Ујутро 13. септембра небо изнад Стаљинграда поново су прекрили немачки авиони.Грунула је и њихова артиљерија.Петнаестак минута касније у јуриш на централни део Стаљинграда кренуле су две немачке копнене групације.Прва група дивизија (295, 71. и 94. пешадијска и 24. оклопна) имала је око сто тенкова и долазила је из правца железничког чвора Разгуљевка.Друга немачка група је била још моћнија (29. моторизована и 14. оклопна дивизија) јер је нападала са 250 тенкова.Она је у налету заузела варошицу Садоваја и пробила се у западни део приградског насеља Мињин.Стаљинград је бранила 62. армија под командом генерала Чујкова који је примајући команду над армијом изјавио:“Предузећу све мере да би одбранио град.И кунем се да га нећу напустити.Или ћемо одбранити Стаљинград или ћемо у њему изгинути.“ Генерал се чврсто држао овог обећања.

Следећег дана генерал Чујков је издао наредбу да 62. армија пређе у противудар.Напад је извршен али је резултат био доста скроман јер су Немци одмах подигли своју авијацију која је просто приковала совјетске војнике за земљу.Ни фон Паулус није седео скрштених руку.Наредио је својим јединицама да тачно у 12 часова пређу у нови напад.Распламсале су се борбе невиђених размера и жестине.У борбама за централни и јужни део града Немци су ангажовали седам елитних дивизија, рачунајући да ће на овом сектору избити на Волгу за 1-3 дана.Међутим, Руси су се огорчено бранили.Сваки кварт, свака улица, свака зграда, сваки индустријски погон био је претворен у одбрамбени положај.

Сукоб Немаца и Руса у Стаљинграду се разликовао од досадашњег.Овде се нису сукобљавале одједном велике формације већ је градско окружење наметнуло другачији начин ратовања.Борба се обично водила на малој раздаљини, употребом митраљеза, аутомата, експлозива и ручних бомби, често и бајонетима, тако да немачка артиљерија и авијација није могла да помогне својима.Штавише, немачки авиони су престали да бомбардују совјетске истурене положаје, јер је део бомби падао и на војнике 6. немачке армије.

Војницима Вермахта обећавани су гвоздени, а добијали су дрвене крстове ... (Иља Еренбург)

Дошао је и 14. септембар, дан који је забележен као један од најкритичнијих дана одбране града.У битку за уже градско језгро Немци су убацили нове јединице.Борбе су се све више разбуктавале око Мамајевог кургана, на обали Царице, око једног големог Силоса (који је ушао у ратне хронике као објекат о којем је написано на десетине књига и стотине написа, па се зато и пише великим словом) и на западном делу Верхње Јељшанке.

По унапред разрађеном плану, фон Паулусови тенкови су рано ујутро просто јурнули према железничкој станици.“Удрар је био силовит“, сећао се касније генерал Чујков.Немци су већ почели да верују како је битка добијена па су журили да што пре избију на Волгу како би 62. армију поцепали на два дела, а затим је лакше уништили.

Ставака је у помоћ 62. армији послала из своје резерве 13. гардијску дивизију генерала А. Радимцева.У ноћи измећу 14. и 15. септембра на источној обали Волге били су концентрисани пукови 13. гардијске дивизије.Почело је укрцавање трупа у бродиће, рибарске чамце, у скеле и њихово пребацивање на другу страну Волге, уз истовремно убиствену ватру коју су Немци просипали на војнике 13. дивизије.Немачки авиони су их нападали у непрекидним таласима.

Али гардисти су се искрцали упркос оловном пљуску који их је засипао са друге обале.Запосели су главно пристаниште и одмах се укључили у бој.Нажалост, сви се нису пробили на десну обалу.Те ноћи Волга је однела многа тела бранилаца отаџбине.Последње јединице пукова под командом Јељина и Панихина пребациле су се у зору 15. септембра.Заједно са њима, у седам часова изјутра, прешао је и штаб дивизије.

Тог дана када су се гардисти искрцали на стаљинградској обали, армијски лист је писао:“За нас више нема пута натраг.Он је затворен по наредби отаџбине, по наредби народа.Отаџбина захтева од свих бранилаца града да се боре до последњег човека, али да задрже град ...“

Око 6 хиљада гардиста који су се искрцали у ноћи 15. септембра очистили су терен од пристаништа до железничке пруге.Два батаљона су запосела положаје на јужним падинама Мамајевог кургана.13. гардијска дивизија је у муњевитом нападу почела да потискује немачку војску, омогућавајући 62. армији да изврши прегруписавање и консолидацију својих трупа.

Посебно тешки окршаји вођени су у насељу Мињин.Железничка станица је у току дана четири пута прелазила из руке у руку али се, најзад, у току ноћи нашла у совјетским рукама.На неким секторима совјетска армија је претрпела велике губитке тако да је била приморана да се повуче или да престане са нападима.

Увече 15. септембра тешко је било рећи у чијим се рукама налази Мамајев курган, стизала су противречна обавештења.Ако Немци њиме чврсто овладају, загосподариће читавим градом и Волгом.

На јужној периферији Стаљинграда, у рејону Купоросноје, 64. армија генерала Шумилова настојала је свим силама да непрестаним ударима олакша положај 62. армије.Купоросноје је често прелазило из руке у руку да би га Немци чврсто освојили 15. септембра и тако раздвојили крилне јединице 62. и 64. армије.Сада је Чујковљева 62. армија била одсечена не само на северу од Стаљинградског фронта, већ и од јединица Југозападног фронта на југу.

Браниоцима града велику помоћ су пружале и три армије Стаљинградског фронта (1. гардијска, 24. и 66. армија), које су оперисале северно од града.Оне су непрестано вршиле нападе на подручју Ринока како би на себе привукле што веће противничке снаге.У тим борбама нарочито се истакао 7. тенковски корпус генерала Павела Алексијевича Ростмистрова.

БОРБЕ НА КАВКАЗУ

Средином јула ГА „А“, под командом фелдмаршала Вилхелма Листа, имала је задатак да се у садејству са ГА „Б“ пробије до Стаљинграда.Када су немачке снаге заузеле Ростов 23. јула 1942, Хитлер је променио план и усмерио ГА „А“ на југ, ка Кавказу.План за освајање Кавказа шифровано је назван „Еделвајс“ (Планински цвет).

План је предвиђао да се у првој фази битке за Кавказ совјетске јединице опклое и униште јужно од града Ростова, а затим би једна група Вермахта заобишла са запада главни венац Кавказа, избила на Црно море и заузела Новоросијск и Туапсе.Друга група би се устремила на исток и освојила нафтоносна подручја Грозног и Бакуа.Истовремено са заобилажењем са запада и истока, трећа група немачке војске прешла би преко главног венца Кавказа, користећи се вискоким превојима Санчаро, Клухорски, Марухски и другим, и избила у рејоне Тбилисија, Кутаисија, Сухумија и даље све до Зигададија.Потом би се успоставио контакт са турском војском, и заједно са њом би се наставило против Совјетске армије, те инвазије Блиског и Средњег истока.

У насталој ситуацији Ставка је одлучила да 28. јула уједини Јужни и Севернокавкаски фронт у јединствени Севернокавкаски фронт под командом маршала Семјона Буђонија.Већина армија које су ушле у састав Севенокавкаског фронта биле су малобројне и слабо наоружане.Две армије, су хитно пребачене у позадину ради реорганизације, док је једна, 51. армија, била предата Стаљинградском фронту.Буђонијеве трупе подржавале су 4. и 5. ваздушна армија под командом генерала К.А. Вершињина и С.К. Горјунова, које су имале само 230 исправних авиона.У оперативном погледу овом фронту је била потчињена и Црноморска флота под командом адмирала Ф.С. Октјабрског.

И поред огорченог отпора Немци су 5. августа заузели Ставропољ, а следећег дана Армавир.Већ 10. августа у њихове руке је пао и Мајкоп.Потом је 12. августа пао Краснодар, а онда су трупе генерала Клајста ушле у познати туристички центар Пјатигорск.

Средином августа отпор совјетских трупа се повећао, па је темпо напредовања немачких трупа знатно опао.Прва тенковска армија немачког генерала Клајста је успела да заузме Молгобек, али су је ту зауставиле трупе 37. совјетске армије својим енергичним контраударима.Видевши да се напредовање успорило, Вилхелм Лист је на своју руку наредио 1. оклопној армији да по сваку цену настави напредовање у правцу Грозног и Бакуа, а 17. армији генрал-пуковника Рихарда Руофа да се сјури дуж западне црноморске обале према Батумију, док је 49. алпском корпусу генерала Рудолфа Конарда наређено да се пробије према Сухумију.С обзиром да ни то није донело неке опипљиве резултате, фелдмаршал Лист је позван на саслушање у „Вукодлак“ код Виница.Хитлер је беснео на Листа:“Зашто сте се фелдмаршале понашали тако дрско и непромишљено? Зашто сте игнорисали кристално јасне, логичне и правилне инструкције које сам вам дао? Ја сам наредио да се Конардов корпус не ломата по беспућима Елбруса и да не иде према Сухумију козјим стазама, већ да најлакшим путем заузме луку Туапсе.“

Примивши доста нејасне и опречне интсрукције, и не усудивши се да опонира Хитлеру и Кајтелу, Лист се вратио на своје командно место у град Дињецк (који се тада звао Стаљино).

У међувремену Немци су пробили фронт 47. армије на њеном левом крилу са жељом да се пробију ка Новоросијском са северозапада.Избили су на Црно море и заузели Анапу.Овим су одсекли совјетску морнаричку пешадију на Таманском полуострву од главнине совјетске 47. армије.Затим су Немци 3. септембра почели да се са Крима пребацују на Таманско полуострво.Немајући друго решење, маршал Буђони је наредио да се морнаричка пешадија морским путем хитно евакуише у луку Геленџик.

6. септембра Немцима је пошло за руком да избију у северно предграђе Новоросијска где су им се писпречиле трупе 47. армије којима је од 8. септембра командовао генерал Андреј Гречко.Концентрисавши овде пет дивизија Немци су 9. септембра успели да заузму већи део града, док се у источном делу града још увек вијорила совјетска застава.

Паралелно са окршајима на новоросијском правцу, фон Лист је предузео напад и преко Малгобека на град Грозни али је био одбијен.Ништа боље нису прошле ни јединице које су напредовале ка Сухумију.О насталој ситуацији обавештен је телефоном надлежан орган у Врховној команди Адолф Хојзингер, човек који иако је био ноторни нациста, после другог светског рата поново ће бити генерал Бундесвера и важна личност у Атланском пакту као стручњак за „комунистичке земље“.Лист је молио да у његов штаб хитно допутује генерал Алфред Јодл и на лицу места размотри настале тешкоће.Јодл је долетео у Доњецк, размотрио ситуацију, и приликом одласка обећао је Листу и генералу Конарду да ће саветовати Хитлера да одустане од покушаја избијања на задати правац на црноморској обали.

Када је Јодл о свему обавестио Хитлера и оцртао му мрачне перспективе на Кавказу, Хитлер је сав бесан донео одлуку о смени фелдмаршала Листа са положаја комаданта ГА „А“ па је сам лично преузо команду.

Али снага Вермахта на Кавказу је све више слабила.Само од 25. септембра до краја новембра 1942. године немачке трупе су три пута предузимале опсежне офанзиве покушавајући да пробију совјетску одбрану и да заузму Туапсе.На крају, немачка 17. армија је била присиљена да одустане од офанзивних акција и да пређе у одбрану до наредног лета 1943. године.

Крахирао је и немачки покушај да се заузме Грозни и Баку.Немачка групација код Моздока ојачана моторизованом дивизијом СС „Викинг“ устремила се дуж железничке пруге Прохладни-Грозни.У подне 27. септембра пало је Ељхатово где су и заустављени на свом путу ка Грозном.

Ситуација је за Црвену армију била доста тешка.Совјетски Савез је и даље добијао нафту из Грозног.Нафта је вађена на само неколико километра од бојишта и нафтоводом слата у позадину.Један извор је давао нафту иако се једно време налазио на ничијој земљи.

У међувремену Хитлер је за комаданта ГА „А“ поставио дотадашњег комаданта 1. оклопне армије генерала Клајста.Клајст је још 25. септембра на банкету у „Вукодлаку“ обећао Фиреру да ће му ускоро одржати здравицу у Бакуу, а овај га је затим произвео у фелдмаршала.



ПАВЛОВЉЕВА КУЋА

На јужној периферији Стаљинграда налазио се огромни житни силос са млином.У борбама за овај објекат погинуло је на обе стране око хиљаду људи.Посебно драматични окршаји вођени су овде 16. и 17. септембра када су читав силос или поједини његови спратови и складишта прелазили, по неколико пута дневно, из руку бранилаца у руке нападача и обрнуто.Комадант 35. гардијске дивизије пуковник В.П. Дубјански рапортирао је Василију Чујкову:“Ситуација се изменила.Пре смо се ми налазили на врху силоса, а Немци доле.Сада смо истерали Немце са доњих спратова, али су се зато они дочепали врха и сада се горе воде борбе...“ Много је таквих рапорта тих дана било у Стаљинграду.Недељама су се водиле борбе за сваку просторију, за сваки спрат, за свако степениште, за свако двориште.

Крајем септембра, извиђачка група 13. гардијске дивизије, коју су чинили водник Ј.Ф. Павлов и војници А.М. Александров, В.С. Глушенко и Н.Ј. Черноголовиј освојили су зграду у Пензенској улици и држали је 48 сати.Ова зграда биће у току битке названа Дом водника Павлова, а тај назив ће касније задржати у свим историјским документима.Зграда је имала три спрата и била је саграђена од цигала.У њеној близини се налазио повећи млин.

Приликом запоседања куће, Павловљеву групу су дочекали рафали Немаца из правца оближњег трга.Те ноћи Павлов је одлучио да са својим људима заузме истурени противнички положај у оближњој згради.

Ујутро се на другој страни улице почео развијати у борбени поредак немачки батаљон са намером да се пробије до Волге.Када су први редови стигли до трамвајске линије, иза леђа су им заштектали митраљези и пушкимитраљези.Они су најпре покосили немачке подофицире који су предводили напад, а затим су збрисани и остали.Преостали Немци су били приковани за земљу и онемогућени да крену у јуриш.То је тако трајало током целог дана.Увече је батаљон добио наређење да се повуче.

Следећег дана појавила су се три тенка и почела да заузимају борбени положај пре него што би отворила ватру на зграду.Али изненада испод њихових гусеница су одјекнуле експлозије.У току ноћи Павловљева група је минирала све прилазе згради, изузимајући тајни подрумски пролаз на канал.Мине су биле повезане специјалним проводником и активиране су по наређењу Павлова.Немачка пешадија, која се крила, после губитка тенкова се није усудила да крене у јуриш.

2. октобра је поручник Иван Афанасјев добио наређење да се са још седам људи прикључи Павловљевој групи.Неколико дана касније стигла су још четири борца.Мада је душа одбране био водник Павлов, ипак је 3. октобра званичну команду преузео поручник Афанасјев.Павловљеву Кућу бранило је укупно 24 војника.

Почев од 3. октобра Немци су привукли топове, минобацаче и тешке митраљезе и обасипали зграду ватром.Готово непрестано су вођени окршаји с Немцима.По наређењу комаданта батаљона Павловљева група је за само пет дана прокопала подземни тунел до зграде оближњег млина у дужини од 100 метара.Додуше с друге стране у сусрет групи, тунел су копали и војници из 7. чете.

Занимљива је судбина комаданта групе, поручника Ивана Афанасјева, који је 24. новембра 1942. године тешко контузован.После изласка из болнице вратио се на фронт па су га путеви рата одвели све до Берлина.Међутим, задобијена контузија и незалечене ране учиниле су то да је постепено почео да губи вид, да би 1952. године потпуно ослепео.Чувени московски хирург Водовозов извршио је на његовом оку веома тешку операцију после које је овај велики јунак прогледао.Афанасјев је 1954. поново видео Стаљинград.Посетио је и легендарну „Павловљеву кућу“ и на мермерној плочи прочитао своје име.

ЈУНАЦИ СА ВОЛГЕ

Битка за град из дана у дан постајала је све жешћа.Немци су 21. септембра са четири своје дивизије покушали да се пробију до Волге кроз централни део града, али је њихов покушај осујетила 13. гардијска дивизија.

У Хитлеровом главном стану избила су крупна неслагања.Фирер је одлучио да 24. септембра смени Халдера са положаја и да на његово место доведе генерала Курта Цајцлера, дотадашњег начелника ГА „Д“ (главна команда „Запада“).Ова смена је довела до наглог пада утицаја Алфреда Јодла, једног од најспособнијих генерала Вермахта.Цајцлер је избегавао да противуречи Хитлеру тако да је, бар у почетку, био само пука трансмисија Фирерових погледа и намера.

Дошао је и октобар месец, по многима најкрвавији месец борби у читавом совјетско-немачком рату.Главне борбе вођене су у северном делу града, то јест, на територији тракторског завода.

У септембру и октобру и првој половини новембра за Стаљинградску битку је карактеристичан један феномен – борба совјетских и немачких снајпериста.Чувени снајпериста 62. армије Василиј Зајцев убио је на стотине Немаца.Поред Зајцева у Стаљинграду су се борили и други совјетски снајперисти који су убили многе високе немачке официре и уносили панику код војника Вермахта, па је из Берлина, авионом хитно на бојиште пребачен главни инструктор немачких снајпериста мајор Конингс, са задатком да убије Зајцева о коме су већ кружиле легенде на обе сукобљене стране.Руси су за долазак чувеног стрелца сазнали од немачких заробљеника, па су снајперисти 62. армије под командом пуковника Н.Ф. Батјука почели да праве план како да смакну мајора Конингса, што би омогућило значајан морални престиж.

Данима је трајало надмудривање совјетских и немачких снајпериста, док снајпериста Николај Куликов није једним хицем, 4. октобра 1942. године, усмртио главног инструктора школе за стрелце у Берлину.

Следећег дана, 5. октобра ујутро, Немци су кренули у још једну силовиту офанзиву на индустријски део града.Чујков је командовао:“Не освртати се назад ... Гледати напред... Ни корак назад“.Један за другим смењивали су се немачки јуриши.Циљ је био да се освоји завод како би се рашчланила и по деловима уништила 62. армија.Фон Паулус је 10. октобра на овај сектор убацио још пет јуришних инжињерских батаљона, специјално обучених и опремљњних за битке у градским условима.Губици на обе стране били су огромни.

Главна ударна групација немачких трупа која је директно била усмерена против Чујковљеве 62. армије имала је осам дивизија, односно формацију од око 90.000 људи.Ове снаге су располагале са 2.300 топова, око 300 тенкова и са 1.000 авиона из 4. ваздушне флоте.Те снаге нападале су сектор Ринока (на северу града) па преко Тракторског завода, фабрика „Барикаде“ и „Црвени октобар“, североисточне падине Мамајевог кургана, па до железничке станице Стаљинград-1.Овој немачкој групацији супротстављала се 62. армија са 55.000 војника, 1.400 топова и 80 тенкова.Совјетска 8. ваздушна армија, која ју је подржавала, имала је 9. октобра само 190 исправних авиона.

Цео слободољубиви свет пратио је с напетом пажњом развој и ток грандиозне битке на Волги, битке која је у октобру доспела у фазу усијања.У ноћи 9. октобра Волга је код Стаљинграда добила први лед.То није био лед преко кога је могло да се хода, али он није дозвољавао пловидбу мањих бродова и шлепова.Пребацивање муниције и рањеника, као и достављање хране постало је крајње отежано.Фон Паулус је на све могуће начине покушавао да искористи ту повољну ситуацију по његове трупе.

Хитлеров Главни стан је одлучио да 14. октобра предузме најсиловитији напад у читавој кампањи на југу СССР-а и освоји Стаљинград.Згуснувши на фронту ужем од 5 km три пешадијске и две тенковске дивизије, фон Паулус је 14. октобра започео нову велику офанзиву.Хитлер је захтевао да се битка на Волги, по сваку цену, заврши заузимањем Стаљинграда.Фон Паулусове трупе кренуле су у напад у 8 сати ујутро.Главни удар је био усмерен у правцу Тракторског завода и завода „Барикаде“.Велике групације немачких авиона напале су територију ширине пет километра свим врстама бомби којима је Луфтвафа располагала.Истовремено је уследила и ураганска артиљеријска ватра.

Немачки тенкови су кренули у напад нападајући положаје Чујковљеве армије.Земља се тресла од експлозија бомби и граната, пуцала је арматура утврђења, рушила се велика камена здања испреплетана бетоном и гвожђем.Сваки метар земље био је израњаван рупчагама.Све што је могло да гори било је у пламену.Руси су успели да одбију први напад.Сат и по касније Немци су поново напали са још већом жестином.

У 10 сати 109. пук 37. гардијске дивизије просто су самлели немачки тенкови и пешадија.

У 11 сати Чујков добија извештај да је непријатељ такође прегазио и лево крило 112. пешадијске дивизије.Око 50 немачких тенкова „пеглало“ је положаје те дивизије.

У 11 и 50 противник је заузео локални стадион Стаљинградског тракторског завода и дубоко се уклинио у совјетску одбрану.

Већ у 14 часова телефонске везе са свим трупама биле су у прекиду.Функционисале су једино радио-станице.

У 15 часова Немци су се још дубље уклинили у совјетске положаје, стигавши до ивице Тракторског завода и „Барикада“.У једном тренутку немачки тенкови су успели да се пробију на само триста метара од командног места 62. армије, па је пратећа чета била приморана да ступи у борбу.На срећу, фон Паулус није располагао ни једним слободним батаљоном који би могао да убаци у борбу и тако зароби штаб 62. армије.А могуће је да Паулус у том тренутку није ни знао где се штаб налази.

У 16 часова и 35 минута потпуковник Устинов је затражио да совјетска артиљерија отвори ватру на његово командно место, којем су Немци пришли и засули га бомбама.Није било ни мало лако донети такву одлуку, али је генерал Пожарски морао да нареди дивизиону „каћуша“ да распали по непријатељу.Ватрени удар је изведен успешано ...

Борбе су настављене несмањеном жестином и 15. октобра.Немцима је 18. октобра пошло за руком да пробију фронт 62. армије у рејону Тракторског завода, да заузму Завод и одсеку северну групацију Чујковљевих трупа.

Средином новембра напредовање Паулусових трупа било је заустављно на читавом фронту.Немци су најзад решили да пређу у одбрану.Њихова главна ударна снага била је истрошена.Тако се средином новембра завршила трећа и последња етапа Стаљинградске одбрамбене операције.Град-херој се није покорио освајачима.

Према дванаестотомној совјетској „Историји другог светског рата“ (История второй мировой войны) на Источном фронту никада раније није било толико јединица као у новембру 1942.Силе Осовине су овде имале укупно 266 дивизија, од тога 193 немачких, 18 финских, 26 румунских, 11 италијанских, 14 мађарских, 2 словачке и једну шпанску.

Почев од лета 1942. совјетска Авијација за даљинска дејства почела је са бомбардовањем војних, индустријских и саобраћајних објеката у Немачкој, нарочито у источном делу.Од 19. августа до 14. септембра бомбардовани су Берлин и главни градови немачких савезника.Берлин је бомбардован 27. и 30. августа, као и 10 септембра.Будимпешта је бомбардована 5. и 10. септембра, а Букурешт 14. септембра.