Комунистички манифест

Naslovna strana manifesta

Манифест Комунистичке партије, познат и под именом Комунистички манифест, први пут је објављен 21. фебруара 1848. и представља један од најутицајнијих светских политичких трактата. Написали су га оснивачи теорије комунизма Карл Маркс и Фридрих Енгелс. Овај манифест је поставио је циљеве и програм Савеза комуниста, прве марксистичке међународне организације. Манифест предлаже правац деловања ради подизања пролетерске револуције и свргавања капитализма и коначног креирања бескласног друштва.

Увод почиње познатим описом комунизма као баука:

Баук кружи Европом - баук комунизма. Све силе старе Европе сјединиле су се у свету хајку против тог баука, римски папа и руски цар, Метерних и Гизо, француски радикали и немачки полицајци. Где је она опозициона партија коју њени противници на власти нису извикали као комунистичку, где је она опозициона партија која није у напреднијим опозиционарима и својим реакционарним противницима узвратила прекор који их је имао жигосати као комунисте.

Такође се позива на историјску неминовност у крилатици „Историја свих досадашњих друштава је историја класних борби“.

Програм

Програм описан у Манифесту је изражен као социјализам или комунизам. Ова политика укључује, између осталог, укидање земљишне својине и право наслеђивања, напредне придошле порезе, и национализацију производних добара и саобраћаја. Манифест такође помиње и контроверзну политику укидања традиционалне (буржоаске) породице и увођење заједнице жена. Ова политика, коју би остварила револуционарна влада („диктатура пролетеријата“), би претходила бездржавном и бескласном друштву које предвиђају социјалисти. Термин „комунизам“ се такође користи да означи веровање и праксу Комунистичке партије, имајући у виду различитост Совјетског Савеза од основа концепције Маркса и Енгелса.

„Када, током развоја, класне разлике нестану, а сва се производња концентрише у рукама многобројних удружења целог народа, јавна моћ ће изгубити свој политички карактер. Политичка моћ, такорећи, је само оргнизована моћ једне класе која тлачи другу. Уколико пролетеријат изгуби битку са буржоазијом, силом околности, организоваће себе као класу; ако, револуцијом постане водећа класа, и укине стари начин производње, онда ће у складу са оваквим условима, збрисати услове за постојање класних супротности и класа уопште, и самим тим укинути сопствену класну натчињеност.“

Ово је начин преласка са социјализма на комунизам који су многи критичари Манифеста, нарочито за време совјетске ере, веома истицали. Анархисти, либерали и конзервативци су се питали како једна организација као револуционарна држава може икад (као што Маркс тврди на другом месту) да одумре. Оба традиционална разумевања привлачности политичке моћи и скорији теоретичари организованог понашања наводе да ће скупина или организација политичке моћи радије тежити да сачува повластице него да дозволи да се укину зарад државе без повластица - чак иако су повластице дате у име револуције и успоставе једнакости.

Савремени марксисти одговарају да социјалистичка држава увек мора да буде демократска, и да се одумирање државе врши додељивањем велике моћи непосредно народу (моћ коју су претходно држали изабрани представници народне власти). Другим речима, социјализам прелази у комунизам када представничка демократија социјализма пређе у наепоседну демократију комунизма.

Манифест је прошао бројна издања од 1872. до 1890. Делимично је писан за лаике, када се обраћа радницима, а делимично за владајућу класу, када напада буржоаске читаоце. Историјски говорећи, обезбеђује основу разумевања мотива и политике комуниста на почетку њиховог покрета.

„Коминисти презиру тајење својих погледа и циљева. Они отворено кажу да њихов циљ може бити постигнут само снажним уништењем свих постојећих друштвених стања. Нека владајућа класа стрепи пред комунистичком револуцијом. Пролетери немају шта да изгубе сем окова. Морају победити свет.“ „Пролетери свих земаља, уједините се!“

Утицаји на савремене земље

Неки ставови које саветује Манифест су тренутно раширени у капиталистичким земљама. Заправо, многе западне државе се држе следећих ставова Манифеста: напредан порески систем, централизација кредита у банкама државе и јавно школовање за сву децу у државним школама и укидање дечјег рада.

Ебен Моглен је написао „тачкаКомунистички Манифест“ („dotCommunist Manifesto“) 2003, у погледу пута покрета јер слободно информисање мења друштво.

Рад Карла Маркса и Фридриха Енгелса

Маркс:

• Критика Хегелове филозофије права (1843),
• О јеврејском питању (1843),
• Белешке о Џејмсу Милу (1844),
• Економски и филозофски рукописи од 1844. (1844),
• Тезе о Фојербаху (1845),
• Моћ филозофије (1845),
• Надница и капитал (1847),
• Осамнаести бример Луја Бонапарте (1852),
• Предговор Доприносу критике политичке економије (1859),
• Теорије о вишку вредности, 3 тома (1862),
• Вредност, цена и добит (1865),
• Капитал том 1. (1867),
• Грађански рат у Француској (1871),
• Белешке о Вагнеру (1883).

Маркс и Енгелс:

• Немачка идеологија (1845),
• Света Породица (1845),
• Манифест Комунистичке партије (1848),
• Писања о Америчком грађанском рату (1861),
• Капитал, том 2. [објавио Енгелс, после Марксове смрти] (1893),
• Капитал, том 3. [објавио Енгелс, после Марксове смрти] (1894)

Енгелс:

• Сељачки рат у Немачкој (1850),
• Револуција и Контра-револуција у Немачкој (1852),
• Социјализам: Утопија и наука (1880),
• Дијалектика природе (1883),
• Почеци породице, приватне својине и државе (1884),
• Лудвиг Фојербах и крај клацичне немачке филозофије (1886)

Спољашње везе

• еКњига Комунистичког манифеста на Пројекту Гутенберг - енглеско издање од 1888, издавач Фридрих Енгелс

• Целокупан текст Енглеског издања од 1888. из Марксистичког Интернет Архива

• Извори марксизма

• Једина преостала страна првог издања Манифеста са Марксовим рукописом од Марксових папира на Међународном институту друштвене историје

• manifesto.htm Слике енглеске верзије

• Манифест комунистичке партије: српски превод