Симóн Болíвар
| Симон Боливар | |
| Биографија | |
|---|---|
| Датум рођења | 24. јул 1783. |
| Место рођења | Каракас, Шпанска империја |
| Датум смрти | 17. децембар 1830. |
| Место смрти | Санта Марта, Нова Гранада |
| Вероисповест | католик |
| Супружник | Марија Тереса Родригез дел Торо и Алајса |
| Потпис | 
|
| Мандат(и) | |
| председник Венецуеле | |
| 6. август 1813 — 2. јул 1814 | |
| Реизбор(и) | 15. фебруар 1819 — 17. децембар 1819 |
| Претходник | Кристобал Мендоза |
| Наследник | Хосе Антонио Паез |
| председник Велике Колумбије | |
| 17. децембар 1819 — 4. мај 1830 | |
| Наследник | Доминго Кајседо |
| председник Боливије | |
| 12. август 1825 — 29. децембар 1825 | |
| Наследник | Антонио Хосе де Сукре |
| председник Перуа | |
| 17. фебруар 1824 — 28. јануар 1827 | |
| Претходник | Хосе Бернардо де Тагле |
| Наследник | Андрес де Санта Круз |
уреди  |
|
Симон Јосе Антонио де ла Сантиссима Тринидад Боливар y Палациос (24.7. 1783. - 17.12. 1830.) је јужноамерички војсковођа, државник и револуционар.
Боливар је рођен у Венезуели, у шпанској аристократској фамилији. Након Наполоенове инвазије Шпаније Боливар се прикључио локалним хунтама које су то настојале искористити да прогласе независност од матице земље. Године 1813. је отпочео устанак којим је од шпанске власти ослобођена Венезуела, а до 1821. године су ослобођене данашња Колумбија, Панама и Еквадор, од којих ће се заједно с Венезуелом формирати Велика Колумбија. Године 1824. Боливарове снаге су ослободиле Перу, гдје је добио титулу Либертадор (Ослободитељ), а године 1825. у његову част је проглашена држава Боливија.
Боливаров војнички талент се није рефлектирао на политику. Његова настојања да новоослобођене државе уједини у латиноамеричку федерацију налик на САД нису успјела, а сам Боливар је био метом атентата, а његова власт била угрожена серијом устанака. Године 1830. (27.4.) Боливар је поднио оставку на све своје дужности и убрзо након тога умро од туберкулозе.
Венецуела је 1999. променила назив државе у његову част у Боливарска Република Венецуела.
Борба за независност Јужне Америке
[уреди | уреди извор]
Боливар се вратио у Венецуелу 1807. 1813. године добио је команду у Тунхи у Новој Гранади (данашња Колумбија), под управом Конгреса Уједињених Провинција Нове Гранаде, насталог од војне хунте основане 1810.
Ово је био почетак Задивљујуће кампање. Боливар је дошао у Мериду 24. маја и ту је проглашен Ослободиоцем.[1] Овај догађај пратили су заузимање Трухиља 9. јуна. Шест дана касније, 15. јуна, Боливар је издиктирао свој чувени декрет о рату до смрти. Каракас је поново заузет 6. августа 1813. и Боливар је потрђен као ослободилац, прогласивши обнављање венецуеланске републике. Због побуне Хозеа Томаса Бовеса 1814. и пада републике, вратио се у Нову Гранаду, где је командовао војском Уједињених Провинција и ушао у Боготу 1814. преотевши град од издвојених републиканских снага Кундинамарке. Намеравао је да маршира на Картахену и затражи помоћ од локалних снага да заузме ројалистичку Санта Марту. 1815. године, после серије политичких и војних несугласица са владом Каргахене, Боливар је побегао на Јамајку, где му је ускраћен подршка и покушано је његово убиство, после чега је побегао на Хаити, где му је гарантована заштита. Спријатељио се са Александром Петионом, вођом новостворенене државе и затражио помоћ од њега.[1]
1816. године Боливар се искрцао у Венецуелу са хаићанским војницима и важном материјалном помоћу (под условом да укине ропство) и заузео је град Ангостуру (данас Сијудад Боливар). У то време Венецуела је била капетанија Шпаније, па је Боливар одлучио да се прво бори за независност Нове Гранаде (која је била вицекраљевство), намеравајући да касније учврсти независност Венецуеле и других политички мање значајних шпанских територија.
Кампања за независност Нове Гранаде је била ојачана победом у бици код Бојача 1819. Из тек осигуране базе, Боливар је покренуо кампање за независност Венецуеле и Еквадора, а оне су окончане победама у бици код Карабоба 1821. и битке код Пинчинче 1822. На дан 7. септембра 1821. створена је Велика Колумбија (држава која је покривала веће делове данашње Колумбије, Панаме, Еквадора, северног Перуа и северозападног Бразила) са Боливаром на месту председника и Франциском де Паулом Сантандером као потпредседником.
Боливар је 26. и 27. јула одржао конференцију у Гвајакилу са аргентинским генералом Хозеом де Сан Мартином, који је добио титулу заштитника перуанске слободе, након што је у августу 1821. делимично ослободио Перу од шпанске власти. Перуански конгрес га је 10. фебруара 1824. именовао за диктатора Перуа, што је омогућило Боливару да комплетно реорганизује политичку и војну администрацију. Уз помоћ Антонија Хозеа де Сукреа, Боливар је одлучно поразио шпанску коњицу у бици код Жунина 6. августа 1824. Сукре је уништио бројчано надмоћније остатке шпанске војске у Битци код Аyацуцха 9. децембра 1824.
6. августа 1825. на конгресу Горњег Перуа, створена је Република Боливија. Боливар је тако постао један од ретких људи по коме је названа једна држава.
Преци
[уреди | уреди извор]| 16. Антонио Боливар и Дијаз де Рохас | ||||||||||||||||
| 8. Капитан Луис Боливар Ребољедо | ||||||||||||||||
| 17. Леонор Ребољедо Аргумедо | ||||||||||||||||
| 4. Хуан де Боливар и Мартинез де Виљегас | ||||||||||||||||
| 18. Лорензо де Мартинез де Виљегас | ||||||||||||||||
| 9. Ана Марија Мартинез де Виљегас и Ладрон де Гевара | ||||||||||||||||
| 19. Магдалена Ладрон де Гевара и Рохас | ||||||||||||||||
| 2. Хуан Висенте Боливар и Понте | ||||||||||||||||
| 20. Хасинто Понте-Андраде | ||||||||||||||||
| 10. Педро Понте-Андраде и Хаспе де Монтенегро | ||||||||||||||||
| 21. Марија Хаспе де Монтенегро | ||||||||||||||||
| 5. Марија Петронила Понте-Андраде и Марин де Нарваез | ||||||||||||||||
| 22. Франсиско Марин де Нарваез и Вилчез | ||||||||||||||||
| 11. Марија Хосефа Марин де Нарваез | ||||||||||||||||
| 23. Хосефа Марија де Нарваез | ||||||||||||||||
| 1. Симон Хосе Антонио де ла Сантисима Тринидад Боливар и Паласиос | ||||||||||||||||
| 24. Хосе Паласиос де Агире и Аристија-Сохо и Ортиз де Зарате | ||||||||||||||||
| 12. Фелисијано Паласиос де Агире и Аристија-Сохо и Хедлер | ||||||||||||||||
| 25. Исабел Марија Хедлер Ривиља | ||||||||||||||||
| 6. Фелисијано Паласиос де Агире и Аристија-Сохо и Хил де Аратија | ||||||||||||||||
| 26. Франсиско Хил де Аратија | ||||||||||||||||
| 13. Исабел Марија Хил де Аратија и Агире-Виљела | ||||||||||||||||
| 27. Марија Роса Агире-Виљела и Лаја-Мохика | ||||||||||||||||
| 3. Марија де ла Консепсион Паласиос и Бланко | ||||||||||||||||
| 28. Матео Бланко Инфанте | ||||||||||||||||
| 14. Матео Хосе Бланко и Фернандез де Араухо | ||||||||||||||||
| 29. Хосефа Фернандез де Араухо и Ривиља | ||||||||||||||||
| 7. Франсиска Бланко Ерера | ||||||||||||||||
| 30. Хуан Асенсио Ерера и Асканио | ||||||||||||||||
| 15. Исабел Клара де Ерера и Лијендо | ||||||||||||||||
| 31. Паула Роса де Лијендо и Очоа | ||||||||||||||||
Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Арисменди Посада, Игнацио (1983). Гобернантес Цоломбианос [Цоломбиан Пресидентс] (сецонд изд.). Боготá, Цоломбиа: Интерпринт Едиторс Лтд.; Италграф.
- Бусхнелл, Давид; Ланглеy, Лестер D. (2008). Симóн Болíвар: Ессаyс он тхе Лифе анд Легацy оф тхе Либератор. Ланхам, Марyланд: Роwман & Литтлефиелд. ИСБН 978-0-7425-5619-5.
- Грант, Wилл (5. јул 2010). „Венезуела хоноурс Симóн Болíвар'с ловер Мануела Саенз”. ББЦ. Приступљено 15. октобар 2012.
- Лyнцх, Јохн (2006). Симóн Болíвар: А Лифе. Yале Университy Пресс. ИСБН 978-0-300-11062-3.
- Лyнцх, Јохн (5. јул 2007). Симóн Болíвар: А Лифе. Yале Университy Пресс. ИСБН 978-0-300-12604-4.
- Масур, Герхард (1969). Симóн Болíвар (Ревисед изд.). Албуqуерqуе: Университy оф Неw Меxицо Пресс.
- Петре, Францис Лораине (1910). Симон Боливар "Ел либертадор": а лифе оф тхе цхиеф леадер ин тхе револт агаинст Спаин ин Венезуела, Неw Гранада & Перу. Ј. Лане.
- Слатта, Рицхард W.; де Груммонд, Јане Луцас (2003). Симóн Болíвар'с Qуест фор Глорy. Теxас А&M Университy Пресс. ИСБН 978-1-58544-239-3.
- Тхорнтон, Јохн Келлy (28. април 1998). Африца анд Африцанс ин тхе Макинг оф тхе Атлантиц Wорлд, 1400–1800. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-62724-5. Приступљено 15. октобар 2012.
- Бусхнелл, Давид (1970). Тхе Либератор, Симóн Болíвар. Неw Yорк: Алфред А. Кнопф,.
Вањске везе
[уреди | уреди извор]
- Историја Симона Боливара Архивирано 2004-12-13 на Wаyбацк Мацхине-у
- Живот Симона Боливара Архивирано 2004-07-23 на Wаyбацк Мацхине-у
.svg)
