(Translated by https://www.hiragana.jp/)
Портал:Црна Гора — Википедија Пређи на садржај

Портал:Црна Гора

С Википедије, слободне енциклопедије

Портал Црна Гора

Грб Црне Горе
Грб Црне Горе
Застава Црне Горе
Застава Црне Горе

Црна Гора је држава која се налази у југоисточној Европи (на Балканском полуострву). На југу излази на Јадранско море, а граничи се са Хрватском на западу, Босном и Херцеговином на сјеверозападу, Србијом на сјевероистоку и Албанијом на југозападу.

Као Дукља, стекла је независност од Византије 1042. а под влашћу Војислављевића уздигнута је на степен краљевине, чији је први краљ био Михаило I Војислављевић. Наслиједио га је Константин Бодин, након чије смрти је престала да постоји краљевина. Током 12. вијека, Стефан Немања је освојио област која се након Војислављевића називала Зета и у саставу Немањића била је све до смрти цара Уроша нејаког, након чега је власт преузела династија Балшића. Територијом су касније владали српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, након чега је власт преузела династија Црнојевића. Године 1496. Зета је пала под власт Османског царства, гдје је имала посебан статус, али је народ изазивао разне буне одбијајући да прихвати османску власт. Године 1697. на власт је дошао Данило Петровић Његош, родоначелник династије Петровићи Његоши, чиме је почео период владавине цетињских митрополита. За вријеме владавине Данила I Петровић Његоша, Црна Гора је уздигнута на степен књажевине, а за вријеме Николе Петровић Његоша након што је побиједила османску војску у биткама код Вучјег дола и на Фундини, на Берлинском конгресу 1878. призната јој је независност.

Године 1905. донесен је први Устав, а 1910. Црна Гора је постала краљевина. Током Првог свјетског рата краљ Никола је побјегао у егзил 1916. а након завршетка рата, на Подгоричкој скупштини је донесено неколико одлука: збацивање краља Николе и династије Петровића Његоша у корист династије Карађорђевића, уједињење Црне Горе са Краљевином Србијом и исказивање подршке уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца. Првобитно је била у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, док је држава касније промијенила назив у Краљевина Југославија, а затим у Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Након отцјепљења других држава током 1990-их, остала је у заједници са Србијом у Савезној Републици Југославији, која је касније промијенила назив у Србија и Црна Гора. Након референдума из 2006. постала је независна држава.

Главни град Црне Горе је Подгорица, док је Цетиње пријестоница.

Изабрани чланак

Слика недеље

Теме

Вијести

Биографија

Стјепан Митров Љубиша
Стјепан Митров Љубиша

Стјепан Митров Љубиша (Будва, 29. фебруар 1824Беч, 23. новембар 1878).

Све своје приповетке, Љубиша је написао за последњих 10 година живота, од 1868. до 1878. године, мада се он књижевним радом, у мањој мери, бавио и раније. Још 1845. године објављена је његова етнографска белешка о Паштровићима, у којој исказује велико интересовање за народну традицију, а 1851. године написао је некролог Његошу. Преводио је одломке Дантеа и Ариоста, а 1866. испевао је у народном десетерцу „Бој на Вису“, о победи аустријксе над италијаском флотом, коју је употребио за његов политички рад.

Међутим, оно по чему је Љубиша највише стекао глас као књижевник, су његове приповетке. Први самосталан рад на пољу српске приповетке био је „Шћепан Мали“, објављен у алманаху „Дубровник“ за годину 1868. По избору предмета, који је у суштини узет из Његошевог „Лажног цара“, види се како је у том првом прозном огледу истицао великог ловћенског песника. Истовремено, ово дело представља његово окретање ка самосталаном књижевном раду. Затим следе:

  • „Продаја патријаре Бркића“ и „Кањош Мацедоновић“, приповетке објављене у „Дубровнику“, 1870.
  • „Скочидјевојка“, објављена 1873. у „Дубровнику“. Мада објављена тек 1873, касније се дознало од пишчевог сина, покојног Митра Љубише, да је ова приповетка много раније написана, те да је Љубиша, ту своју причу касније дотеривао. Исто тако и сама приповетка је, у својим главним цртама, сачињена према италијаснкој приповетци „Манцониеви Вереници“, са којом има доста сличности и једина је која није узета из народног предања, где је писац, мимо свог обичаја и ћуди, унео нешто романтичне радње. Због тога се сматра да је ова приповетка, по годинама настанка, заправо вршњакиња „Шћепана Малог“.
  • „Поп Андровић“, „Нови Обилић“ и „Крађа и прекрађа звона“, приповетке објављене у календару Матице Далматинске 1874.
  • „Горде“, штампана 1878. године у новосадском „Орлу“.

Да ли сте знали

Уредници

Помозите и Ви

Информације

Добри чланци

Остали портали на српској википедији