Thierry; et al. (20. 8. 2002). „Integral Membrane Proteins of the Chloroplast Envelope: Identification and Subcellular Localization of New Transporters”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 99 (17): 11487—11492. Bibcode:2002PNAS...9911487F. PMC 123283 . PMID 12177442. doi:10.1073/pnas.172390399.
- Fairon-Demaret, Muriel (1996). „Dorinnotheca streelii Fairon-Demaret, gen. et sp. nov., a New Early Seed Plant From the Upper Famennian of Belgium”. Review of Palaeobotany and Palynology. 93: 217—233. doi:10.1016/0034-6667(95)00127-1.
- Finney, D. J. (1995). „Frank Yates 12 May 1902 – 17 June 1994”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 41: 554—573. JSTOR 770162. doi:10.1098/rsbm.1995.0033.
- Floros, John D.; Newsome, Rosetta; Fisher, William (2010). „Feeding the World Today and Tomorrow: The Importance of Food Science and Technology” (PDF). Institute of Food Technologists. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 02. 2012. г. Приступљено 01. 03. 2012.
- Fry, S. C. (1989). „The Structure and Functions of Xyloglucan”. Journal of Experimental Biology. Cambridge: The Company of Biologists. 40.
- Gordh, Gordon; Headrick, D. H. (2001). A Dictionary of Entomology. Cambridge, MA: CABI Publishing. ISBN 978-0-85199-291-4.
- Gray, Asa; Sargent, Charles (1889). Scientific Papers of Asa Gray: Selected by Charles Sprague Sargent. Boston, MA: Houghton Mifflin. Приступљено 06. 02. 2012.
- Greene, Edward Lee (1909). Landmarks of botanical history: a study of certain epochs in the development of the science of botany: part 1, Prior to 1562 A.D. Washington, D.C.: Smithsonian Institution.
- Glynn, Jonathan M.; Miyagishima, Shin-ya; Yoder, David W.; Osteryoung, Katherine W.; Vitha, Stanislav (01. 05. 2007). „Chloroplast Division”. Traffic. 8 (5): 451—61. PMID 17451550. doi:10.1111/j.1600-0854.2007.00545.x.
- Gowik, U.; Westhoff, P. (2010). „The Path from C3 to C4 Photosynthesis”. Plant Physiology. 155 (1): 56—63. PMC 3075750 . PMID 20940348. doi:10.1104/pp.110.165308.
- Grime, J. P.; Hodgson, J. G. (1987). „Botanical Contributions to Contemporary Ecological Theory”. The New Phytologist. 106. JSTOR 2433023.
- Hancock, James F. (2004). Plant Evolution and the Origin of Crop Species. Cambridge, MA: CABI Publishing. ISBN 978-0-85199-685-1.
- Haberlandt, G. (1902). „Kulturversuche mit isolierten Pflanzenzellen”. Mathematisch-naturwissenschaftliche (на језику: German). Vienna: Akademie der Wissenschaften in Wien Sitzungsberichte. 111 (1): 69—92.
- Harris, Henry (2000). The Birth of the Cell. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-08295-1.
- Heinhorst, S.; Cannon, G. C. (1993). „DNA Replication in Chloroplasts”. Journal of Cell Science. 104 (104): 1. Приступљено 02. 07. 2013.
- Herrera, C. M.; Pellmyr, O. (2002). Plant Animal Interactions: An Evolutionary Approach. Hoboken, NJ: Blackwell Science. ISBN 978-0-632-05267-7.
- Hill, Arthur W. (1915). „The History and Functions of Botanic Gardens”. Annals of the Missouri Botanical Garden. 2 (1/2): 185—240. JSTOR 2990033. doi:10.2307/2990033.
- Hoek, Christiaan; Mann, D. G.; Jahns, H. M. (2005). Algae: An Introduction to Phycology. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-30419-1.
- Howe, C. J.; Barbrook, A. C.; Nisbet, R. E. R; Lockhart, P. J.; Larkum, A. W. D. (2008). „The Origin of Plastids”. Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences. 363 (1504): 2675—85. PMC 2606771 . PMID 18468982. doi:10.1098/rstb.2008.0050.
- Janzen, Daniel H. with the CBOL Plant Working Group; Forrest, L. L.; Spouge, J. L.; Hajibabaei, M.; et al. (04. 08. 2009). „A DNA Barcode for Land Plants”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 106 (31): 12794—7. Bibcode:2009PNAS..10612794H. PMC 2722355 . PMID 19666622. doi:10.1073/pnas.0905845106.
- Jasechko, Scott; Sharp, Zachary D.; Gibson, John J.; Birks, S. Jean; Yi, Yi; Fawcett, Peter J. (03. 04. 2013). „Terrestrial Water Fluxes Dominated by Transpiration”. Nature. 496 (7445): 347—50. Bibcode:2013Natur.496..347J. PMID 23552893. doi:10.1038/nature11983.
- Jeffreys, Diarmuid (2005). Aspirin : The Remarkable Story of a Wonder Drug. New York: Bloomsbury. ISBN 978-1-58234-600-7.
- Judd, W. S.; Campbell, C. S.; Kellogg, E. A.; Stevens, P. F.; Donoghue, M. J. (2002). Plant Systematics, a Phylogenetic Approach. Sunderland, MA: Sinauer Associates. ISBN 978-0-87893-403-4.
- Karp, Gerald (2009). Cell and Molecular Biology: Concepts and Experiments. Hoboken, NJ: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-48337-4.
- Kenrick, Paul; Crane, Peter R. (1997). „The Origin and Early Evolution of Plants on Land”. Nature. 389 (6646): 33—39. Bibcode:1997Natur.389...33K. doi:10.1038/37918.
- Kim, E.; Archibald, J. M. (2009). „Diversity and Evolution of Plastids and Their Genomes”. Ур.: Sandelius, Anna Stina; Aronsson, Henrik. The Chloroplast. Plant Cell Monographs. 13. ISBN 978-3-540-68692-7. doi:10.1007/978-3-540-68696-5_1.
- Klemm, Dieter; Heublein, Brigitte; Fink, Hans-Peter; Bohn, Andreas (06. 09. 2005). „Cellulose: Fascinating Biopolymer and Sustainable Raw Material”. ChemInform. Hoboken, NJ: John Wiley & Sons. 36 (36). doi:10.1002/chin.200536238.
- Kolattukudy, Pappachan E. (1996). „3”. Ур.: Kerstiens, G. Plant Cuticles. Environmental Plant Biology Series. Oxford: BIOS Scientific Publishers Ltd. ISBN 978-1-85996-130-8.
- Kress, W. J.; Wurdack, K. J.; Zimmer, E. A.; Weigt, L. A.; Janzen, D. H. (2005). „Use of DNA Barcodes to Identify Flowering Plants”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 102 (23): 8369—74. Bibcode:2005PNAS..102.8369K. PMC 1142120 . PMID 15928076. doi:10.1073/pnas.0503123102. Supporting Information Архивирано на сајту Wayback Machine (3. новембар 2007)
- Lee, Ernest K.; Cibrian-Jaramillo, Angelica; Kolokotronis, Sergios-Orestis; Katari, Manpreet S.; Stamatakis, Alexandros; Ott, Michael; Chiu, Joanna C.; Little, Damon P.; Stevenson, Dennis W.; McCombie, W. Richard; Martienssen, Robert A.; Coruzzi, Gloria; Desalle, Rob (2011). Sanderson, Michael J, ур. „A Functional Phylogenomic View of the Seed Plants”. PLOS Genetics. 7 (12): e1002411. PMC 3240601 . PMID 22194700. doi:10.1371/journal.pgen.1002411.
- Leonelli, Sabina; Charnley, Berris; Webb, Alex; Bastow, Ruth (2012). „Under One Leaf, A Historical Perspective on the UK Plant Science Federation”. New Phytologist. 195: 10—3. PMID 22530650. doi:10.1111/j.1469-8137.2012.4168.x.
- Lepp, Heino (2012). „Mosses”. Australian National Botanic Gardens. Приступљено 14. 7. 2013.
- Levey, Martin (1973). Early Arabic Pharmacology: An Introduction Based on Ancient and Medieval Sources. Leiden: Brill Archive. ISBN 978-90-04-03796-0.
- Lewis, Louise A.; McCourt, Richard M. (2004). „Green Algae and the Origin of Land Plants”. American Journal of Botany. St. Louis, MO. 91 (10): 1535—56. PMID 21652308. doi:10.3732/ajb.91.10.1535.
- Liddell, Henry George; Scott, Robert (1940). Botane (βοτάνη). Oxford: Clarendon Press via Perseus Digital Library, Tufts University.
- Lilburn, Timothy G.; Harrison, Scott H.; Cole, James R.; Garrity, George M. (2006). „Computational aspects of systematic biology”. Briefings in Bioinformatics. 7 (2): 186—195. PMID 16772262. doi:10.1093/bib/bbl005.
- Lin, Z.; Zhong, S.; Grierson, D. (2009). „Recent Advances in Ethylene Research”. Journal of Experimental Botany. Oxford. 60 (12): 3311—36. PMID 19567479. doi:10.1093/jxb/erp204.
- López-Bautista, J. M.; Waters, D.A.; Chapman, R.L. (2003). „Phragmoplastin, Green Algae and the Evolution of Cytokinesis”. International Journal of Systematic and Evolutionary Microbiology. Reading, UK. 53 (6): 1715—1718. PMID 14657098. doi:10.1099/ijs.0.02561-0.
- Lunn, J. E. (2002). „Evolution of Sucrose Synthesis”. Plant Physiology. 128 (4): 1490—500. PMC 154276 . PMID 11950997. doi:10.1104/pp.010898.
- Lüttge, Ulrich (2006). „Photosynthetic Flexibility and Ecophysiological Plasticity: Questions and Lessons from Clusia, the Only CAM Tree, in the Neotropics”. New Phytologist. Hoboken, NJ. 171 (1): 7—25. JSTOR 3694480. PMID 16771979. doi:10.1111/j.1469-8137.2006.01755.x.
- Mann, J. (1987). Secondary Metabolism, 2nd ed. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-855529-2.
- Mauseth, James D. (2003). Botany : An Introduction to Plant Biology (3rd изд.). Sudbury, MA: Jones and Bartlett Learning. ISBN 978-0-7637-2134-3.
- Mauseth, James D. (2012). Botany : An Introduction to Plant Biology (5th изд.). Sudbury, MA: Jones and Bartlett Learning. ISBN 978-1-4496-6580-7.
- McNeill, J.; Barrie, F. R.; Buck, W. R.; Demoulin, V.; Greuter, W.; Hawksworth, D. L.; Herendeen, P. S.; Knapp, S.; Marhold, K.; Prado, J.; Prud'homme Van Reine, W. F.; Smith, G. F.; Wiersema, J. H.; Turland, N. J. (2011). International Code of Nomenclature for algae, fungi, and plants (Melbourne Code) adopted by the Eighteenth International Botanical Congress Melbourne, Australia, July 2011. Regnum Vegetabile 154. A.R.G. Gantner Verlag KG. ISBN 978-3-87429-425-6. Архивирано из оригинала 04. 11. 2013. г. Приступљено 08. 06. 2017.
- Medbury, Scot (1993). „Taxonomy and Arboreturm Design” (PDF). Harvard University. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 06. 2015. г. Приступљено 26. 7. 2013.
- Mithila, J.; Hall, J. C.; Victor, J. M.; Saxena, P. K. (2003). „Thidiazuron Induces Shoot Organogenesis at Low Concentrations and Somatic Embryogenesis at High Concentrations on Leaf and Petiole Explants of African Violet (Saintpaulia ionantha Wendl)”. Plant Cell Reports. 21 (5): 408—14. PMID 12789442. doi:10.1007/s00299-002-0544-y.
- Morgensen, H. L. (1996). „The Hows and Whys of Cytoplasmic Inheritance in Seed Plants”. American Journal of Botany. 83 (3): 383. JSTOR 2446172. doi:10.2307/2446172.
- Morton, Alan G. (1981). History of Botanical Science: An Account of the Development of Botany from Ancient Times to the Present Day. London: Academic Press. ISBN 978-0-12-508380-5.
- Needham, Joseph; Lu, Gwei-djen; Huang, Hsing-Tsung (1986). Science and Civilisation in China, Vol. 6 Part 1 Botany. Cambridge: Cambridge University Press.
- Nobel, P. S. (1983). Biophysical Plant Physiology and Ecology. San Francisco: W. H. Freeman. ISBN 978-0-7167-1447-7.
- Oberlies, Thomas (1998). Die Religion des Rgveda (на језику: German). Wien: Sammlung De Nobili. ISBN 978-3-900271-31-2.
- Padmanabhan, Meenu S.; Dinesh-Kumar, S. P. (2010). „All Hands on Deck—The Role of Chloroplasts, Endoplasmic Reticulum, and the Nucleus in Driving Plant Innate Immunity”. Molecular Plant-Microbe Interactions. St. Paul, MN: The American Phytopathological Society. 23 (11): 1368—80. PMID 20923348. doi:10.1094/MPMI-05-10-0113.
- Panaino, Antonio (2002). Ideologies as Intercultural Phenomena: Proceedings of the Third Annual Symposium of the Assyrian and Babylonian Intellectual Heritage Project, Held in Chicago, USA, October 27–31, 2000. Bologna: Mimesis Edizioni. ISBN 978-88-8483-107-1.
- Porley, Ron; Hodgetts, Nick (2005). Mosses and Liverworts. New Naturalist series No.97. London: HarperCollins UK. ISBN 978-0-00-220212-1.
- Possingham, J. V.; Rose, R. J. (18. 5. 1976). „Chloroplast Replication and Chloroplast DNA Synthesis in Spinach Leaves” (PDF). Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 193 (1112): 295—305. Bibcode:1976RSPSB.193..295P. doi:10.1098/rspb.1976.0047.
- Proctor, M.; Yeo, P. (1973). The Pollination of Flowers, New Naturalist series. London: Harper Collins. ISBN 978-0-00-219504-1.
- Raven, Peter H.; Evert, Ray H.; Eichhorn, Susan E. (2005). Biology of Plants (7th изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 978-0-7167-1007-3.
- Reed, Howard S. (1942). A Short History of the Plant Sciences. New York: Ronald Press.
- Reik, Wolf (2007). „Stability and Flexibility of Epigenetic Gene Regulation in Mammalian Development”. Nature. 447 (7143): 425—32. Bibcode:2007Natur.447..425R. PMID 17522676. doi:10.1038/nature05918.
- Renner, S. S.; Ricklefs, R. E. (1995). „Dioecy and its Correlates in the Flowering Plants”. American Journal of Botany. 82 (5): 596. JSTOR 2445418. doi:10.2307/2445418.
- Rochaix, J. D.; Goldschmidt-Clermont, M.; Merchant, Sabeeha (1998). The Molecular Biology of Chloroplasts and Mitochondria in Chlamydomonas. Dordrecht, Germany: Kluwer Academic. ISBN 978-0-7923-5174-0.
- Roux, Stanley J. (1984). „Ca2+ and Phytochrome Action in Plants”. BioScience. Berkeley, CA. 34 (1): 25—9. JSTOR 1309422. PMID 11540810. doi:10.2307/1309422.
- Russin, William A.; Evert, Ray F.; Vanderveer, Peter J.; Sharkey, Thomas D.; Briggs, Steven P. (1996). „Modification of a Specific Class of Plasmodesmata and Loss of Sucrose Export Ability in the sucrose export defective1 Maize Mutant”. The Plant Cell. 8 (4): 645—658. PMC 161126 . PMID 12239395. doi:10.1105/tpc.8.4.645.
- Sattler, R. (1992). „Process morphology: structural dynamics in development and evolution” (PDF). Canadian Journal of Botany. 70 (4): 708—714. doi:10.1139/b92-091.
- Sattler, R.; Jeune, B. (1992). „Multivariate analysis confirms the continuum view of plant form”. Annals of Botany. 69: 249—262. JSTOR 42758718.
- Savidan, Y. H. (2000). „Apomixis: Genetics and Breeding”. Plant Breeding Reviews. 18: 13—86. ISBN 978-0-470-65015-8. doi:10.1002/9780470650158.ch2.
- Scharf, Sara T. (2009). „Identification Keys, the "Natural Method," and the Development of Plant Identification Manuals”. Journal of the History of Biology. 42 (1): 73—117. PMID 19831202. doi:10.1007/s10739-008-9161-0.
- Scharlemann, J. P. W.; Laurance, W. F. (2008). „How Green are Biofuels?”. Science. American Association for the Advancement of Science. 319 (5859): 43—4. PMID 18174426. doi:10.1126/science.1153103.
- Schell, J.; Van Montagu, M. (1977). „The Ti-plasmid of Agrobacterium tumefaciens, a Natural Vector for the Introduction of Nif Genes in Plants?”. Basic Life Sciences. 9: 159—79. ISBN 978-1-4684-0882-9. PMID 336023. doi:10.1007/978-1-4684-0880-5_12.
- Schoening, Steve (2005). „California Noxious and Invasive Weed Action Plan” (PDF). California Department of Food and Agriculture. Приступљено 01. 03. 2012.
- Schnurr, J. A.; Shockey, J. M.; De Boer, G. J.; Browse, J. A. (2002). „Fatty Acid Export from the Chloroplast. Molecular Characterization of a Major Plastidial Acyl-Coenzyme a Synthetase from Arabidopsis”. Plant Physiology. 129 (4): 1700—9. PMC 166758 . PMID 12177483. doi:10.1104/pp.003251.
- Silyn-Roberts, Heather (2000). Writing for Science and Engineering: Papers, Presentation. Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 978-0-7506-4636-9.
- Small, Michael (2012). Dynamics of Biological Systems. Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-1-4398-5336-8.
- Sobotka, Roman; Sáková, Lenka; Curn, Vladislav (2000). „Molecular Mechanisms of Self-incompatibility in Brassica”. Current Issues in Molecular Biology. 2 (4): 103—12. PMID 11471754.
- Spector, Tim (2012). Identically Different: Why You Can Change Your Genes. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-297-86631-2.
- Sprague, T. A.; Sprague, M. S. (1939). „The Herbal of Valerius Cordus”. The Journal of the Linnean Society of London. Linnean Society of London. LII (341): 1—113. doi:10.1111/j.1095-8339.1939.tb01598.x.
- Stace, Clive A. (2010a). „Classification by molecules: What's in it for field botanists?” (PDF). Watsonia. 28. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 07. 2011. г. Приступљено 06. 07. 2013.
- Stace, Clive (2010b). New Flora of the British Isles (3rd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-70772-5.
- Starr, Cecie (2009). The Unity and Diversity of Life (AP изд.). Belmomt, CA: Brooks/Cole, Cenpage Learning. ISBN 978-1-111-58097-1.
- Stewart, Wilson Nichols; Rothwell, Gar W. (1993). Paleobiology and the Evolution of Plants. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-38294-6.
- Stover, R. H.; Simmonds, N. W. (1987). Bananas (3rd изд.). Harlow, England: Longman. ISBN 978-0-582-46357-8.
- Sumner, Judith (2000). The Natural History of Medicinal Plants. New York: Timber Press. ISBN 978-0-88192-483-1.
- Sun, Yuh-Ju; Forouhar, Farhad; Li Hm, Hsou-min; Tu, Shuh-Long; Yeh, Yi-Hong; Kao, Sen; Shr, Hui-Lin; Chou, Chia-Cheng; Chen, Chinpan; Hsiao, Chwan-Deng (2002). „Crystal Structure of Pea Toc34, a Novel GTPase of the Chloroplast Protein Translocon”. Nature Structural Biology. 9 (2): 95—100. PMID 11753431. doi:10.1038/nsb744.
- Sussex, I. (2008). „The Scientific Roots of Modern Plant Biotechnology” (PDF). The Plant Cell. 20 (5): 1189—98. PMC 2438469 . PMID 18515500. doi:10.1105/tpc.108.058735.
- Taiz, Lincoln; Zeiger, Eduardo (2002). Plant Physiology (3rd изд.). Sunderland, MA: Sinauer Associates. ISBN 978-0-87893-823-0.
- Takaichi, Shinichi (2011). „Carotenoids in Algae: Distributions, Biosyntheses and Functions”. Marine Drugs. 9 (12): 1101—1118. PMC 3131562 . PMID 21747749. doi:10.3390/md9061101.
- Tansley, A. G. (1935). „The Use and Abuse of Vegetational Terms and Concepts”. Ecology. Washington, D.C.: Ecological Society of America. 16 (3): 284. JSTOR 1930070. doi:10.2307/1930070.
- Taylor, T.N.; Taylor, E.L.; Krings, M. (2009). Paleobotany, The Biology and Evolution of Fossil Plants (2nd изд.). Amsterdam; Boston: Academic Press. ISBN 978-0-12-373972-8.
- Thompson, James E.; Fry, Stephen C. (2001). „Restructuring of Wall-bound Xyloglucan by Transglycosylation in Living Plant Cells”. The Plant Journal. West Sussex, England: John Wiley & Sons. 26 (1): 23—34. PMID 11359607. doi:10.1046/j.1365-313x.2001.01005.x.
- Waggoner, Ben (2001). „University of California Museum of Paleontology”. University of California-Berkeley. Приступљено 27. 2. 2012.
- Went, F. W.; Thimann, K. V. (1937). Phytohormones (PDF). New York: Macmillan.
- Willis, A. J. (1997). „The Ecosystem: An Evolving Concept Viewed Historically”. Functional Ecology. London: British Ecological Society. 11 (2): 268—271. doi:10.1111/j.1365-2435.1997.00081.x.
- Woese, C. R.; Magrum, W. E.; Fox, L. J.; Wolfe, G. E.; Woese, R. S. (1977). „An Ancient Divergence Among the Bacteria”. Journal of Molecular Evolution. 9 (4): 305—311. PMID 408502. doi:10.1007/BF01796092.
- Yaniv, Zohara; Bachrach, Uriel (2005). Handbook of Medicinal Plants. Binghampton, NY: Haworth Press. ISBN 978-1-56022-994-0.
- Yates, F.; Mather, K. (1963). Ronald Aylmer Fisher 1890–1962. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 9. JSTOR 769423.
- Zohary, Daniel; Hopf, Maria (2000). Domestication of Plants in the Old World (3rd изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850356-9.
- The Arabidopsis Genome Initiative (2000). „Analysis of the Genome Sequence of the Flowering Plant Arabidopsis thaliana”. Nature. London: Nature Publishing Group. 408 (6814): 796—815. Bibcode:2000Natur.408..796T. PMID 11130711. doi:10.1038/35048692.
- „Auxins”. Plant Hormones, Long Ashton Research Station, Biotechnology and Biological Sciences Research Council. Приступљено 15. 7. 2013.
- „A Basic Introduction to the Science Underlying NCBI Resources”. National Center for Biotechnology Information. 30. 3. 2004. Приступљено 05. 03. 2012.[мртва веза]
- „Botany”. Online Etymology Dictionary. 2012. Приступљено 24. 2. 2012.
- „Early Herbals – The German Fathers of Botany”. National Museum of Wales. 04. 07. 2007. Архивирано из оригинала 29. 06. 2012. г. Приступљено 19. 2. 2012.
- „Katherine Esau”. National Science Foundation. 1989. Приступљено 26. 6. 2013.
- „Evolution and Diversity, Botany for the Next Millennium: I. The Intellectual: Evolution, Development, Ecosystems”. Botanical Society of America. Приступљено 25. 6. 2013.
- „Herbal Medicine”. University of Maryland Medical Center. Архивирано из оригинала 02. 03. 2012. г. Приступљено 02. 03. 2012.
- „Paleobotany”. Cleveland Museum of Natural History. Приступљено 30. 7. 2014.
- „Physical Map of Brachypodium”. University of California-Davis. Архивирано из оригинала 24. 08. 2011. г. Приступљено 26. 2. 2012.
- „Plants and Life on Earth”. Missouri Botanical Garden. 2009. Приступљено 10. 3. 2012.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Botany на сајту Curlie (језик: енглески)
- Botany databases at the Hunt Institute for Botanical Documentation
- High quality pictures of plants and information about them Архивирано на сајту Wayback Machine (31. јануар 2012) from Catholic University of Leuven
- Native Plant Information Network
- USDA plant database
- The Virtual Library of Botany
- Larry Oglesby Collection in the Claremont Colleges Digital Library