(Translated by https://www.hiragana.jp/)
Jen Fu — Википедија Пређи на садржај

Jen Fu

С Википедије, слободне енциклопедије
Jen Fu
Yan Fu
Jen Fu
Ime po rođenjuYan Fu
Datum rođenja8 januar 1854(1854-01-08)
Mesto rođenjaHouguan okrug (sad Minhou), Fuđen
 Ćing Kina
Datum smrti27. oktobar 1921.(1921-10-27) (67 god.)
Mesto smrtiGuanhang, Fudžulang, Fuzhou, Fuđen
 Republikanska Kina
PrebivališteKina
Državljanstvokinesko
UniverzitetKraljevski mornarički koledž, Grinič
Zanimanjenaučnik i prevodilac
OrganizacijaKuomintang
RadoviGung Đinou

Jen Fu (uprošćeni kineski: 严复; tradicionalni kineski: 嚴いむ復ふく; pinjin: Yán Fù; Vejd-Džajls: Yen² Fu⁴, IPA: [jɛ̌n.fû]; kinesko stilsko ime: Đi Dao, 幾いく道みち; 8. january 1854 — 27. oktobar 1921) bio je kinseki učenjak i prevodilac, koji je najpoznatiji po uvođenju zapadnih ideja,[1][2][3][4][5] uključujući Darvinovu[6][7][8][9] „prirodnu selekciju”,[10][11] u Kinu u kasnom 19. veku.

Život

[уреди | уреди извор]

Jen Fu je rođen 8. januara 1854. godine u mestu koje je danas Fudžou, Fuđen provincija u uglednoj naučno-plemičkoj[12][13] porodici koja se bavila trgovinom kineskim medikamentima.[14][15][16][17] U njegovim ranim godinama, Jan Fuov otac je svesrdno ohrabrivao Jan Fua da stekne visoko obrazovanje i da se pripremi za carski ispit.[18][19][20] Međutim, smrt njegovog oca 1866. godine prouzrokovala je nagle promene u tim planovima. Godinu dana kasnije, Jan Fu se upisao na Fuđen arsenal akademiju (福ふく州しゅう船せん政せい學堂がくどう) u Fudžou, zapadnjačkoj školi gde je proučavao različite predmete uključujući engleski, aritmetiku, geometriju, algebru, trigonometriju, fiziku, hemiju, astrologiju i navigaciju. To je bila prekretnica u životu mladog Jan Fua, jer je mogao direktno da iskusi kontakt sa zapadnom naukom,[21][22][23][24][25] što je inspirisalo entuzijazam koji ga je vodio kroz ostatak karijere.

Nakon diplomiranja sa visokim prosekom 1871, Jan Fu je proveo narednih pet godina na moru. Prvo je služio na brodu za obuku Đenvej (建たて威たけし), a kasnije na bojnom kruzeru Jangvu (陽ひ武たけし). Tokom 1877–79 je studirao na Kraljevskom pomorskom koledžu u Griniču u Engleskoj. Tokom njegovih godina tamo, upoznao se s prvim kineskim ambasadorom Guom Sungtaom i uprkos razlike u godinama i statusu, razvili su čvrsto prijateljstvo. Bendžamin Švarc u njegovoj biografiji spominje da su oni „često provodili čitave dane i noći razgovarajući o razlikama i sličnostima u kineskoj i zapadnjačkoj misli i političkim institucijama”.[26]

Njegov povratak u Kinu, međutim, nije mu doneo trenutni uspeh kome se nadao. Iako nije mogao da položi ispit za carsku državnu službu, bio je u stanju da stekne učiteljsku poziciju na akademiji u Fuđen arsenalu, a potom u Školi za mornaričke oficire Bejang (北洋ほくよう水すい師し學堂がくどう) u Tjencinu. Tokom tog vreme, Jan Fu podlegao je zavisnosti od opijuma koja se raširila Kinom.[27]

Tek nakon kineskog poraza u Prvom kinesko-japanskom ratu (1894–95, borbi za kontrolu nad Korejom), Ian Fu je postao poznat. On je stekao slavu zbog njegovih prevoda, uključujući Evoluciju i etiku Tomasa Haklija, Bogatstvo naroda Adama Smita, O slobodi Džona Stujarta Mila i Studija sociologije Herberta Spencera.[28] Jan je kritikovao ideje Darvina i drugih, nudeći sopstvene interpretacije. Ideje „prirodne selekcije” i „opstanka najsposobnijih” predstavljene su kineskim čitaocima kroz Hakslijev rad. Prethodnu ideju je Jan Fu na kineski način čuveno izrazio kao tiānzé (天てん擇よ).

Jan Fu je bio urednik lista Guoven Bao.[29] On je postao je politički aktivan, i 1895. godine bio je uključen u pokret Gungče Šangšu, koji se suprotstavio Sporazumu Šimonosekija o okončanju Prvog kinesko-japanskog rata. Godine 1909, on je dobio počasno Đinši zvanje.[30] Godine 1912, on je postao prvi upravnik Nacionalnog pekinškog univerziteta (danas Pekinški univerzitet). U današnje vreme univerzitet održava godišnju akademsku konferenciju u njegovu čast.[31]

On je postao rojalista i konzervativac koji je podržavao Juen Šikaj (袁世凱) i Džang Sjuen (張ちょう勛) da se u kasnijem životu proglase za cara. Takođe je učestvovao u osnivanju Čouanhuej (籌安會かい), organizacije koja je podržavala obnovu monarhije. Smejao se „revolucionarima nove književnosti”, kao što je Hu Ših (胡えびす適てき).

Dana 27. oktobra 1921. godine, nakon što se godinu dana ranije vratio svojoj kući u Fudžou, kako bi se oporavio od svoje ponavljajuće astme, Jan Fu je umro u 67. godini života.

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Perry, Marvin; Chase, Myrna; Jacob, James; Jacob, Margaret; Von Laue, Theodore H. (1. 1. 2012). Western Civilization: Since 1400. Cengage Learning. стр. XXIX. ISBN 978-1-111-83169-1. 
  2. ^ Russo, Lucio (2004). The Forgotten Revolution: How Science Was Born in 300 BC and Why It Had To Be Reborn. Berlin: Springer. ISBN 3-540-20396-6. 
  3. ^ „Hellenistic Age”. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 8. 9. 2012. 
  4. ^ Green, P (2008). Alexander The Great and the Hellenistic Age. стр. xiii. ISBN 978-0-7538-2413-9. 
  5. ^ Jonathan Daly (19. 12. 2013). The Rise of Western Power: A Comparative History of Western Civilization. A&C Black. стр. 7—9. ISBN 978-1-4411-1851-6. 
  6. ^ van Wyhe, John; Chua, Christine. Charles Darwin: Justice of the Peace: The Complete Records (1857–1882) (PDF). 
  7. ^ "Darwin" Архивирано 18 јул 2014 на сајту Wayback Machine entry in Collins English Dictionary.
  8. ^ Coyne, Jerry A. (2009). Why Evolution is True. Viking. стр. 8–11. ISBN 978-0-670-02053-9. 
  9. ^ „Special feature: Darwin 200”. New Scientist. Архивирано из оригинала 11. 2. 2011. г. Приступљено 2. 4. 2011. 
  10. ^ Darwin, Charles (5. 7. 1866). „Darwin, C. R. to Wallace, A. R.”. Darwin Correspondence Project. Cambridge, UK: Cambridge University Library. Letter 5145. Приступљено 2010-01-12. 
  11. ^ Stucke, Maurice E. (лето 2008). „Better Competition Advocacy”. St. John's Law Review. Jamaica, NY. 82 (3): 951—1036. 
  12. ^ Brian Hook, ed., The Cambridge Encyclopedia of China (Cambridge University Press, 2nd ed. 1991), p. 200 ISBN 052135594X
  13. ^ Chang Chung-li [Zhongli Zhang], (1955). The Chinese Gentry: Studies on Their Role in Nineteenth-Century Chinese Society. Seattle: University of Washington Press. .
  14. ^ Eigenschink, Michael; Dearing, Lukas; Dablander, Tom E.; Maier, Julian; Sitte, Harald H. (мај 2020). „A critical examination of the main premises of Traditional Chinese Medicine”. Wiener klinische Wochenschrift. 132 (9–10): 260—273. doi:10.1007/s00508-020-01625-w. 
  15. ^ „As China pushes traditional medicine globally, illegal wildlife trade flourishes”. Reuters (на језику: енглески). 2019-03-28. Приступљено 2021-10-20. 
  16. ^ Leslie, Charles. „Medicine”. Ур.: Embry, Ainslee. Encyclopedia of Asian History. 2. стр. 521—522. 
  17. ^ Leung AY (2006). „Traditional toxicity documentation of Chinese Materia Medica--an overview”. Toxicologic Pathology. 34 (4): 319—26. PMID 16787890. S2CID 8301501. doi:10.1080/01926230600773958. 
  18. ^ „Who Invented Exams? Standardized Testing Creator” (на језику: енглески). 2022-03-05. Приступљено 2022-03-11. 
  19. ^ Creel, Herrlee G. (март 1974). „Shen Pu-Hai: A Secular Philosopher of Administration”. Journal of Chinese Philosophy. 1 (2): 119—136. doi:10.1111/j.1540-6253.1974.tb00644.x. 
  20. ^ Wang, Rui (2013). The Chinese Imperial Examination System: An Annotated Bibliography. Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield. стр. 18. ISBN 9780810887022. Приступљено 5. 1. 2022. 
  21. ^ „Thomas S. Kuhn”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала 2015-04-17. г. „Instead, he argued that the paradigm determines the kinds of experiments scientists perform, the types of questions they ask, and the problems they consider important.” 
  22. ^ Thornton, Stephen (2006). „Karl Popper”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Архивирано из оригинала 2007-06-27. г. Приступљено 2007-12-01. 
  23. ^ „Science and Pseudo-science”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 2008. Архивирано из оригинала 2015-09-05. г. 
  24. ^ Laudan, Larry (1983). „The Demise of the Demarcation Problem”. Ур.: Grünbaum, Adolf; Cohen, Robert Sonné; Laudan, Larry. Physics, Philosophy, and Psychoanalysis: Essays in Honor of Adolf Grünbaum. Springer. ISBN 978-90-277-1533-3. 
  25. ^ Gordin, Michael D. (2012). The Pseudoscience Wars: Immanuel Velikovsky and the Birth of the Modern Fringe. University of Chicago Press. стр. 12—13. ISBN 978-0-226-30442-7. 
  26. ^ Benjamin I. Schwartz (1964). In Search of Wealth and Power: Yen Fu and the West. Cambridge: Belknap Press of Harvard University Press. Pg 29
  27. ^ Benjamin I. Schwartz (1964). In Search of Wealth and Power: Yen Fu and the West. Cambridge: Belknap Press of Harvard University Press. Pg 32
  28. ^ Yan Fu. Britannica.com.
  29. ^ Hegel, Robert E. "The Chinese Novel at the Turn of the Century" (book review). Chinese Literature: Essays, Articles, Reviews (CLEAR), ISSN 0161-9705, 07/. 5  (1):/2, pp. 188–191 - Cited p. 189.
  30. ^ Lin, Xiaoqing Diana. Peking University: Chinese Scholarship and Intellectuals, 1898-1937. стр. 41. 
  31. ^ First Yan FU Academic Forum held at PKU Архивирано на сајту Wayback Machine (23. јун 2016). Peking University.

Literatura

[уреди | уреди извор]
  • Benjamin I. Schwartz (1964). In Search of Wealth and Power: Yen Fu and the West.  Cambridge: Belknap Press of Harvard University Press.
  • Shen Suru 沈蘇儒 (1998). Lun Xin Da Ya: Yan Fu Fanyi Lilun Yanjiu (論ろん信達しんだち雅みやび：嚴いむ復ふく翻譯ほんやく理論りろん硏究けんきゅう "On faithfulness, understandability and elegance: a study of Yan Fu's translation theory"). Beijing: Commercial Press.
  • Wang, Frederic (2009). “The Relationship between Chinese Learning and Western Learning according to Yan Fu (1845-1921).” Knowledge and Society Today (Multiple Modernity Project) Lyon, France.

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Yan Fu na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Jen_Fu&oldid=28659124”