(Translated by https://www.hiragana.jp/)
Суд за спортску арбитражу — Википедија Пређи на садржај

Суд за спортску арбитражу

С Википедије, слободне енциклопедије
Суд за спортску арбитражу - Лозанa (Швајцарска)
Улаз у седиште Суда за спортску арбитражу, у Лозани, Швајцарска

Суд за спортску арбитражу је међународно квазисудско тело основано за решавање спорова везаних за спорт путем арбитраже. Седиште је у Лозани (Швајцарска), а судови се налазе у Њујорку, Сиднеју и Лозани. Привремени судови се оснивају у градовима домаћинима на Олимпијским играма.

Истовремено је основан Међународни савет за спортску арбитражу (ICAS), и са оба тела председава један председник. ICAS, који има 20 чланова, одговоран је за финансирање и финансијско извештавање CAS-а и именује генералног секретара CAS-а.[1]

Суђење и жалбе

[уреди | уреди извор]

Уопштено говорећи, спор се може поднети Суду само ако постоји споразум о арбитражи између странака који то омогућава. Међутим, према правилу 61 Олимпијске повеље, сви спорови у вези са Олимпијским играма могу се поднети само овом Суду,[2] а све олимпијске међународне федерације признале су надлежност Суда за бар неке спорове.[3]

Кроз поштовање Светског анти-допинг кодекса из 2009. године, сви потписници, укључујући све олимпијске међународне федерације и националне олимпијске комитете, признали су надлежност Суда за кршење антидопинг правила.[4][5][6] Почевши од 2016. године, антидопинг одељење CAS пресуђује у случајевима допинга на Олимпијским играма, заменивши дисциплинску комисију МОК-а..[7] На ове одлуке се може уложити жалба CAS-овом ад хок суду у граду домаћину Олимпијаде, или ако ад хок суд више није доступан, сталном CAS-у.[8] Инаугурационо одељење за борбу против допинга бавило се са осам случајева, од којих је седам случајева допинга било у његовој надлежности.[9]

Као швајцарска арбитражна организација, на одлуке Суда се могу уложити жалбе Савезном врховном суду Швајцарске.[10] Жалбе на одлуке арбитраже су генерално неуспешне.[11] Од марта 2012. године било је седам успешних жалби. Шест потврђених жалби било је процедуралне природе, а само је једном Савезни врховни суд поништио одлуку о меритуму предмета. То је било у случају Матузалема, бразилског фудбалера.[12] Одлуке CAS-а могу бити предмет даље жалбе Европском суду за људска права.[13]

Савезни суд правде Немачке пресудио је против немачке брзе клизачице Клаудије Пехштајн, признајући недостатак надлежности да поново размотри њен случај. Савезни суд је одлучио да CAS испуњава услове арбитражног суда према немачком закону и да је независност CAS-а од странака обезбеђена методом избора арбитара и могућношћу жалбе Швајцарском савезном суду.[14][15]

Приметни примери из јуриспруденције

[уреди | уреди извор]

„Комисија је свесна утицаја коју ће њена одлука имати на доброг, младог, елитног спортисту. Она сматра, да у балансирању интереса госпођице Радукан са посвећеношћу Олимпијског покрета спорту без дрога, Антидопинг кодекс мора бити спроведен без компромиса.“[17]

  • Суд нерадо поништава теренске одлуке, иако то може учинити у случајевима када постоје јасни докази да су службена лица деловала у лошој намери или самовољно.[18] У CAS 2010/A/2090, CAS веће је објаснило да разлог за то није питање надлежности већ арбитражног самоограничења.[19]
  • У октобру 2011, у случају који се односи на Летње олимпијске игре 2012, суд је прогласио да је део Олимпијске повеље прекршио Светски антидопинг кодекс.[20] „Правило Осаке“ је спречило суспендоване спортисте на најмање шест месеци због кршења антидопинг правила да се такмиче на Олимпијским играма након истека суспензије. Суд је касније потврдио ову одлуку, када је поништио дугогодишњи подзаконски акт Британске олимпијске асоцијације (BOA) којим се спречава селекција спортиста кажњених због допинга.[21][22] IOC и BOA су одговорили кампањом за додавање сличног правила Светском антидопинг кодексу.
  • У јулу 2016, CAS је потврдио да Руски олимпијски комитет (ROC) не може да пријави атлетичаре на Летњим олимпијским играма 2016, осим оних које је одобрила IAAF према новим правилима такмичења у вези са „неутралним спортистима“. Пошто IOC није био страна у случају, веће је закључило да нема надлежност да одлучи о томе да ли IOC може дозволити таквим провереним спортистима да представљају Русију, дозволити им да се самостално такмиче или у потпуности одбију њихово учешће.[23] Тужиоци су оспорили валидност и применљивост IAAF такмичарског правила 22.1(а), у вези са суспензијом националне федерације (RusAF, бивши ARAF), и правила 22.1А, у вези са подобношћу спортиста из суспендованих федерација. Комисија је утврдила да се ниједно правило не може тумачити као санкције, и из овог и других разлога, оно је у складу са Светским антидопинг кодексом. Комисија је прокоментарисала бескорисност оспоравања новог правила 22.1А, напомињући да, пошто правило омогућава спортистима из Русије нови пут до учешћа, успешан изазов би довео до искључења спортиста који испуњавају услове према правилу, а не до укључивања спортиста из Русије. Веће је одлучило да не оцењује да ли се принцип естопела примењује на спортске спорове, јер је закључило да би тужбе, у овом случају, биле неуспешне.[24] Истовремено, у посебној одлуци, веће је одбило жалбе 67 руских спортиста на одлуке IAAF којима је одбијена њихова пријава да се појаве као „неутрални спортисти“ на Летњим олимпијским играма 2016. године.[23] Дарја Клишина је била једина руска атлетичарка коју су одобрили IAAF и IOC. Међутим, IAAF ју је прогласила неподобном 12. августа на основу нових информација. Дана 15. августа, CAS-ов ад хок суд је усвојио Клишинину жалбу.[25][26]
  • Међународни параолимпијски комитет (IPC) одлучио је да забрани учешће Русији на Летњим параолимпијским играма 2016. због налаза у Меклареновом извештају. CAS је 23. августа одбацио жалбу Руског параолимпијског комитета (RPC) на забрану. Суд је утврдио да је суспензија имала основу у правилима IPC-а и навео да је „била сразмерна околностима“. Веће је приметило да није одлучило о правима појединачних спортиста.[27][28] Веће је у образложеној одлуци разрадило ову тачку, наводећи да штетне последице по спортисте које представља RPC нису разлог да се организација ослободи законске одговорности. Веће је одбацило тврдњу да је одлука МОК-а требало да утиче на одлуку IPC-а, напомињући да организације имају посебне повеље и правила. Пошто IPC такође делује као IF, суд се позвао на случај између RWF и IWF где је CAS потврдио сличну суспензију.[29]
  • Крајем 2017. МОК је дисквалификовао велики број резултата руских спортиста са Зимских олимпијских игара 2014. Спортисти су такође добили доживотну забрану учешћа у будућим издањима игара. CAS је регистровао 42 жалбе, од којих је 39 одлучено пре Зимских олимпијских игара 2018. За 28 спортиста, веће је утврдило да докази које је изнео МОК нису довољни да се утврди кршење правила. Дисквалификације су потврђене у преосталих 11 случајева, али је забрана била ограничена на игре 2018. године. Веће је јасно ставило до знања да је његов мандат ограничен на појединачне случајеве. Случај није утицао на статус руских спортиста који учествују у Пјонгчангу.[30][31] МОК је изразио жаљење због одлуке у вези са 28 спортиста чије су жалбе у потпуности усвојене, наводећи да ниво траженог доказа није у складу са ранијим одлукама CAS-а. МОК је такође навео да укидање санкција није довољан разлог за позивање 28 спортиста да се такмиче на Играма 2018. МОК је изјавио да ће размотрити своје опције након што добије образложену одлуку.[32] У одговору на пресуду CAS-а, Џим Волден, адвокат др Григорија Родченкова, изјавио је да се том пресудом „изругује“ санкцијама Русији.[33]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Code : Statutes of ICAS and CAS”. Court of Arbitration for Sport. Приступљено 28. 6. 2020. 
  2. ^ „Olympic Solidarity Commission”. International Olympic Committee (на језику: енглески). 21. 05. 2019. Приступљено 11. 06. 2019. 
  3. ^ „Marquette Sports Law Review | Journals | Marquette University Law School”. scholarship.law.marquette.edu. Приступљено 11. 06. 2019. 
  4. ^ International Olympic Committee: Olympic Charter
  5. ^ World Anti-Doping Agency: 2009 World Anti-Doping Code Архивирано 24 август 2012 на сајту Wayback Machine
  6. ^ Findlay, Hilary; Mazzucco, Marcus. „The Supervisory Role of the Court of Arbitration for Sport in Regulating the International Sport System”. The International Journal of Sport and Society: Annual Review (на језику: енглески). 1 (2): 131—144. ISSN 2152-7857. 
  7. ^ Karolos Grohman: CAS to take over doping cases at Olympics Архивирано на сајту Wayback Machine (22. март 2019) Accessed 18 June 2016.
  8. ^ Court of Arbitration for Sport: Arbitration Rules Applicable to the CAS Anti-doping division Accessed 18 June 2016.
  9. ^ Court of Arbitration for Sport: Report on the activities of the CAS Divisions at the 2016 Rio Olympic Games Accessed 31 August 2016
  10. ^ Court of Arbitration for Sport: Media release 23 July 2012
  11. ^ CAS Bulletin 2011/2 Appeals against Arbitral Awards by the CAS by Stephan Netzle
  12. ^ Roy Levy: Swiss Federal Tribunal overrules CAS award in a landmark decision: FIFA vs Matuzalem Архивирано 25 март 2014 на сајту Wayback Machine
  13. ^ Ronay, Barney (2020-03-05). „Michel Platini's appeal over ban rejected by European court of human rights”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2020-09-13. 
  14. ^ Christian Keidel: German Federal Tribunal rejects Claudia Pechstein’s claim for damages against International Skating Union (ISU) Архивирано 22 март 2019 на сајту Wayback Machine Accessed 17 June 2016.
  15. ^ CAS hosted: English translation of German Federal Tribunal decision
  16. ^ Court Upholds Cyclist's Ban Based on Biological Passport New York Times. Retrieved 24 March 2013
  17. ^ Essentials of Sport Law, by Glenn M. Wong, Fourth Edition, Note 5.3.9
  18. ^ Court of Arbitration for Sport:CAS 2012/A/2731 BOC & BTC & Márcio W. Ferreira v/ WTF & COM & FMT & Damian A.Villa Valadez See §104 in particular.
  19. ^ Aino-Kaisa Saarinen; Finnish Ski Association (FSA) v. Fédération Internationale de Ski (FIS) CAS/2010/A/2090
  20. ^ USOC v. IOC CAS/2011/O/2422
  21. ^ „London 2012: Dwain Chambers eligible after court ruling”. BBC Sport. 30. 4. 2012. Приступљено 5. 8. 2012. 
  22. ^ BOA v. WADA CAS/2011/A/2658
  23. ^ а б Court of Arbitration for Sport: CAS rejects the claims/appeal of the Russian Olympic Committee and 68 Russian athletes Accessed 25 July 2016.
  24. ^ Court of Arbitration for Sports: ROC et al. v. IAAF Архивирано 5 новембар 2016 на сајту Wayback Machine Accessed 4 November 2016.
  25. ^ Court of Arbitration for Sport: Athletics: The application filed by Darya Klishina (Russia) is upheld by the CAS Accessed 15 August 2016.
  26. ^ „Russia's sole athlete Darya Klishina cleared to compete after appeal”. The Guardian. Приступљено 15. 8. 2016. 
  27. ^ Court of Arbitration for Sport: CAS dismisses the appeal filed by the Russian Paralympic Committee Accessed 23 August 2016
  28. ^ „Rio Paralympics 2016: Russia banned after losing appeal”. BBC Sport. Приступљено 23. 8. 2016. 
  29. ^ Court of Arbitration for Sport: RPC v. IPC Архивирано 9 септембар 2016 на сајту Wayback Machine (The sections referred to are from paragraph 79 onwards). Accessed 31 August 2016.
  30. ^ Court of Arbitration for Sports (1. 2. 2018). „The Court of Arbitration for Sports (CAS) issues its decision in the matter of 39 Russian athletes v/ the IOC” (PDF). Приступљено 1. 2. 2018. 
  31. ^ „Winter Olympics 2018: Court overturns life bans given to Russian athletes”. BBC. 1. 2. 2018. Приступљено 1. 2. 2018. 
  32. ^ International Olympic Committee (1. 2. 2018). „IOC Statement on CAS decision”. Приступљено 1. 2. 2018. 
  33. ^ Walden, Jim (2018-02-05). „Opinion | In the latest chapter of the doping scandal, Russia gets a pass”. Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 2018-02-07. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Суд за спортску арбитражу на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Суд_за_спортску_арбитражу&oldid=28443618”