(Translated by https://www.hiragana.jp/)
Позитивизам — Википедија Пређи на садржај

Позитивизам

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Positivism)
Социологија
Теорије
Методи
Подобласти
Индекс

Позитивизам (енгл. positivism) јесте учење које се заснива искључиво на чињеницама. Позитивизам негира метафизику и покушава свој предмет да опише онако какав јесте, без стварања хипотеза и претпоставки какав би могао бити.[1] Овај приступ може да се назове и описним односно дескриптивним. Позитивизам је сматрао, а и данас су видљиви остаци оваквог мишљења, да је такав приступ ближи методи природних наука. Ову илузију разбила је теорија сазнања у XX веку (Сер Карл Попер, Имре Лакатош, Пол Фајерабенд и други), али и сама наука XX века са спектакуларним и крајње антипозитивистичким теоријама квантне механике и релативности. Њему супротан је нормативни приступ, који чешће сусрећемо у друштвеним наукама.

Зачетник позитивистичке теорије је Огист Конт (фр. Auguste Comte), који је сматрао да се друштвени феномени могу проучавати методама природних наука.[2] Позитивистички приступ доминирао је у социологији све до Другог светског рата. Након рата, под утицајем академске социологије у САД и Француској, његова популарност опада углавном због разорне критике других гледишта (функционализам, структурализам, марксизам) која су нудила боља решења, и тако постала модернија. Најизраженији позитивистички приступ у социологији налази се код Емила Диркема у делу Правила социолошке методе. Позитивистички приступ у социологији полази од следећих претпоставки:

  1. нуди радикалну алтернативу свим дотадашњим филозофским мишљењима и идејама
  2. критикује феудални поредак испуњен крутом и беживотном спекулацијом коју ће заменити рационална мисао и искуствене чињенице
  3. егзактност, практичност и конструктивност сваког позитивистичког става огледа се у операционализацији и искуственој верификацији
  4. захваљујући присуству позитивне науке, техничка питања се лакше решавају
  5. својом научном неутралношћу јасно разграничава научно од идеолошког
  6. по узору на природне науке користи егзактну прецизну методу у проучавању човека и друштва и тако долази до чињеница темељених на искуственом материјалу;
  7. садржаји вредносних судова и нормативних исказа не могу се искуствено проверити и практично применити због њихове ненаучне ваљаности.

Социолошки позитивизам сматра да друштво, као и физички свет, функционише у складу са општим законима. Интроспективно и интуитивно знање се одбацује, као и метафизика и теологија, јер се метафизичке и теолошке тврдње не могу проверити чулним искуством. Иако је позитивистички приступ рекурентна тема у историји западњачке мисли,[3] савремени приступ формулисао је филозоф Огист Конт почетком 19. века.[4] Конт је тврдио да, као што физички свет делује у складу са гравитацијом и другим апсолутним законима, тако делује и друштво.[5]

Преглед

[уреди | уреди извор]

Претходници

[уреди | уреди извор]

Позитивизам је део генералније древне свађе несугласице филозофије и поезије, коју је посебно изнео Платон, а касније преформулисао као несугласицу између наука и хуманистике.[6] Платон критику поезије са становишта филозофије разрађује у својим дијалозима Федр 245а, Симпозијум 209а, Република 398а, Закони 817 б–д и Јон.[7] Вилхелм Дилтај (1833–1911) популаризовао је разлику између науке ума (хуманистичке науке) и природних наука.[8]

Разматрање да закони у физици можда нису апсолутни, већ релативни, и ако је то случај, ово би могло тачније да се односи на друштвене науке,[9] другачије је изразио Г. Б. Вико 1725. године.[10] Вицо је, за разлику од позитивистичког покрета, истицао супериорност науке о људском уму (хуманистике, другим речима), на основу тога што природне науке не казују ништа о унутрашњим аспектима ствари.[11]

Позитивизам у друштвеним наукама

[уреди | уреди извор]

Контов позитивизам

[уреди | уреди извор]
Конт је први пут изложио своју теорију позитивизма у Курсу позитивне филозофије

Огист Конт (1798–1857) је први пут описао епистемолошку перспективу позитивизма у Курсу позитивне филозофије, серији текстова објављених између 1830. и 1842. Након ових текстова 1844. је уследио Општи поглед на позитивизам (објављен на француском 1848. и енглесом 1865. године). Прва три тома Курса углавном су се бавила физичким наукама које већ постоје (математика, астрономија, физика, хемија, биологија), док су последња два наглашавала неизбежно приспеће друштвених наука. Посматрајући кружну зависност теорије и посматрања у науци, и класификујући науке на овај начин, Конт се може сматрати првим филозофом науке у модерном смислу те речи.[12][13] За њега су физичке науке нужно морале да стигну прве, пре него што је човечанство могло адекватно да усмери своје напоре у најизазовнију и најсложенију „краљицу науку“ само људско друштво. Његов поглед на позитивизам стога је имао за циљ да дефинише емпиријске циљеве социолошке методе:

Најважнија ствар коју је требало утврдити био је природни поредак у коме науке стоје - не како би се учиноло да стоје, већ како морају да стоје, без обзира на било чије жеље... Ово је Конт постигао тако што је за критеријум позиције сваке узео степен онога што је назвао „позитивношћу”, што је једноставно степен до којег се феномени могу тачно одредити. Ово је, као што се лако може видети, такође мера њихове релативне сложености, пошто је тачност науке у обрнутој пропорцији са њеном сложеношћу. Степен егзактности или позитивности је, штавише, мера у којој се она може подвргнути математичкој демонстрацији, те је стога математика, која сама по себи није конкретна наука, опште мерило којим се одређује позиција сваке науке. Уопштавајући тако, Конт је открио да постоји пет великих група феномена једнаке класификационе вредности, али сукцесивно опадајуће позитивности. Њима је дао имена астрономија, физика, хемија, биологија и социологија.

— Лестер Ф. Вард, Обриси социологије (1898), [14]

Конт је понудио приказ друштвене еволуције, предлажући да друштво пролази кроз три фазе у својој потрази за истином према општем „закону три фазе“. Конт је намеравао да развије секуларно-научну идеологију по узору на европску секуларизацију.

Контове фазе су биле (1) теолошка, (2) метафизичка и (3) позитивна.[15] Теолошка фаза човека била је заснована на свесрдном веровању да су све ствари референце на Бога. Бог је, каже Конт, владао над људским постојањем пре просветљења. Место човечанства у друштву било је вођено његовим повезивањем са божанским присуством и црквом. Теолошка фаза се бави тиме што човечанство прихвата доктрине цркве (или места богослужења) уместо да се ослања на своје рационалне способности да истражује основна питања о постојању. Она се бавила ограничењима која је у то време поставила верска организација и потпуним прихватањем било које „чињенице“ у коју би друштво могло да верује.[16]

Конт описује метафизичку фазу човечанства као време од просветитељства, време прожето логичким рационализмом, до времена непосредно после Француске револуције. Ова друга фаза наводи да су универзална права човечанства најважнија. Централна идеја је да човечанство има одређена права која се морају поштовати. У овој фази, демократије и диктатори су се дизали и падали у покушајима да одрже урођена права човечанства.[17]

Завршна фаза трилогије Контовог универзалног закона је научна, или позитивна, фаза. Централна идеја ове фазе је да су индивидуална права важнија од владавине било које особе. Конт је изјавио да идеја о способности човечанства да управља собом чини ову фазу инхерентно другачијом од осталих. Не постоји виша сила која управља масама и интрига било које особе може постићи било шта на основу слободне воље тог појединца. Трећи принцип је најважнији у позитивној фази.[18] Ове три фазе Конт назива универзалним правилом у односу на друштво и његов развој. Ни до друге ни треће фазе се не може доћи без завршетка и разумевања претходне фазе. Све фазе морају бити завршене у току.[19]

Конт је веровао да је уважавање прошлости и способност да се на њој гради ка будућности кључно за прелазак са теолошких и метафизичких фаза. Идеја напретка била је централна у Контовој новој науци, социологији. Социологија би „довела до историјског разматрања сваке науке“ јер „историја једне науке, укључујући и чисту политичку историју, не би имала смисла осим ако није повезана са проучавањем општег напретка читавог човечанства“.[20] Како би рекао Конт: „из науке долази предвиђање; из предвиђања долази акција“.[21] То је филозофија људског интелектуалног развоја која је кулминирала у науци. Иронија овог низа фаза је да иако је Конт покушао да докаже да људски развој мора да прође кроз ове три фазе, изгледа да је позитивистичка фаза далеко од реализације. Ово је због две истине: позитивистичка фаза захтева потпуно разумевање универзума и света око нас и захтева да друштво никада не сме да зна да ли је у овој позитивистичкој фази. Ентони Гиденс тврди да пошто човечанство непрестано користи науку да открије и истражује нове ствари, човечанство никада не напредује даље од друге метафизичке фазе.[19]

Позитивистички храм у Порто Алегру, Бразил

Контова слава у данашње време делимично дугује Емилу Литреу, који је основао Позитивистички прегле 1867. Као приступ филозофији историје, позитивизам су присвојили историчари попут Иполита Тена. Многе Контове списе на енглески је превела виговачка списатељица Харијет Мартино, коју неки сматрају првом женском социологом. Дебате и даље трају о томе колико је Конт присвојио од рада свог ментора, Сен Симона..[22] Он је ипак био утицајан: бразилски мислиоци су се окренули Контовим идејама о обуци научне елите како би бриљирали у процесу индустријализације. Бразилски национални мото, Ordem e Progresso („Ред и напредак“) преузет је из мота позитивизма „Љубав као принцип, ред као основа, напредак као циљ“, који је такође био утицајан у Пољској.

У каснијем животу, Конт је развио 'религију човечанства' за позитивистичка друштва како би испунио кохезивну функцију коју је некада имало традиционално богослужење. Године 1849, предложио је календарску реформу под називом 'позитивистички календар'. Његов блиски сарадник Џон Стјуарт Мил је правио разлику између „доброг Конта“ (аутора Курса позитивне филозофије) и „лошег Конта“ (аутора секуларно-религијског система).[12] Систем је био неуспешан, али се суочио са објављивањем Дарвинове књиге О пореклу врста да би утицао на пролиферацију различитих секуларних хуманистичких организација у 19. веку, посебно кроз рад секулариста као што су Џорџ Холиоак и Ричард Конгрив. Иако су Контови енглески следбеници, укључујући Џорџа Елиота и Харијет Мартино, највећим делом одбацили пуну мрачну палету његовог система, допала им се идеја о религији човечанства и његова наредба да се „vivre pour autrui“ („живи за друге“, одакле потиче реч „алтруизам“).[23]

Види још

[уреди | уреди извор]

Рефернце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Larrain, Jorge (1979). The Concept of Ideology. London: Hutchinson. стр. 197. „one of the features of positivism is precisely its postulate that scientific knowledge is the paradigm of valid knowledge, a postulate that indeed is never proved nor intended to be proved.” 
  2. ^ „Позитивизам”. Кратка историја фиозофије. Приступљено 3. 2. 2021. 
  3. ^ Cohen, Louis; Maldonado, Antonio (2007). „Research Methods In Education”. British Journal of Educational Studies. 55 (4): 9. S2CID 143761151. doi:10.1111/j.1467-8527.2007.00388_4.x. .
  4. ^ „Auguste Comte”. Sociology Guide. Архивирано из оригинала 7. 9. 2008. г. Приступљено 2. 10. 2008. 
  5. ^ Macionis, John J. (2012). Sociology 14th EditionСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Boston: Pearson. стр. 11. ISBN 978-0-205-11671-3. 
  6. ^ Egan, Kieran (1997). The Educated Mind. University of Chicago Press. стр. 115–116. ISBN 978-0-226-19036-5. „Positivism is marked by the final recognition that science provides the only valid form of knowledge and that facts are the only possible objects of knowledge; philosophy is thus recognized as essentially no different from science [...] Ethics, politics, social interactions, and all other forms of human life about which knowledge was possible would eventually be drawn into the orbit of science [...] The positivists' program for mapping the inexorable and immutable laws of matter and society seemed to allow no greater role for the contribution of poets than had Plato. [...] What Plato represented as the quarrel between philosophy and poetry is resuscitated in the "two cultures" quarrel of more recent times between the humanities and the sciences.” 
  7. ^ Saunders, T. J. Introduction to Ion. London: Penguin Books, 1987, p. 46
  8. ^ Wallace and Gach (2008) p. 27 Архивирано 17 јун 2016 на сајту Wayback Machine
  9. ^ Wallace, Edwin R. and Gach, John (2008). History of Psychiatry and Medical Psychology: With an Epilogue on Psychiatry and the Mind-Body Relation. Архивирано из оригинала 16. 05. 2016. г. Приступљено 19. 07. 2021. 
  10. ^ Giambattista Vico. „Opere”. Ур.: Fausto Nicolini. Principi di scienza nuova. стр. 365—905.  (Milan: R. Ricciardi, 1953),.
  11. ^ Morera, Esteve (1990) p. 13 Gramsci's Historicism: A Realist Interpretation Архивирано 16 мај 2016 на сајту Wayback Machine
  12. ^ а б Auguste Comte Архивирано 11 октобар 2017 на сајту Wayback Machine in Stanford Encyclopedia of Philosophy
  13. ^ „OpenStax”. openstax.org. Приступљено 2021-04-09. 
  14. ^ Durkheim, Emile. 1895. The Rules of the Sociological Method. Cited in Wacquant (1992).
  15. ^ Giddens, Positivism and Sociology, 1
  16. ^ Mill, Auguste Comte and Positivism 3
  17. ^ Richard von Mises, Positivism: A Study In Human Understanding, 5 (Paperback, Dover Books, 1968 ISBN 0-486-21867-8)
  18. ^ Mill, Auguste Comte and Positivism, 4
  19. ^ а б Giddens, Positivism and Sociology, 9
  20. ^ Mary Pickering (1993). Auguste Comte: An Intellectual Biography. , Volume I, 622
  21. ^ Mary Pickering (1993). Auguste Comte: An Intellectual Biography. , Volume I, 566
  22. ^ Pickering, Mary Auguste Comte: an intellectual biography. Cambridge University Press. 1993. стр. 192. 
  23. ^ "Comte's secular religion is no vague effusion of humanistic piety, but a complete system of belief and ritual, with liturgy and sacraments, priesthood and pontiff, all organized around the public veneration of Humanity, the Nouveau Grand-Être Suprême (New Supreme Great Being), later to be supplemented in a positivist trinity by the Grand Fétish (the Earth) and the Grand Milieu (Destiny)" According to Davies (pp. 28–29), Comte's austere and "slightly dispiriting" philosophy of humanity viewed as alone in an indifferent universe (which can only be explained by "positive" science) and with nowhere to turn but to each other, was even more influential in Victorian England than the theories of Charles Darwin or Karl Marx.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Amory, Frederic. "Euclides da Cunha and Brazilian Positivism", Luso-Brazilian Review. 36  (1):  87–94.
  • Armenteros, Carolina. 2017. "The Counterrevolutionary Comte: Theorist of the Two Powers and Enthusiastic Medievalist." In The Anthem Companion to Auguste Comte, edited by Andrew Wernick, 91–116. London: Anthem.
  • Annan, Noel. (1959). The Curious Strength of Positivism in English Political Thought. London: Oxford University Press. .
  • Ardao, Arturo (1963). „Assimilation and Transformation of Positivism in Latin America.”. Journal of the History of Ideas. 24 (4): 515—22. .
  • Bevir, Mark (1993). „Ernest Belfort Bax: Marxist, Idealist, Positivist”. Journal of the History of Ideas. 54 (1): 119—35. .
  • Bevir, Mark (2002). „Sidney Webb: Utilitarianism, Positivism, and Social Democracy.”. The Journal of Modern History. 74 (2): 217—252. .
  • Bevir, Mark. 2011. The Making of British Socialism. Princeton. PA: Princeton University Press.
  • Bourdeau, Michel. 2006. Les trois états: Science, théologie et métaphysique chez Auguste Comte. Paris: Éditions du Cerf.
  • Bourdeau, Michel, Mary Pickering, and Warren Schmaus, eds. (2018). Love, Order and Progress. Pittsburgh, PA: University of Pittsburgh Press. .
  • Bryant, Christopher G. A. (1985). Positivism in Social Theory and Research. New York: St. Martin's Press. 
  • Claeys, Gregory. (2010). Imperial Sceptics. Cambridge: Cambridge University Press. .
  • Claeys, Gregory. 2018. "Professor Beesly, Positivism and the International: the Patriotism Issue." In "Arise Ye Wretched of the Earth": The First International in a Global Perspective, edited by Fabrice Bensimon, Quinton Deluermoz and Jeanne Moisand. Leiden: Brill.
  • De Boni, Carlo. (2013). Storia di un'utopia. La religione dell'Umanità di Comte e la sua circolazione nel mondo. Milano: Mimesis. .
  • Dixon, Thomas. (2008). The Invention of Altruism. Oxford: Oxford University Press. .
  • Feichtinger, Johannes, Franz L. Fillafer, and Jan Surman, eds. (2018). The Worlds of Positivism. London: Palgrave Macmillan. .
  • Forbes, Geraldine Handcock. 2003. "The English Positivists and India." In Essays on Indian Renaissance, edited by Raj Kumar, 151–63. Discovery: New Delhi.
  • Gane, Mike. (2006). Auguste Comte. London: Routledge. .
  • Giddens, Anthony. Positivism and Sociology. Heinemann. London. 1974.
  • Gilson, Gregory D. and Irving W. Levinson, eds (2012). Latin American Positivism: New Historical and Philosophic Essays. Lexington Books.  197 pages; Essays on positivism in the intellectual and political life of Brazil, Colombia, and Mexico.
  • Harp, Gillis J. (1995). Positivist Republic: Auguste Comte and the Reconstruction of American Liberalism, 1865-1920. University Park, PA: Pennsylvania State University Press. .
  • Harrison, Royden. (1965). Before the Socialists. London: Routledge. .
  • Hoecker-Drysdale, Susan. 2001. "Harriet Martineau and the Positivism of Auguste Comte." In Harriet Martineau: Theoretical and Methodological Perspectives, edited by Michael R. Hill and Susan Hoecker-Drysdale, 169–90. London: Routledge.
  • Kremer-Marietti, Angèle. L'Anthropologie positiviste d'Auguste Comte, Librairie Honoré Champion, Paris, 1980.
  • Kremer-Marietti, Angèle. Le positivisme, Collection "Que sais-je?", Paris, PUF, 1982.
  • LeGouis, Catherine (1997). Positivism and Imagination: Scientism and Its Limits in Emile Hennequin, Wilhelm Scherer and Dmitril Pisarev. London: Bucknell University Press. .
  • Lenzer, Gertrud, ed. (2009). The Essential Writings of Auguste Comte and Positivism. London: Transaction. .
  • "Positivism." Marxists Internet Archive. Web. 23 Feb. 2012. < http://www.marxists.org/reference/subject/philosophy/help/mach1.htm>.
  • McGee, John Edwin. (1931). A Crusade for Humanity. London: Watts. .
  • Mill, John Stuart. Auguste Comte and Positivism.
  • Mises, Richard von. Positivism: A Study In Human Understanding. Harvard University Press. . Cambridge, Massachusetts: 1951.
  • Petit, Annie. Le Système d'Auguste Comte. De la science à la religion par la philosophie. Vrin, Paris (2016).
  • Pickering, Mary (1993). Auguste Comte: An Intellectual Biography. Cambridge University Press. . Cambridge, England; 1993.
  • Quin, Malcolm. (1924). Memoirs of a Positivist. London: George Allen & Unwin. .
  • Richard Rorty Consequences of Pragmatism. 1982. .
  • Scharff, Robert C. (1995). Comte After Positivism. Cambridge: Cambridge University Press. .
  • Schunk, Dale H. Learning Theories: An Educational Perspective, 5th. Pearson, Merrill Prentice Hall. 1991, 1996, 2000, 2004, 2008.
  • Simon, W. M. (1963). European Positivism in the Nineteenth Century. Ithaca, NY: Cornell University Press. .
  • Sutton, Michael. (1982). Nationalism, Positivism and Catholicism. Cambridge: Cambridge University Press. .
  • Trindade, Helgio. 2003. "La république positiviste chex Comte." In Auguste Comte: Trajectoires positivistes 1798–1998, edited by Annie Petit, 363–400. Paris: L'Harmattan.
  • Turner, Mark (2000). „Defining Discourses: The "Westminster Review", "Fortnightly Review", and Comte's Positivism.”. Victorian Periodicals Review. 33 (3): 273—282. .
  • Wernick, Andrew. (2001). Auguste Comte and the Religion of Humanity. Cambridge: Cambridge University Press. .
  • Whatmore, Richard. 2005. "Comte, Auguste (1798-1857)." In Encyclopaedia of Nineteenth-Century Thought, edited by Gregory Claeys, 123–8. London: Routledge.
  • Whetsell, Travis and Patricia M. Shields. „The Dynamics of Positivism in the Study of Public Administration: A Brief Intellectual History and Reappraisal”. Administration & Society. doi:10.1177/0095399713490157. .
  • Wils, Kaat. (2005). De omweg van de wetenschap: het positivisme en de Belgische en Nederlandse intellectuele cultuur, 1845–1914. Amsterdam: Amsterdam University Press. .
  • Wilson, Matthew. 2018. "British Comtism and Modernist Design." Modern Intellectual History x (xx):1–32.
  • Wilson, Matthew. (2018). Moralising Space: the Utopian Urbanism of the British Positivists, 1855–1920. London: Routledge. .
  • Wilson, Matthew (2020). „Rendering sociology: on the utopian positivism of Harriet Martineau and the ‘Mumbo Jumbo club.”. Journal of Interdisciplinary History of Ideas. 8 (16): 1—42. .
  • Woll, Allen L (1976). „Positivism and History in Nineteenth-Century Chile.”. Journal of the History of Ideas. 37 (3): 493—506. .
  • Woodward, Ralph Lee, ed. (1971). Positivism in Latin America, 1850–1900. Lexington: Heath. .
  • Wright, T. R. (1986). The Religion of Humanity. Cambridge: Cambridge University Press. .
  • Wright, T. R (1981). „George Eliot and Positivism: A Reassessment.”. The Modern Language Review. 76 (2): 257—72. .
  • Wunderlich, Roger. (1992). Low Living and High Thinking at Modern Times, New York. Syracuse, NY: Syracuse University Press. .
  • Zea, Leopoldo. (1974). Positivism in Mexico. Austin: University of Texas Press. .

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Позитивизам на Викимедијиној остави.
Библиотечки ресурси о
positivism
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Позитивизам&oldid=28496238”