Логор за дјецу Јастребарско

Логор Јастребарско био је дечији концентрацијски логор крај Јастребарског, којег је јула 1942. организовао усташки режим Независне Државе Хрватске. Логор Јастребарско био је један од неколико дечијих логора у Независној Држави Хрватској. Поред овог логора за децу постојали су и дечији логори у Сиску и Лоборграду.

Логор је основан 12. јула 1942. према одлуци поглавника Независне Државе Хрватске Анте Павелића.

У логору је према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача НР Хрватске било заточено 3.336 деце, углавном пореклом са подручја Козаре и Кордуна. Према истим подацима, у логору је до краја октобра 1942. умрло најмање 449 деце. Према подацима Драгоја Лукића, у логору је умрло 768 деце.

Захваљујући залагању Татјане Маринић и других хуманитарки, до краја септембра 1942. године је 1.637 дјеце илегално извучено из логора и смјештено у прихватне породице.

Логор није карактеристичан само по чињеници да су у њему била заточена деца већ и по чињеници да су партизани 26. августа 1942. из логора ослободили неколико стотина деце (најчешће се помиње бројка од 727 ослобођене деце). Ослобођена деца су потом нашла уточиште на Кордуну. Већина друге деце логораша, који због болести и изнемоглости нису могли да напусте подручје Јастребарског и пређу на Кордун, након боравка у логору, још током рата, збринута у хрватским породицама.

Општи подаци о логору

Дечији логор Јастребарско био је смештен на више локација: у зградама некадашњег дворца грофовске породице Ердöдy у Јастребарском и у фрањевачком самостану (карантин) у истом месту као и у баракама у оближњем месту Реке, удаљеном 3 км од Јастребарског.

Логор је основан почетком јула 1942. према одлуци усташког поглавника Анте Павелића у циљу "планског одгајања", односно васпитавања у усташком фашистичком духу. Логор је био под управом часних сестара Конгрегације св. Винко Паулски. На челу управе логора налазила се сестра Пулхерија, свастика усташког доглавника и министра Миле Будака, која је упамћена по крутом и бездушном поступању према деци логорашима.

Први заточеници су у логор приспели 12. јула 1942. Реч је о деци која су претходно била заточена у логору Стара Градишка, заједно са члановима својих породица, који су претходно били ухваћени као цивилно становништво српских села на подручју Козаре (котареви: Босанска Дубица, Босанска Градишка, и делови котара Приједор, Босански Нови и Бања Лука) од стране оружаних формација НДХ и Трећег Рајха у контексту Операције Козара. Деца су избављена из логора Стара Градишка као део Акције Диана Будисављевић којом је руководила загребачка грађанка аустријског порекла Диана Будисављевић. Услови боравка у староградишком логору били су неподношљиви и осмишљени тако да однесу што већи број живота логораша, укључујући и децу. У Старој Градишки је према сведочењу Диане Будисављевић, почетком јула 1942. умро велик број деце услед глади и заразних болести, у шта се она лично уверила, сведочећи о томе у Дневнику који је водила током рата.

Први транспорт од 650 деце-логораша из Старе Градишке допремљен је до Загреба 12. јула 1942. Уз пут, који је трајао неоубичајено дуго због усташке опструкције, умрло је 17 деце, а на загребачком колодвору још 30, док је 37 најтеже оболеле деце смештено у болницу у Загребу, али су и она умрла. Истог дана транспорт је упућен ка Јастребарском.

Логор у дворцу Ердоди састојао се из два дела: барака покрај дворца где су била смештена нешто здравија и мање изнемогла деца (бараке су претходно служиле као коњушница за италијанску војску) и болнице смештене у самом дворцу, док је у самостану месец дана касније, приликом доспећа транспорта деце из логора Горња Ријека, формиран карантин. Бараке су биле неусловне за боравак с обзиром да су биле неочишћене од прљавштине и балеге.

Већ 13-14. јула стигао је нови транспорт деце-логораша из логора Стара Градишка у ком је било око 770 деце. Потом је 31. јула 1942. пристигло 850 деце из логора Јабланац, а 5. августа 1942. још 800 деце из логора Млака. Ова два логора налазила су се у српским селима Млака и Јабланац између Старе Градишке и Јасеновца. Последњи транспорт био је транспорт дечака из логора Горња Ријека, пристигао 14. августа 1942. Будући да су бараке и болница у дворци Ердоди биле крцате логорашима, одлучено је да око половине деце буде смештено у бареке у оближњем селу Реке.

Услови боравка у логору

Деца су у логор стизала изнурена, болесна и готово без икакве одеће, али и поред тога ништа подношљиво није било обезбеђено за њихов смештај, при чему у логору није било ни обезбеђених намирница за прехрану деце. Због тога је особље хрватског Црвеног крижа, које је било састављено од симпатизера КПЈ на своју руку набављало храну од сељака из околине и започело чишћење неусловних барака, иако се овоме противила управница логора.

Највећи број деце био је оболео од најмање једне тешке болести, при чему су многа деца обољевала од више истовремених болести. Најчешће болести међу децом били су: дизентерија, тифус, скорбут, упала плућа, дифтерија. Висок морталитет у логору последица је комбинације ових болести.

Деца су у логору драстично кажњавана за тобожње преступе од стране часних сестара и била су изложена тортури о чему постоје забележена сведочанства у литератури.

Највећу помоћ у преживљавању деце у логору, пре и после партизанског ослобођења Јастребарског, пружила је Татјана Маринић, васпитачица у Рудама покрај Самобора, чланица Комунистичке партије Југославије. Она је на основу сугестије и помоћи илегалне комунистичке организације из Загреба организовала групу девојака, симпатизерки Народноослободилачког покрета из Загреба и околине, које су као активисткиње Црвеног крижа ушле у логор и настојале да олакшају патњу заточеној деци, борећи се са неповерењем и зловољом часних сестара које су управљале логором. Ове храбре и хумане жене и девојке постале су 1943. боркиње Народноослободилачке војске Југославије.

Партизанско ослобођење логора

Борци Четврте кордунашке бригаде, 26. августа 1942. ослободили су место Јастребарско, изненадном борбеном акцијом, прешавши реку Купу и упутивши се ка Јастребарском, на изненађење непријатеља. Партизани су ушли у логор и одвели са собом већи број здравије и мање изнемогле деце која су могла издржати марш и пешачење ка Кордуну. Деца су потом смештена у дечијим домовима у ослобођеним местима на Кордуну и у Босанској крајини. Најчешће се помиње бројка од преко 700 ослобођене деце. Командант Четврте кордунашке бригаде, Никола Видовић, помиње број до 727 спашене деце.

Командант бригаде, народни херој Никола Видовић забележио је о сусрету са малим логорашима:

У мемљивим зидинама старог дворца налазило се 727 дјечака и дјевојчица, углавном претшколског узраста. Њих су "преваспитавале" часне сестре. Наравно, то преваспитавање било је у усташком духу. Хтјеле су у неку руку да створе нове "јањичаре". Сирота дјеца су на капама или реверима носила слово "У", Живјела су под невјероватно тешким околностима. Због глади, болести и начина "васпитања" дневно је умирало по неколико дјечака и дјевојчица.

Чим су ти мали измучени сужњи усташке самовласти чули пуцњаву и видјели партизане, неизмјерна радост испунила их је надом да ће бити ослобођени. Касније смо дознали од њих како су се усплахирили сви подједнако од страха због пуцњаве и због узбуђења да би их неко могао ослободити. Ганули су нас повици и чежњиви погледи дјеце начичкане иза решетака закључаног логора. Партизани су брзо отворили врата и дјеца су јурнула на сунце. Од радости су скакала и вјешала се о вратове бораца, својих ослободилаца. Општа врева и граја потрајала је неколико часака. Неколико најисцрпљенијих онесвјестило се на дневном свјетлу и сунцу ... Неки борци 4. кордунашке бригаде пронашли су међу заробљеном дјецом своју, неко сина или кћер, или дјецу својих рођака или комшија.

То одушевљење ослобођених малих логораша врло је тешко описати...

Партизани су ослободили заточенике и стријељали руководиоце и неке од васпитачица у логору. Логор је постојао до новембра 1942. Деца која су и даље остала у логору, током 1942. биће удомљена су од стране хрватских породица као ратна сирочад, махом из Загреба и Јастребарског, тиме успјевши да преживе рат.

Биланс страдања

Према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача НР Хрватске било заточено 3.336 деце, углавном пореклом са подручја Козаре и Кордуна. Према истим подацима, у логору је до краја октобра 1942. умрло најмање 449 деце. Највећи број деце умро је у јулу (153) и августу 1942. (216). На десетине деце умрло је у логору и током септембра и октобра 1942.

Према подацима Драгоја Лукића, који је деценијама истраживао тему дечијих логора у НДХ и страдања козарачке деце током рата, у логору Јастребарско умрло је 768 деце.

Према подацима које износи историчарка Нарциса Ленгел-Кризман, хрватске породице из Загреба, Јастребарског и села око Јастребарског примиле су на храњење и чување око 1.637 деце, док је Каритас преузео око 500 деце. Према најчешће помињаним подацима партизани су из логора спасили 727 деце, иако је према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача износио је око 450, мада се прва бројка чини веродостојнијом. Умрла деца сахрањивана су по десетак заједно у месту Јастребарско.

Види још

• Логор Стара Градишка
• Операција Козара
• Злочини усташа над становништвом котара Босанска Дубица
• Злочини усташа над становништвом котара Босанска Градишка
• Кордун у Народноослободилачкој борби
• Народноослободилачка борба Југославије

Вањске повезнице

• Спомен подручје Јасеновац - логор Јастребарско Архивирано 2011-09-30 на Wаyбацк Мацхине-у
• Слике из логора Архивирано 2012-03-27 на Wаyбацк Мацхине-у