(Translated by https://www.hiragana.jp/)
Хајнрих Бел — Википедија Пређи на садржај

Хајнрих Бел

С Википедије, слободне енциклопедије
Хајнрих Бел
Бел 1981.
Лични подаци
Датум рођења(1917-12-21)21. децембар 1917.
Место рођењаКелн, Немачко царство
Датум смрти16. јул 1985.(1985-07-16) (67 год.)
Место смртиБон, Западна Немачка
НаградеНобелова награда за књижевност
Универзитет у Келну

Хајнрих Теодор Бел (нем. Heinrich Theodor Böll; Келн, 21. децембар 1917 — Бон, 16. јул 1985) био је немачки писац. Бел је један од најистакнутијих и најчитанијих немачких писаца 20. века.[1]

У аутобиографском есеју „О себи самом“ (1958) помиње две судбинске чињенице које су га битно определиле у књижевност. Прва је либерално порекло његове породице, отворене за уметност (отац му је био скулптор), а друга родни град Келн, са својим контрастима између католичке буржоазије и „црвеног“ пролетаријата. Имао је само петнаест година када су нацисти продрли у Келн. Бел је био један од ретких младих Немаца који се није прикључио Хитлеровој омладини. Зато је регрутован већ почетком Другог светског рата и шест година је провео на три фронта.[2] Рањен је четири пута, а крајем рата био је заробљен и депортован у амерички логор у Француској. У разорени Келн вратио се 1945. и тада се уписао на студије. У то време почео је да пише, објавивши током две године у новинама шездесетак новела. Од 1951. године када је објавио роман („Где си био, Адаме?“) писање му је постало стално занимање.[2]

На почетку свог књижевног рада Бел описује безнадежност живота војника, неподношљиву окрутност коју је доживео док је служио војску. Касније је почео да пише и о стварности модерног немачког друштва. Пажњу критике и шире читалачке публике привукао је већ својим другим романом „И не рече ни једну реч“ (1953). Године 1968. Бел је почео да ради као предавач на Франкфуртском универзитету, а од 1972. активно се укључује у политички живот Немачке.[3] Умро је у Бону 1985. године.

„За дело које је спојило широке перспективе његовог доба и истанчану вештину сликања ликова и допринело обнови немачке литературе, Хајнрих Бел је 1972. године добио Нобелову награду за књижевност.“[4][1]

Одабрана дела

[уреди | уреди извор]
  • Кућа без чувара (1954),
  • Хлеб раних година (1955),
  • Билијар у пола десет (1959),
  • Мишљења једног кловна (1963),
  • Пречесто идеш у Хајделберг (1970),
  • Групни портрет с дамом (1971),
  • Изгубљена част Катарине Блум (1974),
  • Жене у пејзажу са реком (1985),
  • Завештање (1985)...

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 122. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ а б Бел, Хајнрих. Где си био, Адаме?. Београд : Фондација Хајнрих Бел, 2017. стр. 175—176. ISBN 978-86-86793-22-5. 
  3. ^ Бел, Хајнрих. Мишљења једног кловна. Београд : Новости, 2004. стр. 285. ISBN 86-7446-053-4. 
  4. ^ „Heinrich Boll | Biography, Books, & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хајнрих_Бел&oldid=28805574”